Skip to main content

AGAMBENOVSKI VODIČ KROZ RAZBIJANJE GLAVE BORKA S.

jako dugačak (i klizav) tekst – prosečno brzom čitaocu će trebati oko 30 minuta – u kome pokušavam da odgovorim na pitanje šta da se (ne) radi i objasnim zašto verujem da ćemo nastaviti da živimo u (neproglašenom i sve vanrednijem) vanrednom stanju, izuzeti iz mnogih zakona i „evropskih vrednosti“, uz blagoslov „evrope“

Ima nečeg dirljivog u Tviter obraćanju Slobe Georgieva Johanesu Hanu, zvanično „Komesaru za evropsku politiku prema komšiluku i pregovore o proširenju“ – mada, čini mi se da bi smislenija odrednica bila gaulajter Zapadnog Balkana. Retko se naše autokolonijalne elite usude da ugrizu evropsku ruku koja ih hrani i brani.

„Vaša politika je propala. Ne možete očekivati razumne politike od nedemokratskih režima u Srbiji i Kosovu. Odgovorni ste što ste ih godinama otvoreno podržavali“, brbljivi guru foteljaškog otpora Vučiću na Tviteru otpisao je Johanesu Hanu, koji se lako zanese kada počne da hvali dva balkanska moćnika.

Ima nečeg naivnog u izlivu pravedničkog besa slučajnog predsednika Srbije Borisa Tadića, izazvanog prebijanjem kolege Borka Stefanovića i njegovih saradnika u Kruševcu. „Besramna je svaka osoba iz EU koja podržava takav poredak. To je besramno. Ako Vučićev režim misli da ćemo ustuknuti od borbe za normalno ljudsko dostojanstvo – veoma se vara“, presudio je Briselu i Berlinu izbledeli moćnik, politički kum Srpske napredne stranke, tužna karikatura, reciklirani političar koji veruje da danas na javnoj sceni zavređuje nešto više od podsmeha.

Šta toliko frustrira zaboravljenog bivšeg predsednika, slučajnog Slobu iz Vremena, ratobornog Slavišu Lekića i pletoru njihovih „proevropskih“ i prodemokratskih saboraca? Zašto ih je izdala njihova Evropa? Zašto više od starih, beskrajno vernih, uvek budnih autokolonijalnih „psića“ više voli Aleksandra Vučića? Da li će ih ponovo voleti kao nekad? Kada će prestati njihov bol? I, konačno, koliko će antirežimski bol biti bolan? Da li će se krvava bajka naše frustrirajuće „evropizacije“ završiti na Borkovoj razbijenoj glavi?

Italijnaski filozof Đorđo Agamben, naslanjajući se na misao Karla Šmita, napisao je delo koje olakšava razumevanje protivrečnog stanja Srbije u mnogo musavijem i zbrkanijem svetu posle 11. septembra. U njemu su SAD, jedina supersila, proglasivši globalni „rat protiv terora“, suspendovale stara pravila. Agambenova misao olakšava suočavanje sa redovno idealizovanom „Evropom“, pravom prirodom njene perverzne uloge u Srbiji i, što je najvažnije, bolnim i jako destruktivnim posledicama zapadnog inženjeringa u regionu.

Agambenova knjiga je prevedena kod nas pod donekle zbunjujućim naslovom Vanredno stanje. Na engleskom je objavljena pod nazivom koji se može prevesti kao „Izuzetno stanje“ ili „Stanje izuzetka“ (State of exception) – od Ausnahmezustand, pojma preuzetog iz Šmitove teorije prava, nemačke složenice gde ausnahme znači izuzetak a zustand stanje.

Naš jezik ne poznaje ovu alternativnu formulaciju pojma vanredno stanje (State of emergency). Šteta, jer ona ističe dve važne stvari. Prvu, činjenicu da vanredno stanje građane uvodi u jednu, manje ili više, vanpravnu izuzetnost, pravnu prazninu, koja, po Agambenu, predstavlja konstitutivni činilac pravnog sistema. Drugu, da ovaj pravni prazni prostor, po pravilu, legitimitet dobija pozivenjem na neki izuzetak, obično pretnju, izuzetne okolnosti koje umeju da potraju.

Od 11. septembra vanredno stanje, izuzetak, postalo je redovno, „normalni oblik vladavine“, koji, kaže Agamben, više nije „validan samo u nekom određenom periodu vremena“. Svuda u svetu, ubrzo ne samo u kontekstu borbe protiv „terorizma“, različiti oblici izuzetnog stanja su postali norma i, uporedo s tim, pomeran je prag tolerancije Zapada prema unutrašnjem nasilju dovoljno kooperativnih režima. Sve je lakše relativizovati i sakriti granicu između „vanrednih okolnosti“ i pukog izgovora za odbranu interesa domaćih i transnacionalnih centara moći.

Tu se vidi i da je jedan od ključnih razloga zašto je pogrešno o Vučićevoj Srbiji razmišljati kao o „povratku u devedesete“ vezan za tada popularan antirežimski slogan – „Srbija je svet“. Činjenica da Srbija i tada jeste bila i da je i danas deo sveta, devedesetih je radila protiv Miloševićeve vladavine dok danas radi u korist Vučićeve. Današnji svet i onaj iz devedesetih nemaju mnogo dodirnih tačaka.

Agamben ističe da smo svedoci sve snažnijeg prisustva vladavine kao „menadžmenta odsustva reda“ – „dok se čini da je vladavina zakona u opadanju“ širom sveta. Demokratija biva obesmišljena ili izgubljena kao kolateralna šteta u procesu uspotavljanja nove političke normalnosti, u kojoj izuzetak postaje pravilo. Danas se može ono što se do pre petnaestak godina nije moglo i zahteva se sve manji i tanji smokvin list.

Ono što naši ljutiti „Evropljani“ ne mogu ili ne žele da razumeju jesu razlozi zašto su ih izdale njihove briselske ikone – i zašto će u jednom trenutku, koji, čini mi se, više nije daleko, režim osetiti potrebu (i slobodu) da prestane da koristi bilo kakav smokvin list. Pokušaću da pomognem da nekako sačuvaju svoje vrele političke glave, omađijane slatkim postideološkim iluzijama i zaslepljene zavodljivim briselskim mitom, ali nastaviću, i dalje uz malu pomoć Agambena, izokola.

Na srpskom ne postoji homonim koji bi omogućio da se poigramo sa dva značenja i lakše prepoznamo vezu, koja nam se u nemaloj meri baš zato što je nema u jeziku ne ukazuje na prvi pogled – state kao stanje i state kao država.

Posledična igra reči – vanredno stanje / vanredna država odnosno stanje izuzetka / država izuzetak – olakšava da nazremo vezu između „vanrednog stanja“ u međunarodnoj politici, Srbije kao države kojoj nije dozvoljeno da postoji onakva kakva njen ustav kaže da jeste, i unutrašnjeg „vanrednog stanja“, činjenice da sve manje stvari u Srbiji funkcioniše „redovno“, onako kako bi trebalo da funkcioniše u nekom neizuzetnom stanju.

Pritisak da konačno bude razrešena prva tenzija, da Srbija postane manja i kao takva bude prihvaćena kao „redovna“, „normalna“ država, održava ono što Vučićevi neprijatelji redovno gube iz vida – meru u kojoj je Kosovo i dalje srpsko, koliko se malo toga u vezi statusa Kosova može rešiti bez partnera u Beogradu. Nažalost, to ne znači da vreme radi u korist Srbije.

U uslovima kada manje ili više bolan sporazum može isporučiti samo jak lider, kada su demokratija i medijske slobode prepreka kompromisu, nameće se potreba da unutrašnje stanje bude sve više vanredno. Prva tenzija, vanredno stanje u kome se Srbija nalazi kao država, može se razrešiti samo kvazidemokratski ili autoritarno, (neproglašenim) vanrednim stanjem unutar države. Ovo se uklapa u dva uporedna globalna procesa. Prvi, stariji, brisanja granica između unutrašnjeg i spoljnog u politici, i drugi, noviji, brisanja granica između pravnog i nepravnog.

Sve u vezi Srbije na Zapadu odavno biva svedeno na priznavanje nezavisnosti Kosova. To je ne samo zahtevana „redovnost“ već i jedina normalnost, jedina „zapadna vrednost“, koju Zapad ovde danas smatra relevantnom. Istovremeno, sve u vezi samoproglašene nezavisnosti Kosova predstavlja izuzetak, koji, pri tome, Zapad uporno pokušava da predstavi kao normalnost, rutinu, kako ne bi bio formalizovan jedan potencijalno zarazan presedan. Nikoga ne bi trebalo da iznenadi što Zapad ovu fikciju projektuje i na predstavu onoga što se dešava unutar države.

I dalje jedini relevantni, zapadni mentori i arbitri naše političke scene su od samog početka svesni da, da bi ključna, spoljna, međunarodnopravna „izuzetnost“ bila razrešena na očekivani način, sve drugo u Srbiji, ne samo u političkoj sferi, mora postati „izuzetno“ – vanredno, zbunjujuće, perverzno, iskrivljeno, nemoguće, bizarno, kontradiktorno... Uskraćivanje prava Srbiji kao državi uslovljava stanje svih prava građana države Srbije. Degeneracija prvih prava izopačuje druga.

Zato ovde EU i SAD ne smeta to što demokratija nije demokratija, što dijalog nije dijalog, što medijske slobode nisu medijske slobode, što javni servis nije javni servis... Štaviše, oni znaju ne samo da mora tako već i da će verovatno morati mnogo gore i, možda, krvavije. Ono što traže u vezi Kosova, a što je bez presedana u novijoj istoriji, ne može tek tako. Zato ne verujem da će Borkove kruševačke rane biti najteže niti da Borkova lokva krvi može ostati jedina.



Ko u srpskoj politici ne razume veličinu kosovskog uloga, očekivanu ličnu cenu najtežeg, najbolnijeg i najrizičnijeg, istorijskog „da“, u našoj istoriji obeleženoj „istorijskim ne“, može da ode u manastir ili u kasino, ali ako ne „ustukne“ – trebalo bi da se sprema za mesto u bolnici, a možda i na groblju, i očekuje potpunu ravnodušnost, složiću se tu sa Tadićem i Georgievim, besramnih i odgovornih zapadnih moćnika, koji obitavaju u Briselu, Beču, Berlinu, Parizu i Vašingtonu.

Ipak, onima koji vole da gledaju samo ka Severu i Zapadu bilo bi pametnije da okrene glavu – i na trenutak pogledaju Siriju. Ona deluje daleko, u Aziji, ali bojim se da je Srbiji mnogo bliža nego što shvatamo. Naravno, ne predviđam poredivo krvoproliće. Svako poređenje je relevantno samo do neke tačke. Samo želim da ukažem na nekoliko povezanih razloga zašto je Alepo manje daleko od Beograda nego što volimo da verujemo i zašto, gledano iz Brisela, deluje još bliže.

Kada su se 2011. godine Sirijci pobunili – poverovavši da ne može gore – mnogi su još gajili iluzije da smo bili svedoci kraja istorije i ideologije. Otrežnjenje, uključujući suočavanje sa Obaminim praznim pričama o „crvenim linijama“ i povratkom realpolitike na velike vrata, zahtevalo je sedam godina neizmerne patnje i koštalo je desetine hiljada ljudskih života.

Ipak, baš kao i u današnjoj Srbiji, ključan je bio lični ulog samog vladara i „njegovih“. Pri tome, za razliku od na Zapadu omraženog Asada, Vučić je drag gost i preijatelj. Najslabija karika u njegovom debelom vladalačkom lancu je istovremeno i najdalja – Moskva. Srbija nema luku u koju mogu da pristanu Putinovi brodovi, koji su odbranili Asada, suverena koji je u jednom trenutku bio na korak od pada.

Vučićev pragmatični malosrpski nacionalizam i sve čvrša ruka, koja obećava jednu „realnu Srbiju“, danas ne odgovaraju samo očekivanjima mnogih srpskih birača već su sasvim prihvatljivi zapadnim centrima moći. Vučić deluje u skladu sa duhom postliberalnog vremena, koje je zakucalo čak i na, verovalo se, armirana vrata najsnažnijih zapadnih bastiona demokratije.

Ljudska prava i slobode nisu samo u Srbiji ustupila mesto stabilnosti. Sva zahtevana i poželjna rešenja za bliskoističnu i balkansku „burad baruta“ više nisu demokratska. Pri tome, u najnovijem svetskom poretku Vučićeva čvrsta ruka je jedna od mekših i tolerantnijih, mada će u nastavku pokušati da objasnim zašto je naivno i neodgovorno očekivati da takva može i da ostane.

Konačno, kada govore o nama, zapadni moćnici sve otvorenije priznaju da veruju da se mnogi problemi koji ih brinu mogu rešavati samo na nedemokratski, „balkanski način“. Neko će reći da je to rasistički i orijentalistički, ali bojim se da su mnogi u Briselu svesni činjenice koja nam, opsednutim „evropeizacijom“ i obećanim „pridruživanjem“, redovno izmiče iz vida.

Beograd i, na primer, egzemplarno evropska Ljubljana bili su istoj državi sedamdesetak godina, dok smo sa orijentalnim Alepom sudbinu delili pet puta duže. Sviđalo se to nekome ili ne, naša shvatanja moći, odgovornosti i obaveza, (samo)razumevanje koje dele vođe i građani, bliža su sirijskim nego slovenačkim. Mi jesmo u Evropi, ali Azija je u nama.

Ovi isprepletani globalni, regionalni i lokalni činioci su važni ako želimo da razumemo odnos „Evrope“ prema Vučiću i njegovim neprijateljima. On je istovremeno racionalan i pragmatičan i u uzima u obzir i situaciju u Srbiji i pravac kojim se ona kreće. Nažalost, antirežimski aktivisti i lideri i dalje nisu u stanju da shvate ono što je ključno za vrednovanje njihovog aktivizma (i razbijenih glava) na Zapadu i razumevanje zapadnog odnosa prema otporu Vučiću i posledicama.

Tu nije mnogo važno to što su opozicija režimu. Ni to kakav je režim. Ni to što ih optužuju da su „opozicija svojoj državi“. Ono što je ključno jeste činjenica da su, koliko god verovali da su proevropski, kao opozicija režimu postali – opozicija „Evropi“, prepreka ostvarenju interesa koji države članice EU vide kao vitalni i vezuju za viziju trajnog mira u regionu.

Šta to znači? Koje su moguće posledice? Kakav razvoj „stanja“ u Srbiji možemo da očekujemo ako pregovori Beograda i Prištine uspeju, a kakav ako se nastavi zamrznuti konflikt?

Već je mnogo toga, i vezano za Kosovo i za neke prizemne ciljeve, u Vučićevoj Srbiji otišlo predaleko i ishod pregovora više nije previše relevantan za uspostavljanje kontakta sa protivrečnom srpskom realnošću i kalibrisanje očekivanja od budućnosti. Agamben i Šmit nam mogu pomoći i da razumemo zašto oba scenarija ne obećavaju redovno stanje.

Da bi stigli do neobičnog slučaja „prevelike“ Srbije uputno je krenuti od načina kako je početkom dvadesetih godina prošlog veka Karl Šmit razmišljao o „apsolutnom vanrednom stanju“, kada u idealnoj, „sasvim abnormalnoj situaciji“ bivaju suspendovane pravne norme. Šmit tu samu definiciju suvereniteta vezuje za postojanje suverena, bilo pojedinca bilo neke institucije, sposobnog da odluči o vanrednom odnosno izuzetnom stanju. Agamben je kasnije apsolutno vanredno stanje i sasvim izuzetnu situaciju vezao za sliku (koncentacionog) logora.

Pitanje suvereniteta u Srbiji danas nije komplikovano samo zbog Kosova već i zato što EU i drugi zapadni moćnici insistiraju da je stanje, koje je po mnogo čemu vanredno, u stvari redovno. Brisel i Vašington su ovde, parafrazirajući Šmitovu formulaciju, postali akteri sposobni da odluče o redovnom odnosno normalnom stanju. Činjenica da je ovaj sud zasnovan na interesima a ne na lako prepoznatljivoj relanosti je ono što frustira antirežimske snage – i što je navelo Georgieva da pomene odgovornost Zapada a Tadića da lidere EU i zemalja članica proglasi besramnim.

Brojne iluzije koje lideri opozicije i „nazavisni novinari“ gaje o EU i SAD ih navode da nastave borbu, kojoj se već smeši jedan jako ružan i tužan kraj, zavaravajući se da će se Zapad ovde uskoro „progledati“, vratiti se „zapadnim vrednostima“ i podržati ih. Čak je i Dragan Đilas, koji je obično bio u stanju da održava kontakt sa neprijatnim realnostima, napisao: „Napad na Borka je napad na svakoga od nas ko slobodno i drugačije misli od ove vlasti“.

Đilas izgleda ne želi da razume da se u Briselu ne očekuje da slobodno misli i da je dogovaranje sa Prištinom jedina „misao“ koja se van Srbije računa. Zato ovde danas nije politički smisleno biti za članstvo u EU i istovremeno „drugačije misliti od ove vlasti“, koja je na putu da se dogovori sa Prištinom – a kamoli rušiti je dok to čini. Pokušaću da budem jasniji. Bojim se da je Brisel prebijanje Stefanovića razumeo kao samopovređivanje – a ne bi me iznenadilo ako bi ga, da nije priževeo batine, EU arbitri svih naših politika i borbi protumačili kao, u suštini, samoubistvo.

Zato bi Antonela Riha – koja je na Tviteru objavila da će blokirati „sve koji pišu kako je Borko udario sam sebe metalnom šipkom u potiljak i postavljaju pitanje šta je uopšte radio u Kruševcu“ – trebalo prvo da „blokira“ EU, koja nam implicitno, ali jasno i nedvosmisleno, govori da Borko jeste sam sebe udario šipkom u potiljak i da nije imao šta da traži u Kruševcu. U najboljem slučaju, da se „okliznuo na koru od banane“, kako je napisao jedan cinik. Ali, i njemu je, nažalost, promaklo da ova „žvaka“ ovaj put ne dolazi iz miloševićevske već evropske „kuhinje“.

Treba nekada slušati botove. Oni umeju da kažu ono što „Evropa“ odavno misli a neće eksplicitno da kaže – a to je da su, danas i, bojim se, još zadugo, neprijatelji Vučića u Srbiji neprijatelji „Evrope“. Ovakvo zapadno razumevanje „antifašističke borbe“, i svakog drugog antirežimskog delovanja, ne važi samo za opozicione političare i „nezavisne novinare“ već se odnosi na svakoga oko čijeg javnog delovanja može da se kristališe otpor Vučiću – sportiste, pisce, glumce, reditelje, muzičare...

Agambenov fokus na današnju redovnost, neizuzetnost vanrednih stanja, bila ona formalno proglašena ili ne, koristan je i za slučaj da Vučić prestane da bude najveći prijatelj „Evrope“ u Srbiji ili ako „Evropa“ u jednom trenutku zaključi da mu je istekao rok trajanja.

Prva opcija, nepostizanje dogovora sa Prištinom, moguća je ali nije mnogo verovatna. Odredbe Briselskog sporazuma – koji je postao neminovnost onog trenutka kada je Srbija pristala na ulogu EU kao posrednika – takve su da je teško poverovati da on ne namerava da ide do kraja.

Beogradu su na Kosovu toliko vezane ruke da su obrisi alternative dogovoru sa Prištinom, ko god i kako god da vodi pregovore, prilično jasne – nepriznato Kosovo pod punom albanskom kontrolom i verovatno bez ijednog Srbina. Inače, bojim se da je baš to prava slika onoga što mnogi u Srbiji zovu zamrznuti konflikt.

Druga opcija, pokušaj Zapada da sruši Vučića posle eventualnog postizanja zadovoljavajućeg sporazuma sa Prištinom, sudariće se sa činjenicom da Vučić ne samo da nije glup već je, verovatno, jedan od najinteligentnijih igrača na srpskoj političkoj sceni. Pri tome, on je bio spreman da uči iz svojih grešaka. Vlastoljubivi Vučić u jednom jako važnom smislu nije „pravi Srbin“ – ne odustaje, diže se kada (pro)padne i nastavlja.

Zato je i mogao da stigne od vladike Nikolaja do Konstantinovića, od Draže do Latinke, od Miloševićih skuta do suknje Angele Merkel – ostavljajući sve vreme snažni utisak nacionaliste. Nekada strasni vernik ideje Velike Srbije, danas je na liniji koja govori da mu je cilj što veća Mala Srbija. To, možda, predstavlja pravu meru nacionalizma u, teško je to ne reći bez prideva koji je Milošević voleo da zloupotrebljava, poražavajuće antisrpskoj „Evropi“. Bojim se da „prave“, nereformisane nacionaliste, sasvim razumljiva mržnja prema Vučiću i opsesija njegovim makijavelizmom sprečavaju da shvate koliko je on i dalje nacionalista.

Mislim da je kada govorimo o razumevanju Vučićevog zbunjućeg i dinamičnog, amorfnog i pragmatičnog nacionalizma, potrebno podsetiti i naše ponosne „prave“ nacionaliste i njihove zaslepljene i perverzno etnocentričene antinacionalističke neprijatelje – nacionalizam je zavisan, „slab oblike ideologije“. To je jedna od istovremeno moćnih i „tankih ideologija“, kao što je i feminizam, koje se gnjezde u neku od „domaćinskih“, konceptualno zrelih i zaokruženih, „debelih ideologija“, transformišući ih pri tome i urušavajući polako neke od njihovih temeljnih ideja.

Ovu prilagodljivost nacionalizma treba imati u vidu i kada razmišljamo kako je nacionalizam postao, po Majklu Biligu, „najuspešnija ideologija u ljudskoj istoriji“, odnosno „dominantna operativna ideologija modernosti“. Kako piše Siniša Malešević, „skoro sva savremena društvenopolitička uređenja... imaju tendenciju da legitimitet svom postojanju daju u nacionalističkim kategorijama“.

Vučiću njegov nacionalizam omogućava da, bez značajnih rizika, i dalje toleriše, imajući u vidu veličinu izazova i ličnih rizika, zbunjujuće visok, mada sve manji, stepen medijskih i političkih sloboda. Njegova moć ne izvire samo iz zapadne podrške, mada ona značajno olakšava pseudodemokratski i pseudoredovni oblik vladavine koji i dalje praktikuje, već ključni temelj ima u spoju vešto izbalansirane ideološke matrice i izdašnog patrimonijalizma, zadovoljstva nomenklature postrojene iza samouverenog i prilično galantnog gazde.

Bojim se da Vučićevi neprijatelji greše kada njegove brojne i česte, neretko dramske, upadljivim viškom emocije nabijene, nastupe vezuju za navodno ličnu patologiju. Mislim da su skloni da i njega i veličinu izazova vezanih za dogovore sa Prištinom značajno pocene, što su dve zablude koje ih čine posebno ranjivim i povećavaju verovatnoću da će delovati glupo i histerično.

Još je pogrešnije Vučićeve poteze i ponašanje posmatrati kao izraz „kukavičluka“. Levica Srbije je napad na Stefanovića nazvala kukavičkim dok u komentarima na Tviteru možete pročitati: „Najveća kukavica u ovoj zemlji je AV koji i pored mnogobrojnih poziva i dalje beži od izlaska ’na crtu rečima’ svojim političkim protivnicima. Ali, ovde se ne radi o različitom mišljenju, već o pokušaju Vučićevih podguznih muva da negiraju činjenice“, kao i tvrdnju da je Vučić „apsolutista koji nema hrabrosti da se pred kamerama obračuna sa političkim protivnikom, udara uvek s' leđa!“

Ipak, reč je o tome da se do dogovora o „konačnom statusu“ Kosovo može doći samo uz ignorisanje činjenica i manje ili više apsolutistički. Nema tih činjenica sa kojima se može izaći pred građane Srbije i opravdati Kosovo van Srbije. Nažalost, ono što otuđeni, slučajnosrpski mentalni „krug dvojke“ ne shvata – priznavanje nezavisnosti Kosova, ili neke njegove malo manje verzije, nije, kako vole da veruju, neki trivijalni čin, puko suočavanje sa „realnošću“.

Čak i mnogi građani koji imaju razumevanja za veličinu uloga, ne poznaju dovoljno koliko je i zašto Kosovo važno njihovim sunarodnicima, koliko i na koje načine su vezani za, uglavnom preimenovane i etnički očišćene gradove ili vrleti. Tako čak i hrabri, moralni i vredni ljudi, koji su ginuli ili jedva ostali živi na Košarama i brojnim drugim mestima, i koji zalužuju da budu nazivani herojima, u svesti jednog broja građana – često baš onih koji tvrde da se „kosovska realnost“, i bez pregovora, može i treba priznati preko noći – postoje uglavnom kao zločinci ili šovinisti.

Brojni su razlozi zašto svaki kompromis, znam da će zvučati patetično, zahteva ili nadljudsku količinu hrabrosti ili neku skrivenu motivaciju, o kojoj nisam u stanju da smisleno spekulišem. Bojim se da je nesklad između stvarnih Vučićevih rizika i njihove precepcije u opoziciji ono što nameće, između ostalog, i „kukavička prebijanja političkih protivnika“ i „dijalog bez dijaloga“.

Pokušaj da nešto razumemo ne znači da to opravdavamo, a kamoli podržavamo. Ono što se od Srbije traži na Kosovu ne može da se da demokratskim putem, uz smisleno uvažavanje slobode govora i političkog delovanja. Bez obzira na motive, hrabrost ili neke niže impulse, poslovični „kosovski čvor“ u Srbiji mogu da odreše – i prežive, fizički koliko i politički – samo dve vrste političara.

Prva, lideri koji su spremni na sve, pa i da budu drama queen, koja neumereno preteruje, i da se posluže najrazličitijim, medijskim i političkim, prljavim trikovima. Druga, oni koji bi na vlast došli u NATO tenku i unapred planirali da sa nje (živi i zdravi) odu NATO avionom.

Nečinjenje, zamrznuti konflikt, predstavlja izbor koji je mnogo lakše opravdati. Nažalost, Srbiji je ostavljeno da bira između dva poniženja i na Vučiću je da napravi taj izbor. Koje je veće – ružni kompromis ili odustajanje od svakog kompromisa, pitanje je na koje će odgovor ostati u oku posmatrača. Samo jedna varijanta će postati stvarnost i zato je teško smisleno porediti sa alternativnom – i onim što ona povlači sa sobom.

U takvim okolnostima, izboru između dva velika zla, čini mi se da je Borko poslužio kao uvodna lekcija i uvertira za dan, ili, bolje reći, godine „posle“. Koliko je ona bila potrebna, i koliko je, istovremeno, nedovoljna, svedoči činjenica da Balša Božović‏, čovek čije samo postojanje na političkoj sceni odražava veličinu tragedije opozicije, na Tviteru i dalje poručuje „Borićemo se“.

Antirežimski aktivisti, novinari i političari nisu razumeli poruku Brisela – da je Borko, u suštini, sam naleteo na metalnu šipku, niti pokazuju bilo kakve znake da su na putu da uvaže cenu i veličinu ličnih rizika koje nosi dogovaranje sa Tačijem (i smanjivanje Srbije). Zato se bojim da se bolno savladavanje poruke Brisela i veličine kosovskog uloga neće završiti na razbijenoj glavi Stefanovića. Biće da je on samo jadan od prvih koji su osetili koliko je velika i bolna cena kada dve najskuplje srpske reči – Kosovo i Evropa – postanu jedna, a neko reši da ignorišete tu cenu.

Šta god da odluči, verujem da će nam Vučić pre ili kasnije demonstrirati da jeste suveren u smislu u kome je govorio Karl Šmit. Vučić je u raznim, ne samo političkim i (post)kosovskim pravcima otišao predaleko i ne verujem da će sve tanja iluzija redovnosti moći predugo da opstane. Čini mi se da pravo pitanje nije da li će ga biti, već šta će buduće „pravo“ vanredno stanje podrazumevati, koliko represije, i koliko dugo će trajati.

Razumem zašto antirežimlijama nije lako da se suoče sa realnošću a kamoli budućnošću – determinisanom zahtevom da Srbija u miru uradi ono što se ni od jedne moderne države nije tražilo. Njihov glavni problem tu nije u zbunjujućim činjenicama, na primer, da je sve više medija, emisija, političara, predstava, filmova i glumaca koji su istovremeno nedozvoljeni i nezabranjeni, koji postoje ali ne sme da ih bude – već u veličini iluzija koje moraju da spale.

Poruka Tadića EU da je besramna i poruka rezigniranim građanima Srbije „Sram vas bilo vi što ćutite, bando jedna“, koju je je iz bolnice poslao jedan od Borkovih saradnika, potvrđuju da će spaljivanje iluzija ići jako teško. Biće da ovde, pored bandi, ima i dosta samopravednih zombija, pa se bojim da će ono zahtevati, iz briseleske perspektive, podosta još nevidljivije krvi i uzaludnijeg bola od onoga koji je osetio Borko Stefanović. Nezahvalno je biti opozicija Evropi.

Zoran Ćirjaković

Comments

Popular posts from this blog

ODJECI I REAGOVANJA 6.0

već 13 godina javnog linča - pretvorenog ovog jula u medijsko streljanje autora čiji posmrtni ostaci leže na ovom "b(r)logu" i klinički mrtvom tviter profilu @streljanikvir

izabrane mile reči i izlivi ljubavi iz uvek naoštrenog pera konačno dekontaminiranog laureata, autotalentovanog vladimira tabaševića, ne-slučajno prevelikog građanskog pisca, evropeizovanog lumena koji više ne tavori sa nama malima i smrtnima u smrdljivom balkanskom blatu; deve bezgrešne vesne pešić, čedne sns-rodice-pokajnice; mega nikole krstića, mladog princa autošovinističkog pregnuća; netalentovane giga influenserke dr sci med prim jovane gligorijević-rivotril, patološke lažljivice koja se predstavlja kao "trener medijske etike"; zanosne jelene lalatović, neumorne terminatorke "pičkopaćenika" četnik feministkinje, koju svrbuckaju zubi i kama; "borka sise", političkog truleksa i post-ideološkog plejboja; njihovog novog ovna predvodnika, medijskog preduzetnika i prekog nat…

LEPŠE JE SA ZADRUGOM ILI MOGU LI SUBALTERNI DA PIJU FOUR ROSES

Nije lako živeti sa ubeđenjem da ste okruženi kužnom nacijom i još ružnijom kulturom i da pripadate negde drugde. Ali u autokolonijalnom imaginarijum ovih gordih eltista nema mesta ne samo za Srbiju već ni za Zapad. Tu je skoro sve podređeno samosažaljivom sopstvu, koje se histerično bori da objasni sebi kako je ostalo tako zdravo i normalno u jednom toliko zaraznom, ubistvenom okruženju.

Slučajnosrpska elita sastavljena je uglavnom od malih i zaplašenih, ali besnih ljudi. Oni su bez ideja, utrnlog, distopijskog mozga, iako veruju da znaju sve što treba znati i da im je misao zlatna. U stvarnosti, sve što imaju je autokolonijalna žudnja, slepa vera da izbavljenje nacije koju smatraju neizlečivo bolesnom može doći isključivo kroz bezrezervno potčinjavanje Zapadu. Tu možda ima dobrog ukusa, ali nema mnogo mesta ne samo za politiku već ni za ljude.

Život je van vidnog polja ovih Srba koji vole da veruju da su neukorenjeni ili iskorenjeni. U Mitrovićevom zašećerenom tranzicionom imaginari…

O FAŠISTIČKI ORIJENTISANIM USTAŠAMA JOVA BAKIĆA I MOJIM PRSTIĆIMA (UMESTO PLANIRANOG TEKSTA „JOVO BAKIĆ, MILJENIK“)

proizvod abortiranog pokušaja pisanja portreta slučajnog levičara u nedovoljno maloj srbiji. ličan, sasvim nenovinarski (i nenaučni) tekst o logoreičnom, aktivističkom naučniku, koji je javno meditirao o srpskim fašistima i fašistički orijentisanim ustašama; kao i o povezanim nesrećama

(jako dugačak tekst – prosečno brzom čitaocu će trebati oko 30 minuta)

Nisam napisao tekst o Saši Jankoviću kada je trebalo. Bilo bi to samoubistvo.

Građanistički „snajperisti“ – kojima je tada komandovao Teofil Pančić – bili su raspoređeni svuda okolo da, kao slugu režima, vučićevca i plaćenika, odstrele svakoga ko se usudi da napiše nešto loše o prethodnoj inkarnaciji instant spasioca, jurodivog ne-Vučića iz vlažnih snova kulturnih.

A posle, kada se policajci misli osveste i konačno suoče sa zlom koje su obožavali i promovisali, onaj ko se usudio da progovori ostaje „leš“. Čovek mrtvih usta, sahranjen u javnosti. Kriv zato što je nešto video i razumeo pre stada pismenih i drznuo da prerano kukurikne.