Skip to main content

„KULTURA SEĆANJA“: RUKOMET I UBIJANJE B92

PRIGODNI TEKST - UMESTO IN MEMORIAMA

Veran Matić, lažni „topli meda“ koji svojim likom i delom uverljivo demonstrira zašto fiziognomija nije nauka (Siniša Mali ilustruje zašto su ljudi toliko dugo verovali da jeste), bio je jedan od gazda koji ne vole da prljaju ruke. Njegove najbliže saradnice i saradnici morali su da imaju dva kvaliteta – bliskost centrima moći (i novca) koji vole Brisel i spremnost da „seku glave“. Kako one neposlušne, novinara i urednika koji su poverovali da je antirežmskimski B92 iz devedesetih stvarno postao nezavisni medij, tako i onih koji je trebalo otpustiti zbog Matićeve nesposbnosti da vodi firmu nad kojom je želeo da ima punu kontrolu. (Ne treba zaboraviti da je sa par saradnika, praktično, prisvojio B92, što nije otreznilo neke od „korporativnih“ idolopoklonika koji su kasnije redom dobijali otkaze.) Kao i mnogi drugi srpski biznismeni i tajkunčići „evropske“ orijentacije, Matić je ispravno zaključio da su žene mnogo efikasniji, lojalniji i nemilosrdniji izvršioci od muškaraca. Pozitivna feministička esencijalizacija žena onemogućila je da smisleno opiranje samovolji ovih fantastično plaćenih „građanskih“ direktorki i menadžerki.

Najbolja prijateljica i dugogodišnja mentorka štedljivo intelektualno dimezionirane i uvek ljutite Danice Vučenić je kao partijska (DS, Pajtićeva „lobi lista“, kadar bez članske karte) „direktorka informativnog programa B92“ priželjno započela temeljno etičko i profesionalno čišćenje informativne redakcije ove kuće. (Brankica Stanković je bila šokirana kada su joj novi, tada zvanično kiparski, vlasnici pokazali da njena šefica zarađuje skoro šest puta više od njene plate, koja je bila mnogo skromnija nego što zamišljaju oni koji je preziru.) Kad su se u DS-u, u kome je uvek bilo jako krilo „srcem u DS-u, novčanikom u LDP-u“, promešale kadrovske karte, dovršaila ga je, čini mi se da su to mnogi zaboravili, jedna druga „penzionisana“ rukometašica.

Posrnuli „Tviter“ anđeo je svoju raskošnu medijsku karijeru – od Miloševića, preko obožavanja Šešelja i ludila za Đinđićem, do dubokog naklona Vučiću – počeo tako što je jedina bila spremna i voljna da čita vesti Studija B na dan kada je Miloševićev režim oteo i ovu medijsku kuću. Vučić je odoleo njenim pokušajima da prepliva na novu, autoritarniju i briselskiju obalu. Ipak, za uložene napore na gušenju novinarskih sloboda i integriteta na B92 televiziji nagrađena je zaustavljanjem pripremljene bujice tabloidnih istina. (Tabloidi ne lažu uvek, što predstavlja jedan od temelja njihove destruktivne moći.) Ipak, našu najgrublju medijsku rukometašici ne treba otpisati. Ne bih se iznenadio da se ova beskrupulozna krljačica,(ne)sportski tip za sve sisteme, ponovo vrati u nekom novom prestrojavanju veberovskih, malosrpskih nacionalista koje voli Brisel.

Rukomet je jedan od najgrubljih sportova. Izgleda da na parketu umeju da se ženi/muškarcu pod kožu uvuku i neke ružne navike. Uostalom, iz istog sportskog šinjela izašla je još jedna B92 grubijanka – druga najuticajnija Ceca u Srbiji, Svetlana Lukić, koja nam svakodno pod sloganom „Ako vam je dobro onda ništa“ servira obilje autoorijentalizma. Ne smem da pomenem „moj“, nažalost u oba smisla reči, autošovinizam. Srđan Dragojević reče na „Tviteru“ da je to glupost, i to nekoliko puta. Mada, „„čuveni““, kako ga je opisao naš veliki reditelj urbanog senzibliteta, autošovinizam je mnogo više bio domen „prijateljskih“ „E-novina“ i portala „Autonomija“. Valjda ne može drugačije – kada temelji tražne autonomije ne mogu biti etnički ili verski, autošovinizam se nameće kao idealna maska za ekonomske i klasne privilegije koje obećava secesija bogatijih habsburških delova zemlje od prokazanog (i siromašnog) osmanskog juga. Inače, kad smo već kod zapadnobalkanskih metastaza samomržnje, autorasizam „duži“ pseudograđanski „Danas“. Tamo se pitaju vickasti alfa mužjaci koji nisu igrali rukomet.



Comments

Popular posts from this blog

DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno s…

LEPŠE JE SA ZADRUGOM ILI MOGU LI SUBALTERNI DA PIJU FOUR ROSES

Nije lako živeti sa ubeđenjem da ste okruženi kužnom nacijom i još ružnijom kulturom i da pripadate negde drugde. Ali u autokolonijalnom imaginarijum ovih gordih eltista nema mesta ne samo za Srbiju već ni za Zapad. Tu je skoro sve podređeno samosažaljivom sopstvu, koje se histerično bori da objasni sebi kako je ostalo tako zdravo i normalno u jednom toliko zaraznom, ubistvenom okruženju.

Slučajnosrpska elita sastavljena je uglavnom od malih i zaplašenih, ali besnih ljudi. Oni su bez ideja, utrnlog, distopijskog mozga, iako veruju da znaju sve što treba znati i da im je misao zlatna. U stvarnosti, sve što imaju je autokolonijalna žudnja, slepa vera da izbavljenje nacije koju smatraju neizlečivo bolesnom može doći isključivo kroz bezrezervno potčinjavanje Zapadu. Tu možda ima dobrog ukusa, ali nema mnogo mesta ne samo za politiku već ni za ljude.

Život je van vidnog polja ovih Srba koji vole da veruju da su neukorenjeni ili iskorenjeni. U Mitrovićevom zašećerenom tranzicionom imaginari…

DOGODINE U NATO-U

(Povodom teksta: Moramo da pričamo o novoj pesmi Beogradskog sindikata "Dogodine u Prizrenu")

Na kiosku za hamburgere u praznjikavom holu jednog velikog aerodroma pisalo je „Sutra sve u pola cene“. Tu sam daleke 1991. godine naučio da sutra nije samo umirujuća vremenska odrednica, najava onoga što uskoro, možda sa velikim zakašnjenjem, ipak stiže.

I sutra i dogodine mogu biti bele laži – sinonimi za nikada, lakši način da se suočimo da se ono što priželjkujemo najverovatnije neće desiti. Naime, sutra je i ono sutra koje nikada ne pređe u danas, kao što postoji dogodine koje nikada ne postane ove godine.

Malo toga se može naučiti na aerodromima. Zato ću citirati Vikipediju, majku naše post-obrazovne pameti. Moralna panika je engleski izraz “za situaciju u kojoj se nekom društvu na temelju nekoliko izolovanih, preuveličanih ili na senzacionalističkih način protumačenih incidenata stvorilo ili nastoji stvoriti uverenje kako društvu, državi ili temeljima moralnog poretka preti …