Skip to main content

Srpska plemena

Zoran Ćirjaković

U Podsharskoj Africi postoji četrdesetak multietničkih država. U velikoj većini nijedno pleme nema apsolutnu većinu i stanovništvo je izuzetno izmešano. Na primer, u bivšem Zairu, danas većem od dva Konga, živi više od dve stotine etničkih zajednica - najbrojnija čini samo oko pet posto stanovništva. Neka afrička plemena rasuta su u preko od deset država, a najmanje sedamnaest ih ima više pripadnika nego što Srbija ima stanovnika. Zato ne treba da nas čudi da u Africi ima malo zajednica koje žele da se otcepe, ili koje sanjaju da svi saplemenici počnu da žive u jednoj državi.

To ne znači da afričke države nisu plemenska svojina. Iza fasade modernih institucija i predstavničke demokratije kriju se stare plemensko-klanovske veze. Ne samo najbrži, već često i jedini put do moći i boljeg života vodi preko saplemenika. I vlast i opozicija su, po pravilu, etnički definisane kategorije, a izbori obično više liče na popis stanovništva nego na finale najvažnije političke utakmice.

Ulog ne može biti veći. Po skoro svim relevantnim merilima životnog standarda, podsaharske zemlje već decenijama zauzimaju poslednja mesta. Za mnoge stanovnike ovih hronično gladnih država vlast je bukvalno pitanje života i smrti.

Ali politika je u Africi uglavnom ostala igra sa nultim zbirom, koliko jedni dobiju toliko drugi izgube. Promena režima obično znači da je konačno došao "njihov" red da gladuju, a "naš red da jedemo" – i krademo. Deo "plena" koji će podeliti novi ("naš") režim čine bogati rudni resursi, korumpirana birokratska mašinerija i obilna zapadna razvojna pomoć. Ovakav odnos prema vlasti, koji polazi od shvatanja "mi smo država", zadovoljava i grabljivu elitu i one njihove saplemenike koji životare u kartonskim naseljima. Zaposlenje i redovna "državna" plata predstavljaju glavnu nagradu za lojalnu plemensku glasačku mašinu.

Klijentilističke mreže malo toga ostavljaju po strani. Ni organizacije civilnog društva u nisu imune na grabež, nepotizam i plemenske "politike identiteta". Kako piše Žan-Fransoa Bajar, vodeći francuski afrikanista, najprofitabilnije nevladine organizacije "osnivaju ministri kada dođe njihov red da prevare davaoce pomoći". Ali ne samo NVO, već državne agencije i cela ministarstva bivaju osnovani prvenstveno s ciljem da od donatora bude uzet novac koji će biti iskorišćen za lične ili saplemeničke potrebe.

Sve to nekako zvuči poznato. Razlika je uglavnom u tome što se ovde obeležje identiteta koji obećava bolji život ne vidi u krštenici ili ličnoj karti, već u partijskoj knjžici. Stranke su naša plemena. Porodično stablo je važan indikator moći i prestiža u podsaharskom neopartimonijalnom poretku, sistemu u kome je plemenski princip zamaskiran izbornim i parlamentarnim ritualima. Njegov ekvivalent u žargonu naše partokratije je "lobi lista", spisak stranačkih moćnika koji dele kolač vlasti.

Zato ovde, kao i na žarkom jugu, obično biramo bez da imamo mnogo izbora i prisustvujemo smenama vlasti bez pravih promena. Ogromna frustracija izazvana ovakvim stanjem i njegovim posledicama - prvenstveno siromaštvom i izostankom razvoja, izražena je u Podsaharskoj Africi kroz shvatanje da je "neophodno da ubijemo pleme da bismo izgradili državu". To je nemoguća misija. Ali ako ovaj afrički moto ipak "prevedemo" na jezik naših okolnosti dobićemo podjednako jednostavan recept: "treba ubiti stranke da bi izgradili demokratiju". Ni ovaj zadatak nije ništa lakši. Ali bar ilustruje zašto je danas u Srbiji tako teško biti optimista.

Predavač na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu

Comments

Popular posts from this blog

DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno s…

LEPŠE JE SA ZADRUGOM ILI MOGU LI SUBALTERNI DA PIJU FOUR ROSES

Nije lako živeti sa ubeđenjem da ste okruženi kužnom nacijom i još ružnijom kulturom i da pripadate negde drugde. Ali u autokolonijalnom imaginarijum ovih gordih eltista nema mesta ne samo za Srbiju već ni za Zapad. Tu je skoro sve podređeno samosažaljivom sopstvu, koje se histerično bori da objasni sebi kako je ostalo tako zdravo i normalno u jednom toliko zaraznom, ubistvenom okruženju.

Slučajnosrpska elita sastavljena je uglavnom od malih i zaplašenih, ali besnih ljudi. Oni su bez ideja, utrnlog, distopijskog mozga, iako veruju da znaju sve što treba znati i da im je misao zlatna. U stvarnosti, sve što imaju je autokolonijalna žudnja, slepa vera da izbavljenje nacije koju smatraju neizlečivo bolesnom može doći isključivo kroz bezrezervno potčinjavanje Zapadu. Tu možda ima dobrog ukusa, ali nema mnogo mesta ne samo za politiku već ni za ljude.

Život je van vidnog polja ovih Srba koji vole da veruju da su neukorenjeni ili iskorenjeni. U Mitrovićevom zašećerenom tranzicionom imaginari…

DOGODINE U NATO-U

(Povodom teksta: Moramo da pričamo o novoj pesmi Beogradskog sindikata "Dogodine u Prizrenu")

Na kiosku za hamburgere u praznjikavom holu jednog velikog aerodroma pisalo je „Sutra sve u pola cene“. Tu sam daleke 1991. godine naučio da sutra nije samo umirujuća vremenska odrednica, najava onoga što uskoro, možda sa velikim zakašnjenjem, ipak stiže.

I sutra i dogodine mogu biti bele laži – sinonimi za nikada, lakši način da se suočimo da se ono što priželjkujemo najverovatnije neće desiti. Naime, sutra je i ono sutra koje nikada ne pređe u danas, kao što postoji dogodine koje nikada ne postane ove godine.

Malo toga se može naučiti na aerodromima. Zato ću citirati Vikipediju, majku naše post-obrazovne pameti. Moralna panika je engleski izraz “za situaciju u kojoj se nekom društvu na temelju nekoliko izolovanih, preuveličanih ili na senzacionalističkih način protumačenih incidenata stvorilo ili nastoji stvoriti uverenje kako društvu, državi ili temeljima moralnog poretka preti …