Skip to main content

GENOCID S LEVA

povodom dva 27. januara, dugačak tekst o nemcima i shvatanju da su njihovi zločini slučajni; slučajnim srbima, koji veruju da su približno nemci i da zločini koji čine srbi nikada nisu slučajni; toksičnom nasleđu radomira konstantinovića i povezanim akterima i temama koje su važne za bolje razumevanje života u senci autošovinizma


Mog dedu, jednog od malobrojnih predratnih seljaka-komunista u dragačevskom kraju, 1941. godine su u Požezi ubili Nemci – nenaoružanog, blizu pijace. U kući u kojoj mi je rođen otac bila je 1941. godine radio stanica Vrhovnog štaba – opštinski SUBNOR je kasnije postavio spomen ploču. Deda-stric, koji je sam živeo u istom domaćinstvu, ubrzo je postao politički komesar Drgačevskog partizanskog odreda, bista mu se nalazi isperd škole, na ulasku u Guču, i moj gladnjikavi otac je, iako tada još nije bio ni tinejdžer, često morao da beži uz Moravicu, kroz sneg do pojasa – od četnika, Nemaca i Bugara, koji su, po njegovom sećanju, bili najokrutniji od svih Hitlerovih (sa)boraca.

Baka se posle rata neko vreme držala, ali je vremenom „obolela od živaca“. Bio je to mučan život, bez muža prvoborca i dve ćerke. Umrla je na neuropsihijatriji u Užicu. Otac nikada posle rata nije ušao u crkvu. Verujem da bi ustao iz groba da mu se na sahrani pojavio pop. Ni ja nikada nisam postao hrišćanin. Istini za volju, nakratako sam flertovao sa prvoslavljem (Badnje veče ispred Saborne crkve i tako to) pred kraj srednje škole – ali u tim buntovnim i zbrkanim godinama čak je i Latinkina postmoderna miljenica Olga Manojlović bila ljutita zemunska „četnikinja“.

Jedini u Virovu, moji slavu nisu slavili ni pre „onog rata“. Za 52 godine života bio sam ne nekih dvadeset. Mislim da me, pre petnaestak godina, prvi na slavu pozvao Vuk Šećerović, u porodičnu kolevku (i dugogodišnju centralu „Spektre“), dom Jevrema Grujića. Beba i Čeda su već bili otišli kada sam stigao. Ponovo rođeni kao „liberali“, ostavili su gigantski buket crvenih ruža.

Ali – sve u životu ima jedno, često veliko, ali – stradanje ubijenih i muke preživelih iz moje porodice se u svetu novokomponovanih drugosrpskih antifašista ne računaju. Istorija za Konstantinovićeve Srbe – kako one iskorenjene, koji veruju da su se pelcovali protiv „duha palanke“, tako i one neukorenjene, koji valjda imaju urođeni imunitet – počinje 11. jula 1995. godine u brdima oko Srebrenice, „svete zemlje“ našeg autorasizma.

U drugosprskoj nekropolitici, armiranoj sindromom Srebrenice, nema mesta za partizanski leš mog dede i pakao bake Danice. Možda je ona nekako i mogla da bude „žena Virova“ (ili Arilja) – da se na trenutak poslužim savremenim žargonom selektivnog suočavanja, koje zahteva brojanje krvnih zrnaca u leševima nevinih – da su joj muža i sreću ubili četnici. Ali, nisu.

Čudno antiratna, Konstantinovićeva Srbija se, u stvarnosti, ne miri samo sa srpskim zločinima. Oni koje su ovde ubili Nemci i Hrvati se ne računaju. Za naše „približno Nemce“ – da parafraziram naslov filma koji ističe odnos jednog malog naroda prema mnogo moćnijem – ur-Evropljani Adolfa Hitlera i njihovi omiljeni, nedavno „evropeizovani“ balkanski saborci, nisu ubijali kao Nemci i Hrvati već, mukice, kao žrtve ideologije i neobuzdanosti kapitalističkog sistema. Zato, ako vam članove porodice, u strašnom ratu iz koga Druga Srbija bez rezervi računa samo romske i jevrejske žrtve, nisu poklali četnici – „onda ništa“, što bi rekla Nadežda Milenković, spin-doktorka Peščanika, službenog glasnika slučajne Srbije.

Ono što zabrinjava je da važnu ulogu u podupiranju i legitimisanju ovakve revizije naše prošlosti – i posledičnoj, danas politički posebno korisnoj, negativnoj esencijalizacije naše „jedino moguće“, krvožedne budućnosti – odavno igraju različiti nemački akteri, od državanog propagandnog kanala Dojče vele (DW) do onih od kojih bi se nacifikacija Srba najmanje očekivala, crvenskaste Fondacije Roza Luksemburg (LRS), nažalost važne neokolonijalne poluge čije je delovanje u Srbiji čak i antiradničko.

LRS usmerava našu pažnju (i svoj novac) na ambiciozne poduhvate koji u istu ravan stavljaju upotrebu fašizma u Srbiji i Nemačkoj, kao što je višegodišnji projekat „Poseta Starom sajmištu“. U okviru njega je održan i seminar o „kontekstima nastanka fašiz(a)ma“. Vrišteće „a“, koje bode oči i iskače iz zagrade, treba da istakne (pseudo)naučnu osnovu rasističke nekropolitike koja izjednačava „nemačke“ desetine miliona i „srpske“ desetine hiljada.

Domaći akteri ove pervertirane, „postgenocidne“ nacifikacije Srba su dobri Kosnatinovićevi đaci – koji su prihvatili njegovo shvatanje da je „srpski nacizam“ kulturalni i zato mnogo opasniji od nemačkog, udobno smeštenog u kulturalno bezmirisne koordinate Hitlerovog ludila i moći kapitala. Kako tvrdi Latinka Perović, na Zapadu, pa i u Nemačkoj, ne može da se ukoreni „duh palanke“, navodno vrhovno, neuništivo globalno zlo za koje je Konstantinović vezao neuništivi, vanvremenski i neideološki „srpski nacizam“.

U očima građanskih svetitelja i njihove elitne pastve, palanka je senka od koje, kao društvo i zajednica, ne možemo pobeći. Među antipalančanima, koji, u suštini, Srebrenicu vide kao zlo veće i od Aušvica i od 8000 Jasenovaca, ukorenio se snažan otpor poređenju. Čest argument u prilog ovakvog, obično implicitnog ali jasno prepoznatljivog razumevanja, jeste da moramo da se bavimo samo svojim „dvorištem“. Ali, svaka upotreba reči „fašizam“ i „nacizam“ u kontekstu našeg zla već uključuje poređenje – paralelu kojom se zločini koje su počinili Srbi stavljaju u istu ravan sa zločinima koje su u 20. veku počinili Nemci.

Praviti simetriju između srpskog i nemačkog zla, da progovorim jezikom koji Druga Srbija razume, mnogo je veća svinjarija nego izjednačavati nevine bošnjačke i srpske žrtve u Srebrenici i okolinim opštinama.

Ne znam gde se denulo poslovično trnje, ali u zakivanju i Srba i našeg nacionalizma za nacizam nije reč samo o tome da „srpski“ i „nemački“ balvani nisu isti. U Nemačkoj, jednostavno, ne postoji jevrejski ekvivalenta Sandžaka. Nemačka vizija konačnog rešenja nije samo originalna već ona ne toleriše izuzetke – ni „velike“ ni „male“. U Trećem rajhu nije bilo Jevreja vođa stranaka, gradonačelnika, ministara i poslanika. Ekvivalent Rasima Ljajića, Sulejmana Ugljanina ili Muamera Zukorlića bi krajem tridesetih, čak i decenijama posle četrdesetih, u Nemačkoj mogao da postoji samo kao leš. Ipak, očekujem da će Radivoj Cvetićanin, Milivoj Bešlin, Ivan Milenković ili neki drugi zilot Konstantinovićevog Vjeruju pokušati da relativizuje i ovu istinu.

Štaviše, bojim se da su za uspeh nemačke denacifikacije ključne dve povezane činjenice, koje malo ko pominje. Prva, Jevreji su toliko temeljno istrebljeni da više ne postoji dovoljno veliko iskušenje da se najstrašnija istorija ponovi. Druga, posle Drugog svetskog rata nije bilo povrataka izbeglica, niti je bilo pomena vrednog broja Jevreja koji su želeli da se vrate. Kako nas je nedavno podsetio BBC, u Velikoj Britaniji nije malo potomaka Jevreja, koji su uspeli da se spasu, za koje dan danas čak i razmišljanje o poseti kolevci predstavlja traumu i korak na koji se jako teško odlučuju.

Na sreću, niti su Srbi u ratovima devedesetih bili nacisti niti su Bošnjaci bili „Jevreji“, kako nas ubeđuju brojni „nevladini“ ispirači mozgova i preduzetnici sakatog suočavanja. Iako redovno osnaživane u najuticajnijim globalnim medijima, ove navučene paralele gube snagu. Zato ne čudi da se i fokus građanskog revizionizma – kao i nekropolitičke „Devete ofanzive“ u sklopu koje su se naši „približno Nemci“ (i njihovi nemački saveznici) ukopali čak i oko 27. januara – polako pomera na prave Jevreje, sa Srebrenice ka Starom sajmištu.

Balkan je i dalje na zapadnoj agendi i mnogima ovde se čini da, koliko god da su šanse male, vredi probati – i podići „srpsko zlo“ na najviši nivo. Uostalom, ne treba gubiti iz vida da je takozvana Inicijativa mladih za ljudska prava, tada pod komandom „subkomandantea“ Dragana Popovića, već pokušavala, i ovde prva, pre desetak godina, Srebrenicu javno nazvala holokaustom. I ovaj stariji, kao i skorašnji, mnogi sofisticiraniji pokušaji, sasvim su očekivani. Oni nastaju na zavodljivom spoju duha vremena, Konstantinovićeve dogme i trižne logike, i, pri tome, sasvim su u skladu sa svesrpskom ljubavlju prema prejakim rečima i preterivanju.

Šta nova iteracija nacifikacije Srba znači i podrazumeva? Na kakvo samorazumevanje zapadnih centara političke, medijske i naučne moći može da računa?

Uz reč Srebrenica, skoro po automatizmu, ide „najveći zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata“. Srebrenica, u paketu sa Starim sajmištem, lociranim sa siromašne, „neevrospke“ strane bedema „tvrđave Evropa“, objedinjuje dve utvare („Drugosti“) sa kojima Zapad voli da veruje da ništa ne deli – ružni, prljavi i zli Balkan i sopstvenu mračnu prošlost.

Drugi svetski rat, globalna klanica čiji je epicentar i motor bio na Zapadu, u bajci o „kraju istorije“ je, s jedne strane, izmeštena u praistoriju i, s druge, vezana za neke druge ljude, „prošle Evropljane“. To shvatanje čini suštinu, na Zapadu široko prihvaćenog, samorazumevanja o (sopstvenoj) „prošlosti kao Drugom“, fikcije koja danas hrani amneziju i, nadam se samo privremeno i prividno, abolira i moćni Zapad i njegove „najviše vrednosti“. Tako u „postistorijskoj“ konfabulaciji Drugi svetski rat – i sve pre njega, i sve posle, zla koje su Evropljani činili van Zapada, na primer u Keniji, Alžiru i Indokini – postaje slučajna greška, nešto što je, u suštini, nebitno i nereprezentativno, puka zagrada svetle istorije modernog Zapada.

Naša najveća sramota, Srebrenica je vešto umetnuta da poništi i zameni, ne samo Jasenovac, već i Aušvic i sve druge zapadne zločine počinjene pre zapadnocentrične i narcisoidne objave „kraja istorije“. Bojim se da ne vredi gubiti vreme na činjenice i logiku – moć radi ono što moć želi. Zato, dok su nam pre sedamdesetak godina Savom iz Jasenovca stizali leševi, među kojima su najbrojniji bili srpski, danas slučajni Srbi i njihovi zapadni sponzori pokušavaju da rekom koja izvire u EU u Beograd prošvercuju ne samo Jasenovac već i sabrano zapadno zlo.

Beograd je u zavodljivim narativima „naučne“ i medijske istoriografije savremenosti konstruisan kao savršena lokacija za evropski rezervoar zla. Ako iko na Zapadu posumnja, ovde će se uvek naći neko ko će svojim „autentičnim“ glasom insajdera biti spreman i voljan da odagna sumnju. Skoro svakodnevno se mogu čuti upozorenja sledbenika Kosntantinovićevog mračnog proročanstva, nestrpljivih tragača za znacima vremena i neumornih vidioca buđenja neuništivog, genocidnog „srpskog zla“ posle kraće postmiloševićesvke dremke.

Na primer, profesor Filip Ejdus je povodom zabrane održavanje Parade ponosa, 30. septembra 2011. godine tvitovao „Vajmarska Srbija je na kolenima. Na narednim izborima favoriti su crkva i pivnica.“ Ali, umesto ponižene i podeljene crkve i oklevetane srpske pivnice, na izborima 2012. su pobedili Prajd i dobra nemačka pivnica, dizajnirana po denacifikovanom ukusu Angele Merkel.

Istini za volju, u Drugoj Srbiji ima i onih za koje evropski mrak ne stanuje smo u Srbiji i kojima su estetika i elegancija jako važne. Oni ne veruju da su braća Hrvati „evropeizovani“ i da se balkansko zlo može sveti na istočnu, većinski pravoslavnu polovinu takozvanog Zapadnog Balkan: „To što su hrvatski nacisti bili primitivno brutalni u poređenju sa nemačkim nacistima govori o razlici između srednjoevropske i balkanske kulture. Mrtvima je svejedno kako su ubijeni, ali ljudskoj rasi nije. Dok se svi zajedno ne rešimo našeg najvećeg problema - primitivizma - nećemo kao region krenuti napred.”

Priznajem, visokotehnološko ubijanje u gasnim komorama (i kamionima) je mnogo manje musavo od streljanja i klanja kamama. Nažalost, i neuporedivo efikasnije. U primitivnim ratovima na Papui Novoj Gvineji ubijanje prestaje ubrzo pošto padne prve žrtva. Modernim Evropljanim je trebalo nekoliko desetina miliona leševa pre nego što su 1945. godine zaustavili svoju civilizovanu klanicu. Biće da je danas ljude legitimo uokviravati kao primitivne divljake i zveri – kada imaju bele kožu i kada ste, kao, na primer, profesor Rastislav Dinić, tako pitomi i moderni nekim slučajem rođeni među njima.

Turbomoderni i efikasni Nemci su se jedini pitali i u fabrici smrti na zemunskoj obali Save. Lažno, posrbljeno Staro sajmište je potrebno bi se (auto)rasistička fantazija o navodno hroničnom i neizlečivom, genocidnom srpskom zlu urezala u tkivo Beograda. Ovo stratište slučajni Srbi danas nude kao glavni adut, „potvrdu“ i „podsećanje“ da je u našem glavnom gradu pravo „srce tame“ – one navodno najgušće, palančke, koja se opire istoriji i civilizaciji u zapadnocentričnoj jednini.

Zato, nažalost, na levoj obali Save ne treba samo da bude uređen i dostojno obeležen jedan spomen-kompleks teško pojmljivog stradanja. Uz sećanje i podsećanje, drugosrpska nekropolitika pokušava da podmetne i servira nešto što je zlokobno i nedopustivo – svedočanstvo o neuništivim „srpskom nacizmu“ i upečatljivo upozorenje svakome ko ovde dođe da treba što pre da ode, ili bar razmisli u kakvu crnu rupu čovečanstva je stigao. Dominatni narativ o Balkanu i Srbima, „najgorim momcima“, jeste takav i toliko hegemon da će, najverovatnije, mnogi memorijalni kompleks na mestu metastaziranog nemačkog zla „instiktivno“ pripisati nama.

Ne čudi da je i DW dobio mesto u nekropolitičkoj ofanzivi na Beograd, koja je intezivirana na Dan sećanja ne žrtve holokausta. On se obeležava od 2005. godine – i poklopio se sa jednim malo starijim datumom. Srpska pravoslavna crkva 27. januara obeležava dan smrti svog osnivača, ali to je i „crveno slovo“ koje naši neumorni nacifikatori, kao što je Petar Luković, vole da obeleže pominjanjem „simfonije politike krvi i tla i svetosavskog klerofašizma“.

Iza koincidencije kojoj mnogi konstantinovićevci ne mogu da odole – i globalnog povoda nastalog kao proizvod nemačke istorije, koji je iskoristio i „srspki“ DW – smestili su se i duboko ukorenjena briselsko-vašingtonsko-berlinska shvatanja da Srbija nikada ne može biti dovoljno mala, slaba i „nacifikovana“ da bi bila bezopasna. Zato, pored (srebreničkim) genocidom, na Srbiju, slabu ali prejaku i preveliku čak i za svoje dobro, treba udariti i (jevrejskim) holokaustom.



U prigodnom tekstu (nije reč o Savindanu), koji je DW objavio pod naslovom „Zaboravljena stradanja“ i sa podnaslovima „Umesto spomenika – tržni centri“, „Memorijalni kompleks na čekanju“ i „Novo lice fašizma“, novinarka Sanja Klajić je izabrala da nas podseti da „na mestu gde je bila logorska bolnica, SNS je razapeo veliki baner“. Njen glavni sagovornik, Latinkin istoričar Milovan Pisari, rekao je da su „u Srbiji danas jači neki drugi rasizmi – prema Romima i Albancima, a fašistička ideologija prepoznatljiva u dnevnoj politici“. Iako ovde vidi „iskru antisemitizma“, pa i „ponovno otvaranje puta ka tome“, valjda svestan da govori za medij koji u nazivu ima „dojče“, Pisari nas nije smestio u Nemačku 1932. godine već je bio malo milostiviji i našli smo se u Italiji jedanaest godina ranije.

Ipak, ne bih se iznenadio da neko od Pisarijevih drugosrpskih kolega, angažovanih istoričara, uskoro „dokaže“ da je Nedićeva Srbija bila nezavisnija ne samo od NDH i postpetoktobarske Srbije već i od Severne Koreje – i da Dragoljub J. Petrović jedno takvo „otkriće“ stavi na naslovnu stranu svog neobično erotizovanog medija, u kome se na poslednjoj strani svaki dan neko nabija i vrti na Basarinom večno gladnom, crvenom nježniku. Svašta može da iskonstruiše aktivistička nauka, naročito danas, u svom postmodernističkom izdanju.

I novinari imaju važnu ulogu, naročito kada funkcionišu kao „korisni idioti“ – koji mogu biti i fanatstično i sramno malo plaćeni. Ne znam koliko se zarađuje na DW – nadam se bar da ne žive, poput Tamare Skroze, kao „poluprosjaci“ i „belo roblje“, ali kolege su udarnički obaradile „reviziju Drugog svetskog rata“ u Srbiji. Naravno, tu ne misle na reviziju o kojoj govori ovaj tekst.

Našli su vremena i da deluju na društvenim mrežama, nažalost u skladu sa shvatanjem da istorija počinje negde početkom devedesetih – posle obajave kraja istorije. Iako smo odavno postali svedoci haotičnog kraja „kraja istorije“, čini se da je Fukujamina zavodljiva zabluda prošle jeseni ohrabrila Nemanju Rujevića, koji pored DW piše i za Vreme, da meru srpskih političkih neuspeha i inferiornosti ilustruje tvitovima „Broj gradskih četvrti porušenih noću tokom njihove vladavine dok se policija pravila mrtva: SPD: 0 SNS: 1“ i „Glavni koalicioni partneri u poslednje četiri godine: SPD: Angela Merkel SNS: Ivica Dačić“.

Koliko god da je neuviđavno i besmisleno porediti srpske i nemačke stranke, imam empatiju za solipsizam kolege Rujevića. Mogu da uvažim i njegovu slabovidost za nemačku urbanu destrukciju – koja je samo na prostoru Savamale neuporedivo veća od one koju su počinili Vučićevi „fantomi“. Daleko su i 1941. godina i Rujovićev udobni Bon. Ali, ne mogu da shvatim da nova nada Vremena, zvezda „srpskog“ Dojče velea i neumorni Tviter borac ne vidi da je u Srbiji „glavni koalicioni partner“ i SPD-a i Angele Merkel – Aleksandar Vučić, sve u paketu sa Ivicom.

Iako je Rujević sam sebe na Tviteru nazvao „Strani plaćenik“, prilično sam siguran da nije. Koliko god da je plaćen, njegov autoorijentalizam deluje spontano, svakodnevno i banalno – ali to ne znači da je po sebi manje opasan od osvešćenog, malignog autorasizma Petra Lukovića. Oba legitimišu autošovinističke ispade i prihranjuju opake šovinizme u redovima naših komšija.

Resurse na koje se oslanjaju nije teško prepoznati. Sve brojniji domaći preduzetnici i volonteri dekontaminacije su jako slabi na neočekivano poetičnu logiku Mihalja Kertesa, najboljeg Miloševićevog Mađara. U konstantinovićevskim obradama, koje su postale i naučne i aktivističke i svakodnevne i ozbiljne i tabloidne, brojni solisti i hor drugosrpskih „devojčica“ uporno poručuju svima koji žele da slušaju – ako se ja kao Srpkinja bojim Srba, zašto se i vi ne bojite Srba?

Mnogima ovde nije lako da gledaju u neprijatelja u ogledalu, pa vredno konstruišu ili falisfikuju različite lične izuzetnosti, profinjeni dobar ukus i znake koje signaliziraju nepripadanje i sopstvenu iskorenjenost. Uostalom, njihov „sveti Sava“, osnivač građanističke crkve, jeste čovek koji je – kako je istaknuto i u reklami za minucioznu hagiografiju iz pera Radivoja Cvetićanina, kojoj bi, istini za volju, više pristajao naslov „Radomir Beketov. Hronika“ – „progovorio prvo na francuskom, pa na srpskom jeziku“.

Konstantinović, originalni „neukorenjeni“, slučajni Srbin, učinio je da ovde – čak i za mnoge od onih koji nisu ni čuli za njegovu bolno dosadnu, elitističku filosofiju – antifašista i antisrbin postanu sinonimi. Odatle, što je mnogo strašnije, nije dugačak put do shvatanja da su Srbin i nacista sinonimi.

A gde su tu Nemci? Iako se srpski servis Dojče velea pita „Ko je za Srbiju pobedio, četnici ili partizani?“, mislim da ovaj jeftini pokušaj revizionizma u potpunosti maši metu. Možda ne onako kako bi to želela drugosrpska princeza prestolonaslednica Dubravka Stojanović, ali meni se danas čini da su ovde pobedili Nemci. Pitanje koliko je to pobeda „za Srbiju“ može da posluži i kao lakmus test nečije pripadnosti „prvoj“ ili „drugoj“ Srbiji.

Ipak, ostalo je još nekoliko prepreka pre nego što bude moguće proglasiti uspeh „Devete ofanzive“. Drugosrpski optimisti se, s razlogom, hrane shvatanjem, jednim od retkih koje ujedinjuje višestruko rascepljenu zemlju, da je sve nemačko najbolje. Za očekivati je da su „vrh vrhova“ i njihovi lokalni igrači. Uostalom, Nemci su toliko dobro organizovali i izveli originalni genocid da sumnjem da će iko uspeti da dostigne taj najviši od svih „evropskih standarda“.

Znao je za nemačke kvalitete i moj deda Pera – koji nije mario ni za Svetog Savu ni za njegovu crkvu – i pre svog, tada čestog, fatalnog iskustva brojnih srpskih antifašista, žrtava Nemaca. Na njih ovde malo ko pomisli 27. januara kada govori o holokaustu. Njihove sudbine je „Filosofijom palanke“ izbrisao ružni autokolonijalni um Radomira Konstantinovića, palog svetitelja i prosvetitelja sve brojnije slučajne Srbije. Nažlost, ona se – da parfraziram najpoznatiju parolu ovog filosofa kancerogene mržnje prema našim korenima – ne miri sa Srbijom.

Zoran Ćirjaković

Comments

Popular posts from this blog

DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno s…

LEPŠE JE SA ZADRUGOM ILI MOGU LI SUBALTERNI DA PIJU FOUR ROSES

Nije lako živeti sa ubeđenjem da ste okruženi kužnom nacijom i još ružnijom kulturom i da pripadate negde drugde. Ali u autokolonijalnom imaginarijum ovih gordih eltista nema mesta ne samo za Srbiju već ni za Zapad. Tu je skoro sve podređeno samosažaljivom sopstvu, koje se histerično bori da objasni sebi kako je ostalo tako zdravo i normalno u jednom toliko zaraznom, ubistvenom okruženju.

Slučajnosrpska elita sastavljena je uglavnom od malih i zaplašenih, ali besnih ljudi. Oni su bez ideja, utrnlog, distopijskog mozga, iako veruju da znaju sve što treba znati i da im je misao zlatna. U stvarnosti, sve što imaju je autokolonijalna žudnja, slepa vera da izbavljenje nacije koju smatraju neizlečivo bolesnom može doći isključivo kroz bezrezervno potčinjavanje Zapadu. Tu možda ima dobrog ukusa, ali nema mnogo mesta ne samo za politiku već ni za ljude.

Život je van vidnog polja ovih Srba koji vole da veruju da su neukorenjeni ili iskorenjeni. U Mitrovićevom zašećerenom tranzicionom imaginari…

DOGODINE U NATO-U

(Povodom teksta: Moramo da pričamo o novoj pesmi Beogradskog sindikata "Dogodine u Prizrenu")

Na kiosku za hamburgere u praznjikavom holu jednog velikog aerodroma pisalo je „Sutra sve u pola cene“. Tu sam daleke 1991. godine naučio da sutra nije samo umirujuća vremenska odrednica, najava onoga što uskoro, možda sa velikim zakašnjenjem, ipak stiže.

I sutra i dogodine mogu biti bele laži – sinonimi za nikada, lakši način da se suočimo da se ono što priželjkujemo najverovatnije neće desiti. Naime, sutra je i ono sutra koje nikada ne pređe u danas, kao što postoji dogodine koje nikada ne postane ove godine.

Malo toga se može naučiti na aerodromima. Zato ću citirati Vikipediju, majku naše post-obrazovne pameti. Moralna panika je engleski izraz “za situaciju u kojoj se nekom društvu na temelju nekoliko izolovanih, preuveličanih ili na senzacionalističkih način protumačenih incidenata stvorilo ili nastoji stvoriti uverenje kako društvu, državi ili temeljima moralnog poretka preti …