Skip to main content

PODSEĆANJE: Filozofija zla ili zla filosofija Radomira Konstantinovića

da ne bacate pare na glasilo najdublje, autokolonijalne države, koje krade moje ideje - stari tekst, tačnije jedan dugačak i četiri kraća teksta objavljena u "politici" kao "tema nedelje" 2016. godine, nažalost uvek aktuelan u zemlji fatalno zatrovanoj bedom autošovinizma


Privilegovani ljudi, rekao je jedan mudar američki profesor, vole da veruju da je granica između dobra i zla fiksirana i neprobojna – "oni su na dobroj strani, drugi na lošoj". Za razliku od običnog, "prostog" sveta, koji sliku najvećeg zla obično smešta u nepoznato, ono što je daleko ili drugačije, ušuškane "sofisticirane" elite vole da ga vide oko sebe, iza prvog musavog zida i blatnjavog ćoška, usred onoga što im je najbliže i što najbolje poznaju.

Ipak, retko je u delima koja nisu završila u ropotarnici intelektualne istorije jedno zlo – uokvireno prepoznatljivim kulturalnim obrascem i ilustrovano stihovima pesnika naroda kome pripada autor – predstavljano toliko velikim, duboko ukorenjenim i neuništivim, kao u knjizi pežorativnog naslova "Filosofija palanke". Pre nego što nam, negde pri kraju, saopšti da "palanka", u stvari, nema svoju filozofiju, Radomir Konstatinović iznosi razmišljanja koja su hipnotisala srpsku liberalnu elitu i zagrejala srca ekstremnih nacionalista u okruženju.

Bez uzimanja u obzir sadržaja i uticaja "Filosofije palanke" nije moguće razumeti dubinu podela u Srbiji, iscrpljujući "kulturni rat" dve Srbije kome se ne nazire kraj. Za mnoge antinacionaliste, slučajne Srbe, ona predstavlja Bibliju antifašizma, knjigu koja je najavila i objasnila srpske zločine. Opisivana je kao ne "samo otkrivalačka nego, gotovo, i proročka".

Latinka Perović je u njoj otkrila kristalnu kuglu u kojoj se vidi naše neevropsko sutra – "služeći se mimikrijom, duh palanke kao infrastruktura nacionalizma drži i dalje Srbiju na odstojanju od Evrope." Iako ističe da se o njoj "raspravljalo na naučnim skupovima" moćna istoričarka smatra da je to "nedovoljno za knjigu koja bi trebalo da postane nova Biblija".

Istovremeno, ona je u najužoj konkurenciji za Bibliju srpskog autošovinizma. Postala je sofisticirano priručno opravdanje za stavove koji bi, izgovoreni o nekom od komšijskih naroda, privukli pažnju ako ne tužilaštva onda resornih organizacija građana u civilu. Možete pročitati i zaključak da ovde "predugo živi narod sa zakasnelim pretenzijama na modernost".

Ali, šta je poručio sam Konstantinović, rodonačelnik Druge Srbije? Da li je njegova knjiga alatka za borbu protiv "srpskog nacizma" ili sredstvo za "nacifikovanje" Srba? Pomaže li "Filosofija palanke" da postanemo (pravi) Evropljani ili nam poručuje da to nikada nećemo biti? Konačno, treba li je uopšte čitati?

"Palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti", piše Konstantinović. Palanački svet "ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva, a njegova antitetička, demonska sila, zlo apsolutne otvorenosti".

Latinka Perović tvrdi "da je čitanje Filosofije palanke postalo neka vrsta merila za stvarni iskorak iz duha palanke." Ali, sumnjam da su "Filosofiju palanke" pročitali i mnogi od onih koji jadikuju o "čuvenoj, a nepročitanoj knjizi".

Štaviše, njen uticaj je sasvim u neskladu s njenom čitanošću. Duboko pesmistička poruka odavno postoji nezavisno od samog teksta, repetitivnog štiva čiji se autor upinjao da ne kaže ono što govori. Ona nam stiže preko brojnih glasnika, intelektualaca i aktivista koji su je uprostili i pamfletizovali, prilagodili "urbanim" ukusima u ubrzanim, "rijaliti" vremenima.

Ipak, neumorni promoteri su je pravilno razumeli. Problem nije u tome kako su tumačili Konstantinovića već kako su vrednovali njegove zaključke, diskvalifikujući pri tome one koji se ne slažu kao "zarobljenike palanačkog duha". Glavni odgovor na kritike je da on nije pisao o palanci već o univerzalnom zloduhu koji se, valjda slučajno, zove baš palanka.

Tamara Kaliterna je svoj panegirik naslovila "Filozofija Srbije". Ona piše da je to "filozofija zatvorenosti, hedonizam sabornosti, uteha nepokretnih istina, okovanost tradicijom i nasleđenim, neupitnost". Zlatko Paković je, pak, jedan od apologeta koji se, kada ne tvrde da Konstantinović piše baš o Srbiji, lako zaborave i počnu da nas ubeđuju da "on ne govori o fenomenu koji se javlja isključivo u srpskoj kulturi, a to mu podmeću".

Da mu nije potrebno bilo šta podmetati demonstrirao je i Sreten Ugričić: "Narodnooslobodilačka borba u palanci, znamo to čak i ako nismo čitali Konstantinovića, nije moguća... U našoj Srbiji nema mogućeg. U najboljem slučaju, moguć je eksces, izuzetak, incident, greška i propust u sistemu... I zaista, svi smo se mnogo puta uverili: u Srbiji može ono što nigde ne može, ono što bi drugde bilo nezamislivo, nepojmljivo, dok istovremeno ne može ono što drugde i može i uobičajeno je."

Čak i da nekako poverujemo da Konstantinović stvarno piše o univerzalnom zloduhu, koji se otelotvorio baš u Srbiji, zemlji palanki – nedopustivo je da se najmračnija sila, jača od svake čovečnosti, zove kao i desetak balkanskih gradića. Zato čak ni naslov ove knjige nije nevin. Štaviše, bio bi nedopustiv i da ima aromu bilo koje druge kulturne lokacije – laošanske, paštunske, američke...

Ponekad pomislim da je dobro što nisam rođen u Smederevskoj Palanci, koju građani kojima je stigmatizovana reč urezana u biografiju zovu jednostavno – Palanka. Ali, Konstantinović, naravno, piše o nečem drugom. Palanka je za ovog rođenog Subotičanina, slučajnog Habsburgovca, šifra za osmansku, "srbijansku" Srbiju i njeno srpstvo, koje ugrožava zamišljenu vojvođansku izuzenost. (Ne)skriveni kultur-rasizam je i jedan od glavnih razloga zašto je "Filosofija palanke" do sada prevedena samo na mađarski.

Iako joj je etimologija složena, palanka nije neka kulturalno bezmirisna, neutralna reč – ona ima srpsko ime i osmansko prezime. U naš jezik je ušla kao turcizam, odrednica koja ima pečat prokazanog Orijenta, štaviše njegovih još prezrenijih oboda. Devet od deset globalnih Palanki su na Balkanu, koji je vekovima na Zapadu predstavljan kao prljav, krvožedan i masan – musavi mali Orijent bez egzotike, neprijatni, neevropski prostor na kome stanuju preteći islam i istočno, pravoslavno hrišćanstvo.

Zato palanka ne može biti samo duhovni, geografski ili zemni pojam – ona je uvek i kulturna odrednica. Laslo Vegel piše da "Filosofija palanke" predočava "jezivo istočno lice ovog regiona" i da predstavlja "crnu hroniku srednjoevropskog i balkanskog 'istočnjaštva'". U svesti otuđenih elita, palanka je postala jedan od sinonima za antievropske okove, "pusto tursko" utopljeno u "ružno srpsko" – drugo ime Srbije koju vide kao čedo neprijatelja jedine prave, zapadne civilizacije, neželjeno dete vizantijskog komonvelta i osmanskog ekumena.

Konstantinovićeva knjiga je nastala u sklopu jedne od najneslavnijih evropskih intelektualnih tradicija – sistematskog vezivanja nezapadnih prostora, prvenstveno islamskog Orijenta, "crne Afrike" i Balkana, za seriju sterotipa koji njihove stanovnike uokviravaju kao primitivne, infantilne, iracionalne, nepopravljive ili divlje robove tradicije, narode kojima su neophodni zapadni tutori, ljude koji bi, prepušteni sami sebi, povređivali i sebe i druge.

Edvard Said je ovu naučnu, književnu i filozofsku neistinu o onima koji su drugačiji od Zapada nazvao jednostvano – "orijentalizam". Kao i svaka opasna laž, "orijentalizam" je baziran na tendeciozno odabranim slikama i malim istinama o različitim istocima – bliskom, dalekom, ruskom, balkanskom... Obezbedio je "moralno" opravdanje za kolonijalizam i savremene oblike zapadne dominacije, čak i obasce mučenja u zatvoru Abu Graib u Iraku.

(Auto)orijentalizam je jedini relevatan kontekst za razumevanje knjige koja je posrbila staru zapadnu sliku o balkanskom zlu, (ne)evropskom buretu baruta. "Filosofija palanke" odlično ilustruje kako je u mozgove ljudi širom sveta urezivana zatomljena slika Orijenta i njegovog ružnijeg mlađeg brata Balkana. Štaviše, nemoguće je učitati Zapad u sliku (duha) palanke, armiranu kolektivističkom kulturnim obrascem i karikaturom našeg mentaliteta.

Konstantinovićeva hrestomatija kultur-rasizma maskirana je filozofijom, kamuflažnim zastorom istkanim od zapadnog kanona – Hegela, Ničea, Hajdegera, Vitgenštajna... On je, piše kulturolog Davor Beganović, "tu nema nikakve dvojbe, 'težak' spisatelj". Ali, to je nategnuta, egzibiciona težina, beda filozofiranja nastalog iz želje da se odrednice ne-Zapada, delom stvarne, mnogo više zamišljene, podmetnu kao slika univerzalnog zla. Cilj joj je da zavede "kulturnog" čitaoca, ovdašnjeg umišljenog kosmopolitu.

Čak ni naslov knjige nije prevodiv na engleski. Transkribovan kao the Palanka, Konstantinovićev portret istočne opasnosti mogao bi da privuče ksenofobične glasača Donalda Trampa, ali ne verujem da bi ova ciljna grupa poželela da okrene prvu stranu. U intelektualnim krugovima, možda bi imala prođu kod neokonzervativaca. Mada, iako skloni društvenom inženjeringu i sumnjičavi prema volji "svetine", čak i kada nije orijentalna, oni slične stavove umeju da iznesu mnogo suptilnije.

Neki od autora koji su citirali Konstantinovića, palanku su prevodili kao "mali grad" i "provincija", rečima bez orijentalnog prizvuka. Ali, vezivanje neuništivog zloduha za varošice i unutrašnjost, sveprisutna i često klevetana ljudska staništa, sugeriše neke druge ružne elitističke "izme", delegitimisane mnogo pre Saidove razorne kritike "orijentalizma".

Jednostavno, vrhunsko zlo ne sme biti uokvireno ni kao provincijalno ni kao orijentalno, balkansko ili srpsko. Povrh svega, sadržaj Konstantinovićeve knjige verno odražava sve neprihvatljive aluzije sadržane u naslovu. Zato je "Filosofija palanke" danas ne samo kulturalno već i politički neprevodiva.

Nažalost, njena popularnost i uticaj u Srbiji ne može se tumačiti isključivo elitističkim amovima, prisutnim svuda gde su modernizacijski procesi počinjali sa zakašnjenjem. Samo splet identitetskih, mentalitetskih, istorijskih i političkih razloga može da objasni ovaj zbunjujući fenomen. Ne treba gubiti iz vida da su pristup i unutrašnja logika ove anti-utopije – poduke srpskoj eliti da se ne zanosi, da digne ruke, knjige koja je poziva na intelektualnu secesiju, ograđivanje od Srbije – natopljeni kulturnim obrascem koji autor uporno kleveće.

Ne čudi da je ovaj manifest ukinute srpske budućnosti kultni status stekao baš u Vojvodini, gde nedostaju etnički temelji klimavog separatizma. Zahvaljući "Filosofiji palanke", on danas može da se izdaje za kulturni i civilizacijski. Treba se spasavati od, kako reče Bora Ćosić, "palančana u koje gradski čovek beogradski nažalost se često pretvara".

Još je jasnije zašto ova ideološka knjiga-bomba ima neprocenjivu vrednost na tržištu drugosti, gde za "evropske vrednosti" (i bolji život) ratuju preduzetnici dekontaminacije, fundamentalisti suočavanja i barjaktari ugroženosti brojnih starih i novootkrivenih manjina.

Odijum ove elite, koja se nekako izbavlila iz srpske civilizacijske ponornice, rezervisan je za intelektualce koji, manje ili više vešto i uverljivo, pokušavaju da govore u ime ponižene većine – "mase" koja se ne stidi što pripada naciji koja je predstavljena kao neizlečiva sablast osuđena da baulja iz zločina u zločin.

Ogorčeni "građanski" umovi nisu istinske kosmoplite. Ni u njihovom skučenom univerzumu nema ničega sem Srba. Milorad Belančić, na primer, Milu Lomparu, jednom od kritičara, zamera da je stvario ispraznu nacionalističku sliku koja ga tera u narcisoidno "mi pa mi". Ali, i u onome što pišu Belančić i Konstantinović postoje samo bajkovita Evrope i mi. I oni stalno govore "mi pa mi", samo to ocrnjeno mi ne uključuje njihovo metastazirano "ja".

Pregrejani antinacionalizam koji proizvode je samo umiveni nacionalizam za druge. Belančić im je tako ponudio portret "jedinstvene, u sebi zatvorene, blindirane zajednice" neuključive u Evropu, koja vapi "za dušom Tamnog vilajeta kao središta sveta".

Time se sugeriše da su ostali balkanski nacionalizmi dobri dok je srpski "zaslepljujuća, auto-hipnotička ideologija", proizvod "srpskog duha" sklonog da "mašta o genocidu", kako je pisao Mirko Kovač. Stiče se utisak da je bilo lakše pobeći iz Aušvica i Kolime nego otrgnuti se od genocidne gravitacije uskogrude i zaostale Srbije-palanke i njene "potke krvi".

Autokolkonijalni umovi su obično bili veći pesmisti od njihovih kolonijalnih uzora. Konstantinović i sledbenici usvojili su devetnaestovekovnu ideologiju "civilizatorske misije" – ali su je u slučaju Srbije mnogo direktnije predstavili kao nemoguću misiju.

Njihova netolerantnost nije stvar samo novostečene distinkcije, i dalje klimave i nedovoljno valorizovane. Elitsitičku uobrazilju ovde proizvodi i utvara odbačenih korena, repovi kaljuge iz koje su se izmigoljili, često kao prva ili druga generacija "kulturnih". Uostalom, da je tačno ono što imputira filozof Radomir ne bi postojao čovek Konstantinović, prepametni izdanak sandžačkih zabiti i jedne prašnjave pomoravske palanke.

"Filosofija palanke" je trasirala put srpskog autorasizma. Antifašizam i Evropa su na njemu lažni putokazi, dok su viskoparni stil i glumljena odmerenost obezbedili kakvu-takavu uverljivost jednoj otrovnoj misli, sumraku autokolonijalnog uma. Kasnije su ga naučno "asfaltirali" Latinka Perović, Dubravka Stojanović i pletora aktivističkih mislilaca. Iako vole da veruju da se i dalje na marginama, danas je to dominatna intelektualna trajektorija.

Konstantinovićeva knjiga je od Srbije odvojila veliki deo elite. Neki od najumnijih preziru zemlju u kojoj su ponikli i veruju da Evropa predstavlja neki drugi, jako daleki svet. Na "Filosofiju palanke" se pozivaju i oni koji proklamuju: "Najbolji su otišli, najgori su ostali".

Država čiji su mnogi vrsni stručnjaci očarani jednim ovakvim štivom i tumačima njegove poruke ne može se nadati svetlijoj budućnosti. Iako je pisao o velikom i podmuklom zlu, Konstantinović nije ponudio neku novu "filozofiju zla" – već jednu zlu filosofiju.

...

KETMAN ELITISTIČKOG UMA

U samom srcu Konstantinovićeve slike zla i stalnih sporenja oko stvarne teme njegove knjige nalazi se strategija koja je obeležila intelektualnu istoriju komunizma – ketman. Originalno je razvijan u manjinskom, vekovima progonjenom i tajenom šiitskom islamu. U knjizi "Zarobljeni um", Česlav Miloš je istakao da su ovu moćnu alataku, često u službi samoočuvanja, ambicije ili pritvornosti, primenjivali mnogi intelektualci kako bi u "vunenim vremenima" diktature u ime proletrijata prikrili svoje stavove, hipokriziju ili strah.

Napoznatiji ketman na Balkanu bio je Alija Izetbegović. Često je uspevao da razdvoji ono što mu je na srcu od onoga što mu je na jeziku. Ne čudi da je pred smrt pokušao da negira da ga je koristio. "Znaš, Avdo, ketman prmjenjuje manjina, u većinskom okruženju. A mi smo ovdje većina", rekao je otac bošnjačke nacije Abdulahu Sidranu, koji mu zamerao na "transparentnosti, prenaglašenosti ispoljavanja muslimanskog verskog osjećanja".

Konstantinovićeva iznurujuća mimikrija nije vezana za strah od titoističke vlasti, čiji je bio miljenik, neokrznut brojnim obračunima i sa levim i sa desnim skretanjima. On nije bio ketman koji brani svoju moralnost, već autor koji poseže za ketmanom kako bi zataškao sopstvenu etičku prazninu.

U prvom delu knjige, "dostojanstveni" Konstantinović je često kontradiktoran – kada je čitalac siguran da govori jedno on voli da kaže nešto sasvim suprotno. Tu je njegova cirkuralna misao pretrpana nategnutim imeničenjem prideva i ponavljanjima serije visokoparnih floskula, što valjda treba da očara "kulturne" čitaoce, i, istovremeno, zabašuri ideju vodilju – zakivanje svog naroda na dnu sugerisane civilizacijske lestvice.

Ipak, ovu hotimičnu zbrku je sam razrešio otkrivši svoj ketman. Pažljivim čitaocima Konstantinović je poručio da dozirana konfuzija i preigravanje rečima nisu slučajni kada je napisao da dostojanstvenost, kada uopšte govori, "govori sa veoma velikom posrednošću u izražavanju". Tako ih je naveo da tragaju za nenapisanim, onim čega samo prividno nema.

Iscrpljujuća posrednost, kojom je prožeta prva polovina knjige, polako bledi u podjednako dugačkim "Beleškama", koje predstavljaju ključ za prepoznavanje srbocentrične, deklarativno univerzalne, slike "tiranije palanke". Sinergija "Beleški" i pažljivo doziranog razobličavanja sopstvenog ketmana pomaže da razumemo činjenicu da se sledbenici ne libe da iznose stavove koje, zarad dostojanstvenije poze, Konstantinović nije želeo jasno da izrazi.

"Filosofija palanke je bila, a i danas je, misao o temeljnoj agoniji/krizi života na ovim prostorima, krizi u kojoj je nesreća upisana ili urezana, kao rutina i ožiljak, kao neizbežna frustracija života. Nema sreće u palanci, kao što je nema ni u srpskom stanovištu. Nema sreće i zato ima prokletstva", zaključuje Milorad Belančić.

...

NACIFIKOVANJE SRBIJE

Pod krovom Konstantinovićeve palanke smestio se i "srpski nacizam". Posvetio mu je poslednje poglavlje knjige. Opisuje ga kao "zlo u sukobu sa istorijom, zlo od pokušaja istorijske regresije, linijom nasilnog povratka u van-vremenost prošlosti".

Konstantinović govori o "nužnosti nacizma u duhu palanke" i tvrdi da se "srpski nacizam poziva na kosovski mit". Nasuprotog "Hitlerovog nacional-socijalizma", koji za Konstantinovića, u suštini, nije nemački, on vidi "srpski nacizam" kao kulturalno proizveden i opsednut "opako-tuđinskim" i "tautološki večno-plemenskim".

"Ideja o tome da je nacizam tuđ duhu palanke, jeste ideja kojom jasno progovara sam taj duh kao nepomirljiv sa egzistencijom sopstvenog zla", piše Konstantinović. On ovim poručuje da svako ko negira da nacizam ovde ima nacionalnost samo dokazuje da je hodajuće stanište tog posrbljenog nacizma.

U senci "Filosofije palanke" potrebno je podsećati i da Hitler nije bio Srbin. Zločin koji je postao, verovatno nedostižni, standard ljudskog zla nisu počinili srpski generali i šidski "Škorpioni", redovno sugerisani kao egzemplarni izdanci "srpske patrijarhalne civilizacije", u koju negaciju "moderne civilizacije" smešta pizma Latinka Perović. Nisu ga organizovali ni Hutui ni izdanici plemena inih "Kunta Kintea" iz Konstantinovićeve rasističke imaginacije.

Zloduh nacifikovanog srpstva, tvrdi Konstantinović, deluje "u ime večno-plemenskog, večno-rasnog čiji je govor govor 'krvi'". I ovde njegova misao ide utabanom stazom "orijentalizma", naslednika eugenike i fiziognomije, začetog u vremenu kada su zapadni naučnici merili lobanje pripadnika drugačijih rasa i kultura.

"Filosofija palanke" prati staru praksu da zločinjenja "ostalih" budu objašnjena okamenjenom tradicionalnom kulturom, a zapadna slučajnim greškama, prolaznom ideologijom ili ličnom patologijom "zlog genija". Navodno, samo Zapad ne robuju iskonskoj i kič kulturi već proizvode pravu, postmodernu, kulturnu kulturu.

Ali, u istoriji zla, orijentalna su obično bila pataljasta u odnosu na Zapadna. Po pravilu, najveća su bila krvoliptanja modernosti, najmodernijih ljudi i naprednije tehnologije – od "Maksimovog" puškomitraljeza preko gasnih komora do nuklerane ljudožderke. Nažalost, kod nas nije prevedena Baumanova "Modernost holokausta". Ne uklapa se u sliku zla osenčenu srpskim kulturalnim obrascem, kojom bi "dekontaminatori" da ispiraju mozgove.

Holokaust su počinili moderni i kulturni ljudi, željni čistih ulica i "vrtnog društva", vizije koja je neprijatno slična onome što bi, po ikonama Druge Srbije, trebali da postanemo da ne bi robovali zloduhu palanke. U najvećem zločinu u zabeleženoj istoriji sve je vrcalo od urednosti, racionalnosti, efikasnosti i – zapadne modernosti. Ako već treba da se suočavamo, Srebrenica je sramni dokaz da smo postali moderni, ne da smo ostali primitivni.

...

ZVERI SRPSKE U REPUBLICI ŠUMSKOJ

Palanka je, sa svim ružnim konotacijama koje joj je prilepila avangarda Druge Srbije, u Beogradu postala sinonim za užas i diskavlifikacija koja se svakodnevno može čuti u urbanom žargonu svih generacija, prvenstveno u obrazovanijim krugovima.

Na primer, našim uglednim naučnicima nijedna od gomila paušalnih kvalifikacija, koje je na portalu "Peščanik" nedavno izneo Mijat Lakićević, nije zasmetala koliko tvrdnja da nam je "nauka palanačka". Oni je vide kao posebno "zlokobnu" i negoduju što neoliberali "i onaj preostali kvalitet guraju u palanačko blato". Teško je reći šta je tužnije – Lakićevićev argument ili povređenost njegovih oponenata u polemici koja odlično ilustruje dubinu uticaja Konstantinovićeve knjige na srpske elite.

Ali, iako je i građanska i nacionalistička elita u Sarajevu "Filosfiju palanke" prihvatila sa istim žarom kao i ovdašnji liberali, reč palanka tamo nije ušla u kolokvijalni govor. Ona se zapadno od Drine retko pominje. Dehumanizacija i diskvalifikacija Srba i njihovih interesa u Bosni i Hercegovini prati sasvim drugačiju logiku – ozverivanja.

Mada, mnoge bošnjačke intelektualce, čija su "srca okrenuta Istoku", originalno je privukla Konstantinovićeva "nacifikacija" srpstva, dok su njegovo vezivanje za Orijent uglavnom ignorisli. Islamofobični "orijentalizam", u čijem ključu razmišlja Konstantinović, predstavlja anatemu za ljude kojima je islam važan stub identiteta.

Kako je "srpsko zlo" i u Bosni moralo da bude iseljeno iz Evrope, ono je prebačeno u afrikanizovano "srce tame", prostor divljih zveri i poludivljih plemena iz druge velike grane "orijentalizma", koju je, takođe, prvi sistematski kritikovao Edvard Said. Zato u "manjem od dva bosanska entiteta" ne stanuju palančani nego "šumljani" i "zveri srspke". Zato je i Republika Srpska, u žargonu mnogih Bošnjaka, preimenovana u "republiku šumsku".

Naravno, ta "srpska" šuma nije ekološki prostor čistog vazduha iz narativa koji oplemenjuju sliku neoliberalizma. Ona sugeriše neevropsku džunglu preuzetu iz starih slika "crne Afrike". Ne postoje "zveri evropske" – beštije mogu biti samo "ostali", narodi koji ne žive na Zapadu.

Meditirajući o duhu koji "pokušava da se izuzeme iz sveta životinjstva", Konstantinović je dao legitimitet i ovakvoj bestijalizaciji: "Priroda, za duh palanke, može da bude samo životinjska priroda, ili ništa drugo. Ona je pravi svet u kome će čovek (palančanin) da se vrati svojoj istinitosti, odnosno svom izgubljenom biološko-iracionalističkom carstvu. Tu će u prirodi, prepuštajući se njoj, da se obnovi kao životinja".

Dehumanizujući pasaži su postali posebno važni. Naime, "srbijanski" sledbenici su se suočavali sa nemalim problemom: muslimani su na Balkanu "dobri momci". Nije lako pomiriti Konstantinovićevu sliku orijentalnog zloduha sa Srebrenicom. To je jedan od razloga zašto su "zveri srpske" poslednjih godina prešle Drinu i, preko "Peščanika", stigle i u Srbiju.

Ipak, činjenica da je Konstantinovićev nacifilni zloduh trebalo izmeštati iz "varvarske" Azije, kolevke islama, ka prašumama Afrike, u "srce tame", nije doprinela preispitivanju "Filosofije palanke" u Drugoj Srbiji. Naprotiv, pretvoreni smo u sabor zla i servirani kao "tri u jedan" – Šumski Rajh Srbistan.

...

OD LEKTIRE DO TABLOIDNOG NOVINARSTVA

"Možda bi vredelo razmišljati o nekom zakonu po kome niko u ovoj zemlji ne bi mogao postati punoletan pre nego što pročita Filosofiju palanke i ponudi jasna svedočanstva o razumevanju prirode palanačkog duha", sugerisala je Branka Arsić u tekstu u kome razmišlja na temu šta bi bilo "da se u našim srednjim školama, sedamdesetih i osamdesetih godina kao obavezno štivo čitala Filosofija palanke umesto kvaziliterature poznate pod lozinkom 'Daleko je sunce', tog primera palanačke pameti u kristalnom stanju".

U Vojvodini nisu čekali zakon. "Subotica je srećno odabrana za mesto iz kojeg će se inicirati negovanje intelektualnog nasleđa Radomira Konstantinovića", izjavila je Latinka Perović, predsednica Saveta za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića.

Za Živana Berisavljevića, potpredsednika Saveta, "Filosofija palanke" je danas "aktuelnija nego ikada pre". Pored "Dana Radomira Konstantinovića", koji će biti organizovani u Subotici, Zrenjaninu i Kikindi, Zavod za kulturu Vojvodine i pomenuti Savet ustanovili su i nagradu iz oblasti esejistike koja se "dodeljuje autoru do 30 godina".

Uz tranzicionu inkarnaciju "Tito, revolucija, mir" preoblikovanja mladih mozgova, Konstantinovićeva zatarabljena misao je dobila i tabloidne verzije. Jedna od popularnijih je srpski "Vajs", ogranak medijske mašine brendirane kao "novinarski pank". Srbija je tu predstavljena kao dušegubka u kojoj caruje potpuno beznađe, ublaženo samo maminom sarmom i provodom do jutra.

Zakon koji je predložila profesorka Arsić više i nije potreban. Uostalom, oklevetano književno delo Dobrice Ćosića, ražalovanog oca podeljene nacije, odavno je završilo na sajtu "Samo opušteno" – u rubrici "Prepričane lektire".

Comments

Popular posts from this blog

ODJECI I REAGOVANJA 6.0

već 13 godina javnog linča - pretvorenog ovog jula u medijsko streljanje lažima, koje su organizovali i sproveli jugoslav ćosić, draža petrović i jovana gligorijević. moji posmrtni medijski ostaci leže na ovom "b(r)logu" i klinički mrtvom tviter profilu @streljanikvir


izabrane reči i izlivi slučajnosrpske ljubavi: transmarksovca matije bakića-medenice, manekena lumpen levice koja sanjari o giljotini dok ljubi svoju sliku u ogledalu; iz uvek naoštrenog pera konačno dekontaminiranog laureata, mega autotalentovanog vladimira tabaševića, ne-slučajno turbovelikog pre-građanskog pisca, umnog nebeskog lumena koji sija kao književna supernova i više ne tavori sa nama malim i smrtnim mukicama u smrdljivom beogradskom blatu; od deve bezgrešne vesne pešić, čedne sns-rodice pokajnice; mega netalentovanog nikole krstića, mladog princa autošovinističkog pregnuća; giga influenserke dr sci med prim jovane gligorijević-rivotril, patološke lažljivice koja se predstavlja kao "trener medij…

O FAŠISTIČKI ORIJENTISANIM USTAŠAMA JOVA BAKIĆA I MOJIM PRSTIĆIMA (UMESTO PLANIRANOG TEKSTA „JOVO BAKIĆ, MILJENIK“)

proizvod abortiranog pokušaja pisanja portreta slučajnog levičara u nedovoljno maloj srbiji. ličan, sasvim nenovinarski (i nenaučni) tekst o logoreičnom, aktivističkom naučniku, koji je javno meditirao o srpskim fašistima i fašistički orijentisanim ustašama; kao i o povezanim nesrećama

(jako dugačak tekst – prosečno brzom čitaocu će trebati oko 30 minuta)

Nisam napisao tekst o Saši Jankoviću kada je trebalo. Bilo bi to samoubistvo.

Građanistički „snajperisti“ – kojima je tada komandovao Teofil Pančić – bili su raspoređeni svuda okolo da, kao slugu režima, vučićevca i plaćenika, odstrele svakoga ko se usudi da napiše nešto loše o prethodnoj inkarnaciji instant spasioca, jurodivog ne-Vučića iz vlažnih snova kulturnih.

A posle, kada se policajci misli osveste i konačno suoče sa zlom koje su obožavali i promovisali, onaj ko se usudio da progovori ostaje „leš“. Čovek mrtvih usta, sahranjen u javnosti. Kriv zato što je nešto video i razumeo pre stada pismenih i drznuo da prerano kukurikne.

DOGODINE U NATO-U

(Povodom teksta: Moramo da pričamo o novoj pesmi Beogradskog sindikata "Dogodine u Prizrenu")

Na kiosku za hamburgere u praznjikavom holu jednog velikog aerodroma pisalo je „Sutra sve u pola cene“. Tu sam daleke 1991. godine naučio da sutra nije samo umirujuća vremenska odrednica, najava onoga što uskoro, možda sa velikim zakašnjenjem, ipak stiže.

I sutra i dogodine mogu biti bele laži – sinonimi za nikada, lakši način da se suočimo da se ono što priželjkujemo najverovatnije neće desiti. Naime, sutra je i ono sutra koje nikada ne pređe u danas, kao što postoji dogodine koje nikada ne postane ove godine.

Malo toga se može naučiti na aerodromima. Zato ću citirati Vikipediju, majku naše post-obrazovne pameti. Moralna panika je engleski izraz “za situaciju u kojoj se nekom društvu na temelju nekoliko izolovanih, preuveličanih ili na senzacionalističkih način protumačenih incidenata stvorilo ili nastoji stvoriti uverenje kako društvu, državi ili temeljima moralnog poretka preti …