Skip to main content

ODLAZAK POSLEDNJE PANKERKE

Sali Džons je mrvta. Londonski „The Sun“, nedostignuti uzor „Kurira“ i „Informera“, tekst o njenoj smrti je objavio pod dugačkim naslovom „Kako je bela udovica Sali Džons prešla put od pank rok gitaristkinje rođene u Kentu do ISIS borkinje nazvane 'gospođa Teror'“. Publika je „gladna“ informacija i britanski ur-tabloid je u podnaslov stavio poziv „Da li znate belu udovicu Sali Džons? Želeli bi da vas čujemo. Kontaktirajte...“. Već smo saznali da je njenom bivšem dečku, sa kojim ima dvanestogodišnjeg sina, drago što je mrtva.

„Džihadistkinja iz Kenta“ je gitaru zamenila kalašnjikovom i britanski mediji pišu da je postala važna u vođenju ISIS-ove propagande, regrutovanju i „koordinaciji i planiranju“ desetak krvavih napada. Ove nedelje je saopšteno da je ubijena još u junu nedaleko od Rake, kako piše „The Sun“, „od strane američkog drona dok je bežala iz ISIS-ovog pakla“. Brojni tekstovi ističu različitost dva sveta – mirnog Midveja u Kentu iz koga je otišla i brutalnosti na teritoriji samoproglašene Islamske države, kao i neshavtljivost odluke bišve pankerke. Seli je odgajana kao smerna katolkinja, a kasnije je radila kao L'Oreal-ova prodavačica.



Ali, koliko je logika pank bunta stvarno različita od privlačnosti islamističkog nasilja? Da li su pankerska gitara i ISIS-ov kalašnjikov stvarno nespojivi kako tvrde britanski mediji?

Pank je bio poslednja potkultura. Na Zapadu, ali i na Balkanu, njegovom poniženom i oklevetanom predvorju, pobedio je ne samo stav da „za ideale ginu budale“ već i da se bune samo budale. U skladu sa duhom konformističkog, kontrarevolucionarnog vremena, marksizam je i ovde postao prvenstveno obred prelaza za adolescente iz srednje klase, „levičarska“ poza začinjena zdravom hranom, manjinskim politikama identiteta i slobodnim seksom.

Osedeli srpski „pankeri“ su danas ugledni građani, kolumnisti, urednici, čak i mačo političari u tesno krojenim brendiranim odelima. „Buntovna“ prošlost im je postala omiljena tema u tabloidnim medijskim nastupima, lažni dokaz da su nešto više od onoga čemu odavno služe. U njihovoj „evropskoj“ Srbiji, oazi zaljubljenika u imaginarni Zapad i nedemokratsku modernizaciju, moralne panike danas izazivaju „Parovi“, „Zadruga“ i islam, večni zapadni bauk.

Uostalom, bojim se i da zgražavanje što je Ivica Dačić ovih dana pevao „novom sultanu“ Erdoganu na „jeziku janjičara“ više vezana za to da su publika iskusnog ministra bili moćni muslimani iz Azije nego to što se ponižava pred jednim od naših okrutnih gospodara. Mislim da bi se mnogima u Beogradu dopalo da je Dačićeva (post)kosovska „duša gorela“ dok je na jeziku jedne „visoke“ evropske civilizacije i kulture pevao – Danke Deutschland, meine seele brennt.

U umrtvljenom, prividno postideološkom Zapadu, fikciji u kojoj su svi (sem 1 % superbogatih) već srednja klasa ili će to koliko sutra postati, čak je i kvir(stvo) pretvoren(o) u normu, novi „standard civilizacije“ i izraz uzorne zapadne normalnosti. Transgresiju su postale očekivane i poželjne, simbol najnovije inkarnacije u dugačkoj istoriji zapadnog suprematizma. Ne postoji više stvar koju možete uraditi sa svojim odećem, telom ili seksualnošću da bi relevantna količina „postmodernih“ ljudi postala skandalizovana ili uplašena i okinula moralnu paniku kakvu je izazvala pojava panka.

Čak i Donald Tramp, najveći bauk koji danas kruži Zapadom, veruje da je trans OK – i u „Trampovom tornju“ žene koje imaju pišu mogu otići u ženski WC. Ni naša penzionisana majorka Helena, ikona lažnog otpora u Srbiji, više ne mora da se plaši diskriminacije ako joj se pripiški na Petoj aveniji. Čak i ako se desi da Trampova kula bude zatvorena, u obliženjem Pret a Manger-u, McDonald's-u za hipstere i ostalu decu „postistorijskog“ vremena – svi WC-i su inkluzivno uniseks.

Udarna pesnica panka i ranijih potkultura bila je njihova sposobnost da šokiraju i uplaše prelazeći granice dozvoljenog i prihvatljivog. Ali, Dilan Klark piše da je odavno ovakva slika potkulturne pobune „postala jedan od dominantnih narativa u pejzažu korporativnog kapitalizma: 'loš momak' je rekonfigurisan kao prototip konzumenta“. Ne zna se šta je danas lakše kupiti i (pre)prodati – zapadne i pozapadnjačene buntovnike ili simbole i estetiku njihovog lažnog otpora.

Kada se pojavio, pank je bio izraz verovanja da može da postoji istinski neprihvatljiva potkultura, pobuna i stil koji je toliko ružan i nedopušten da ga nije moguće normalizovati i ponuditi na prodaju u sve brojnijim hramovima konzumerizma. Nažalost, kako piše Klark, „čak je i pank uhvaćen, gurnut u kavez i smešten u potkulturni zoološki vrt, izložen da svi mogu da ga vide. Istrgnut iz svoje društvene džungle i bezbedno izrugivan od strane posmatrača zaklonjenih iza barkodova, pank, poslednja potkultura, bio je mrtav“.



Kasnije, lažne potkulture su od samih početaka bile samo načini za bolju prodaju raznih roba. „Odstupanje od norme je postalo sasvim normalno... Uobičajeno je da mlada osoba izabere prefabrikovanu potkulturu sa rafa, nosi je nekoliko godina, i zatim se vrati u mejnstrim kulturu, koju, u stvari, nikada nije ni napustila... Potkultura (mladalačkog, disidentskog, kostimiranog tipa) je postala koristan deo održavanja statusa kvo.“ U meri u kojoj ih ima, ili u kojoj volimo da verujemo da ih ima, potkulture više nemaju nikakve veze sa smislenim buntom, otporom koji, makar u naznakama, može bilo šta da ugrozi ili uzdrma.

Klark ukazuje da je „u srcu panka bio kalkulisani bes“, i to tako da bude nešto što „građansko društvo ne može da proguta“ – nesvarljivo odvratan, „nedodirljiv, nepoželjan, nezamisliv“, naročito u svojoj britanskoj verziji koja je nastala među radničkom klasom. Kada su, neočekivano, posle kratkoživeće moralne panike (skoro) svi počeli da pevaju „Bože spasi kraljicu, ona nije ljudsko biće“, mnogi pravi pankeri su, kako piše Klark, „prešli rubikom stila“ i okrenuli se prihvatanju „bilo čega što mejnstrim društvo nije volelo, uključujući silovanje i logore smrti; neki su skliznuli u fašizam.“

Ipak, koliko god da je verbalno osuđivan, fašizam i nacizam su ostali „naši“, zapadni. Svi fašisti sveta mogu da računaju da će njihove – samo deklarativno neprihvatljive – stavove štititi prvi amandman američkog ustava. Dovoljno je da svoj sajt registrujuju negde na Floridi i, dok god ne nameravaju da u gasne komore guraju stvarne osobe sa imenom i prezimenom, ne moraju da brinu.

Jedini granica koju danas nije dozvoljeno preći – i sa čije „pogrešne obale“ nema povratka – jeste rubikon militantnog političkog islama. Koliko god nam se gadio novi svet koji obećava, to je jedina pobuna koja je ostala istinski revolucionarna. Nju, kako je u kontekstu panka napisao Klark, „kapitalistički kontrarevolucionari ne mogu da ubiju kešom“. Ona ne može da se „proda, sanitizuje i zadavi... kao još jedna društvena roba“ i pretvori u novu „konzumersku religiju“.

U neoliberalnom vremenu stalne sekuritizacije, „nulte tolerancije“ i fetišizovanja „čistih ulica“ mnogi gube iz vida da tamo gde nema straha nema ni potkulture. Uostalom, i (pravi) pank je pretpostavljao preplašeni mejnstrim. Sve drugo je bilo samo „performans nekontrolisane mase“, manje ili više efektno dozirana simulacija anarhije na (post)pankerskim poselima.

Sali Džons nije samo poslednja pankerka. Ova engleska pevačica i gitaristkinja je jedna od retkih koje su se usudile da pređu stvarni rubikon – i, za razliku od The Ruts i ostalih kolega, odu u Vavilon koji stvarno gori. Postavši Uma Husain al-Britani ona je prigrlila jedini identitet, stil, estetiku i ideologiju koji su u njenom svetu istinski neprihvatljivi. Sviđalo se to nekome ili ne, čini mi se da njen odlazak u Raku, prestonicu al-Bagdadijevog kalifata, jedan od najdoslednije pankerskih gestova. Iako verujem da se „pankeri“ Dobrica Veselinović i Borislav Stefanović, tadićevska mala habsburška pank prevara, ne bi složili – „gospođa Teror“ je možda bila jedina prava pankerka.

Zoran Ćirjaković

Comments

  1. Мала хабсбуршка панк превара је својевремено певала "Да је југ победио". Било би занимљиво да нам данас са својих политкоректних, квазилевичарских позиција појасни тај наслов.

    Једна друга панк К унд К скупина, која на хомофобично скандирање публике промптно прекида концерт, још и данас пева: "... странци, корупција..." И то вероватно иде под рубрику "шта све можеш кад си из Војводине".

    Не треба заборавити ни урнебесне панк репере који верују да бог не постоји који без стида и срама, као панк састав, имају спонзора и то мултинационалну компанију.

    Од пречана, гледано са наше, северне стране, не треба заборавити панкера који је панкерско занимање удружио са функцијом уредника Плејбоја и себе препоручио за Риплија.

    ReplyDelete

Post a Comment

Popular posts from this blog

LEPŠE JE SA ZADRUGOM ILI MOGU LI SUBALTERNI DA PIJU FOUR ROSES

Nije lako živeti sa ubeđenjem da ste okruženi kužnom nacijom i još ružnijom kulturom i da pripadate negde drugde. Ali u autokolonijalnom imaginarijum ovih gordih eltista nema mesta ne samo za Srbiju već ni za Zapad. Tu je skoro sve podređeno samosažaljivom sopstvu, koje se histerično bori da objasni sebi kako je ostalo tako zdravo i normalno u jednom toliko zaraznom, ubistvenom okruženju.

Slučajnosrpska elita sastavljena je uglavnom od malih i zaplašenih, ali besnih ljudi. Oni su bez ideja, utrnlog, distopijskog mozga, iako veruju da znaju sve što treba znati i da im je misao zlatna. U stvarnosti, sve što imaju je autokolonijalna žudnja, slepa vera da izbavljenje nacije koju smatraju neizlečivo bolesnom može doći isključivo kroz bezrezervno potčinjavanje Zapadu. Tu možda ima dobrog ukusa, ali nema mnogo mesta ne samo za politiku već ni za ljude.

Život je van vidnog polja ovih Srba koji vole da veruju da su neukorenjeni ili iskorenjeni. U Mitrovićevom zašećerenom tranzicionom imaginari…

DOGODINE U NATO-U

(Povodom teksta: Moramo da pričamo o novoj pesmi Beogradskog sindikata "Dogodine u Prizrenu")

Na kiosku za hamburgere u praznjikavom holu jednog velikog aerodroma pisalo je „Sutra sve u pola cene“. Tu sam daleke 1991. godine naučio da sutra nije samo umirujuća vremenska odrednica, najava onoga što uskoro, možda sa velikim zakašnjenjem, ipak stiže.

I sutra i dogodine mogu biti bele laži – sinonimi za nikada, lakši način da se suočimo da se ono što priželjkujemo najverovatnije neće desiti. Naime, sutra je i ono sutra koje nikada ne pređe u danas, kao što postoji dogodine koje nikada ne postane ove godine.

Malo toga se može naučiti na aerodromima. Zato ću citirati Vikipediju, majku naše post-obrazovne pameti. Moralna panika je engleski izraz “za situaciju u kojoj se nekom društvu na temelju nekoliko izolovanih, preuveličanih ili na senzacionalističkih način protumačenih incidenata stvorilo ili nastoji stvoriti uverenje kako društvu, državi ili temeljima moralnog poretka preti …

DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno s…