Skip to main content

Zveri srpske u republici šumskoj

Zoran Ćirjaković
Palanka je, sa svim ružnim konotacijama koje joj je prilepila avangarda Druge Srbije, u Beogradu postala sinonim za užas i diskavlifikacija koja se svakodnevno može čuti u urbanom žargonu svih generacija, prvenstveno u obrazovanijim krugovima.

Na primer, našim uglednim naučnicima nijedna od gomila paušalnih kvalifikacija, koje je na portalu "Peščanik" nedavno izneo Mijat Lakićević, nije zasmetala koliko tvrdnja da nam je "nauka palanačka". Oni je vide kao posebno "zlokobnu" i negoduju što neoliberali "i onaj preostali kvalitet guraju u palanačko blato". Teško je reći šta je tužnije – Lakićevićev argument ili povređenost njegovih oponenata u polemici koja odlično ilustruje dubinu uticaja Konstantinovićeve knjige na srpske elite.

Ali, iako je i građanska i nacionalistička elita u Sarajevu "Filosfiju palanke" prihvatila sa istim žarom kao i ovdašnji liberali, reč palanka tamo nije ušla u kolokvijalni govor. Ona se zapadno od Drine retko pominje. Dehumanizacija i diskvalifikacija Srba i njihovih interesa u Bosni i Hercegovini prati sasvim drugačiju logiku – ozverivanja.

Mada, mnoge bošnjačke intelektualce, čija su "srca okrenuta Istoku", originalno je privukla Konstantinovićeva "nacifikacija" srpstva, dok su njegovo vezivanje za Orijent uglavnom ignorisli. Islamofobični "orijentalizam", u čijem ključu razmišlja Konstantinović, predstavlja anatemu za ljude kojima je islam važan stub identiteta.

Kako je "srpsko zlo" i u Bosni moralo da bude iseljeno iz Evrope, ono je prebačeno u afrikanizovano "srce tame", prostor divljih zveri i poludivljih plemena iz druge velike grane "orijentalizma", koju je, takođe, prvi sistematski kritikovao Edvard Said. Zato u "manjem od dva bosanska entiteta" ne stanuju palančani nego "šumljani" i "zveri srspke". Zato je i Republika Srpska, u žargonu mnogih Bošnjaka, preimenovana u "republiku šumsku".

Naravno, ta "srpska" šuma nije ekološki prostor čistog vazduha iz narativa koji oplemenjuju sliku neoliberalizma. Ona sugeriše neevropsku džunglu preuzetu iz starih slika "crne Afrike". Ne postoje "zveri evropske" – beštije mogu biti samo "ostali", narodi koji ne žive na Zapadu.

Meditirajući o duhu koji "pokušava da se izuzeme iz sveta životinjstva", Konstantinović je dao legitimitet i ovakvoj bestijalizaciji: "Priroda, za duh palanke, može da bude samo životinjska priroda, ili ništa drugo. Ona je pravi svet u kome će čovek (palančanin) da se vrati svojoj istinitosti, odnosno svom izgubljenom biološko-iracionalističkom carstvu. Tu će u prirodi, prepuštajući se njoj, da se obnovi kao životinja".

Dehumanizujući pasaži su postali posebno važni. Naime, "srbijanski" sledbenici su se suočavali sa nemalim problemom: muslimani su na Balkanu "dobri momci". Nije lako pomiriti Konstantinovićevu sliku orijentalnog zloduha sa Srebrenicom. To je jedan od razloga zašto su "zveri srpske" poslednjih godina prešle Drinu i, preko "Peščanika", stigle i u Srbiju.

Ipak, činjenica da je Konstantinovićev nacifilni zloduh trebalo izmeštati iz "varvarske" Azije, kolevke islama, ka prašumama Afrike, u "srce tame", nije doprinela preispitivanju "Filosofije palanke" u Drugoj Srbiji. Naprotiv, pretvoreni smo u sabor zla i servirani kao "tri u jedan" – Šumski Rajh Srbistan.

(Tekst je objavljen kao jedan od 5 antrfilea 25. aprila 2016. godine u štampanom izdanju "Politike" kao deo "Teme nedelje":
BIBLIJA ANTIFAŠIZMA ILI AUTOŠOVINIZMA RADOMIRA KONSTANTINOVIĆA: Filosofija palanke – knjiga koja je podelila Srbiju na prvu i drugu")

Comments

Popular posts from this blog

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Zoran Ćirjaković
Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila …

Konstante anarholiberalizma: i posle Latinke – Latinka

Zoran Ćirjaković

Knjiga Mire Bogdanović dugačkog naslova „Elitistički pasijans: Povjesni revizionizam Latinke Perović – O nemislicama, nedomislicama, dvosmislicama i besmislicama“ dočekana je sa simpatijama u dva intelektualna kutka koja vole da veruju da ih malo šta spaja (sem animoziteta prema Latinki Perović i NATO paktu) – posustalom nacionalističkom i probuđenom marksističkom.

Bogdanović, sociološkinja koja ima doktorat iz istorije, uverljivo je demontirala Perović kao naučnicu. Filološkinja po obrazovanju, i Latinka se istoriji okrenula kasno u karijeri, pišući doktorat posle perioda u visokoj politici tokom koga je napredovala po azijskom obrascu, nekarakterističnom za Evropljanke u koridorima moći. Kao i Milovana Đilasa, koga je 2013. godine pokušala da „sahrani“ kao disidenta i mislioca knjigom „Konstante konvertitstva: Hod u mjestu – od Đilasa do Đilasa“, Bogdanović se fokusirala na konvertitsvo (mada ga ovaj put naziva konverzija) Perović od dogmatske marksistkinje u stra…

Papić genije

Oda Papiću

Zoran Ćirjaković

Kada danas na Balkanu neki novinar, intelektualac ili umetnik istakne da je "slobodan" i "nezavisan" teško je ne osetiti mučninu. Ova dva pojma već godinama spadaju u najizlizanije u Srbiji i u najboljem slučaju znače slobodu i nezavsnost od neistomišljenika. Iskustvo govori da su oni koji se posle pada Miloševićevog režima diče svojom "nezavisnošću" po pravilu dobrovoljni robovi donacija i nemoralne sluge onih koji im obezbeđuju egzistenciju. Ove dve izraubovane fraze ipak pristaju Draganu Papiću, multimedijalnom umetniku iz Beograda. Već osamnaset meseci pod pseudonimom "Dr. Agan" Papić na internetu stvara svoje novo umetničko delo tako što svakog dana šalje desetine elektronskih poruka onima koji se u Srbiji "bave stvaranjem kulturnog podneblja". On se tako bori za pravo da umetnik bude stvarno nezavisan pojedinac, stvaralac "bez važnosti za opštost" i protiv svih onih koji to sprečavaju.
Papić ne …