Skip to main content

Naučni kapitalizam i Čavesova alternativa

Naučni kapitalizam i Čavesova alternativa

Zoran Ćirjaković

Od kraja ,,hladnog rata” veliki broj ljudi veruje da ne postoji valjana alternativa neoliberalnom kapitalizmu. Mnogi naučnici i političari su nas ubeđivali da je konačno pobedio jedan savršeni, racionalni poredak. Ubrzo posle smrti naučnog socijalizmadobili smo naučni kapitalizam.

Elokventni eksperti su nam govorili da samo treba dosledno primenjivati ,,proverene” neoliberalne recepte i da ćemo svi ubrzo stići u potrošački raj. Ovo shvatanje nalazi se u temelju reformi koje susprovođene u Srbiji i mnogim drugim zemljama u tranziciji.

Sve do početka ekonomske krize 2008. većina građana je bila spremna da prihvati da su glavne prepreke na putu u svetlu tržišnu budućnost bili loši lideri, lenji radnici i ostaci samoupravne ,,države dadilje”. Protesti i nezadovoljstvo ovde su uglavnom tumačeni kao žalopojke ljudi koji su ,,sami krivi” – nedostatak solidarnosti i empatije predstavljaju naličje tržišnog darvinizma.

Ali da se ne radi samo o nesposobnim vođama i neradnicima već o ozbiljnim nedostacima neoliberalnog modela, mnogo pre ovdašnjih građana uverili su se stanovnici Latinske Amerike. Neoliberalizam je tamo stigao još osamdesetih. Hronično siromaštvo i rast nejednakosti i kriminala bili su u velikoj meri direktna posledica otvaranja tržišta, privatizacije i smanjivanja izdataka za obrazovanje i zdravstvenu zaštitu, što su neki od aksioma ,,naučnog kapitalizma”.

Stepen beznađa i frustracije ilustruje činjenica da su se pre desetak godina na levičarskim protestima i radničkim mitinzima u Buenos Ajresu, gradu Meksikui Sao Paulu, pored crvenih zastava i Če Gevarinih slika, pojavilii posteri i bilbordi s likom Osame Bin Ladena. Ne samo da nije bilo alternative, već tokom više od dve decenije niko drugi nije ugrožavao poredak koji je životni standard radnika i društveno bogatstvo prelivao u džepove sve manjeg broja ljudi.

Ugo Čaves je pokazao da terorizam i destrukcija nisu validan odgovor i da je moguće ponuditi pravednija i inkluzivnija rešenja. I drugi lideri su, u manjoj ili većoj meri, ubrzo okrenuli leđa tržišnom fundamentalizmu. Štaviše, 2005. godine tri četvrtine Južnoamerikanaca živelo je u državama koje su vodile levičarske vođe.

Ključ Čavesovog uspeha je popularnost među siromašnim ljudima, onima koje najviše pogađa rastuća ekonomska nejednakost i beznađe. Za razliku od levičara u Srbiji, koji su i dalje uglavnom fokusirani na borbu protiv nacionalizmai zamanjinska prava, južnoamerički levičari svoje uspehe duguju brizi za prava marginalizovane i obespravljene većine, onih koji nemaju.

„Druga Amerika” i „dve Amerike” su, slično kao i u Srbiji, važni pojmovi u američkoj politici. Ali i u SAD i u Latinskoj Americi, „prvu” Ameriku čine oni koji su privilegovani i bogati a „drugu” oni koji žive „od prvog do prvog” ili „od usta do usta”. To nekome može delovati staromodno, ali samo iz takvog shvatanjadanas dolazi alternativa ekonomskom sistemu koji, u ime svetle budućnosti, stalno zahteva još odricanja i „stezanja kaiša”.

Naravno, ne od svih. Bogati nikada nisu bili bogatiji nego na dan kada je umro Ugo Čaves – vrednost akcija na njujorškoj berzi dostigla je prošlog utorka najveću vrednost u istoriji. Za njihovo dobro rade apatija i inercija koju proizvodi verovanje u mit o „naučnom kapitalizmu”.

Čaves je u nekim od najuticajnijih svetskih medija prethodnih dana opisivan kao „diktator” i „fašista”. Ali on za života nije postao najveći neprijatelj bogatih i moćnih zato što je ponudio neki novi, „univerzalni” recept već zato što je uverljivije od svih drugih demonstrirao da tu nema ničeg naučnog. Čaves je pokazao da neoliberalni kapitalizam ima alternativu.

Comments

Popular posts from this blog

LEPŠE JE SA ZADRUGOM ILI MOGU LI SUBALTERNI DA PIJU FOUR ROSES

Nije lako živeti sa ubeđenjem da ste okruženi kužnom nacijom i još ružnijom kulturom i da pripadate negde drugde. Ali u autokolonijalnom imaginarijum ovih gordih eltista nema mesta ne samo za Srbiju već ni za Zapad. Tu je skoro sve podređeno samosažaljivom sopstvu, koje se histerično bori da objasni sebi kako je ostalo tako zdravo i normalno u jednom toliko zaraznom, ubistvenom okruženju.

Slučajnosrpska elita sastavljena je uglavnom od malih i zaplašenih, ali besnih ljudi. Oni su bez ideja, utrnlog, distopijskog mozga, iako veruju da znaju sve što treba znati i da im je misao zlatna. U stvarnosti, sve što imaju je autokolonijalna žudnja, slepa vera da izbavljenje nacije koju smatraju neizlečivo bolesnom može doći isključivo kroz bezrezervno potčinjavanje Zapadu. Tu možda ima dobrog ukusa, ali nema mnogo mesta ne samo za politiku već ni za ljude.

Život je van vidnog polja ovih Srba koji vole da veruju da su neukorenjeni ili iskorenjeni. U Mitrovićevom zašećerenom tranzicionom imaginari…

DOGODINE U NATO-U

(Povodom teksta: Moramo da pričamo o novoj pesmi Beogradskog sindikata "Dogodine u Prizrenu")

Na kiosku za hamburgere u praznjikavom holu jednog velikog aerodroma pisalo je „Sutra sve u pola cene“. Tu sam daleke 1991. godine naučio da sutra nije samo umirujuća vremenska odrednica, najava onoga što uskoro, možda sa velikim zakašnjenjem, ipak stiže.

I sutra i dogodine mogu biti bele laži – sinonimi za nikada, lakši način da se suočimo da se ono što priželjkujemo najverovatnije neće desiti. Naime, sutra je i ono sutra koje nikada ne pređe u danas, kao što postoji dogodine koje nikada ne postane ove godine.

Malo toga se može naučiti na aerodromima. Zato ću citirati Vikipediju, majku naše post-obrazovne pameti. Moralna panika je engleski izraz “za situaciju u kojoj se nekom društvu na temelju nekoliko izolovanih, preuveličanih ili na senzacionalističkih način protumačenih incidenata stvorilo ili nastoji stvoriti uverenje kako društvu, državi ili temeljima moralnog poretka preti …

DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno s…