Skip to main content

FILOZOFIJA ZLA ILI ZLA FILOSOFIJA RADOMIRA KONSTANTINOVIĆA

Pet tekstova objavljenih 25. aprila 2016. godine u štampanom izdanju "Politike" kao "Teme nedelja" pod naslovom "BIBLIJA ANTIFAŠIZMA ILI AUTOŠOVINIZMA RADOMIRA KONSTANTINOVIĆA: Filosofija palanke – knjiga koja je podelila Srbiju na prvu i drugu". Pored glavnog teksta, "Tema nedelje" je imala i moja četiri antfilea. U nastavku ovog posta su i moja tri odgovora na "reakcije" gurua srpskog autorasiszma - Ivana Milenkovića, Bore Ćosiće i Dubravke Stojanović


Privilegovani ljudi, rekao je jedan mudar američki profesor, vole da veruju da je granica između dobra i zla fiksirana i neprobojna – "oni su na dobroj strani, drugi na lošoj". Za razliku od običnog, "prostog" sveta, koji sliku najvećeg zla obično smešta u nepoznato, ono što je daleko ili drugačije, ušuškane "sofisticirane" elite vole da ga vide oko sebe, iza prvog musavog zida i blatnjavog ćoška, usred onoga što im je najbliže i što najbolje poznaju.

Ipak, retko je u delima koja nisu završila u ropotarnici intelektualne istorije jedno zlo – uokvireno prepoznatljivim kulturalnim obrascem i ilustrovano stihovima pesnika naroda kome pripada autor – predstavljano toliko velikim, duboko ukorenjenim i neuništivim, kao u knjizi pežorativnog naslova "Filosofija palanke". Pre nego što nam, negde pri kraju, saopšti da "palanka", u stvari, nema svoju filozofiju, Radomir Konstatinović iznosi razmišljanja koja su hipnotisala srpsku liberalnu elitu i zagrejala srca ekstremnih nacionalista u okruženju.

Bez uzimanja u obzir sadržaja i uticaja "Filosofije palanke" nije moguće razumeti dubinu podela u Srbiji, iscrpljujući "kulturni rat" dve Srbije kome se ne nazire kraj. Za mnoge antinacionaliste, slučajne Srbe, ona predstavlja Bibliju antifašizma, knjigu koja je najavila i objasnila srpske zločine. Opisivana je kao ne "samo otkrivalačka nego, gotovo, i proročka".

Latinka Perović je u njoj otkrila kristalnu kuglu u kojoj se vidi naše neevropsko sutra – "služeći se mimikrijom, duh palanke kao infrastruktura nacionalizma drži i dalje Srbiju na odstojanju od Evrope." Iako ističe da se o njoj "raspravljalo na naučnim skupovima" moćna istoričarka smatra da je to "nedovoljno za knjigu koja bi trebalo da postane nova Biblija".

Istovremeno, ona je u najužoj konkurenciji za Bibliju srpskog autošovinizma. Postala je sofisticirano priručno opravdanje za stavove koji bi, izgovoreni o nekom od komšijskih naroda, privukli pažnju ako ne tužilaštva onda resornih organizacija građana u civilu. Možete pročitati i zaključak da ovde "predugo živi narod sa zakasnelim pretenzijama na modernost".

Ali, šta je poručio sam Konstantinović, rodonačelnik Druge Srbije? Da li je njegova knjiga alatka za borbu protiv "srpskog nacizma" ili sredstvo za "nacifikovanje" Srba? Pomaže li "Filosofija palanke" da postanemo (pravi) Evropljani ili nam poručuje da to nikada nećemo biti? Konačno, treba li je uopšte čitati?

"Palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti", piše Konstantinović. Palanački svet "ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva, a njegova antitetička, demonska sila, zlo apsolutne otvorenosti".
Latinka Perović tvrdi "da je čitanje Filosofije palanke postalo neka vrsta merila za stvarni iskorak iz duha palanke." Ali, sumnjam da su "Filosofiju palanke" pročitali i mnogi od onih koji jadikuju o "čuvenoj, a nepročitanoj knjizi".

Štaviše, njen uticaj je sasvim u neskladu s njenom čitanošću. Duboko pesmistička poruka odavno postoji nezavisno od samog teksta, repetitivnog štiva čiji se autor upinjao da ne kaže ono što govori. Ona nam stiže preko brojnih glasnika, intelektualaca i aktivista koji su je uprostili i pamfletizovali, prilagodili "urbanim" ukusima u ubrzanim, "rijaliti" vremenima.

Ipak, neumorni promoteri su je pravilno razumeli. Problem nije u tome kako su tumačili Konstantinovića već kako su vrednovali njegove zaključke, diskvalifikujući pri tome one koji se ne slažu kao "zarobljenike palanačkog duha". Glavni odgovor na kritike je da on nije pisao o palanci već o univerzalnom zloduhu koji se, valjda slučajno, zove baš palanka.

Tamara Kaliterna je svoj panegirik naslovila "Filozofija Srbije". Ona piše da je to "filozofija zatvorenosti, hedonizam sabornosti, uteha nepokretnih istina, okovanost tradicijom i nasleđenim, neupitnost". Zlatko Paković je, pak, jedan od apologeta koji se, kada ne tvrde da Konstantinović piše baš o Srbiji, lako zaborave i počnu da nas ubeđuju da "on ne govori o fenomenu koji se javlja isključivo u srpskoj kulturi, a to mu podmeću".

Da mu nije potrebno bilo šta podmetati demonstrirao je i Sreten Ugričić: "Narodnooslobodilačka borba u palanci, znamo to čak i ako nismo čitali Konstantinovića, nije moguća... U našoj Srbiji nema mogućeg. U najboljem slučaju, moguć je eksces, izuzetak, incident, greška i propust u sistemu... I zaista, svi smo se mnogo puta uverili: u Srbiji može ono što nigde ne može, ono što bi drugde bilo nezamislivo, nepojmljivo, dok istovremeno ne može ono što drugde i može i uobičajeno je."

Čak i da nekako poverujemo da Konstantinović stvarno piše o univerzalnom zloduhu, koji se otelotvorio baš u Srbiji, zemlji palanki – nedopustivo je da se najmračnija sila, jača od svake čovečnosti, zove kao i desetak balkanskih gradića. Zato čak ni naslov ove knjige nije nevin. Štaviše, bio bi nedopustiv i da ima aromu bilo koje druge kulturne lokacije – laošanske, paštunske, američke...

Ponekad pomislim da je dobro što nisam rođen u Smederevskoj Palanci, koju građani kojima je stigmatizovana reč urezana u biografiju zovu jednostavno – Palanka. Ali, Konstantinović, naravno, piše o nečem drugom. Palanka je za ovog rođenog Subotičanina, slučajnog Habsburgovca, šifra za osmansku, "srbijansku" Srbiju i njeno srpstvo, koje ugrožava zamišljenu vojvođansku izuzenost. (Ne)skriveni kultur-rasizam je i jedan od glavnih razloga zašto je "Filosofija palanke" do sada prevedena samo na mađarski.

Iako joj je etimologija složena, palanka nije neka kulturalno bezmirisna, neutralna reč – ona ima srpsko ime i osmansko prezime. U naš jezik je ušla kao turcizam, odrednica koja ima pečat prokazanog Orijenta, štaviše njegovih još prezrenijih oboda. Devet od deset globalnih Palanki su na Balkanu, koji je vekovima na Zapadu predstavljan kao prljav, krvožedan i masan – musavi mali Orijent bez egzotike, neprijatni, neevropski prostor na kome stanuju preteći islam i istočno, pravoslavno hrišćanstvo.

Zato palanka ne može biti samo duhovni, geografski ili zemni pojam – ona je uvek i kulturna odrednica. Laslo Vegel piše da "Filosofija palanke" predočava "jezivo istočno lice ovog regiona" i da predstavlja "crnu hroniku srednjoevropskog i balkanskog 'istočnjaštva'". U svesti otuđenih elita, palanka je postala jedan od sinonima za antievropske okove, "pusto tursko" utopljeno u "ružno srpsko" – drugo ime Srbije koju vide kao čedo neprijatelja jedine prave, zapadne civilizacije, neželjeno dete vizantijskog komonvelta i osmanskog ekumena.

Konstantinovićeva knjiga je nastala u sklopu jedne od najneslavnijih evropskih intelektualnih tradicija – sistematskog vezivanja nezapadnih prostora, prvenstveno islamskog Orijenta, "crne Afrike" i Balkana, za seriju sterotipa koji njihove stanovnike uokviravaju kao primitivne, infantilne, iracionalne, nepopravljive ili divlje robove tradicije, narode kojima su neophodni zapadni tutori, ljude koji bi, prepušteni sami sebi, povređivali i sebe i druge.

Edvard Said je ovu naučnu, književnu i filozofsku neistinu o onima koji su drugačiji od Zapada nazvao jednostvano – "orijentalizam". Kao i svaka opasna laž, "orijentalizam" je baziran na tendeciozno odabranim slikama i malim istinama o različitim istocima – bliskom, dalekom, ruskom, balkanskom... Obezbedio je "moralno" opravdanje za kolonijalizam i savremene oblike zapadne dominacije, čak i obasce mučenja u zatvoru Abu Graib u Iraku.

(Auto)orijentalizam je jedini relevatan kontekst za razumevanje knjige koja je posrbila staru zapadnu sliku o balkanskom zlu, (ne)evropskom buretu baruta. "Filosofija palanke" odlično ilustruje kako je u mozgove ljudi širom sveta urezivana zatomljena slika Orijenta i njegovog ružnijeg mlađeg brata Balkana. Štaviše, nemoguće je učitati Zapad u sliku (duha) palanke, armiranu kolektivističkom kulturnim obrascem i karikaturom našeg mentaliteta.

Konstantinovićeva hrestomatija kultur-rasizma maskirana je filozofijom, kamuflažnim zastorom istkanim od zapadnog kanona – Hegela, Ničea, Hajdegera, Vitgenštajna... On je, piše kulturolog Davor Beganović, "tu nema nikakve dvojbe, 'težak' spisatelj". Ali, to je nategnuta, egzibiciona težina, beda filosofiranja nastalog iz želje da se odrednice ne-Zapada, delom stvarne, mnogo više zamišljene, podmetnu kao slika univerzalnog zla. Cilj joj je da zavede "kulturnog" čitaoca, ovdašnjeg umišljenog kosmoplitu.

Čak ni naslov knjige nije prevodiv na engleski. Transkribovan kao the Palanka, Konstantinovićev portret istočne opasnosti mogao bi da privuče ksenofobične glasača Donalda Trampa, ali ne verujem da bi ova ciljna grupa poželela da okrene prvu stranu. U intelektualnim krugovima, možda bi imala prođu kod neokonzervativaca. Mada, iako skloni društvenom inženjeringu i sumnjičavi prema volji "svetine", čak i kada nije orijentalna, oni slične stavove umeju da iznesu mnogo suptilnije.

Neki od autora koji su citirali Konstantinovića, palanku su prevodili kao "mali grad" i "provincija", rečima bez orijentalnog prizvuka. Ali, vezivanje neuništivog zloduha za varošice i unutrašnjost, sveprisutna i često klevetana ljudska staništa, sugeriše neke druge ružne elitističke "izme", delegitimisane mnogo pre Saidove razorne kritike "orijentalizma".

Jednostavno, vrhunsko zlo ne sme biti uokvireno ni kao provincijalno ni kao orijentalno, balkansko ili srpsko. Povrh svega, sadržaj Konstantinovićeve knjige verno odražava sve neprihvatljive aluzije sadržane u naslovu. Zato je "Filosofija palanke" danas ne samo kulturalno već i politički neprevodiva.

Nažalost, njena popularnost i uticaj u Srbiji ne može se tumačiti isključivo elitističkim amovima, prisutnim svuda gde su modernizacijski procesi počinjali sa zakašnjenjem. Samo splet identitetskih, mentalitetskih, istorijskih i političkih razloga može da objasni ovaj zbunjujući fenomen. Ne treba gubiti iz vida da su pristup i unutrašnja logika ove anti-utopije – poduke srpskoj eliti da se ne zanosi, da digne ruke, knjige koja je poziva na intelektualnu secesiju, ograđivanje od Srbije – natopljeni kulturnim obrascem koji autor uporno kleveće.

Ne čudi da je ovaj manifest ukinute srpske budućnosti kultni status stekao baš u Vojvodini, gde nedostaju etnički temelji klimavog separatizma. Zahvaljući "Filosofiji palanke", on danas može da se izdaje za kulturni i civilizacijski. Treba se spasavati od, kako reče Bora Ćosić, "palančana u koje gradski čovek beogradski nažalost se često pretvara".


Još je jasnije zašto ova ideološka knjiga-bomba ima neprocenjivu vrednost na tržištu drugosti, gde za "evropske vrednosti" (i bolji život) ratuju preduzetnici dekontaminacije, fundamentalisti suočavanja i barjaktari ugroženosti brojnih starih i novootkrivenih manjina.

Odijum ove elite, koja se nekako izbavlila iz srpske civilizacijske ponornice, rezervisan je za intelektualce koji, manje ili više vešto i uverljivo, pokušavaju da govore u ime ponižene većine – "mase" koja se ne stidi što pripada naciji koja je predstavljena kao neizlečiva sablast osuđena da baulja iz zločina u zločin.

Ogorčeni "građanski" umovi nisu istinske kosmoplite. Ni u njihovom skučenom univerzumu nema ničega sem Srba. Milorad Belančić, na primer, Milu Lomparu, jednom od kritičara, zamera da je stvario ispraznu nacionalističku sliku koja ga tera u narcisoidno "mi pa mi". Ali, i u onome što pišu Belančić i Konstantinović postoje samo bajkovita Evrope i mi. I oni stalno govore "mi pa mi", samo to ocrnjeno mi ne uključuje njihovo metastazirano "ja".

Pregrejani antinacionalizam koji proizvode je samo umiveni nacionalizam za druge. Belančić im je tako ponudio portret "jedinstvene, u sebi zatvorene, blindirane zajednice" neuključive u Evropu, koja vapi "za dušom Tamnog vilajeta kao središta sveta".

Time se sugeriše da su ostali balkanski nacionalizmi dobri dok je srpski "zaslepljujuća, auto-hipnotička ideologija", proizvod "srpskog duha" sklonog da "mašta o genocidu", kako je pisao Mirko Kovač. Stiče se utisak da je bilo lakše pobeći iz Aušvica i Kolime nego otrgnuti se od genocidne gravitacije uskogrude i zaostale Srbije-palanke i njene "potke krvi".
Autokolkonijalni umovi su obično bili veći pesmisti od njihovih kolonijalnih uzora. Konstantinović i sledbenici usvojili su devetnaestovekovnu ideologiju "civilizatorske misije" – ali su je u slučaju Srbije mnogo direktnije predstavili kao nemoguću misiju.

Njihova netolerantnost nije stvar samo novostečene distinkcije, i dalje klimave i nedovoljno valorizovane. Elitsitičku uobrazilju ovde proizvodi i utvara odbačenih korena, repovi kaljuge iz koje su se izmigoljili, često kao prva ili druga generacija "kulturnih". Uostalom, da je tačno ono što imputira filosof Radomir ne bi postojao čovek Konstantinović, prepametni izdanak sandžačkih zabiti i jedne prašnjave pomoravske palanke.

"Filosofija palanke" je trasirala put srpskog autorasizma. Antifašizam i Evropa su na njemu lažni putokazi, dok su viskoparni stil i glumljena odmerenost obezbedili kakvu-takavu uverljivost jednoj otrovnoj misli, sumraku autokolonijalnog uma. Kasnije su ga naučno "asfaltirali" Latinka Perović, Dubravka Stojanović i pletora aktivističkih mislilaca. Iako vole da veruju da se i dalje na marginama, danas je to dominatna intelektualna trajektorija.

Konstantinovićeva knjiga je od Srbije odvojila veliki deo elite. Neki od najumnijih preziru zemlju u kojoj su ponikli i veruju da Evropa predstavlja neki drugi, jako daleki svet. Na "Filosofiju palanke" se pozivaju i oni koji proklamuju: "Najbolji su otišli, najgori su ostali".

Država čiji su mnogi vrsni stručnjaci očarani jednim ovakvim štivom i tumačima njegove poruke ne može se nadati svetlijoj budućnosti. Iako je pisao o velikom i podmuklom zlu, Konstantinović nije ponudio neku novu filozofiju zla – već jednu zlu filosofiju.


KETMAN ELITISTIČKOG UMA
(antrfile 1)

U samom srcu Konstantinovićeve slike zla i stalnih sporenja oko stvarne teme njegove knjige nalazi se strategija koja je obeležila intelektualnu istoriju komunizma – ketman. Originalno je razvijan u manjinskom, vekovima progonjenom i tajenom šiitskom islamu. U knjizi "Zarobljeni um", Česlav Miloš je istakao da su ovu moćnu alataku, često u službi samoočuvanja, ambicije ili pritvornosti, primenjivali mnogi intelektualci kako bi u "vunenim vremenima" diktature u ime proletrijata prikrili svoje stavove, hipokriziju ili strah.

Napoznatiji ketman na Balkanu bio je Alija Izetbegović. Često je uspevao da razdvoji ono što mu je na srcu od onoga što mu je na jeziku. Ne čudi da je pred smrt pokušao da negira da ga je koristio. "Znaš, Avdo, ketman prmjenjuje manjina, u većinskom okruženju. A mi smo ovdje većina", rekao je otac bošnjačke nacije Abdulahu Sidranu, koji mu zamerao na "transparentnosti, prenaglašenosti ispoljavanja muslimanskog verskog osjećanja".

Konstantinovićeva iznurujuća mimikrija nije vezana za strah od titoističke vlasti, čiji je bio miljenik, neokrznut brojnim obračunima i sa levim i sa desnim skretanjima. On nije bio ketman koji brani svoju moralnost, već autor koji poseže za ketmanom kako bi zataškao sopstvenu etičku prazninu.

U prvom delu knjige, "dostojanstveni" Konstantinović je često kontradiktoran – kada je čitalac siguran da govori jedno on voli da kaže nešto sasvim suprotno. Tu je njegova cirkuralna misao pretrpana nategnutim imeničenjem prideva i ponavljanjima serije visokoparnih floskula, što valjda treba da očara "kulturne" čitaoce, i, istovremeno, zabašuri ideju vodilju – zakivanje svog naroda na dnu sugerisane civilizacijske lestvice.

Ipak, ovu hotimičnu zbrku je sam razrešio otkrivši svoj ketman. Pažljivim čitaocima Konstantinović je poručio da dozirana konfuzija i preigravanje rečima nisu slučajni kada je napisao da dostojanstvenost, kada uopšte govori, "govori sa veoma velikom posrednošću u izražavanju". Tako ih je naveo da tragaju za nenapisanim, onim čega samo prividno nema.

Iscrpljujuća posrednost, kojom je prožeta prva polovina knjige, polako bledi u podjednako dugačkim "Beleškama", koje predstavljaju ključ za prepoznavanje srbocentrične, deklarativno univerzalne, slike "tiranije palanke". Sinergija "Beleški" i pažljivo doziranog razobličavanja sopstvenog ketmana pomaže da razumemo činjenicu da se sledbenici ne libe da iznose stavove koje, zarad dostojanstvenije poze, Konstantinović nije želeo jasno da izrazi.

"Filosofija palanke je bila, a i danas je, misao o temeljnoj agoniji/krizi života na ovim prostorima, krizi u kojoj je nesreća upisana ili urezana, kao rutina i ožiljak, kao neizbežna frustracija života. Nema sreće u palanci, kao što je nema ni u srpskom stanovištu. Nema sreće i zato ima prokletstva", zaključuje Milorad Belančić.


NACIFIKOVANJE SRBIJE
(antrfile 2)

Pod krovom Konstantinovićeve palanke smestio se i "srpski nacizam". Posvetio mu je poslednje poglavlje knjige. Opisuje ga kao "zlo u sukobu sa istorijom, zlo od pokušaja istorijske regresije, linijom nasilnog povratka u van-vremenost prošlosti".
Konstantinović govori o "nužnosti nacizma u duhu palanke" i tvrdi da se "srpski nacizam poziva na kosovski mit". Nasuprotog "Hitlerovog nacional-socijalizma", koji za Konstantinovića, u suštini, nije nemački, on vidi "srpski nacizam" kao kulturalno proizveden i opsednut "opako-tuđinskim" i "tautološki večno-plemenskim".

"Ideja o tome da je nacizam tuđ duhu palanke, jeste ideja kojom jasno progovara sam taj duh kao nepomirljiv sa egzistencijom sopstvenog zla", piše Konstantinović. On ovim poručuje da svako ko negira da nacizam ovde ima nacionalnost samo dokazuje da je hodajuće stanište tog posrbljenog nacizma.

U senci "Filosofije palanke" potrebno je podsećati i da Hitler nije bio Srbin. Zločin koji je postao, verovatno nedostižni, standard ljudskog zla nisu počinili srpski generali i šidski "Škorpioni", redovno sugerisani kao egzemplarni izdanci "srpske patrijarhalne civilizacije", u koju negaciju "moderne civilizacije" smešta pizma Latinka Perović. Nisu ga organizovali ni Hutui ni izdanici plemena inih "Kunta Kintea" iz Konstantinovićeve rasističke imaginacije.

Zloduh nacifikovanog srpstva, tvrdi Konstantinović, deluje "u ime večno-plemenskog, večno-rasnog čiji je govor govor 'krvi'". I ovde njegova misao ide utabanom stazom "orijentalizma", naslednika eugenike i fiziognomije, začetog u vremenu kada su zapadni naučnici merili lobanje pripadnika drugačijih rasa i kultura.

"Filosofija palanke" prati staru praksu da zločinjenja "ostalih" budu objašnjena okamenjenom tradicionalnom kulturom, a zapadna slučajnim greškama, prolaznom ideologijom ili ličnom patologijom "zlog genija". Navodno, samo Zapad ne robuju iskonskoj i kič kulturi već proizvode pravu, postmodernu, kulturnu kulturu.

Ali, u istoriji zla, orijentalna su obično bila pataljasta u odnosu na Zapadna. Po pravilu, najveća su bila krvoliptanja modernosti, najmodernijih ljudi i naprednije tehnologije – od "Maksimovog" puškomitraljeza preko gasnih komora do nuklerane ljudožderke. Nažalost, kod nas nije prevedena Baumanova "Modernost holokausta". Ne uklapa se u sliku zla osenčenu srpskim kulturalnim obrascem, kojom bi "dekontaminatori" da ispiraju mozgove.

Holokaust su počinili moderni i kulturni ljudi, željni čistih ulica i "vrtnog društva", vizije koja je neprijatno slična onome što bi, po ikonama Druge Srbije, trebali da postanemo da ne bi robovali zloduhu palanke. U najvećem zločinu u zabeleženoj istoriji sve je vrcalo od urednosti, racionalnosti, efikasnosti i – zapadne modernosti. Ako već treba da se suočavamo, Srebrenica je sramni dokaz da smo postali moderni, ne da smo ostali primitivni.


ZVERI SRPSKE U REPUBLICI ŠUMSKOJ
(antrfile 3)

Palanka je, sa svim ružnim konotacijama koje joj je prilepila avangarda Druge Srbije, u Beogradu postala sinonim za užas i diskavlifikacija koja se svakodnevno može čuti u urbanom žargonu svih generacija, prvenstveno u obrazovanijim krugovima.

Na primer, našim uglednim naučnicima nijedna od gomila paušalnih kvalifikacija, koje je na portalu "Peščanik" nedavno izneo Mijat Lakićević, nije zasmetala koliko tvrdnja da nam je "nauka palanačka". Oni je vide kao posebno "zlokobnu" i negoduju što neoliberali "i onaj preostali kvalitet guraju u palanačko blato". Teško je reći šta je tužnije – Lakićevićev argument ili povređenost njegovih oponenata u polemici koja odlično ilustruje dubinu uticaja Konstantinovićeve knjige na srpske elite.

Ali, iako je i građanska i nacionalistička elita u Sarajevu "Filosfiju palanke" prihvatila sa istim žarom kao i ovdašnji liberali, reč palanka tamo nije ušla u kolokvijalni govor. Ona se zapadno od Drine retko pominje. Dehumanizacija i diskvalifikacija Srba i njihovih interesa u Bosni i Hercegovini prati sasvim drugačiju logiku – ozverivanja.

Mada, mnoge bošnjačke intelektualce, čija su "srca okrenuta Istoku", originalno je privukla Konstantinovićeva "nacifikacija" srpstva, dok su njegovo vezivanje za Orijent uglavnom ignorisli. Islamofobični "orijentalizam", u čijem ključu razmišlja Konstantinović, predstavlja anatemu za ljude kojima je islam važan stub identiteta.

Kako je "srpsko zlo" i u Bosni moralo da bude iseljeno iz Evrope, ono je prebačeno u afrikanizovano "srce tame", prostor divljih zveri i poludivljih plemena iz druge velike grane "orijentalizma", koju je, takođe, prvi sistematski kritikovao Edvard Said. Zato u "manjem od dva bosanska entiteta" ne stanuju palančani nego "šumljani" i "zveri srspke". Zato je i Republika Srpska, u žargonu mnogih Bošnjaka, preimenovana u "republiku šumsku".

Naravno, ta "srpska" šuma nije ekološki prostor čistog vazduha iz narativa koji oplemenjuju sliku neoliberalizma. Ona sugeriše neevropsku džunglu preuzetu iz starih slika "crne Afrike". Ne postoje "zveri evropske" – beštije mogu biti samo "ostali", narodi koji ne žive na Zapadu.

Meditirajući o duhu koji "pokušava da se izuzeme iz sveta životinjstva", Konstantinović je dao legitimitet i ovakvoj bestijalizaciji: "Priroda, za duh palanke, može da bude samo životinjska priroda, ili ništa drugo. Ona je pravi svet u kome će čovek (palančanin) da se vrati svojoj istinitosti, odnosno svom izgubljenom biološko-iracionalističkom carstvu. Tu će u prirodi, prepuštajući se njoj, da se obnovi kao životinja".

Dehumanizujući pasaži su postali posebno važni. Naime, "srbijanski" sledbenici su se suočavali sa nemalim problemom: muslimani su na Balkanu "dobri momci". Nije lako pomiriti Konstantinovićevu sliku orijentalnog zloduha sa Srebrenicom. To je jedan od razloga zašto su "zveri srpske" poslednjih godina prešle Drinu i, preko "Peščanika", stigle i u Srbiju.
Ipak, činjenica da je Konstantinovićev nacifilni zloduh trebalo izmeštati iz "varvarske" Azije, kolevke islama, ka prašumama Afrike, u "srce tame", nije doprinela preispitivanju "Filosofije palanke" u Drugoj Srbiji. Naprotiv, pretvoreni smo u sabor zla i servirani kao "tri u jedan" – Šumski Rajh Srbistan.


OD LEKTIRE DO TABLOIDNOG NOVINARSTVA
(antrfile 4)

"Možda bi vredelo razmišljati o nekom zakonu po kome niko u ovoj zemlji ne bi mogao postati punoletan pre nego što pročita Filosofiju palanke i ponudi jasna svedočanstva o razumevanju prirode palanačkog duha", sugerisala je Branka Arsić u tekstu u kome razmišlja na temu šta bi bilo "da se u našim srednjim školama, sedamdesetih i osamdesetih godina kao obavezno štivo čitala Filosofija palanke umesto kvaziliterature poznate pod lozinkom 'Daleko je sunce', tog primera palanačke pameti u kristalnom stanju".

U Vojvodini nisu čekali zakon. "Subotica je srećno odabrana za mesto iz kojeg će se inicirati negovanje intelektualnog nasleđa Radomira Konstantinovića", izjavila je Latinka Perović, predsednica Saveta za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića.

Za Živana Berisavljevića, potpredsednika Saveta, "Filosofija palanke" je danas "aktuelnija nego ikada pre". Pored "Dana Radomira Konstantinovića", koji će biti organizovani u Subotici, Zrenjaninu i Kikindi, Zavod za kulturu Vojvodine i pomenuti Savet ustanovili su i nagradu iz oblasti esejistike koja se "dodeljuje autoru do 30 godina".

Uz tranzicionu inkarnaciju "Tito, revolucija, mir" preoblikovanja mladih mozgova, Konstantinovićeva zatarabljena misao je dobila i tabloidne verzije. Jedna od popularnijih je srpski "Vajs", ogranak medijske mašine brendirane kao "novinarski pank". Srbija je tu predstavljena kao dušegubka u kojoj caruje potpuno beznađe, ublaženo samo maminom sarmom i provodom do jutra.
Zakon koji je predložila profesorka Arsić više i nije potreban. Uostalom, oklevetano književno delo Dobrice Ćosića, ražalovanog oca podeljene nacije, odavno je završilo na sajtu "Samo opušteno" – u rubrici "Prepričane lektire".

Zoran Ćirjaković

***


PO OPASNIM KNJIGAMA I PALANAČKIM AUTOBUSIMA SA BOROM ĆOSIĆE.
(odgovor 1)

I onda kada je palanačko, iskustvo obično čini razliku. Na primer, čak i mi koji smo, kako tvrdi Bora Ćosić, zatucani i imamo mozgove sa uskim vidokrugom, pre ili kasnije savladamo gradski saobraćaj. Nekako shvatimo i da, iako su na mnogim autobusima upadljivo ispisani nazivi banaka, unutra ne možemo da platimo naše palanačke račune.

Knjižare su mnogo podmuklije. Brojne knjige krase naslovi-varalice, mamci koji ne otkrivaju šta nas stvarno čeka kada zaronimo u njih. Tu stoji "Majn kampf" koji nije "Majn kampf", a pored njega je "Filosofija palanke", koja nije filozofija već dosadna ideološka platforma, manifest intelektualne zgađenosti zabarušen naramcima nategnutog filosofiranja.

Već legendarna, slaba čitanost ove knjige Radomira Konstantinovića nije posledica težine već praznine njenog teksta. Ona je pisana tako da elitni čitalac, nezadovoljni slučajni Srbin, stekne utisak da se s mukom "probija kroz tekst", da samo zahvaljujući svom vanserijskom, nepalanačkom umu otkriva poruku koja mu kaže da je mnogo pametan. Naravno, a to je ključno, ona mu govori i da je tuđ u svom svetu, da ne deli ništa sa navodno nepromenjivim okruženjem u kome je ponikao – svojim koje, u stvari, i nije njegovo.

"Filosofija palanke" nije pisana da "opameti" već da pozajmi pamet. Ona nije ni nejasna ni neprozirna već je prividna, fingirana težina nabacivana da bi se mistifikovala jedna sasvim jasna i jednostavna, autorasistička poruka – istaknuta u naslovu i podvučena posprdnim "s" u reči filosofija. Zato ova knjiga uglavnom i postoji samo kao naslov i, možda, nekoliko prvih pasusa.

Konstantinović podilazi glavnoj ciljnoj grupi, legitimiše njen egocentrični prezir i pretvara to jeftino osećanje u intelektualni poduhvat, zahtevnu misaonu radnju. Zato, iako vrca od filosofskih gestova i zaključaka o masi koja robuje tradiciji, njegova knjiga nije ni fenomenološka. Štaviše, upinjujući se da falsifikuje jednu neuništivu i zlu, plemensku antifilozofiju, "Filosofija palanke" sama postaje anti- ili, u najboljem slučaju, parafilozofska.

Ona ništa ne otkriva, samo potvrđuje ono što čitalac "zna", ili bi želeo da sazna, od samog početka. Filosofiranje je umetnuto da ne bi primetio da dok okreće strane ne ide nigde, da stoji u mestu obeleženim samodovoljnim intelektualnim žongliranjem – otuđujućim "ideiranjem". Iluziju otkrovenja stvara prva, izuzetno efektna i često citirana, ketmanska rečenica: "Iskustvo nam je palanačko." U nastavku, Konstantinović čitaocu uporno govori jednu te istu stvar – ti si drugačiji, tvoje iskustvo nije palanačko.

"Filosfija palanke" je čekić pomoću koga srpski narcis može da razbije kulturalno ogledalo, ubije prvo lice množine i poveruje da je time postao nešto drugačije i jedinstveno, "apatrid" ili "kosmopolita". Antisrpski šovinista pak može da je iskoristi kao dozvolu da uzdignuta čela mrzi i dehumanizuje neprijatelja koga je Konstantinović zakovao za zlo i izuzeo iz istorije na način na koji su ranije u dvadesetom veku targetirani neki drugi narodi.

Pokušavajući da dokaže ono što se ne sme dokazivati i što se ne može dokazati, autor ne uspeva da napiše ni ono što je sa svojom pameću možda mogao da napiše – jednu moćnu i otrežnjujuću filosofiju zla. Podsmevajući se filozofiji i iskustvu blatnjave, "apsolutne palanke" završio je u malodušnoj, fatalističkoj filosofiji, koja treba da zaseni ovdašnju drugu, valjda asfaltiranu prostotu.

Zato, čak i kada ciljani čitalac nešto ne razume, on to shvata kao znak da je autor vlasan da obznani istinu, dokaz da je dostojan kvazireligiozne objave koja udara glogov kolac u laku metu, demonizovanu balkansku naciju i njenu kulturu. Ne čudi da je baš Konstantinović, neumorni intelektualni prilepak i apologeta istovremeno neprozirne i šuplje titoističke diktature, želeo da stvori utisak da njegov pamflet sadrži ezoterično znanje. Nažalost po autora, sama namera govori mnogo više od mere u kojoj (ni)je uspeo da ga prošvercuje u tekst.

U "Filosofiji palanke" nema ezoteričnog znanja, istine koja se vremenom otkriva privilegovanim čitaocima. Filozofsku fatamorganu stvara činjenica da Konstantinović primenjuje ketman elitiste koji, makar podsvesno, oseća nepodnošljivu težinu poruke koju šalje, strah od dubine civilizacijskog bezdana u koji gura sunarodnike "plemenskog duha", priproste produkte "zаstojа istorijskog rаzvojа" i robove "nagonske jedno-obraznosti".

Ako već treba da govorimo o filozofima, toliko ekstremni, ne samo antinacionalni već i antinarodni elitizam, na tragu je misli Lea Štrausa, gurua neokonzervatizma, koja je legitimisala neke od opasnih antidemokratskih tendencija. "U istoriji političkih ideja, ništa nije elitističkije od podele na ezoterično i egzoterično znanje, tj. od ideje da su neki sadržaji i tipovi znanja namenjeni isključivo elitama, a drugi, simplifikovani, širokim neodraslim masama", kaže hrvatski marksista Stipe Ćurković.

Iako podeljena, Druga Srbija potvrđuje da "nisu samo učenici Lea Štrausa ti koji danas svoje delovanje i oblike javnog govora legitimišu tim antidemokratskim premisama". Gde do u odbrani "dobre" diktature mogu da završe "liberali" koji kreću od Konstantinovićevog shvatanja da u Srbiji-palanci "nema niti može biti promene" i veruju da "palanački pojedinac čuva palanku" jer se "boji sveta, izlaska u svet", koji je "čista negacija palanke".

Konstantinović u "Filosofiji palnke" koristi ketman da bi se izmicao ne toliko od svoje totalitarne misli koliko od zaključaka koje ona sugeriše. Kao da je, negde duboko u sebi, bio svestan načina na koji će biti instrumentalizovana. Knjiga je devedesetih postala vrelo naše druge netrpeljivosti, koja je genetske žrtve iz nacionalnih mitova pretvorila u večne zlotvore građanskih fantazija.

Ne čudi da čuvari Konstantinovićeve vatre više nemaju nikakvih obzira. "Srbiju nacifikuje ona sama!", proklamuje Bora Ćosić govoreći o Srbima koji su "dopuzali iz blata i brloga, sa severa". "Ono što nam treba, to je civilizovanost", poručuje i to ilustruje tvrdnjom da je srpski fudbal – šutiranje glava ubijenih Bošnjaka. "Ništa ne vredi što imaš Crnjanskog i Konstantinovića, što imaš Pupina i Milutina Milankovića, eto one zveri u Bosni i njegovog slobodnog udarca."

Za razliku od gradskog saobraćaja, gde se pre (nesrpskih) fudbalskih utakmica teško snalaze mnogi palančani, u knjižarama umeju da se izgube čak i kosmoplite zabašurenog etnikuma. Mnogo je lažnih naslova pa se prevare vrli slučajni Srbi glazirani kao apatridi, kao što je naš drugi Ćosić, pisac sa nacionalnom, ili biće to nacističkom, penzijiom. Neki kao da brkaju pravi "Majn kampf" i lažiranu "Filosofiju palanke". Ili su, možda, dve knjige mnogo bliže nego što veruju. Nažalost, iskustvo, čak i kada nije palanačko, ponekad ne čini razliku.

Zoran Ćirjaković


OPIJUM ZA ELITU
(Odgovor 2)

Povodom teksta "'Filosofija palanke' i njeni kritičari"

Iako se obično pripisuje Marksu, Lenjin nam je u amanet ostavio rečenicu: "Religija je opijum za mase". Ali, koliko god da su zgađene narodom, koliko god da veruju da s njim ništa ne dele, ni ovdašnje "liberalne" elite ne mogu bez ovog opijata. Čak su i mnogi srpski ateisti žedni religije. Njihovo "sveto pismo", dogma o neevropskom narodu čiji je genocidni duh neuništiv, smestilo se u knjizi "Filosfija palanke", o kojoj sam nedavno pisao u "Politici".

Umesto kontraargumenata, kao odgovor je stigla gomila kleveta i ućutkujućih etiketa, prošarana lažima i bedastoćama. Pominjani su "opako delovanje", "revizija istorije", "mulj banalnosti", "jačanje neofašističkih pokreta", "prizemni prilog"...
Ivan Milenković se malo zabrojao pa je 25.000 znakova moje kritike "Filosofije palanke" u "Politici" naraslo na 60.000.

Kako svako "zlo" u (pravoj) Evropi i njenoj drugosrpskoj šupi mora biti predstavljeno kao islamsko da bi "postalo" najveće i neuništivo, Svetislav Basara me proglasio za "mudžahedina" i "Abu Ćirjaka". To što vodeći bajnobaštanski arabista brka "Abu" i "Bin" valjda nije bitno – važno je da publici bude serviran bauk "pravoslavne džamahirije" i azijska utvara "pustog turskog" udrobljenog u "ružno srpsko".

Ipak, najdalje je otišla Branka Mihajlović, beogradska dopisnica "Slobodne Evrope", megafona koji nam svakodnevno prenosi glas našeg vrhovnog gospodara. Ova novinarka tvrdi da sam doveo u pitanje "antiratni angažman dela Srbije". Poruka je jasna: svako ko ima srpsko ime i prezime i pokuša da argumentovano kritikuje Drugu Srbiju biće predstavljen kao neko ko "pristaje na zločin" i četnički koljač sa kamom u zubima na stendbaju.

Ne znam u kom svetu žive Branka Mihajlović i Ivan Milenković, ali njihova logika je ista kao i rezon onih koji u svakom antiratnom aktivisti vide "stranog plaćenika". U tom, prividno drugačijem, etički osiromašenom univerzumu jedne klevete, "petokolonaš" i "izdajnik", samo su zamenjene drugim – "klerofašizam" i "rehabilitacija".

Ni jedan ni drugi ekstremizam ne dozvoljavaju mogućnost da nasuprot njih može postojati pojedinac – koji možda nije u pravu, koji možda lupa, koji je možda nepismen, glup i ograničen, ali koji misli svojom glavom. Za njih nesitomišljenik, u suštini, ne može biti čovek već samo sluga bez mozga, transmisija mašinerije zla koja mu servira stavove. Zato i Ivan Milenković u "Politici" odgovara na moj tekst bez da mi pomene ime.

Nažalost, ključ za razumevanje naših nevolja s dve Srbije nije u onome što ih deli već u onome što ih ujedinjuje. Naša tragedija nije u dubini razdora i prirodi podela već u razlogu zašto su one nepremostive. Najveća srpska nesreća nije nesloga već jedinstvo – u glovoći, beskompromisnosti, samopravednosti, rigidnosti, učaurenosti...

Dijalog je postao najveći neprijatelj. Suprotni stav nas vređa. Pokušaj razumevanja redovno biva protumačen kao opravdavanje, a kritika kao organizovani napad. Svaki urednik je svestan da ukoliko objavi autorski tekst koji sadrži stav suprotan očekivanom i podrazumevanom – "našem" – može da očekuje da će izgubiti nemali broj čitalaca.

Nedeljnik "Vreme" je već kažnjen zbog "nacističkih" tekstova Đorđa Vukadinovića, dok je zbunjujuća količina mržnje prema "Politici" u velikoj meri vezana za činjenicu da redovno daje prostor suprotstavljenim stavovima u rubrici "Pogledi". Pri tome, jednom mladom autoru, koji je godinama bio redovni saradnik "Peščanika", urednica je otvoreno rekla da više ne može da piše jer mu je "Politika" štampala jedan tekst.

Kada sam 2006. godine u NIN-u objavio tekst o Latinki Perović kao "majci Druge Srbije" očekivao sam žestoke napade, ali moram priznati da mi nije palo na pamet da će jedna od glavnih diskvalifikacija biti kleveta da sam tekst samo potpisao a ne napisao.

Nisam pomislio ni da će jedan "građanski" intelektualac u "Peščaniku" tim povodom reći "taj čovek što to piše, svi znaju da se on leči" niti da će glavni urednik B92 odbiti da sa foruma skine temu na kojoj se špekulisalo o mojoj dijagnozi. (I dalje čuvam njegov odgovor.)

Obojica su bili i ostali veliki obožavaoci "Filosofije palanke", koja im daje za pravo da o neistomišljenicima govore ne samo kao o bolesnicima već i kao o zverima, divljacima i nacistima. U međuvremenu im se priključila i Dijana Vukomanović.
Ni potpredsednica SPS-a nije odolela opijumu za srpsku elitu. Osudila je "provincijalni mentalitet palanke" i preporučila Draganu Šutanovcu da na svom čuburskom pašnjaku pročita Konstantinovića: "Verujem da ćete da se prepoznate i da mnogo toga naučite."

"Filosofija palanke" nije deo učenog svete u kome stanuju Žil Delez, Hana Arent i Kant, gde bi da je prošvercuju naši stari anti-antifašisti i njihovi novi saputnici. Konstantinovićeva knjiga pripada miljeu u kome žare i pale Svetislav Basara, Mijat Lakićević, Sreten Ugričić i Ivan Milenković. Mase o kojima su govorili Lenjin i Marks ovde zato i dalje radije izgovaraju "Oče naš" nego što pevaju "druže Radomire mi ti se kunemo".

***


ZOMBI SRBIJA

(Odgovor 3)

Dubravka Stojanović se izgleda umorila od istoriografije pa je odlučila da se u jednom beogradskom nedeljniku okuša u mediologiji. Kao studiju slučaja uzela je subotnji "Kulturni dodatak" i "Temu nedelje", koji su objavljeni u "Politici" 23. i 24. aprila. Napisao sam jedan od tekstova za dodatak i snažno kritički intonirani temat o knjizi "Filosofijia palanke".

Analizu počinje ironičnim zaključkom da je zadivljena "intenzitetom borbe koju Politika vodi protiv Druge Srbije" da bi je završila tvrdnjom da "to neće odmoći Drugoj Srbiji. Ne mogu joj ništa, jer ionako ne postoji". Između je smestila gomila tvrdnji koje se mogu razumeti ili kao sklonost teorijama zavere ili kao projekcija, izraz verovanja da stvari svuda funkcionišu kao u toj njenoj "Zombi Srbiji".

Stojanović tvrdi da nikada nije bilo Druge Srbije već da postoje samo "pojedinci", građanski aktivisti koje zli analitičari guraju u tu "konstrukciju koju su napravila posmatrači". Ova vudu argumentacija pada u vodu već u susretu sa radovima Aljoše Mimice i Ivana Čolovića, koji su priredili dve knjige o Drugoj Srbiji, i tekstovima Latinke Perović, koja piše o organizovanom okupljanju protiv "totalnog jedinstva" početkom devedesetih.

Čitajući tekst Dubravke Stojanović, neko bi pomislio da su u "Kulturnom dodatku" o dve Srbije pisali Kosta Čavoški, Milo Lompar ili Slobodan Antonić. Ali, najduži tekst, koji otvara dodatak, pisala je Ana Omaljev, čija je knjiga "Mi stojimo podeljeni" objavljena ove godine u Nemačkoj, dok je u SAD distribuira "Kolumbija juniversiti pres", jedan od najuglednijih izdavača, pod naslovom "Diskursi o identitetu u 'Prvoj' i 'Drugoj' Srbiji".

Ovu knjigu je u februaru u Londonu "lansirao" Erik Gordi – jedan od najžešćih kritičara srpskog nacionalizma, a tu konkurencija teško da može da bude jača. Gordijev odnos prema "Politici" ilustruju njegove tvrdnje da predstavlja "'Informer' u fraku" i "simbol odvratne uredjivačke politike jednog naroda", kao i tvit: "'Kurir' ponovo pokušava da kupi 'Politiku' – pa jedino može da podigne nivo". Ideja da neko autorki koja ima njegovu preporuku može da da celu stranu i centralno mesto u, navodno, smišljenom napadu na (zombifikovanu) Drugu Srbiju teško da bi mogla da prođe i kao naučna fantastika.

Moram priznati da nisam čuo za Vesnu Đukić, drugu od pet autorki i autora koji su u subotu pisali o podelama u Srbiji. Ali, mlada naučnica je opisana na najpozitivniji način čak i na militantno antinacionalističkom internet forumu "Vasin svet", gde ljutiti podmladak Druge Srbije svakoga ko iskaže "n" od srpskog nacionalnog interesa proglašava za nacistu. Verujem da je teško naći zamerku i trećoj autorki, antropološkinji Sanji Lazarević Radak.

Ne znam kakve i koliko velike sotone u Žarku Trebješaninu ili meni vidi Dubravka Stojanović. Ali, šta god da misli, sramotna je njena tvrdnja da ovaj izbor autora – čiji su tekstovi objavljeni na tri od deset strana "Kulturnog dodatka" – predstavlja izraz "političke patologije, kakav je na primer antisemitizam" i davanja glasa problematičnim "konstruktorima" koji bi da sebe smeste "u toploj utrobi Prve Srbije".

Stojanović je "Temu nedelje" diskvalifikovala "jednostavno" kao kršenje izborne tišine – "Jer zna se koje stranke su podržali neki od intelektualaca koje Politika svrstava u Drugu Srbiju. I zna se da to nisu vladajuće stranke." Nisam siguran da bi neke od ikona Druge Srbije lako odgovorile na pitanje koga danas podržavaju a koga su podržavale juče uveče. Bojim se i da je ono što "svi znaju" da iz ovog ideološkog kruga dolaze intelektualci koji su 2012. godine birali današnju vlast, a da je mnogi sada ili vatreno podržavaju ili gromoglasno ćute.

Memorija ne škripi samo kada je reč o saborcima. "Ne sećam se da su jedne dnevene novine toliki prostor posvetile bilo kom pitanju", piše zaboravna istoričarka. Podsetiću je – jesu, i to baš Radomiru Konstantinoviću. Prvo 5. novembra 2011. godine, celih sedam strana, a zatim 27. oktobra 2012, takođe u listu "Danas", nešto skromnije četiri strane.

"Danas" je, ipak, prevazišao sebe kada je 6. januara ove godine pravoslavnim Srbima "čestitao" Božić objavivši na šesnaest strana "božićni oratorijum Radomiru Konstantinoviću" iz pera redovnog kolumniste Zlatka Pakovića. Na kritike ove nepristojne i uvredljive, lažne čestitke, autor je odgovorio da "knjiga o palanci ili predstava ili oratorijum o palanci mora uzdrmati palanku, jer ako ne uzdrma palanku vi ništa niste uradili".

Nije ni potrebno brojati strane – ceo "Danas" ponekad više liči na Konstantinović fanzin nego na dnevne novine. Dušan Sakić je tu napisao da "čudovište palanačkog duha mora svakodnevno da bude nahranjeno i zato nam je pogled na bilo koji zločin ravnodušan jer je čudovište u nama zadovoljno". Valjda, pošto ni Druga Srbija "ne postoji", ne postoje ni ove rečenice ni sav taj zombi prostor njenom rodonačelniku i njegovoj otrovnoj "Bibliji".

Ako Dubravka Stojanović prošlost analizira kao i medije, oslonjena na klevete i amneziju, onda, bojim se, ni njen autoritet ne počiva na "savremenim naukama", na koje voli da se poziva. Ova aktivistička naučnica je deo mejnstrima koji se oslanja na izvor moći koji je odavno globalno, a nešto kasnije i u Srbiji, postao "Prvi" – mnogi veruju da je i jedini.

Zato je, u jednom važnom smislu, naša iskusna istoričarka i novopečena mediološkinja u pravu. Njenoj "Zombi Srbiji" danas niko ne može ništa. Nema tog vudua. Što bi rekao Mitar Mirić, jači su od sudbine.

Zoran Ćirjaković

Comments

Popular posts from this blog

LEPŠE JE SA ZADRUGOM ILI MOGU LI SUBALTERNI DA PIJU FOUR ROSES

Nije lako živeti sa ubeđenjem da ste okruženi kužnom nacijom i još ružnijom kulturom i da pripadate negde drugde. Ali u autokolonijalnom imaginarijum ovih gordih eltista nema mesta ne samo za Srbiju već ni za Zapad. Tu je skoro sve podređeno samosažaljivom sopstvu, koje se histerično bori da objasni sebi kako je ostalo tako zdravo i normalno u jednom toliko zaraznom, ubistvenom okruženju.

Slučajnosrpska elita sastavljena je uglavnom od malih i zaplašenih, ali besnih ljudi. Oni su bez ideja, utrnlog, distopijskog mozga, iako veruju da znaju sve što treba znati i da im je misao zlatna. U stvarnosti, sve što imaju je autokolonijalna žudnja, slepa vera da izbavljenje nacije koju smatraju neizlečivo bolesnom može doći isključivo kroz bezrezervno potčinjavanje Zapadu. Tu možda ima dobrog ukusa, ali nema mnogo mesta ne samo za politiku već ni za ljude.

Život je van vidnog polja ovih Srba koji vole da veruju da su neukorenjeni ili iskorenjeni. U Mitrovićevom zašećerenom tranzicionom imaginari…

DOGODINE U NATO-U

(Povodom teksta: Moramo da pričamo o novoj pesmi Beogradskog sindikata "Dogodine u Prizrenu")

Na kiosku za hamburgere u praznjikavom holu jednog velikog aerodroma pisalo je „Sutra sve u pola cene“. Tu sam daleke 1991. godine naučio da sutra nije samo umirujuća vremenska odrednica, najava onoga što uskoro, možda sa velikim zakašnjenjem, ipak stiže.

I sutra i dogodine mogu biti bele laži – sinonimi za nikada, lakši način da se suočimo da se ono što priželjkujemo najverovatnije neće desiti. Naime, sutra je i ono sutra koje nikada ne pređe u danas, kao što postoji dogodine koje nikada ne postane ove godine.

Malo toga se može naučiti na aerodromima. Zato ću citirati Vikipediju, majku naše post-obrazovne pameti. Moralna panika je engleski izraz “za situaciju u kojoj se nekom društvu na temelju nekoliko izolovanih, preuveličanih ili na senzacionalističkih način protumačenih incidenata stvorilo ili nastoji stvoriti uverenje kako društvu, državi ili temeljima moralnog poretka preti …

DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno s…