Skip to main content

POTRAGA ZA ZVERIMA SRPSKIM I ZVERIMA PROSRPSKIM NA KOSOVU: U ČEMU JE PROBLEM SA GOLIM ČINJENICAMA INSAJDERA, VAJSA I TELEVIZIJE N1?

„U odbranu dobrog novinarstva, pročitajte pre nego što sudite. Fantastičan tekst, nema suda, samo gole činjenice“, piše doktorka Biljana Srbljanović u pohvali teksta „Novinarska pitanja nisu problem već neiskrenost Arnoa Gujona“, čiji je autor njen kolega sa fakulteta, objavljenog na portalu Vajs (Vice).

Jedan od nevolja sa svakim novinarstvom, i „dobrim“ i „lošim“, jeste da put do pakla ume da bude popločan „golim činjenicama“. Postoje gole činjenice i gole činjenice, ali u moru golih činjenica naše gole činjenice se jako retko pojavljavuju tek tako. Čak i kada sami tragamo za činjenicama, to su prečesto činjenice koje treba da podrže naš pogled na svet – i opravdaju (strašni) sud koji smo već doneli.

Još je bolje ako izabrane gole činjenice osnažuju pogled na svet ili služe interesima ljudi koji utiču na našu profesionalnu, a time, obično, i ličnu sudbinu. Pri tome verujem da je i kolega doktorke Srbljanović i oni koji su skloni da donesu sud sličan njegovom sasvim iskreni i autonomni. Mnogo je manje tu „plaćenika“ nego što veruju oni koji o njihovom delovanju imaju svoj sud, zasnovan često na podjednako golim činjenicama o tome koliko novca ovde dobijaju zagovornici određenih kosovskih činjenica kao jedinih relevantnih.

Nekako su gole činjenice koje se pojavljuju u našim „slobodnim medijima“ prečesto činjenice koje nam kosovske Srbe uokviravaju kao zverolike parazite koje podržavaju zveroliki srpski i nesrpski fašisti. Gole činjenice koje na portalu Vajs iznosi kolega doktorke Srbljanović učvršćuju sliku da je priča o nealbanskim stanovnicima Kosova u stvari priča o – poslužiću se ovde filosofskim vokabularom profesora Rastislava Dinića – bratstvu „zveri srpskih“ i „zveri prosrspkih“.

Jedan od najsramotnijih trenutaka u karijeri gazdarice Insajdera jeste činjenica da nam je u serijalu o Kosovu tamošnje Srbe uokvirila kao skup korumpiranih siledžija i krvoločnih nasilnika kojima samo što ne ide pena na usta. Uvodni segment, reklamiran i na sajtu i na televiziji B92, kao i veliki deo materijala emitovanog u nastavcima, proizvodi jednu moćnu sliku u glavi mnogih, bez ikakve ironije, moralnih i poštenih građana Srbije – ja s tim ljudima „dole“ nemam ništa.

I nema. Ali, u stvarnosti, koja se nije uklapala u Insajderove uverljivo ilustrovane „gole činjenice“, samo sa onima koje je ljutita „građanska“ pravednica, svesno ili ne, predstavila kao sliku i priliku kosovskih Srba. Suštinska neljudskost kosovskih Srba nije smela da bude važna poruka koju šalje ovaj serijal o Kosovu.

Ipak, smatram da je krivica mnogo više urednička nego samopravedne insajderke jedne grupe povezanih centara moći, novinarke čiji je intelektualni kalup preuzak čak i za mnogo manje ozbiljne zaključke. Sklon sam da verujem da je selebriti autorka bila slučajna autorasistkinja, ali njen gledani serijal je bio taj koji je zauvek „odcepio“ Kosovo iz svesti mnogih finih i humanih građana (ostatka) Srbije.

Da se vratim na tekst mladog kolege umne doktorke Srbljanović, koja je javno zahtevala da se u medijima pominje kao doktorka a ne gospođa. Nažalost, problem na N1 su bila i novinarska pitanja i neiskrenost gospodina Gujona. Štaviše, verujem da je tu jedan od glavnih problema kadrovska i uređivačka politika televizije N1. Krenuću izokola, pošto ne raspolažem svim „golim činjenicama“.



Za početak, nisam jedini koga zbunjuje gola činjenica da na ovoj antirežimskoj televiziji nema nekih od naših najboljih televizijskih intervjuerki i domaćica gledanih „pričaonica“ – Ljubice Gojgić, Antonele Rihe i Olje Bečković, koja sada mora da se muči u lažnom NIN-u i bori sa magazinskom formom koja joj nikako ne ide. Bojim se da ova gola kadrovska činjenica ima veze ne toliko (ili ne samo) sa gazdama ove televizije koliko sa njenim metroseksualnim urednikom Jugoslavom Ćosićem, medijskim preduzetnikom koji je televizijska lica ovog kanala birao po kriterijumuima – ko je manje talentovan od mene i ko će mi biti poslušan.

Zgodni novinari i novinarke kanala N1 „boluju“ od fatalnog nedostatka ili talenta za intervjuisanje ili novinarskog instikta ili „X faktora“, važnog sastojka svake uspešne karijere na malim ekranim. Ima i nemalo onih kojima, uz iskustvo, nedostaju sva tri poželjna činioca. Nažalost, Srbija ima pedestak puta manje stanovnika od Amerike i ovde nije lako naći televizijska lica koje će biti i lepa i zgodna i pametna i hrabra i televizična i dobri novinari.

Doktorka Srbljanović ne skriva prezir prema „Šnalici“, kako podrugljivo naziva Ljubicu Gojgić, koja ne odaje utisak slučajne Srpkinje po meri autokolonijalne Druge Srbije, ali verujem da bi naša najbolja televizijska novinarka bila u stanju i da nam otkrije ono što o gospodinu Gujonu ne znamo, a trebalo bi da znamo, i da nas natera da razmišljamo zašto o nealbanskim građanima Kosova evropski „fašisti“ brinu mnogo više od srpskih „liberala“.

Mladi kolega doktorke Srbljanović piše na Vajsu: „Pitanje Kosova je izuzetno osetljivo i jako emotivno pitanje za građane Srbije. Javnost zaslužuje da zna motive Gujonovog humanitarnog rada... Takođe, on nije jedina osoba sa vezama sa ekstremnom evropskom desnicom koja pod pričom o ’humantarnom radu’ deluje na Kosovu. Da li Gujon samo želi da pomogne ljudima u teškoj situaciji ili je to samo posledica šireg političkog angažovanja koje situaciju na Kosovu posmatra u okvirima ’borbe protiv islama’?”

Pošto nas doktorka Srbljanović poziva da sudimo, ja ću izneti svoj sud o pročitanom – i golim činjenicama i upustvu za njihovo razumevanje i čitanje, koje je njen miljenik izneo na kraju „fantastičnog teksta“.

Vajsov autor nas tera da razmišljamo u kategorijama ili/ili („Da li Gujon samo želi da pomogne ljudima u teškoj situaciji ili je to samo posledica šireg političkog angažovanja...) i problematičnost jednog aspekta, po meni krajnje problematično, uzima kao argument u prilog ispravnosti i nevinosti drugog („Novinarska pitanja nisu problem već neiskrenost Arnoa Gujona“). Zato ću na kraju ovog teksta nakratko ući u njegov crno-beli svet i, krajnje nevoljno, ponuditi jedan jednodimenzioni sud baziran na njegovoj političkoj i žurnalističkoj logici.

Možda grešim, ali pitam se da li nam mladi „građanski“ junoša, koji prezire ambivalenciju i ne veruje u mogućnost da ljudi mogu delovati vođeni sa nekoliko motiva, poručuje da ovako (pre)sudimo: Ne treba da budete osetljivi i emotivni. Kosovo je danas bojno polje lažnih humanitaraca, belosvetskih i domaćih fašista i (neo)nacista. Zaboravite ga.

Zoran Ćirjaković

Comments

Popular posts from this blog

ODJECI I REAGOVANJA 7.0

već 13 godina javnog linča - pretvorenog ovog jula u medijsko streljanje lažima, koje su organizovali i sproveli jugoslav ćosić, draža petrović i jovana gligorijević. moji posmrtni medijski ostaci leže na ovom "b(r)logu" i tviter profilu @streljanikvir


izabrane reči i izlivi slučajnosrpske ljubavi: transmarksovca matije bakića-medenice, manekena lumpen levice koja sanjari o giljotini dok ljubi svoju sliku u ogledalu; iz uvek naoštrenog pera konačno dekontaminiranog laureata, mega autotalentovanog vladimira tabaševića, ne-slučajno turbovelikog pre-građanskog pisca, umnog nebeskog lumena koji sija kao književna supernova i više ne tavori sa nama malim i smrtnim mukicama u smrdljivom beogradskom blatu; od deve bezgrešne vesne pešić, čedne sns-rodice pokajnice; mega netalentovanog nikole krstića, mladog princa autošovinističkog pregnuća; giga influenserke dr sci med prim jovane gligorijević-rivotril, patološke lažljivice koja se predstavlja kao "trener medijske etike";…

O FAŠISTIČKI ORIJENTISANIM USTAŠAMA JOVA BAKIĆA I MOJIM PRSTIĆIMA (UMESTO PLANIRANOG TEKSTA „JOVO BAKIĆ, MILJENIK“)

proizvod abortiranog pokušaja pisanja portreta slučajnog levičara u nedovoljno maloj srbiji. ličan, sasvim nenovinarski (i nenaučni) tekst o logoreičnom, aktivističkom naučniku, koji je javno meditirao o srpskim fašistima i fašistički orijentisanim ustašama; kao i o povezanim nesrećama

(jako dugačak tekst – prosečno brzom čitaocu će trebati oko 30 minuta)

Nisam napisao tekst o Saši Jankoviću kada je trebalo. Bilo bi to samoubistvo.

Građanistički „snajperisti“ – kojima je tada komandovao Teofil Pančić – bili su raspoređeni svuda okolo da, kao slugu režima, vučićevca i plaćenika, odstrele svakoga ko se usudi da napiše nešto loše o prethodnoj inkarnaciji instant spasioca, jurodivog ne-Vučića iz vlažnih snova kulturnih.

A posle, kada se policajci misli osveste i konačno suoče sa zlom koje su obožavali i promovisali, onaj ko se usudio da progovori ostaje „leš“. Čovek mrtvih usta, sahranjen u javnosti. Kriv zato što je nešto video i razumeo pre stada pismenih i drznuo da prerano kukurikne.

NE MISLIM, DAKLE GLEDAM UTISAK NEDELJE

Mucajući, ljuta ne samo na Aleksandra Vučića već i na sve one koji na dele njen hronični bes već vole da kažu “pa šta”, Olja Bećković je danas rekla da je uplašena. Razumem je. Imajući u vidu šta sve misli i govori o režimu, mora da je zbunjuje činjenica da je uopšte živa. Mene ne, pa ću probati da smirim egocentričnu koleginicu.


Da odmah razjasnim i moje “pa šta” – pa “Evropa”, draga gospođo. Najskuplja srpska reč, čija se cena izražava i u krhkosti kocki na Trgu republike i u strahu Olje Bećković. Ali i razlog zašto gospođa Bećković uopšte ne treba da se brine, sem da, ako – ili, bojim se, pre kada – uđe, ni EU ni NATO neće želeti da izbacuje vodu iz kabla koji u naše stanove isporučuje njenu antirežimsku buku i bes.

Ima nečeg, naravno samo na prvi pogled, nadrealnog u činjenici da je jedan antirežimski kanal zakovan za broj jedan na televizorima miliona građana Srbije, a da, citiraću Peščanik, “Zolja” svake nedelje “puca” po režimu sa dvojke na daljinskom. To pomalo asocira na “tač…