Skip to main content

Čekajući presudu Šešelju u Hagu...

Најтежи посао у Србији

(Колумна објављена у недељнику НИН 2008. године, пре него што га је Борис Тадић поклонио парановинарима за које је знао да ће га осакатити)

Домаћи сценаристи и драматурзи, добри ђаци угледних професора, Филипа Давида, Небојше Пајкића и Ненада Прокића, имају јако тежак задатак – како да напишу нешто боље и занимљивије од хашке трагикомедије коју три пута недељно можемо гледати на другом програму РТС-а. Сценарио за најбољи шоу на телевизији пише група талентованих аматера окупљених у удружењу које се званично зове “Тужилаштво Међународног кривичног суда за бившу Југославију”. Истина, изузетан квалитет њиховог текста – то није неки “спонтани” ријалити-шоу, налик “Великом брату”, не пример, већ прескупа, годинама писана и припремана продукција – долази до изражаја захваљујући и до сада неоткривеном дару једног другог аматера у свету забаве, Војислава Шешеља.



Драматуршка вештина тужилаца је још већа ако се има у виду да предложак за њихово неправно ремек-дело представља најсрамније странице наше историје у којој војвода Шешељ, што смо знали много пре фарсичног суђења, није имао занемарљиву улогу. Врхунски домет тужилаштва је, ипак, у чињеници да ту нема иронијске дистанце, ограде која би могла да послужи као смоквин лист. Да би суђење за неке од најтежих злочина које можемо замислити доживели као забаву, није потребно да сте набијени дозом перверзије, шовинистичке мржње, непоштовања према жртвама српских злочина или љубави према лику и делу оптуженог војводе. Можда је најстрашније од свега то што нам трибунал не дозвољава да када говоримо о Хагу говоримо о злочинима.

У изузетно ретком споју Шешељевих особина један је од кључева за разумевање зашто многи други неславни балкански ликови, од генерала Готовине до генерала Младића, беже, или су упорно бежали, од Хага. Да би оптуженик успео да покаже право, первертирано лице Трибунала, неопходно је да буде спреман да годинама у затвору чека на суђење, да лажи и фалсификате тражи тамо где их нико нормалан не би тражио и да себе изложи милости правног система осмишљеног да арбитрарно игнорише главне постулате свих постојећих, конзистентних и функционалних правних система на свету. Поврх свега, Хаг је успео да постигне да сама оптужница буде довољна да оптужени, у очима огромног броја својих сународника, буде промовисан у свеца, националну икону и недостижан идеал.

Писање хагиографија није предвиђено као један од задатака Трибунала. Суштина хашког правног неуспеха није у Шешељевим талентима или безобзирности. Није се у хашким судницама нека високоморална међународна правда и узорна процедура сусрела са “злим генијем” и изгубила тешку битку. Трибунал је поразио сам себе. И онда када су хашки “шешељи” и “милошевићи” били лоши и јадни, тужилаштво је успевало да буде још јадније и горе, уносећи при томе увек нове елементе јефтине лажи и неприкладне комике.

На дугачкој листи савезника зла почасно место припада онима који су га преувеличавали и банализовали – и тиме релативизовали и доводили у питање. Бранити и правдати једно овакво суђење, травестију правде и права, значи бити, било свесно или ненамерно, савезник бивших и будућих злочинаца, непријатељ помирења и кажњивости на Балкану и користан члан – ако на тренутак прихватимо да су речи “Хаг” и “право” синоними – правог “антихашког лобија”.

Ако постоји било каква корист од Шешељевог суђења, онда је то могућност да научимо колико велики креативни потенцијал настане када се у телима неколико правника сједине неспособност, галактичка ароганција, болесна амбиција и одсуство способности за емпатију према жртвама злочина на, када се гледа из Хага, вероватно ружном, прљавом и злом Балкану. Тужиоци-алхемичари, који су суђење за ратне злочине претворили у комедију, тврде да “раде независно од Савета безбедности, било које државе или међународне организације”. Али, стиче се утисак да је тужилаштво независно и од морала и од правде и од права и од свега онога што је потребно да би се суочили са злочиначким поглављем балканске историје.

Да би једно суђење, што нам је донедавно био синоним за досаду, постало еталон добре забаве потребна је, поред паратужилаца, и галерија урнебесних ликова. Ту до изражаја посебно долазе креатуре које су најављене као сведоци и експерти, затим арогантни и самоуверени главни судија, од кога можемо очекивати да ускоро пресуди и да је Земља равна плоча, и суткиња која својим, на срећу, ретко израженим интелектуалним способностима помаже да појмимо универзалну природу људске глупости.

Уместо да, како су идејни творци овог процеса планирали, Хаг заувек избаци Шешеља из политичке Србије, тужиоци су омогућили да се херцеговачки ултранационалиста врати на мала врата. Бројни Шешељеви непријатељи могу се утешити чињеницом да је војвода током претходне две деценије доказао да – можда му је то највећи од многих талената – уме да прокоцка највеће шансе и при томе спржи мостове који су му обезбеђивали одступницу. Али, заговорници принудног суочавања и демократског испирања мозга требало би првенствено да захвале Александру Тијанићу што је урнебесну хашку срамоту “сакрио” у касном, скоро еротском термину на најмање гледаном јавном каналу.

Телевизијски Шешељ је поново поделио становнике Србије – овај пут у три групе. У првој су они који уторком, средом и четвртком, негде после десет увече, седну испред телевизора и чекају да им, уместо истине или катарзе, буде сервирана хашка верзија “Монтипајтона” – и то не крију. У другој групи су они који ураде исто, али их је срамота да то јавно признају. У трећој су они који не гледају “суђење” – и не знају шта пропуштају.

Ако сте у стању да гледате Шешеља – а многи нису, још увек није касно да надокнадите пропуштено. Погледате ли, после ноћног снимка суђења, неку од дванаест играних серија које се тренутно емитују на домаћим каналима, можда закључите и да је посао сценаристе данас најтежи у Србији.

Зоран Ћирјаковић

Comments

Popular posts from this blog

LEPŠE JE SA ZADRUGOM ILI MOGU LI SUBALTERNI DA PIJU FOUR ROSES

Nije lako živeti sa ubeđenjem da ste okruženi kužnom nacijom i još ružnijom kulturom i da pripadate negde drugde. Ali u autokolonijalnom imaginarijum ovih gordih eltista nema mesta ne samo za Srbiju već ni za Zapad. Tu je skoro sve podređeno samosažaljivom sopstvu, koje se histerično bori da objasni sebi kako je ostalo tako zdravo i normalno u jednom toliko zaraznom, ubistvenom okruženju.

Slučajnosrpska elita sastavljena je uglavnom od malih i zaplašenih, ali besnih ljudi. Oni su bez ideja, utrnlog, distopijskog mozga, iako veruju da znaju sve što treba znati i da im je misao zlatna. U stvarnosti, sve što imaju je autokolonijalna žudnja, slepa vera da izbavljenje nacije koju smatraju neizlečivo bolesnom može doći isključivo kroz bezrezervno potčinjavanje Zapadu. Tu možda ima dobrog ukusa, ali nema mnogo mesta ne samo za politiku već ni za ljude.

Život je van vidnog polja ovih Srba koji vole da veruju da su neukorenjeni ili iskorenjeni. U Mitrovićevom zašećerenom tranzicionom imaginari…

DOGODINE U NATO-U

(Povodom teksta: Moramo da pričamo o novoj pesmi Beogradskog sindikata "Dogodine u Prizrenu")

Na kiosku za hamburgere u praznjikavom holu jednog velikog aerodroma pisalo je „Sutra sve u pola cene“. Tu sam daleke 1991. godine naučio da sutra nije samo umirujuća vremenska odrednica, najava onoga što uskoro, možda sa velikim zakašnjenjem, ipak stiže.

I sutra i dogodine mogu biti bele laži – sinonimi za nikada, lakši način da se suočimo da se ono što priželjkujemo najverovatnije neće desiti. Naime, sutra je i ono sutra koje nikada ne pređe u danas, kao što postoji dogodine koje nikada ne postane ove godine.

Malo toga se može naučiti na aerodromima. Zato ću citirati Vikipediju, majku naše post-obrazovne pameti. Moralna panika je engleski izraz “za situaciju u kojoj se nekom društvu na temelju nekoliko izolovanih, preuveličanih ili na senzacionalističkih način protumačenih incidenata stvorilo ili nastoji stvoriti uverenje kako društvu, državi ili temeljima moralnog poretka preti …

DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno s…