Skip to main content

Opasna veza

Zoran Ćirjaković

Imenovanje Saše Mirkovića na mesto pomoćnika u Ministarstvu kulture i informisanja izazvalo je brojne reakcije. Ipak, smatram da glavni problem nije u tome što je Mirković suvlasnik medija sa sasvim netransparentnom vlasničkom strukturom.

Najviše zabrinjava njegova tvrdnja da "ima vrlo jasnu viziju šta se može uraditi kratkoročno, srednjoročno i dugoročno" sa našim ojađenim medijima. Štaviše, smatram da svi kojima je stalo do dobrog novinarstva treba da se plaše vizije jednog dokazano neuspešnog menadžera koji nikada nije radio kao novinar.

Mirković je godinama bio ne samo saučesnik u obesmišljavanju ideje B92-ke, nekada najotvorenijeg i najprofesionalnijeg medija u Srbiji, već i u sistematskom uništavanju slobodnog novinarstva u postmiloševićevskoj Srbiji.

Naravno, postoje mnogo lošiji mediji od B92-ke koju su Veran Matić i Saša Mirković posle 5. oktobra preoblikovali po meri sopstvenih ambicija i sposobnosti. Ali ne radi se samo o tome da se ova kuća ne može meriti istim aršinima kao i neki kriptomafijaški tabloid. Kada, bez previše preterivanja, od "svetionika" dobrog novinarstva napravite medijsku "krpu" u službi stranaka iz donedavno vladajuće koalicije onda to omogućava da mnogo lakše bude smanjen prostor slobode u svim drugim medijima.

Ne želim da sugerišem da je B92-ka devedesetih i tokom prvih godina posle pada Miloševića bila savršena, da nije bilo sumnjivih pristrasnosti i loših emisija. Ali jedino neko ko uvek ćuti nikada neće reći nešto pogrešno. Štaviše, ne samo da tada ovde nije bilo boljeg, već je to bio odličan medij pun ljudi nabijenih dobrom energijom, talentom i entuzijazmom.

Stalno smanjivanje inostranih donacija posle 5. oktobra jeste predstavljalo ozbiljan izazov. Ipak, na njega se moglo odgovoriti na različite načine. Veran Matić se opredelio da prihvati da dve vladajuće stranke, uglavnom preko javnih i funkcionerskih privatnih preduzeća, pokrivaju veliki deo gubitaka – i zauzvrat mobilnim telefonima praktično uređuju informativni program.

Pitanje da li je presudila nesposobnost, samoživost ili kombinacija različitih motiva je akademsko i, čak i za tužnu priču o B92, sve manje važno. Ono što je imenovanjem Mirkovića, koji je godinama bio Matićev najbliži saradnik i čovek od punog poverenja, postalo značajno jeste kako je izgledala "vizija" koju je donedavno sprovodio.

Demokratska stranka, godinama glavni nezvanični "sponzor" B92, funkcionisala je više kao pokret – labavi sklop sukobljenih interesnih grupa prožet galaktičkim ambicijama moralnih patuljaka na visokim položajima. Istovremeno, ključni urednici i neka od favorizovanih televizijskih lica na B92 postali su, u suštini, izaslanici i glasogovornici ovih frakcija, post-titoistički politički komesari i cenzori koji su, nažalost, prilično uspešno radili na iskorenjivanju dobrog novinarstva.

Srozavanje nivoa i partijska lojalnost prikrivani su na različite načine. Veran Matić je, Brankicu Stanković, koja poseduje redak spoj hrabrosti, ostrašćenosti, opsesivnosti i autističnosti koji je potreban za bavljenje nekim opasnim temama, iskoristio kao zaklon, priručno sredstvo za pacifikovanje novinara koji sebe nisu videli u mešavini stranačkog biltena i fanzina samozaljubljenog predsednika.

I "Insajder" i "Utisak nedelje" su upotrebljavani kao svojevrsna kamuflažna uniforma, zavodljiva iluzija da je B92 ostao slobodan medij za koji "nema zabranjenih tema" i "nedodirljivih ličnosti". U velikoj meri zahvaljujući ovim gledanim emisijama i zajedničkom minulom radu Matić je mogao da rasteruje neposlušne u tišini, bez buke i javnog negodovanja.

Naime, u senci fetišiziranog i slektivno nemilosrdnog "Insajdera" jedan pravi novinar ili nepartijski urednik nije mogao ni da pomisli da javno progovori o tome zašto je ućutkivan ili da nešto kaže o naručenim prilozima koje je morao da emituje. Čak i u očima "proevrospke" publike, one koja nije blagonaklono gledala na partijski informativni program, svako od nezadovoljnika je lako mogao da bude diskvalifikovan kao navodni eksponent "haškog lobija" ili prokazanih "antievropskih snaga".

Štaviše, mnogi su sami otišli, poniženi i frustrirani načinom na koji je završavana jedna divna medijska i, za mnoge, lična priča. Znam da u "Dinkićevoj zgradi" na Novom Beogradu još uvek ima i talentovanih izveštača i izuzetno moralnih ljudi, ali dobar novinar je na Matićevom i Mirkovićevom B92 odavno postao "ugrožena vrsta".

Ipak, u nedelu protiv B92 postoje olakšavajuće okolnosti. I u drugim zemljama u tranziciji pokazalo se da neoliberalni poredak i slobodno tržište nisu bili saveznici medijskih sloboda. Zato i da je Matić, umesto lojalnom Mirkoviću, "vlast u kući" predao menadžerima-profesionalcima pitanje je da li bi kritički orijentisano televizijsko novinarstvo moglo da preživi pritisak (demokratski izabrane) partijske države i simbioze marketinških agencija i paralelne vlasti koja je godinama funkcionisala u kabinetu svemoćnog predsednika.

Nažalost, neki mediji su pali još niže. Nekada takođe slobodarski, Radio Slobodna Evropa danas ne izaziva samo u mom stomaku mučninu kakvu je slušanje ostrašćenih Miloševićevih medijskih ratnika proizvodilo pre dve decenije. Dok je nekada u jednom ružnom i fatalističkom narativu sve vrvelo od opasnih "Šiptara" i "hrvatskih zveri", nepopravljivo zlo je u programu koji se emituje iz praškog studija postalo srpsko ili, ono najveće i najružnije, "srbijansko".

Kažu da se na B92 malo toga promenilo. Čak su i urednici-cenzori ostali isti. Naravno, novi su zahtevni vlasnici državno-partijskih telefona. Među njima je sada i Saša Mirković, jedan od retkih ljudi koji su dobili priliku da se nađu na oba kraja ove antidemokratske "žice" – opasne veze koja je ovde odavno postala deo jedne pogrešne vizije medija.

Comments

Popular posts from this blog

DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno s…

LEPŠE JE SA ZADRUGOM ILI MOGU LI SUBALTERNI DA PIJU FOUR ROSES

Nije lako živeti sa ubeđenjem da ste okruženi kužnom nacijom i još ružnijom kulturom i da pripadate negde drugde. Ali u autokolonijalnom imaginarijum ovih gordih eltista nema mesta ne samo za Srbiju već ni za Zapad. Tu je skoro sve podređeno samosažaljivom sopstvu, koje se histerično bori da objasni sebi kako je ostalo tako zdravo i normalno u jednom toliko zaraznom, ubistvenom okruženju.

Slučajnosrpska elita sastavljena je uglavnom od malih i zaplašenih, ali besnih ljudi. Oni su bez ideja, utrnlog, distopijskog mozga, iako veruju da znaju sve što treba znati i da im je misao zlatna. U stvarnosti, sve što imaju je autokolonijalna žudnja, slepa vera da izbavljenje nacije koju smatraju neizlečivo bolesnom može doći isključivo kroz bezrezervno potčinjavanje Zapadu. Tu možda ima dobrog ukusa, ali nema mnogo mesta ne samo za politiku već ni za ljude.

Život je van vidnog polja ovih Srba koji vole da veruju da su neukorenjeni ili iskorenjeni. U Mitrovićevom zašećerenom tranzicionom imaginari…

DOGODINE U NATO-U

(Povodom teksta: Moramo da pričamo o novoj pesmi Beogradskog sindikata "Dogodine u Prizrenu")

Na kiosku za hamburgere u praznjikavom holu jednog velikog aerodroma pisalo je „Sutra sve u pola cene“. Tu sam daleke 1991. godine naučio da sutra nije samo umirujuća vremenska odrednica, najava onoga što uskoro, možda sa velikim zakašnjenjem, ipak stiže.

I sutra i dogodine mogu biti bele laži – sinonimi za nikada, lakši način da se suočimo da se ono što priželjkujemo najverovatnije neće desiti. Naime, sutra je i ono sutra koje nikada ne pređe u danas, kao što postoji dogodine koje nikada ne postane ove godine.

Malo toga se može naučiti na aerodromima. Zato ću citirati Vikipediju, majku naše post-obrazovne pameti. Moralna panika je engleski izraz “za situaciju u kojoj se nekom društvu na temelju nekoliko izolovanih, preuveličanih ili na senzacionalističkih način protumačenih incidenata stvorilo ili nastoji stvoriti uverenje kako društvu, državi ili temeljima moralnog poretka preti …