Skip to main content

GOVOR MAJORA ANASTASIJEVIĆA SA ANTI-SPUTNJIKA

„Vučić u poslednje vreme putem zapaljivih izjava i podsticanjem nacionalističke retorike pokušava da skrene pažnju sa činjenice da rok za potpisivanje ’sveobuhvatnog i pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa sa Kosovom’ ističe... Predstava se toliko otrcala da je verovatno dosadila i glumcima, koji šmiranjem prikrivaju nedostatak entuzijazma. Dosadilo je i publici, ali nema kud“, piše Dejan Anastasijević u neobičnom tekstu koji je objavljen na sajtu „BBC na srpskom“ pod naslovom „Spasavanje redova Đurića sa Kosova“.

I u prilično jadnim medijima postoji pravilo da na neki način budu jasno obeleženi prilozi koji izražavaju lične stavove. Čak i kada nisu ovako jaki kao gromki glas ovog neustrašivog medijskog ratnika, najboljeg đaka Miloša Vasića, uzora „nezavisnih novinara“ koji su postali fascinirani bezbednosnim strukturama i njihovim istinama.

Objava vidovitog Anastasijevića je bila drugi potpisani, „autorski tekst“ objavljen na 2.0 verziji glasa zapadne nomenklature koja s ponosom ističe da „radi za Kraljicu“. Prva se 25. aprila oglasila Aleksandra Nikšić tekstom pod naslovom „Dobro došli na BBC na srpskom“. „Lestvica nam je visoko postavljena – naš sadržaj mora da čini originalno novinarstvo visokog kvaliteta, zasnovano na uredničkim smernicama BBC-ja... Naš zadatak je istovremeno i izazov i inspiracija: da stvorimo prostor na medijskoj sceni u kome će slobodno i nepristrasno novinarstvo procvetati. A mi obećavamo da ćemo vrhunski raditi svoj posao“, poručila je glavna urednica.

Anastasijevićev premijerni doprinos je ilustrovao koliko je bilo teško dovoljno spustiti očekivanja od ćiriličnog avatara upokojenog britanskog megafona, nevoljno podignutog iz mrtvih kako bi se odgovorilo na činjenicu da Rusija ovde više nije spremna da toleriše potpunu hegemoniju NATO trabanata.

Nažalost, bojim se da će reči „slobodno“, „nezavisno“ i „vrhunski“ ostati u bolnom neskladu sa rezultatima, mada verujem da će Dušan Mašić, (nepotpisani) politički komesar redakcije, ostati zadovoljan. Njegov lik proviruje u pozadini zvaničnog portreta, ispod koga stoji rečenica koja zvuči kao da je izvađena iz nekog (lošeg) seminarskog rada na temu „Individualni brendovi u medijskom sektoru“ iz predmeta „Strateško brendiranje“: „Tim BBC-ja na srpskom čine mladi entuzijasti upućeni u tajne modernih tehnologija i iskusni novinari, uvek spremni da preispituju sopstvene granice u novim izazovima“.



Nikšić je jedna od najiskusnijih i najtalentovanijih srpskih novinarki, dugodišnja dopisnica „Tajm“ magazina iz bivše Jugoslavije i šefica beogradskog biroa AFP-a. Nažalost, stiče se utisak da ona ili nije uspela da se sasvim izbori sa prethodnim novinarskim izazovom, pa su joj se pobrkale „uredničke smernice“, ili je pravi zadatak redakcije nešto što nema veze sa novinarstvom, iako je upakovano u glamuroznu medijsku oblandu.

Donedavno jedna od urednica u srpskom „Vajsu“, čije su prakse i standardi u svakom smislu suprotnost BBC-jevim, pustila je Anastasijevićev tekst – koji ne bi mnogo štrčao iz hrpe homonacionalističkog i elitističkog đubreta po kome je „poročni“ portal ovde postao prepoznatljiv. Jeste da nedostaje slenga i vulgarnosti i da je iskusni autor izostavio hipertrofirano vajsovsko „ja“, ali i profesionalno i stilski i ideološki ovo ambiciozno štivo je bliže „Vajsovom“, ponosno neuravnoteženom i srboskeptičnom, „sve može“ novinarstvu nego nekome uz koga bi išla reč dobro, da zaboravimo na „vrhunsko“.

Forma tu nije nebitna. Anastasijevićev uradak bi bio sasvim primeren jednom blogu. Mogao bi da prođe i u „Vremenu“, listu u kome je donedavno radio i u kome je izveštavanje vremenom sasvim ustupilo mesto komentarisanju, propovedanju, elitističkim žalopojkama i masturbacionim izlivima „urbanog“ besa. Istini za volju, plate u „Vremenu“ su bedno male i neredovne, pa ne treba preoštro suditi o jednoumnoj redakciji koja daje oduška svojim niskim ideološkim strastima i tamo gde im u jednim ozbiljnim novinama nije mesto.

Ipak, bojim se da problem nije u činjenici da sveznajućem Anastasijeviću verovatno nije lako da se navikne da više ne piše za, istovremeno ponižavajućih i oslobađajućih 150 evra mesečno niti da su plate na BBC-ju za „neukroćene“ Srbe mnogo manje nego što pretpostavljate.

Ono što je u priči o BBC-jevom neslavnom povratku u Srbiju mnogo važnije jeste suština. A ona se ne razlikuje od stavova koji su se prethodnih dana mogli pročitati u pletori autokolonijalnih medija i na Tviteru. Jasna poruka ovih imaginarnih Evropljana je da – posle „genocida u Srebrenici“ i „puzajućeg genocida“ nad Albancima, koji je nedavno „otkrio“ Miloš Ćirić – Srbija može da vodi samo politiku spuštenih gaća, da sve i ne traži ništa, i da nema potrebe da ishod ove politike bude „prodavan“, objašnjavan i racionalizovan glasačima, koji bi ga masovno doživeli kao vrhunsko poniženje.

Na tom medijskom frontu već ratuje „Al Džazira Balkans“, agresivni „Dojče vele“ i – to, nažalost, odavno nije moguće drugačije izraziti – antisrpska „Slobodna Evropa“, čiju uređivačku politiku otelotvoruje autorasistička fiksacija Branke Mihajlović, Mile Štule Male Srbije. Anastasijević je samo dodao BBC-jev pečat perveznom razumevanju demokratije i kompromisa, koji promovišu i kome daju legitimitet ovi propagandistički paramediji. Naravno, uz pomoć volontera sa Tvitera, koje nervira činjenica da Srbija, ipak, želi nešto da dobije i da iždžikljalo čedo de Gola i Čerčila ne planira da izvrši političko samoubistvo.

„Dosta mi je izmišljačina ovog Marka Đurića. Svi smo mi statisti u njihovoj predstavi čiji scenario nam nije poznat”, piše Vesna Pešić, koja je nekako uspela da zaboravi da govori o ekranizaciji kosovskog scenarija na kome je, ne samo figurativno, godinama i sama prilježno radila. Ipak, teško je na njenom Tviter profilu ne prepoznati pritajenu ljubomoru drugosrpske veteranke: „Eto čemu služi unutrašnji dijalog, za zajebanciju, za scenario da se Vučić izvuče i slavodobitno dobije SZO“. Svima je odavno postalo jasno da se na dodeli očekivane nagrade u Oslu može pojaviti samo jedno mesto za aktere iz postprištinske Srbije.

Dario Hajrić je, pak, u komentaru na sajtu „Dojče velea“ uspeo da previdi glavnu rediteljku, Angelu Merkel, ali je zato ponosan što je otkrio toplu vodu: „Iste večeri smo videli i novi bizarni adut iz propagandnog špila. Jedna od televizija sa nacionalnom frekvencijom, inače neuvijeno naklonjena vlastima, obukla je učesnike svog vrlo gledanog rijalitija u maskirne uniforme i rekla im da biraju komandanta. Tako smo nakon hibrida vesti i zabave dobili hibrid zabave i propagande“. Biće da je Hajriću promakao ne samo film Top Gun već i značajan deo srpske i hrvatske produkcije, da ne pominjem zavodljive spojeve eskapizma i propagande koji haraju indijskim bioskopima.

Povodom hapšenja Đurića oglasio se i neumorni Miloš Ćirić, „politikolog, master studija kulture i medija“, nova zvezda televizije N1, aktivista po meri („pravog“) BBC-ja i milosrdni anđeo „zemlje skrivenih masovnih grobnica i oronulih ratnih zločinaca“. „Ma koja su mu prava ugrožena, zar Vi ne vidite da je sve namešteno i da je sedeo satima čekajući da ga ’iznenada’ privedu da biste Vi mogli da se primate kao hepo kocka i padate u nacionalistički fras ceo dan?“, poručio je prosvetitelj Ćirić. „Idite da Vas opet potpaljuju da mrzite i prave predstave. Spasite se tog ludila.“

Spasenje posrnulog naroda je, po Ćiriću, jako jednostavno: „suočavanje srpskog društva sa njegovom zločinačkom prošlošću i beskompromisne reformame koje garantuju priključenje Srbije EU i NATO u ovom veku“, „poštovanje i promocija ljudskih prava u današnjem rasističkom i desničarskom srpskom društvu“, „priznavanje Kosova kao nezavisne države i javno izvinjenje kosovskim Albnacima za višedecenijsku torturu i masovna proterivanja i ubijanja, kao i negovanje dobrosusedskih odnosa između Kosova i Srbije“, „priznavanje odgovornosti za genocid u Srebrenici i reparacija žrtava agresorskih ratova koje je Srbija vodila u regionu“, „otklon od podrške rukovodstvu Republike Srpske nastale na genocidu i etničkom čišćenju, i sprečavanje napora bosanskih Srba da razbiju jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu“...

Bili plitki kao Hajrić ili ukanaljeno celebralni kao Anastasijević i Ćirić, slučajni građani Srbije imaju puno pravo na svoje dijagnoze i recepte. Štaviše, prilično sam siguran da su većinom iskreni i dobronamerni, čak i da su patriote, iako verujem da bi mnogi snažnije odbacili ovakav opis sopstvenih stavova nego neprijatelji koji ih smatraju „izdajnicima“. Mala Srbija je legitimna politička vizija koliko i Velika, ali biti ostrašćeni politički idiot tuđih ekstremnih nacionalizama nije ništa manje nečasno od služenja sopstvenom, koliko god nekome zaslepljeni antinacionalizam delovao benigno i kosmopolitski.

Ono što ne mogu da razumem je paljba slučajnih Srba po „izmišljačinama“, „nameštaljkama“, „predstavama“, „izvlačenju“ i „ludilu“. Šta ti razjareni „Evropljani“ stvarno žele?

Što se Srbije tiče, sve je jasno. Ona je u ovom čudnom svetu zauzela mesto poslovične komšijske krave. Uostalom, profesionalni „evropeizatori“ su im govorili „da komšijina krava bude žive i zdrava“ – niko nije zahtevao ljubav prema našim, valjda genocidnim kravama. One su ostale legitimne mete autorasitsičke i autošovinističke pizme.

Ali, da li bi hteli i novi rat? Da podsetim, u jednom od najsličnijih slučajeva, secesiji Južnog Sudana od Sudana, obavezujući sporazum je nedavno postignut posle 39 godina ratovanja i dva miliona žrtava. („Sudan nije u Evropi“, već čujem autokolonijalne ikone koje, po potrebi, u istom danu drugoevropsku Srbiju smeštaju u svoju zamišljenu Evropu i izbacuju iz nje.)

Možda bi zamrznuti konflikt? Ali, on bi zbrisao čak i male, danas samo teorijske šanse da Srbija jednog dana uđe u brislesku uniju bogatih i njhovih postkomunističkih prilepaka, o kojoj sanjaju i kojoj se mole. Ili je to mržnja antirežimske polovine slučajne Srbije prema Vučiću postala veća od ljubavi prema „Evropi“?

Zato, pokušaću da stvari sagledam iz njihovog ugla, ovde nije reč ni o patriotizmu ni o evropeizaciji – već o idiotizmu. Pomešanom sa perverznom količinom zluradosti, koja neretko miriše na bes zilota kojima je neko ukrao veru pa sad hoće da spale sve, čak i svoju crkvu.

Zaslepljen kao i ini pravednici i vlasnici istine, Anastasijević se podsmeva jednoj jako teškoj ličnoj odluci – ne verujem da može postojati teža, čak i da je neko Vučiću garantovao i doživotnu vladavinu i Nobelovu nagradu, sve sa globalnom besmrtnošću koju ona obećava. Ipak, kolega iz anti-Sputnjika tu nekako uspeva da vidi samo rutinu, politički luk i vodu, i ističe da su mu već dosadile loše predstave. Tvrdi da predsednik glumata i traći njegovo dragoceno vreme. Valjda nije zanimljivo kada vam rediteljka unapred ispriča rasplet.

Dobro. Zapitao sam se šta bi onda, po Anastasijeviću, trebalo da uradi Vučić? Šta treba da kaže? Šta bi zadovoljilo Dejana Anastasijevića? Šta bi odagnalo dosadu koja ga toliko pritiska i lošu glumu koja mu udara na preosetljiva čula i istančani ukus? Šta on, direktno ili indirektno, savetuje omraženom vođi?

Da bi što jasnije ilustrovao koliko je Anastasijevićeva analiza – koja jasno sugeriše da je u ovom slučaju moguće, praktično omah, pristati na sve, bez pripreme i skretanja pažnje, bez dosade i uzbuđenja, bez nasilja, trikova, predstava i manipulacija – jadna, zaslepljena i idiotska, smestiću njegov „recept“ u istorijsku matricu majora Gavrilovića, govora koji ume da motiviše Srbe, bar one koji nisu slučajni i koji su skloni da vole ostale Srbe više od belih nosoroga.

Koliko sam razumeo Anastasijevića, Ćirića i njihove sve brojnije, ostrašćenije i nestrpljivije sličnomišljenike – a bojim se da sam ih prilično dobro razumeo, Vučić bi trebalo da, koliko večeras, izađe pred srpsku publiku i kaže otprilike ovo: „Gubitnici i zločinci! Vi koji ste ili ćutali ili bacali cveće na tenkove JNA. Noćas u ponoć treba da se oprostite od Kosova. Srbija će biti ono što zaslužuje. Obraz Beograda, naše najveće palanke, mora da postane svetao. Evropska unija je izbrisala Kosovo sa naše karte, Kosovo je žrtvovano za mir Beograda i Evrope. Vi nemate, dakle, da se brinete za Kosovo, ono za vas više ne postoji. Zato napred u bolju budućnost! Za Evropsku komisiju i Srbiju po pravoj meri! Živeo Brisel! Živela Priština!“

Zoran Ćirjaković

obelodanjivanje mogućeg konflikta interesa: u prvoj polovini devedesetih, dve godine sam bio prevodilac i „fikser“ u dopisništvu („pravog“) bbc-ja u beogradu. otpušten sam (zajedno sa bošnjakinjom koja je radila u birou u golsvordijevoj ulici) telefonom kada je novi dopisnik shvatio da nisam blizak vlastima u beogradu i na palama i da mi je zabranjen ulazak u republiku srpsku (a ona zato što je imala „muslimansko ime“). poslednji put sam radio za bbc sa ekipom koja je poslata iz londona kako bi izveštavala o potpisivanju sporazuma u erdutu. posle toga sam nekoliko puta bio plaćen da komentarišem događaje na balkanu u emisijama bbc-ja. nisam sarađivao sa starim niti konkurisao za neko od mesta u novom „bbc-ju na srpskom“.

Comments

Popular posts from this blog

LEPŠE JE SA ZADRUGOM ILI MOGU LI SUBALTERNI DA PIJU FOUR ROSES

Nije lako živeti sa ubeđenjem da ste okruženi kužnom nacijom i još ružnijom kulturom i da pripadate negde drugde. Ali u autokolonijalnom imaginarijum ovih gordih eltista nema mesta ne samo za Srbiju već ni za Zapad. Tu je skoro sve podređeno samosažaljivom sopstvu, koje se histerično bori da objasni sebi kako je ostalo tako zdravo i normalno u jednom toliko zaraznom, ubistvenom okruženju.

Slučajnosrpska elita sastavljena je uglavnom od malih i zaplašenih, ali besnih ljudi. Oni su bez ideja, utrnlog, distopijskog mozga, iako veruju da znaju sve što treba znati i da im je misao zlatna. U stvarnosti, sve što imaju je autokolonijalna žudnja, slepa vera da izbavljenje nacije koju smatraju neizlečivo bolesnom može doći isključivo kroz bezrezervno potčinjavanje Zapadu. Tu možda ima dobrog ukusa, ali nema mnogo mesta ne samo za politiku već ni za ljude.

Život je van vidnog polja ovih Srba koji vole da veruju da su neukorenjeni ili iskorenjeni. U Mitrovićevom zašećerenom tranzicionom imaginari…

DOGODINE U NATO-U

(Povodom teksta: Moramo da pričamo o novoj pesmi Beogradskog sindikata "Dogodine u Prizrenu")

Na kiosku za hamburgere u praznjikavom holu jednog velikog aerodroma pisalo je „Sutra sve u pola cene“. Tu sam daleke 1991. godine naučio da sutra nije samo umirujuća vremenska odrednica, najava onoga što uskoro, možda sa velikim zakašnjenjem, ipak stiže.

I sutra i dogodine mogu biti bele laži – sinonimi za nikada, lakši način da se suočimo da se ono što priželjkujemo najverovatnije neće desiti. Naime, sutra je i ono sutra koje nikada ne pređe u danas, kao što postoji dogodine koje nikada ne postane ove godine.

Malo toga se može naučiti na aerodromima. Zato ću citirati Vikipediju, majku naše post-obrazovne pameti. Moralna panika je engleski izraz “za situaciju u kojoj se nekom društvu na temelju nekoliko izolovanih, preuveličanih ili na senzacionalističkih način protumačenih incidenata stvorilo ili nastoji stvoriti uverenje kako društvu, državi ili temeljima moralnog poretka preti …

DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno s…