Skip to main content

HAG, PRAJD I „PRIŠTINA“: KAKO ZAPAD I NJEGOVI AUTOKOLONIJALNI MINJONI UBIJAJU DEMOKRATIJU U SRBIJI

Liberalna demokratija – sistem za koji nam odavno govore da predstavlja ako ne baš vrhunac dobra, onda zasigurno najmanje zlo – ima brojne moćne neprijatelje. U Srbiji to nisu bili samo Slobodan Milošević i Aleksandar Vučić.

Demokratiju ovde već godinama melje i razara moćna mašina kojom upravljaju zapadni centri moći. Ovu drobilicu su tokom prethodne dve decenije vukla tri neokolonijalna imperativa. Na početku beše Haški tribunal, zatim Beogradski Prajd i, poslednjih godina, prihvatanje nezavisnosti albanskog Velikog Kosova.

Spoticanje krhke srpske demokratije počelo je ubrzo posle 5. oktobra. U senci zahtevane „pune saradnje sa Tribunalom“, politika je ovde godinama bila svedena na pitanje izručenja optuženih za ratne zločine. To nije bila glavna već jedina stvarna tema i kriterijum. Ubrzo je postalo jasno nešto što se u Srbiji i dan danas redovno gubi iz vida – onog trenutka kada se zapadna pomoć i podrška slabim vladama ovoliko snažno veže za jedno pitanje, onda sva druga postaju nevažna.

Skoro sve ono do čega nam je stalo, politički je tada prestalo do postoji. Štaviše, čak i samo iznošenje ideje da nešto može biti važnije od „suočavanja“ i „kažnjivosti“, ključnih reči neokolonijalnih bukagija nazvanih „tranziciona pravda“, činilo vas je sumnjivim, legitimnom metom za odstrel.

Vremenom, šansa da se bavljenjem ključnim pitanjima naših života i budućnosti uzdrma, a kamoli obori vlast, postala je zanemraljiva. Kada je Hag postao merilo svih merila, i korupcija i medijske neslobode i pljačkaška privatizacija i sva druga zla – postala su važna koliko i poslovični lanjski sneg.

To je pomoglo Demokratskoj stranci da, između ostalog, u potpunoj tišini serijski sakati ovdašnje otvorene medije, odane interesu javnosti a ne Briselu. U njima je prvo ponestalo pluralizma ideja i stavova. Zatim i najvažnijeg sastojka svakog smislenog novinarstva – izveštavanja, ključnog oružija u borbi protiv lažnih spasilaca i ciničnih spin doktora. Da bi konačno, na primer, umesto B92 i NIN-a dobili falsifikate, bastione novog jednoumlja i Potemkinova sela uravnoteženosti i objektivnosti.

Ubrzo pošto su se svi optuženici našli u rukama patetičnog parasuda, Prajd je zamenio Hag. Na nesreću Demokratske stranke, Dragan Đilas je poverovao da o tome ko će vladati Srbijom odlučuju njeni građani i da se ovde može sprovoditi neka koliko-toliko odgovorna politika vođena racionalnim argumentima – i zabranio planirani Prajd.

U velikoj meri oko baš ove „Đitlerove“ odluke kristalisala se kritična masa slučajnih Srba. Tada su prvi (i verovatno poslednji) put ovi samopravdeni autorasisti odlučivali o tome ko će vladati zemljom. Jedni su u međuvremenu promenili stranu (Vesna Pešić), drugi su promenili državu (Vladimir Pavićević), a treći su – verni shvatanju da su Srbi i demokratski rezon nešto kao ulje i voda – ostali uz Vučića i njegovu sve čvršću ruku, predvidivo nezaistu, ali, imajući u vidu lični ulog i apetite „evropskih partnera“, i dalje neočekivano benevolentnu.

Ipak, ne verujem da bi „žuti“ zadugo odložili svoju propast i da, poneseni hubrisom, Đilas i Boris Tadić nisu prevideli dve važne promene. Prvo, u postistorijskoj i postideološkoj fantaziji, koja prožima pogled na svet briselskih, vašingtonskih i berlinskih gospodara naših života, LGBTQI preokupacije predstavljaju poslednju granicu i lakmus test svih ljudskih prava i sloboda. Tamo gde je gej OK, sve je Ok, kaže vjeruju novog, kvir kolonijalizma.

Drugo, takozvane nevladine organizacije – i ovde u velikoj meri fokusirane na rodne i seksualne manjine i njihovu „vidljivost“ – nisu izraz decentralizacije i disperzije moći, znak da ona postaje raspršena, „atmosferska“, već predstavljaju maglu koja skriva građansko društvo. NVO i u Srbiji prvenstveno deluju kao važne poluge rekolonizacije sveta i ključne transmisije u službi zapadnih centara moći, voljnih da „osnažuju“ i „spasavaju“ samo pažljivo odabrane manjine.

Ako je to „žutim“ vedetama za neku utehu, u novom globalnom kvir poretku se nisu najbolje snašle ni prekaljene građanke, veteranke dozirane tolerancije kao što su Biljana Kovačević Vučo, Vesna Pešić i Sonja Liht.

Za razliku od demokrata, Vučić je, sam ili uz pomoć svojih novostečenih prijatelja, odlično savladao LGBTQI lekciju iz realpolitike za novi milenijum. Ubrzo smo dobili njegov Prajd, a zatim i homokolonijalnu premijerku. Napredak se u velikoj meri sveo na, osloniću se na sagu o Kaliguli i njegovom najvernijem pratiocu, razliku između strejt „konja“ i gej „kobile“ – ali u ovim kvir vremenima to je bilo više nego dovoljno.

Prajd i priključenija nisu bili samo zamajac novog antidemokratskog buldožera u bojama duge, koji je pomogao novom vođi da raščisti domaći politički teren. Bez Parade i kvir premijerke, predsednik Evropskog saveta Donald Tusk ne bi mogao da kaže: "Stojim ovde pored svog prijatelja i vašeg predsednika, Srbina od krvi i mesa, predsednika Aleksandra Vučića. Mislim da je nemoguće naći većeg Srbina od njega... U njemu prepoznajem srodnu dušu... Aleksandar Vučić je živi dokaz da možete u isto vreme biti veliki patriota i racionalni pragmatičar".



Tusk je ovim rečima srpskoj javnosti poslao jasnu poruku – EU neće imati ništa protiv ako Vučić nađe za shodno da nastavi da pravi ne samo demokratsku i medijsku već i političku pustinju. Njegov prenaglašeni, skoro karikaturalni, epski izlivi ljubavi prema srpskom predsedniku potvrđuju da ovde više nije reč samo o antidemokratskoj već i razornoj antipolitičkoj mašini. Zato sve drugo što još postoji u političkoj sferi, samo vegetira u senci „istorijskog kompromisa Beograda i Prištine“.

Tuskova izjava je ocrtala koordinate naše još manje slobodne i demokratske budućnosti. Pri tome on nije samo dao carte blanche režimu već je obesmislio svaki otpor. Građanski, zato što „Evropa“ onima koji veruju da „Evropa nema alternativu“ poručuje da je samo Vučić taj koji ovde nema alternativu. Patriotski, zato što je uspela da regrutuje jednog od najtvrđih nacionalista. Štaviše, čini mi se da je Tusk želeo da potvrdi Vučića kao ne toliko faraona koliko našu sudbinu. Povrh svega, za razliku od Miloševićeve, za Vučićevu dugu vladavinu radi i duh vremena, obeležen žalom za jednostavnošću i izvesnošću u svetu umornom od bujanja normi i novokomponovanih identiteta.

Njegov režim, nažalost, ne predstavlja glavni razlog zašto o svemu ovome nije pametno govoriti. Vučićeve slučajno srpske neprijatelje vređa ne samo drugačiji stav već, neretko, čak i puko konstatovanje stvarnosti. Nazivanje stvari pravim imenom redovno biva pobrkano sa zalaganjem za ružnu stvarnost, a njeno objašnjavanje, pokušaj da je bolje razumemo, izjednačeno sa opravdavanjem.

Lako je razumeti „prave Srbe“ koji smatraju da je „Evropa“ antisrpska, ali jako je teško pojmiti da slučajni Srbi i dalje odbijaju da priznaju da je njihova voljena „Evropa“ toliko jasno i nedvosmisleno antigrađanska i antidemokratska. Možda su, jednostavno, neke istine suviše bolne. Ali, ako stvari pogledamo sa vedrije strane, „Evropa“ je konačno ujedinila našu pocepanu domovinu. Najveći građanski prijatelji ispadoše najveći neprijatelji svih nas.

Neke stvari, pak, mogu imati više legitimnih, pravih imena. „Beogradski Prajd“ je jedna od njih. Siguran sam da bi mnogi istakli neka druga značenja, ali za mene je on spomenik naše neslobode i šarena laža demokratije. Prajd uverljivo svedoči o smislu i važnosti kolonijalizmu uma i predstavlja živi simbol potčinjenosti Srbije.

Ali, ono što se redovno gubi iz vida jeste da je Parada bila i rodno mesto „fantoma iz Savamale“. Naime, Prajd je bio vatreno krštenje i legitimisao je antidemokratsku politiku doziranog nasilja. Jednostavno, da je Srbija sama odlučivala o svojoj budućnosti, da se ovde može govoriti o nekoj smislenoj demokratiji i suverenitetu – u njoj i dalje ne bi bilo Parade. Zato, ako je Milan Ćulibrk već želeo da na naslovnu stranu posustalog lažnog NIN-a stavi lice koje se krije iza fantomki i buldožera, onda je trebalo da izabere fotografiju Angele Merkel ili nekog od njenih EU dvorjana.

Aplaudirati Prajdu i istovremeno zviždati oko Hercegovačke je tužno, mada verujem da se Vučić naslađuje ovim poltičkim idiotizmom. Sila koja svake godine biva demonstrirana na sve brojnijim Paradama (i koja tiho radi u nedeljama koje im prethode), zarad ostavrivanja jednog desubjektivizujućeg homokolonijalnog imperativa, jeste ista ona sila koja je rušila u Hercegovačkoj, zarad zadovoljenja nomenklature koja mora da vodi računa samo o „Prištini“.

I Prajd i Hercegovačka izviru sa istog izvora i imaju iste ideološke i geopolitičke, lokalne i globalne suvlasnike – mandarine zamišljene modernosti i budućnosti o kojoj nam nije dozvoljeno da odlučujemo. Da ne bude zabune, Vučić je među manje bitnim akterima na spisku na kome su Donald Tusk i Sebastijan Kurc, Latinka i Dubravka, Florian Biber i Erik Gordi...

Naravno, Hercegovačka je tu blizanac koga se svi odriču, i zapadni „očevi“ i srpske „majke“. Ali, da li neko stvarno misli da se besplatno može ići za nas jedinim „putem u Evropu“, koji vodi preko nezavisnog albanskog Kosova. Hercegovačka, rupa bez dna zvana „Er Srbija“ i ini slučajevi koji pune strane Dražinog „Danasa“ i Miškovićevog „Vremena“ samo su mali deo cene koja mora biti plaćena za nešto što nije moguće uraditi ni demokratski ni pošteno ni u građanskim rukavicama. To Donald Tusk i Angela Merkel savršeno razumeju, a ni Vladimir Putin nema pomena vrednih primedbi.

Ne znam koja količina odvojenosti od – ne toliko naše koliko „evropske“ – realnosti je potrebna pa da neko ne bude u stanju da shvati da ovde „fantomi iz Savamale“ nisu toliko bili izraz samovolje jedne loše vlasti koliko slika i prilika režima koji nam Brisel ne predstavlja kao dobar već kao odličan, skoro idealan. Fantomke su bile najava onoga što nam je „Evropa“ namenila kako bi ostvarila svoje ciljeve u oklevetanom regionu, koji je istovremeno suviše blizu da bi bio ostavljen po strani i suviše dalek da bi jednog dana mogao da postane njen „punopravni deo“.

Pokušaću da budem još jasniji. I da Vučić stvarno želi da „udavi Beograd“, za EU bi to bilo sasvim u redu – dok god postoji napredak ka ostvarivanju njenog glavnog, „prištinskog“ cilja. Ne bih se iznenadio ako u Briselu ima i onih koji pomišljaju da NATO treba da bombarduje niški aerodrom i reši ove (ne)očekivane iritacije Tuskovog najvećeg Evropljanina među Srbima.

Opozicioni Niš koji sanjari o jednom delotvornom „iš“, razmrvljeni pločnik oko Slavije, „sladak život“ Siniše Malog u Rimu, „Kikindske“ i „Vranjske“... političke su teme o kojima slučajni Srbi govore samo zato što odbijaju ili nisu su stanju da prihvate da te teme, u suštini, više ne postoje. Samlela ih je antidemokratska i antipolitička mašina koju su godinama i sami prilježno hranili tražeći Evropu i njene najviše vrednosti, suočavenje i kažnjivost, Prajd (bez ponosa) i priznavanje realnosti na Kosovu...

Pri tome, bojim se da je danas neodgovorno biti optimista i pomišljati o nekoj svetlijoj budućnosti za demokratiju i medijske slobode u Srbiji. Ako se, kako nam uporno najavljuju, uskoro na Kosovu umesto naroda dogodi istorijski kompromis, to neće biti kraj mrcvarenja i obesmišljavanja naše izubijane i unižene demokratije. Ne treba imati previše mozga da bi se videlo da će, ako ova „prištinska“ odradi posao, sledeća antidemokratska mašina biti vezana za Bosnu – skupu, krhku i nevoljenu iluziju od države.

Prošlo je već 18 godina tranzicije. Ostaviću po strani činjenicu da je reč o pojmu koji je bolje ne definisati, koji, što dublje u njega ulazimo, postaje sve ružniji i neslavniji. Pominjem ga ovde onako nevinog kakav je u svesti mnogih postojao 4. oktobra, odnosno – za one koji su prepoznali pravo srce ovdašnje medijske, demokratske i političke tame – pre spaljivanja iluzija o „Evropi“.

Nažalost, mnogi od onih koji su se „suočili sa srpskim zločinima“ i dalje nisu na ti sa smislom i stvarnom destinacijom naše tranzicije, odnosno agendom i ciljevima zapadnih centara moći koji su na tom bolnom putu bili jedini pravi putokazi. Valjda slučajnim Srbima nije lako da spale iluzije i prihvate da je ovo prvenstveno bila tranzicija ka Maloj Srbiji – jedinoj „evropskoj vrednosti“ koja nam se smeši.

Na javi, slučajne Srbe čeka suočavanje sa, priznajem, preverznom činjenicom da je, ovakva kakva je, Vučićeva Srbija već „evropska“ – čak i ako on na kraju ne pristane na albansko Veliko Kosovo i Malu Srbiju, koja, pri tome, ne sme da postane „srpska“. Nažalost, kakav god da bude konačan ishod „dijaloga Beograda i Prištine“, Srbija ostaje bez pravde, ponosa i demokratije. Demokratska Evropa je tako odlučila. Oni su za nas odabrali.

Zoran Ćirjaković

Comments

Popular posts from this blog

DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno s…

LEPŠE JE SA ZADRUGOM ILI MOGU LI SUBALTERNI DA PIJU FOUR ROSES

Nije lako živeti sa ubeđenjem da ste okruženi kužnom nacijom i još ružnijom kulturom i da pripadate negde drugde. Ali u autokolonijalnom imaginarijum ovih gordih eltista nema mesta ne samo za Srbiju već ni za Zapad. Tu je skoro sve podređeno samosažaljivom sopstvu, koje se histerično bori da objasni sebi kako je ostalo tako zdravo i normalno u jednom toliko zaraznom, ubistvenom okruženju.

Slučajnosrpska elita sastavljena je uglavnom od malih i zaplašenih, ali besnih ljudi. Oni su bez ideja, utrnlog, distopijskog mozga, iako veruju da znaju sve što treba znati i da im je misao zlatna. U stvarnosti, sve što imaju je autokolonijalna žudnja, slepa vera da izbavljenje nacije koju smatraju neizlečivo bolesnom može doći isključivo kroz bezrezervno potčinjavanje Zapadu. Tu možda ima dobrog ukusa, ali nema mnogo mesta ne samo za politiku već ni za ljude.

Život je van vidnog polja ovih Srba koji vole da veruju da su neukorenjeni ili iskorenjeni. U Mitrovićevom zašećerenom tranzicionom imaginari…

DOGODINE U NATO-U

(Povodom teksta: Moramo da pričamo o novoj pesmi Beogradskog sindikata "Dogodine u Prizrenu")

Na kiosku za hamburgere u praznjikavom holu jednog velikog aerodroma pisalo je „Sutra sve u pola cene“. Tu sam daleke 1991. godine naučio da sutra nije samo umirujuća vremenska odrednica, najava onoga što uskoro, možda sa velikim zakašnjenjem, ipak stiže.

I sutra i dogodine mogu biti bele laži – sinonimi za nikada, lakši način da se suočimo da se ono što priželjkujemo najverovatnije neće desiti. Naime, sutra je i ono sutra koje nikada ne pređe u danas, kao što postoji dogodine koje nikada ne postane ove godine.

Malo toga se može naučiti na aerodromima. Zato ću citirati Vikipediju, majku naše post-obrazovne pameti. Moralna panika je engleski izraz “za situaciju u kojoj se nekom društvu na temelju nekoliko izolovanih, preuveličanih ili na senzacionalističkih način protumačenih incidenata stvorilo ili nastoji stvoriti uverenje kako društvu, državi ili temeljima moralnog poretka preti …