Skip to main content

Konstante anarholiberalizma: i posle Latinke – Latinka


Zoran Ćirjaković

Knjiga Mire Bogdanović dugačkog naslova „Elitistički pasijans: Povjesni revizionizam Latinke Perović – O nemislicama, nedomislicama, dvosmislicama i besmislicama“ dočekana je sa simpatijama u dva intelektualna kutka koja vole da veruju da ih malo šta spaja (sem animoziteta prema Latinki Perović i NATO paktu) – posustalom nacionalističkom i probuđenom marksističkom.

Bogdanović, sociološkinja koja ima doktorat iz istorije, uverljivo je demontirala Perović kao naučnicu. Filološkinja po obrazovanju, i Latinka se istoriji okrenula kasno u karijeri, pišući doktorat posle perioda u visokoj politici tokom koga je napredovala po azijskom obrascu, nekarakterističnom za Evropljanke u koridorima moći. Kao i Milovana Đilasa, koga je 2013. godine pokušala da „sahrani“ kao disidenta i mislioca knjigom „Konstante konvertitstva: Hod u mjestu – od Đilasa do Đilasa“, Bogdanović se fokusirala na konvertitsvo (mada ga ovaj put naziva konverzija) Perović od dogmatske marksistkinje u strasnu (neo)liberalku.
Čini se da su mnogi fanovi britke i razorne kritike majke Druge Srbije bili zbunjeni činjencom da je glavni promoter knjige i pisac predgovora bio udarnik „dekontaminacije“ i dugo vremena neumorni promoter ideja Latinke Perović i Radomira Konstantinovića. Ali, Pakovićevo „konvertitstvo“ je u velikoj meri prividno, iako verujem da plaća cenu činjenice da je okrenuo leđa ikoni liberalne elite, čija je ideološka dominacija počela 5. oktobra i ne nazire joj se kraj.

Mira Bogdanović ne samo da ne osporava ono zbog čega je Latinka postala Latinka već reafirmiše njene ključne stavove. Omaž Latinkinom autoorijentalizmu našao je mesto i na omotu knjige i u pozivu na beogradsku promociju održanu 24. marta u Domu omladine. Izdavač je istakao „antiratno izjašnjavanje Latinke Perović u vreme vlasti Slobodana Miloševića i njeno dosledno suprotstavljanje politici velikosrpskog ekspanzionizma kao i visokokultivisani jezik njenih spisa“. Najava tribine počinje rečima – „Ne odričući nijednu od neupitnih zasluga Latinke Perović...“. Bogdanović je na promociji rekla da deli „Latinkina antinacionalistička stajališta“.

Oko knjige Mire Bogdanović već je počeo da se kristališe ideološki krug u kome nema mnogo toga ni za marksiste a kamoli nacionaliste. Štaviše, može se govoriti o sukobu dva „građanska“ elitizma. Bogdanović je lošem, malograđanskom i „palanačkom“ elitizmu Latinke Perović i njenih saboraca suprotstavila svoj dobri, „kosmoplitski“ elitizam intelektualke koja se držala van vlasti. U njemu nema naroda, ni u onom smislu u kome o njemu razmišljaju mnogi marksisti ni onakvog kakvim ga vide nacionalisti.

„Za mene je narod apstrakcija,“ rekla je na tribini u Domu omladine (i dodala da je „bez ikakvog nacionalnog osećaja“). Reč je o levičarki u čijem svetonazoru ne postoji pojam koji je imao ključno mesto u istoriji levice (Narodni front, Narodno-oslobodilačka borba...). Ne čudi da je deo beogradske publike, uglavnom dogmata i puritanaca koji u Miri Bogdanović ( i njenom „nekonvertitstvu“) prepoznaje novi stožer ideološkog okupljanja, spreman da svako pozivanje na narod rafalno diskredituje etiketama u rasponu od četnik levičar do fašista.

Način kako Bogdanović vidi svoju poziciju, ne internacionalistkinje već kosmopolitkinje koja postoji izvan svake društvene lokacije, pa i nacionalne i klasne, ne razlikuje se od samorazumevanja Latinkinog kruga. Tu takođe caruje insularno, armirano „Ja“ i sopstveni položaj se doživljava kao nevin i slobodan od društvenih i identitetskih veza i obaveza. „Ja sam kosmopolita, apsolutno, potpuno lišena svakog skupnog identiteta“, rekla je Bogdanović. Takvo samorazumevanje nam ukazuje da je reč o ne-Latinki, „sunarodnici“ koja, iako na to ne pristaje, pripada istoj naciji samoproklamovanih kosmopolita. Naime, njihova dva prividno vandruštvena „Ja“ dele jasno prepoznatljivu grupno-identitetsku, mada elitnu odrednicu.

Kako je ukazao Krejg Kalhun, donedavno dekan Londonske škole za ekonomiju i društvene nauke (LSE), kosmopoitizam u koji se umetnula Bogdanović ne prepoznaje „društvene uslove sopstvenog diskursa“. On se predstavlja kao „sloboda od društvenog pripadanja“ i, istovremeno, „pogled niotkuda i odsvuda“ iako je puki odraz „specijalne vrste pripadanja“ i pogled je iz „specifičnog društvenog prostora“. „Stavovi kosmopolistkih elita izražavaju privilegiju, oni ne predstavljaju neutralno razumevanje celine“, zaključuje Kalhun opis u kome je lako prepoznati i staru Latinku i novu ne-Latinku.

Bogdanović ističe svoju „neovisnost od bilo koga i svakoga“. Sebe vidi kao „najbližu anarhizmu“, ali odanu izvornim liberalnim vrednostima kao „suštinskoj formi liberalizma“. Za razliku od Latinke, koju slika kao konvertita uprljanog vlašću, ona nam se nudi kao pravi, autentični anarholiberal. To je krov pod kojim pokušavaju da se smeste i autor „božićnog oratorijuma Radomiru Konstantinović“ i cinična „deca devedesetih“, kao što je tatin anarhista Ratibor Trivunac, i otuđena „deca komunizma“, kao što je Branislav Branko Dimitrijević.

Dimitrijević, čije je domete kolumnista „Vremena“ pregnatno izrazio nazvavši ga „Aleksom Đilasom Druge Srbije“, demonstrira važnu ulogu knjige Mire Bogdanović kao Vanish-a, ideološke varikine na pseudoliberalnoj političkoj sceni. Privilegovani „Vojinov mali“ je već izbrisao iz biografije položaj pomoćnika ministra kulture u jednoj od najneoliberalnijih srpskih vlada i, ubrzo posle početka (poslednje) Svetske ekonomske krize, zakačio petokraku na cilindar, simbol ataturkovaca i antinacionalista okupljenih oko „Peščanika“. Nije jedini kome nije lako da iz sebe izbaci „malograđansku“ misao Dubravke Stojanović, kojom su prožeti njegovi najambiciozniji tekstovi. Dimitrijević, na primer, piše o „konstanti koja se kao nacional-kulturni imaginarijum preprečava bilo kakvoj formi transformativne društvene imaginacije.“ (Sledi, „Početkom 21. veka, kao i krajem 19...“ pa citat najvoljenije Latinkine intelektualne „ćerke“.)

Da bi se udobno smestili pod krov Mire Bogdanović, ostalo je da Dimitrijević i drugi „radnici u kulturi“, koji pokušavaju da se ponovo rode u Marksu bez da se odrode od Konstantinovića, nekako pomire svoj autorasizam sa kulturalno fluidnije pozicioniranom (i samim tim manje fatalističkom) „palankom“ na koju upućuje Mira Bogdanović. Rekavši na beogradskoj promociji da je Filosfija palanke „knjiga za sva vremena“, „pisana van konteksta“, i da se „može tumačiti shodno političkom trenutku“, ona je otvorila vrata svima koji bi da se distanciraju od svoje neoliberalne prošlosti i zadrže svoju fobiju od svega srpskog. Ipak, mnogo veći izazov će im predstavljati društvena (a neretko i materijalna) cena otpadništva.

Knjiga Mire Bogdanović je pokrenula prvi pokušaj konstituisanja „Treće Srbije“ kao nenacionalne. Ali, kao i prethodne lične i ideološke secesije na desnici, ona od samog starta deluje kao mrtvorođenče, rukavac Druge Srbije koji ne uspeva da se izdvoji iz dominantno malosrpskog i kultur-rasističkog toka. I ova krhka ne-Druga Srbija u sebi ima ugrađen isti antinarodni „antinacionalizam“ elite koji funkcioniše kao nova nacija izabranih. Kao što je u Drugoj Srbiji Zoran Đinđić mogao da postane „dobar“ samo kao leš, tako i u ovoj novoj, crvenkastoj „Trećoj Srbiji“ nema mesta za radnike od „krvi i mesa“. Štaviše, predstavljanje knjige u Domu omladine počelo je lamentom nad tragičnim samoubistvom radnika „Goše“. Živi radnici, koji su često homofobični, slušaju Cecu i čiji su očevi možda ubijali u ratovima devedesetih, ostaju van ove nove elitističke fantazije. Kao i Đinđić našim čudnim, neliberalnim liberalima, radnici su ovim podjednako neobičnim levičarima dobri samo kada su mrtvi.

Ne treba da čudi da se poznati „antinacionalista“ pre početka promocije požalio da se „prave spiskovi prisutnih“. Jedina istoričarka koja se nije uplašila „UDBE Druge Srbije“ je bila Radina Vučetić, originalno Latinkina ideološka (i naučna) „unuka“, nekada uz Olgicu Manojlović Pintar glavna uzdanica Dubravke Stojanović, autoriteta za koji je Mira Bogdanović rezervisala još neprijatnije reči nego za samu Latinku. Biće da je čitati Miru Bogdanović u liberalnom Beogradu opasnije nego čitati Ruždija u paštunskom Peševaru i subverzivnije nego čitati „Lolitu“ u fundamentalističkom Teheranu. Bogdanović je rekla da je izložena „umortsvu šutnjom“ – totschweigen, blaženo nesvesna da je liberalna Srbija sposobna da organizuje daleko neprijatnija „umorstva“.

Kao i mnogi „disidenti“ izopšteni iz horizonta Druge Srbije pre nje, Bogdanović je tek na svom slučaju shvatila da, na primer, „Peščanik“ nije „prostor slobode mišljenja“ kako „ovde slovi“. Podjednako su netolerantni i „Novi magazin“ i portal „Mašina“, koji su joj dali prostor. „Mašinu“, oko koje postoji najveći kapacitet za rast Mirine ne-Druge Srbije, finansira nemački Roza Luksemburg Štiftung. Nažalost, ova marksistička verzija „Fondacije otvoreno društvo“, kao i njena bogatija liberalna „sestra“ u SAD, u srpskoj radničkoj klasi vidi prvenstveno koljače u budućim ratovima i homofobe. „Opasnost fašizacije“ je crvena marama koja i ovdašnje „prave“ levičare sprečava da vide radničku klasu. Uostalom, „Blut und Boden nacionalizam“ je bio jedna od najčešće pominjanih floskula na beogradskoj promociji knjige koja olakšava prebacivanje autorasizma i, zarad otpora „populizmu“, antinarodnih stavova iz liberalne u levu Srbiju.

Sociolozi koji su govorili na predstavljanju knjige tvrde da se suprostavljaju i ideologiji liberalizma i ideologiji narodnjaštva i populizma. U njihovim istupima primetna je tendencija, koja odavno predstavlja važno obeležje levičarskog aktivizma u Srbiji, ka uporednoj samosubalternizaciji i ignorisanju živih radnika u korist fraza koje neprijatno asociraju na ljudskopravašku (neo)liberalnu paradigmu, kao što je ona o „pravima koja prostiču iz rada“. Stav koji najviše iritira Drugu Srbiju je sklonost Mirinih (i dalje jako malobrojnih) obožavalaca da u istu ravan stave, kako je Dragan Stojković opisao dva antipoda, Lomparovo „srpsko stanovište“ i Latinkino „srbijansko stanovište“, odnosno „Srbiju do plota“ kako je Latinkino mikrosrpstvo opisala Bogdanović.

Iako je promocija u Domu omladine podsećala ne skupove koje su obožavaoci Latinke Perović organizovali pre petnaestak godina, Mira Bogdanović ne može postati „nova Latinka“, što neki levičari neskriveno priželjkuju. Potreba da imamo političke očeve i majke predstavlja jednu od (pravih) konstanti naše politike. Nekako je za očekivati da bi posle ovako nemilosrdnog i javnog majkoubistva trebala da se pojavi nova „majka“ one Srbije koja o dobrom, progresivnom i modernom odavno razmišlja u ženskom rodu.

Problem nije samo u činjenici da je, kako je istaknuto na promociji, Mira Bogdanović u Beograd stigla „iz Amsterdama preko Zagreba“ i da je u ovde iznenađuje i ono što ne bi smelo da iznenadi nekoga ko poznaje ovu duboko podeljenu zemlju. Nažalost, njena kritika srpskog liberalizma nije ni dovoljno dosledna ni sveobuhvatna. Nevolja s knjigom Mire Bogdanović nije u onome šta je napisala o Latinki, tu se nema šta zameriti, već u onome što nije rekla. Drugim rečima, stvar nije u tome koliko se ova ne-Latinka ljudski, etički, idejno i naučno razlikuje od Latinke Perović već koliko su nekadašnje drugarice (ostale) iste.

Ni u kosmopolitskom anarholiberalizmu Mire Bogdanović nekako nema mesta za „masu“ – narod, radničku klasu, subalterne... kako god da nazovete srpsku većinu koja je na levici, i liberalnoj i anarhističkoj i „pravoj“, prečesto istinski neželjena.

Comments

  1. Bravo Zorane! Ovo je jedan od najboljih tekstova koje sam pročitao u poslednje vreme. Meni Mira Bogdanović nije bila poznata od ranije. Kada sam video najavu za promociju, pogledao sam jedan klip na youtub kanalu i poprilično se zainteresovao za celu priču. Želeo sam da dođem na promociju, ali zbog obaveza nisam uspeo da stignem. Nigde ništa nisam uspeo da pročitam o utiscima sa promocije, ali od svih koji bi o tome pisali ili pričali, najviše me je zanimalo tvoje mišljenje. Hvala ti. Pozdrav

    ReplyDelete

Post a Comment

Popular posts from this blog

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Zoran Ćirjaković
Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila …

Biljana Srbljanović - grešnica

Biljanina Srbljanović, blogerka

NIN-om protiv "Koštunistana"

Biljana Srbljanović, prošlonedeljna sagovornica NIN-a, nije samo ugledna spisateljica, već i najpoznatija srpska blogerka. Srbljanović je zanat pisanaja dnevnika za medije ispekla još devdesetih kada su zableške koje je objavljivala u jednom italijanskom listu stekle vernu publiku širom Evrope. Zajedno sa patetičnim dnevnikom koje je Mira Marković objavljivala u Dugi, Biljanina emotivna pisma iz Beograd su prevođena sa italijanskog na razne jezike i postala su deo obaveznog štiva za svakog diplomatu, novinara i anatiratnog aktivistu na zapadu koji se ozbiljno trudio da "razume" Miloševićevu Srbiju ili pak efikasnije deluje na sprovođenju svog cilja.
Biljana Srbljanović je bez konkurencije glavna zvezda na B92 blogu. Njeni postovi izazivaju najviše objavljenih reakcija (broj cenzurisnih - bilo od strane same autorke, bilo od urednika B92 - možemo samo da nagađamo). Verni čitaoci njene dnevnike opisuju rečima …