Skip to main content

RAKA 2017. I VUKOVAR 1991. GODINE: DOBRI OSLOBODIOCI, LOŠI OSLOBODIOCI; DOBAR URBICID, LOŠ URBICID

I u ratovima su dobro i zlo, po pravilu, u oku posmatrača. Genocid, urbicid i oslobođenje su samo neke od odrednica oko kojih se žestoke bitke biju decenijama pošto prestanu ubijanje i rušenje. Ratovi se odavno vode i u medijima, a pokazalo se i da su brojni mirovni sporazumi umesto mira doneli samo dugačko primirje. Zato su politike nazivanja uvek sporne, koliko god da nas ubeđuju da su moćne etikete objektivne, utemeljene u realnosti ili međunarodnim konvencijama. Ove jake reči - koje su nekada moćnije i od najmoćnijeg oružija - jedni će uvek pisati pod navodnicima a drugi samo bez njih.

Devedestih je u Jugoslaviji, koja je sporo i ružno umirala, ova dinamika dobila još jedan sloj – „kraja istorije“. „Naši“ zločini su delovali užasno ne samo zato što su bili užasni već zato što su mnogi poverovali da su antiistorijski – prvi, a nekima se činilo i da će biti jedini, posle kraja istorije. To je jedan od razloga zašto su „srpski“ zločini, koliko god da su bili veliki, postajali mnogo veći. Tako, dok je za mnoge Srebrenica bila „genocid“, oni koji su dokazivali da jeste genocid tvrdili su, u stvari, da je nešto još više i gore od „običnog“ genocida – Genocid sa velikim G. Uprkos činjenici da je, prema „visokim“, teško dostižnim standardima originalnog genocida koji su počinili Nemci, broj žrtava bio relativno mali.

Drugim rečima, nije bila reč samo o tome da smo pisali, verovatno, najsramotnije stranice naše istorije već, kako su mnogi samouvereno prorokovali, istorije kakva se više nikada nigde neće pisati. Nažalost, ova, pokazalo se ubrzo, istorijska zabluda o „postistorijskom vremenu“ ostala je temeljni mit etnocentričnog antinacionalizma u Srbiji i odnosa prema Srbima na Zapadu. Iako sve nacije imaju svoje vrle verzije „američke izuzetnosti“, jedna od posledica je bila da se, prvenstveno u samoj Srbiji i okruženju, uvrežilo verovanje u negativni srpski izuzetak – tačnije naopaku, krvožednu „srpsku izuzetnost“. Ono je preživelo kraj kraja istorije.

Vremenom sve dublje ukorenjeno i šire prihvaćeno, ovakvo (samo)razumevanje je proizvelo neobičnu secesiju značajnog dela elite u Srbiji. Stvorilo je i kratkoživeće „apatride“ i tri dugoživeća (samo)mrziteljska diskursa – podmukli autoorijentalistički, razorni autorasistički i, najređi i najmanje važan, ali najupadljiviji, autošovinistički. Jedna od posledica je i da Druga Srbija, gde cvetaju ova tri samorazumevanja, na vlast može doći samo u diktaturi – nemoguće je na slobodnim izborima osvojiti glasove ljudi kojih se ovako gadite.

Slike kojima su legitimisani i branjeni ovakvi stavovi dela srpske elite stvarne su koliko i užasne – Srebrenica, Sarajevo, Manjača, Keraterm... Ipak, najdublji utisak ostavile su one koje su bile ne samo prve već i najbliže. Tenkovi su u bitku za Vukovar iz Beograda ispraćani sa cvećem i aplauzima. U jesen 1991. godine je i reč oslobođenje, jedna od najpopularnijih iz titoističkog vokabulara, postala sporna. Jedna od prvih stvari po kojoj ste mogli da prepoznate ko pripada kojoj od dve novorođene Srbije bila je da li neko govori da je Vukovar 18. novembra oslobođen ili se gnuša takve pobede.

Jesen 2017. nas već serijski vraća u jesen 1991. godine. Mnogi su, prvo, ovde bili zbunjeni kada su u „civilizovanoj", nebalkanskoj, „ispravno“ evropskoj Španiji kolone policijskih vozila ispraćene cvećem i aplauzima da zatru demokratske strasti u secesionističkoj Kataloniji. Mnogi su mahali španskim zastavama, neki su klicali Franku, a bilo je i onih koji nisu krili da žele povratak u 1940. – kada je u godinama krvavog „belog terora“ ubijen prethodni nepokorni katalonski lider.

Činjenica da su se neki Španci „suočili sa prošlošću“ ne znači da ne žele da je ponove. Uostalom, sve one koji veruju u srpsku ili balaknsku krvožednu „izuzetnost“ bi trebalo stalno podsećati, kako piše čak i Majkl Ignatijev, rektor „Soroševog“ Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti, da „nesreća Balkana delimično potiče iz patetične želje da budu dobri Evropljani – odnosno uvezu ubilačke zapadane ideologije... Takođe, ni genocid na Balkanu nije lokalni specijalitet već uvoz iz velike zapadnoevropske tradicije“. Stanovnici Balkana su devedesetih samo želeli da ponove, nažalost, jednu plodnu genocidnu istoriju, koja je, bukvalno, stvorila najbogatije zapadne države.

Isto važi i za urbicid – „oslobađanje“ kroz uništavanje gradova i, često, velikog broja njihovih stanovnika. Nažalost, očarani postistorijskim mitom i samopravednim solipsizmom, neki od nas su devedesetih zaboravili na Drezden i Hirošimu. Pošto je patetični tribunal u Hagu osudio Balkance da nastave da razmišljaju o zločinima kao kolektivnim, „našim“ (dobrim, preventivnim, odbranbenim) i „njihovim“ (lošim, divljačkim, agresorskim), može se reći da je i Vukovar bio samo jedan monstruozan pokušaj da se i „mi“ po svaku cenu naknadno upišemo u zapadnocentričnu istoriju – a ne dokaz da smo ispali iz nje.

Ono što me je posle 18. oktobra, dana kada je „oslobođena“ Raka, prestonica samoproglašene Islamske države, vratilo u 1991. godinu nisu samo slike koje su mi se urezale u sećanje posle pada Vukovara. CNN je ovih dana ponekad zvučao kao „TV Bastilja“ u svom najjadnijem izdanju. U prvom izveštaju iz „oslobođene“ Rake, Arva Dimon je rekla: „Destrukcija, toliko je velika, toliko je raširena, teško je čak i početi razmišljati o tome koliko zastrašujuće mora da je bilo, posebno civilima koje je ISIS nastavljao da drži kao taoce do zadnjeg minuta. A čak se ne vide ni tragovi tih života u ruševinama. Jednostavno toliko je postao razoren ovaj grad.“



Pasivne rečenice su jedna od pošasti novinarstva, koju nije lako iskoreniti. Malo je tu nas koji smo nevini. Ali ova posebno bode oči – pa, neko je razorio taj grad, Raka se nije sama razorila. Taj neko nije bio ni ISIS ni kurdski borci koji su ga „oslobodili“ – već avioni koalicije koju predvode SAD. Zbog njihovog besomučnog, višemesečnog bombardovanja u velikom delu Rake danas nema ne samo života već ni tragova života nad kojima lamentira mlada zvezda CNN-a.

Ne verujem da je mnogo gledalaca „CNN ekskluziva“ primetilo da njene emotivne rečenice nemaju subjekt, vršioca radnje. U pozadini endemskog zapadnog slepila prema tragediji stanovnika Rake je isti mehanizam koji je delovao i u umirućoj Jugoslaviji 26 godina ranije. Mnogi su skloni da islamističko i ustaško zlo izjednače sa muslimanima odnosno Hrvatima. Kao što su za mnoge Srbe 1991. godine svi Hrvati bili krvožedne ustaše tako i na Zapadu odavno ima previše ljudi za koje su svi muslimani bezumni teroristi i globalna pošast. Muslimanski životi se danas prečesto jednostavno ne računaju.

Ipak, čini mi se da je Arva Dimon, mada ni to ne može da bude izgovor, samo pokušala da šokantne slike razorene Rake nekako uklopi u jedan od ključnih mitova nove neokolonijalne ere, koja je počela posle kraja „kraja istorije“ – da Zapad vodi „dobre“ a ostali „loše“ ratove. Tu je posebno indikativno „ali“ kojim je – sa velikog trga na kome je ISIS vršio masovna javna pogubljenja – zaključila svoju odbranu jednog, iz zatomljene zapadne vizure, nemogućeg zločina.

„Ali ono što oni [vođe „Sirijskih demokratskih snaga“] kažu da je još krucijalnije, još veći imperativ u ovom trenutku, jeste pokušavati da bude obnovljeno tkivo društva. Samo ako oni uspeju u tome biće u stanju da obezbede da se entitet kao što je ISIS nikada ponovo ne pojavi u gradu kao što je Raka, i da ljudi ovog grada, i toliko mnogo drugih, nikada ne moraju da prođu kroz ovo ponovo. Arva Dimon, CNN, Raka, Sirija“.

Ništa, pa ni divljaštvo ISIS, što je reč koju su sami redovno koristili, ne može da bude opravdanje za monstruozan, neselektivan način kako je Raka „oslobođana“ života i ljudi. Prvi ko se u američkom mejnstrimu usudio da nešto o tome napiše je Dejvid Remnik, autor koji se proslavio knjigom o genocidu u Ruandi jako dugačkog naslova „Želimo da vas obavestimo da ćemo sutra biti ubijeni zajedno sa našim porodicima“.

Ali, u neobično strukturisanom tekstu, glavni urednik „Njujorkera“ govori samo glasom Abdalaziza Alhamaza, lokalnog novinara koji od 2014. godine živi u izbeglištvu. Na pitanje kako se oseća, mladi novinar je odovorio: „Prilično strašno. Ovo je oslobođenje samo u medijima. Ne u Raki.“ U nastavku sledi potresno svedočanstvo – čini se manje o ISIS-u, njihovim zverstvima i strahovladi, nego o destruktivnim američkim pokušajima da, prvo, 2003. godine izvezu demokratiju na Bliski istok a, zatim, da „oslobode“ Raku tragičnih posledica činjenice da se ova na silu uvezena, zapadna „biljka“ nije primila na arapskom tlu.

„Život u Raki pre rata je bio normalan kao u bilo kom gradu na svetu. Imali smo škole, univerzitete, parkove, barove i kafee, mada naravno, Raka nije bila veliki grad kao Alepo ili Damask... Rođen sam u Raki i dolazim iz porodice srednje klase. Apsolutno mi ništa nije nedostajalo u životu. Kao dete i tinejdžer imao sam dobar život.“

Uz mnogo sreće, Alhamaz je uspeo da januara 2014, par dana pošto je ISIS preuzeo kontrolu nad gradom, pobegne u Tursku. „U julu 2014, otišao sam za Nemačku. U Turskoj se više nisam osećao bezbedno. Ali ni u Evropi život nije lak, nije lak kada su tu neonacisti, koji su mene i druge sirijske izbeglice optuživali da smo teroristi!“.

On objašnjava zašto mu, tri godine kasnije, „oslobođenje“ nije donelo radost: „Morate to da shvatite: ja nisam srećan. Kako bih mogao da budem. Tačno je da je ISIS sada poražen u Raki. Ali 90 % grada je uništeno, ruševine su svuda. Hiljade ljudi je ubijeno. Stotine hiljada živi u strašnim uslovima... Kada kažem ljudima da mediji slave ’oslobođenje Rake’ oni postanu uznemireni. Naki kažu, ’Jebem ti medije. Jebem ti ISIS. I jebem ti sve ostale’“.

Alhamaz je samo jedan od nekadađnjih stanovnika Rake koji znaju da je „sve gde su ikada živeli nestalo“ i koji ne veruju da će jednog dana ponovo živeti na obalama Eufrata. On je ostao u kontaktu sa ljudima u gradu i opisuje ono što je novinarka CNN nekako uspela da ne vidi. U početku je, kako kaže, „međunarodna koalicija“, u kojoj nisu Rusija i sirijska vojska, na meti imala samo objekte ISIS i njihova vozila. „Ali čini se da se strategija koalicije promenila; napadi su postali više slučajni, manje precizni. Ljudi su osećali da je glavni cilj koalicije da se reši ISIS-a ne vodeći dovoljno računa o hiljadama civila koji su tamo živeli.“

Samo besomučno, neslektivno granatiranje i nezainteresovanost za sudbinu civila mogli su od Vukovara i Rake da naprave ono na šta su ličili posle „oslobođenja“. Ali, dok su se zapadni mediji utrkivali da što jačim rečima osude „srpski“ urbicid, danas ispada da se Raka sama srušila na svoje građane i zatrla čak i ostatke njihovih života.

Zoran Ćirjaković

Comments

  1. Potkrala se greška - u pitanju je, ipak, 26 godina: "U pozadini endemskog zapadnog slepila prema tragediji stanovnika Rake je isti mehanizam koji je delovao i u umirućoj Jugoslaviji šesnaest godina ranije."

    ReplyDelete
  2. Da bi manekenke sa stranica modnog časopisa "Marie Claire" (i drugih propagandnih varikina za beljenje PKK terorista koji proizvode romatične reportaže o ženama borcima PKK-ove ispostave u Siriji) ušetale bezbedno u grad on je imao biti temeljno uništen, metodom “spržene zemlje”, tako omiljenom američkoj ratnoj avijaciji.

    Graem Wood piše na portalu The Atlantic: “To (oslobođenje) ostavlja za sobom ne grad, nego gomilu šuta. Stanovnici te gomile šuta su ostavljeni da se pitaju da li je totalna destrukcija poželjnija od nastavka vlasti Islamske države, uključujući raspeća i odsecanje glava.” Ne možemo znati šta se preživeli stanovnici 90% uništene Raqqe pitaju. Međutim, sa velikom sigurnošću se može pretpostaviti da dok im nije žao što su ISIL-u videli leđa, oslobodiocima se nisu obradovali.

    Oslobođeni su od terorista čija utopija je za najveći broj njih antiutopija. Oslobodile su ih nesirijske, nedemokratske nesnage (© Robert Fisk) čija utopija će im biti još stranija i odbojnija. Ako su i imali neka druga očekivanja, ona su raspršena šenlučenjem i kačenjem postera lidera terorističkog kulta iz susedne zemlje koji u njoj služi doživotnu kaznu zatvora. Nesposobnost(?) američkih gazda da iskontrolišu klijente ne daje puno nade da će biti u stanju da spreče “mentalno oslobađanje”, socijalne inženjeringe i društvene eksperimente jednog terorističkog kulta nad preživelima u Raki.

    ReplyDelete

Post a Comment

Popular posts from this blog

LEPŠE JE SA ZADRUGOM ILI MOGU LI SUBALTERNI DA PIJU FOUR ROSES

Nije lako živeti sa ubeđenjem da ste okruženi kužnom nacijom i još ružnijom kulturom i da pripadate negde drugde. Ali u autokolonijalnom imaginarijum ovih gordih eltista nema mesta ne samo za Srbiju već ni za Zapad. Tu je skoro sve podređeno samosažaljivom sopstvu, koje se histerično bori da objasni sebi kako je ostalo tako zdravo i normalno u jednom toliko zaraznom, ubistvenom okruženju.

Slučajnosrpska elita sastavljena je uglavnom od malih i zaplašenih, ali besnih ljudi. Oni su bez ideja, utrnlog, distopijskog mozga, iako veruju da znaju sve što treba znati i da im je misao zlatna. U stvarnosti, sve što imaju je autokolonijalna žudnja, slepa vera da izbavljenje nacije koju smatraju neizlečivo bolesnom može doći isključivo kroz bezrezervno potčinjavanje Zapadu. Tu možda ima dobrog ukusa, ali nema mnogo mesta ne samo za politiku već ni za ljude.

Život je van vidnog polja ovih Srba koji vole da veruju da su neukorenjeni ili iskorenjeni. U Mitrovićevom zašećerenom tranzicionom imaginari…

DOGODINE U NATO-U

(Povodom teksta: Moramo da pričamo o novoj pesmi Beogradskog sindikata "Dogodine u Prizrenu")

Na kiosku za hamburgere u praznjikavom holu jednog velikog aerodroma pisalo je „Sutra sve u pola cene“. Tu sam daleke 1991. godine naučio da sutra nije samo umirujuća vremenska odrednica, najava onoga što uskoro, možda sa velikim zakašnjenjem, ipak stiže.

I sutra i dogodine mogu biti bele laži – sinonimi za nikada, lakši način da se suočimo da se ono što priželjkujemo najverovatnije neće desiti. Naime, sutra je i ono sutra koje nikada ne pređe u danas, kao što postoji dogodine koje nikada ne postane ove godine.

Malo toga se može naučiti na aerodromima. Zato ću citirati Vikipediju, majku naše post-obrazovne pameti. Moralna panika je engleski izraz “za situaciju u kojoj se nekom društvu na temelju nekoliko izolovanih, preuveličanih ili na senzacionalističkih način protumačenih incidenata stvorilo ili nastoji stvoriti uverenje kako društvu, državi ili temeljima moralnog poretka preti …

DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno s…