Skip to main content

Posts

Showing posts from 2018

GIGA ŽABA I DRUGI ĐINĐIĆ

U periodu kada je Druga Srbija mrzela Zorana Đinđića – što će reći za njegovog života – jedan od glupljih argumenata u moru glupih argumenata je bio sklonost hrabrog premijera „(zlo)upotrebama životinjskog carstava u građenju metafora“. Neumorna „građanska“ policajka misli (na privremenom radu kao novinarka), tekst u nedeljniku Vreme u kome analizira Đinđićeve „morbidne“ metafore naslovila je septembra 2002 – „Godine gutanja žaba“.



Četiri meseca ranije, na tribini koja je u Šapcu održana na temu „Kako do boljeg života“, lucidni premijer je izvršio jedan od serije, slučajnim Srbima tada neoprostivih, verbalnih delikata protiv životinjskog carstva: „Stara indijanska poslovica kaže: ’Ako moraš da progutaš žabu, nemoj da je mnogo gledaš, već je progutaj, a ako moraš da progutaš nekoliko žaba, progutaj prvo najveću’. Mi se držimo te poslovice.“ Na ove reči novinarka se nadovezala biserom kolumnističke jeftinoće: „Uostalom, kako su Indijanci prošli slušajući mudrolije svojih poglavica, svi…

"SAMO SINAN SRBIJU SPASAVA"

(UMESTO IN MEMORIAMA - TEKST OBJAVLJEN U NEOKUPIRANOM NEDELJNIKU "NIN" 21. septembra 2006. GODINE)



Već nedeljama u Srbiji besni prljavi muzički rat. Sukobljene strane, ukopane u dva blatnjava rova, kao simbole istakle su zastave Guče i Exita. Gučofobi su na samom početku posegnuli za dehumanizacijom neprijatelja, omiljenom taktikom balkanskih medijskih ratnika. Komentator jednog uglednog beogradskog nedeljnika je posetioce dragačevske fešte uporedio sa svinjama. Ovaj novinar smatra i da Guča nije ništa drugo nego promocija imidža Srbina kao dobrog divljaka u “šljivarsko-malinarskoj zapadnosrbijanskoj provinciji”.

Uključili su se i srbofobični mediji iz okruženja. “Feral tribjun”, nekada svetla tačka na balkanskoj medijskoj sceni, već mesecima vodi prljavu antisrpsku kampanju, poredivu sa antihrvatskom histerijom u nekim beogradskim medijima početkom devedesetih. Pišući o Koštunici koji se “s trubom u ruci... (baca) na vruće pečenje s panja”, splitski nedeljnik sugeriše da je…

HAG, PRAJD I „PRIŠTINA“: KAKO ZAPAD I NJEGOVI AUTOKOLONIJALNI MINJONI UBIJAJU DEMOKRATIJU U SRBIJI

Liberalna demokratija – sistem za koji nam odavno govore da predstavlja ako ne baš vrhunac dobra, onda zasigurno najmanje zlo – ima brojne moćne neprijatelje. U Srbiji to nisu bili samo Slobodan Milošević i Aleksandar Vučić.

Demokratiju ovde već godinama melje i razara moćna mašina kojom upravljaju zapadni centri moći. Ovu drobilicu su tokom prethodne dve decenije vukla tri neokolonijalna imperativa. Na početku beše Haški tribunal, zatim Beogradski Prajd i, poslednjih godina, prihvatanje nezavisnosti albanskog Velikog Kosova.

Spoticanje krhke srpske demokratije počelo je ubrzo posle 5. oktobra. U senci zahtevane „pune saradnje sa Tribunalom“, politika je ovde godinama bila svedena na pitanje izručenja optuženih za ratne zločine. To nije bila glavna već jedina stvarna tema i kriterijum. Ubrzo je postalo jasno nešto što se u Srbiji i dan danas redovno gubi iz vida – onog trenutka kada se zapadna pomoć i podrška slabim vladama ovoliko snažno veže za jedno pitanje, onda sva druga postaju…

KOSOVOKRATIJA

Balkan nije samo ostao moćni globalni bauk već nas ubeđuju da nastavlja da proizvodi nove utvare. Poslednja u nizu, koja je podgrejala i mnoge posustale slučajne Srbe i njihove zapadne pastire, jeste „stabilokratija“. Iako je sam pojam smislen i koristan, ono što je problematično jeste njegova relevantnost za razumevanje snažne podrške koju Aleksandar Vučić dobija sa Zapada, kako od konzervativaca kao što je Angela Merkel tako i od zakletih liberala kakav je Džordž Soroš. Nažalost, primenjena na Srbiju, reč stabilokratija mnogo više skriva nego što otkriva.

„Podrška EU stabilokratiji u Srbiji je... kontraproduktivna, a čini mi se da je to sve jasnije i partnerima iz EU“, kaže dr Marko Kmezić, predavač na Univerzitetu u Gracu, na kome se smestio Centar za studije Jugoistočne Evrope, jedna od ključnih akademska poluga neokolonijalnog mešanja zapadnih centara moći u našem oklevetanom regionu. Bojim se da je profesor Kmezić, tipičan izdanak beogradskog „nevladinog“ sektora, pobrkao stvarn…

Čekajući presudu Šešelju u Hagu...

Најтежи посао у Србији

(Колумна објављена у недељнику НИН 2008. године, пре него што га је Борис Тадић поклонио парановинарима за које је знао да ће га осакатити)

Домаћи сценаристи и драматурзи, добри ђаци угледних професора, Филипа Давида, Небојше Пајкића и Ненада Прокића, имају јако тежак задатак – како да напишу нешто боље и занимљивије од хашке трагикомедије коју три пута недељно можемо гледати на другом програму РТС-а. Сценарио за најбољи шоу на телевизији пише група талентованих аматера окупљених у удружењу које се званично зове “Тужилаштво Међународног кривичног суда за бившу Југославију”. Истина, изузетан квалитет њиховог текста – то није неки “спонтани” ријалити-шоу, налик “Великом брату”, не пример, већ прескупа, годинама писана и припремана продукција – долази до изражаја захваљујући и до сада неоткривеном дару једног другог аматера у свету забаве, Војислава Шешеља.



Драматуршка вештина тужилаца је још већа ако се има у виду да предложак за њихово неправно ремек-дело предста…

GOVOR MAJORA ANASTASIJEVIĆA SA ANTI-SPUTNJIKA

„Vučić u poslednje vreme putem zapaljivih izjava i podsticanjem nacionalističke retorike pokušava da skrene pažnju sa činjenice da rok za potpisivanje ’sveobuhvatnog i pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa sa Kosovom’ ističe... Predstava se toliko otrcala da je verovatno dosadila i glumcima, koji šmiranjem prikrivaju nedostatak entuzijazma. Dosadilo je i publici, ali nema kud“, piše Dejan Anastasijević u neobičnom tekstu koji je objavljen na sajtu „BBC na srpskom“ pod naslovom „Spasavanje redova Đurića sa Kosova“.

I u prilično jadnim medijima postoji pravilo da na neki način budu jasno obeleženi prilozi koji izražavaju lične stavove. Čak i kada nisu ovako jaki kao gromki glas ovog neustrašivog medijskog ratnika, najboljeg đaka Miloša Vasića, uzora „nezavisnih novinara“ koji su postali fascinirani bezbednosnim strukturama i njihovim istinama.

Objava vidovitog Anastasijevića je bila drugi potpisani, „autorski tekst“ objavljen na 2.0 verziji glasa zapadne nomenklature koj…

U POTRAZI ZA NE-VUČIĆEM

Prošli su izbori, pa se valjda ponovo može govoriti o stanju stvari. Još kevće poneki NUNS-ov pas, ali to je lavež krezubih, kakofonija koja sve što može jeste da iritira vođu, koga se ne zna ko više voli – da li „neevropski Srbi“ ili „civilizovana Evropa“? Ako se ne desi neko veliko čudo, naša politička sudbina je zapečaćena na duži rok. Nada jeste jedna jako žilava biljka, ali bojim se da je vreme čuda za nama i da će se čak i deo slučajno srpskog tviterijata vremenom saživeti sa „svinjskom huntom“ – mada, naravo, biće ljutitih „deda“ koji će sebi odseći poslovični ud.

Buka i bes protiv Vučića se u nedelju preko noći pretvorila u buku i bes protiv Srba. Potraga za rezultatima izbora u „mojoj“ glasačakoj jedinici ili opštini rezultirala je povlačenjem novih granica „civilizacije“, „Evrope“, „zaostalosti“... Neki su tako stigli i do svog praga, mada ima i onih koji krhku nadu vezuju za oživljavanje lapota. „Sve mi je teže da se bilo kako identifikujem sa narodom kome nominalno pripada…

umesto bujice reči o slučajnim srbima...

link na kome se krije poplava mojih slika iz postkolonijalnog Trećeg sveta (kao i posthumanog Islanda i bogatog Japana, neizdrživo neljudske zemlje koja se lepo slika). Nije bilo lako stići na neka od tih mesta. Izaberite album i uživajte. (Uskoro ću ih postaviti još nekoliko.)

GENOCID S LEVA

povodom dva 27. januara, dugačak tekst o nemcima i shvatanju da su njihovi zločini slučajni; slučajnim srbima, koji veruju da su približno nemci i da zločini koji čine srbi nikada nisu slučajni; toksičnom nasleđu radomira konstantinovića i povezanim akterima i temama koje su važne za bolje razumevanje života u senci autošovinizma


Mog dedu, jednog od malobrojnih predratnih seljaka-komunista u dragačevskom kraju, 1941. godine su u Požezi ubili Nemci – nenaoružanog, blizu pijace. U kući u kojoj mi je rođen otac bila je 1941. godine radio stanica Vrhovnog štaba – opštinski SUBNOR je kasnije postavio spomen ploču. Deda-stric, koji je sam živeo u istom domaćinstvu, ubrzo je postao politički komesar Drgačevskog partizanskog odreda, bista mu se nalazi isperd škole, na ulasku u Guču, i moj gladnjikavi otac je, iako tada još nije bio ni tinejdžer, često morao da beži uz Moravicu, kroz sneg do pojasa – od četnika, Nemaca i Bugara, koji su, po njegovom sećanju, bili najokrutniji od svih Hitlerovi…

DVE SRBIJE 2.0: SA VUČIĆEM ILI IZA AMFILOHIJA

Možda se na martovskim izborima dogodi čudo. Možda opozicija uspe da osvoji Beograd i neočekivano promeša političke karte. Čak i kada je pripitomljena i kastrirana, demokratija je opasna životinja. Mnogo strašnija od gnua, koji je nedavno ušao u našu politiku zahvaljujući tabloidnom fićfiriću sklonom da veruje da je sve što živi u Africi krvoločno.

Demokratija se već nekoliko puta osvetila i bolno „ujela“ one koji su poverovali da su je ukrotili. I mnogo veća čuda su se dešavala od onoga koje priželjkuju Dragan Đilas i rumeni prvi pastir Čubure. Ali, tragedija srpske „građanske“ opozicije je danas u tome što njen usud najbolje ilustruje slogan koji je jedan moj skrupulozni prijatelj istetovirao na svom muževnom telu – „zaštite me od onoga što želim“.

Ne znam gde se zaturilo „srce Srbije“, ali Kosovo je ponovo srce srpske politike. A tu se suočavamo sa činjenicom da je, onog trenutka kada je odlučio da kosovsko pitanje u Srbiji nije demokratsko pitanje – Zapad osudio našu demokratiju, …