Skip to main content

Zveri srpske u republici šumskoj

Zoran Ćirjaković
Palanka je, sa svim ružnim konotacijama koje joj je prilepila avangarda Druge Srbije, u Beogradu postala sinonim za užas i diskavlifikacija koja se svakodnevno može čuti u urbanom žargonu svih generacija, prvenstveno u obrazovanijim krugovima.

Na primer, našim uglednim naučnicima nijedna od gomila paušalnih kvalifikacija, koje je na portalu "Peščanik" nedavno izneo Mijat Lakićević, nije zasmetala koliko tvrdnja da nam je "nauka palanačka". Oni je vide kao posebno "zlokobnu" i negoduju što neoliberali "i onaj preostali kvalitet guraju u palanačko blato". Teško je reći šta je tužnije – Lakićevićev argument ili povređenost njegovih oponenata u polemici koja odlično ilustruje dubinu uticaja Konstantinovićeve knjige na srpske elite.

Ali, iako je i građanska i nacionalistička elita u Sarajevu "Filosfiju palanke" prihvatila sa istim žarom kao i ovdašnji liberali, reč palanka tamo nije ušla u kolokvijalni govor. Ona se zapadno od Drine retko pominje. Dehumanizacija i diskvalifikacija Srba i njihovih interesa u Bosni i Hercegovini prati sasvim drugačiju logiku – ozverivanja.

Mada, mnoge bošnjačke intelektualce, čija su "srca okrenuta Istoku", originalno je privukla Konstantinovićeva "nacifikacija" srpstva, dok su njegovo vezivanje za Orijent uglavnom ignorisli. Islamofobični "orijentalizam", u čijem ključu razmišlja Konstantinović, predstavlja anatemu za ljude kojima je islam važan stub identiteta.

Kako je "srpsko zlo" i u Bosni moralo da bude iseljeno iz Evrope, ono je prebačeno u afrikanizovano "srce tame", prostor divljih zveri i poludivljih plemena iz druge velike grane "orijentalizma", koju je, takođe, prvi sistematski kritikovao Edvard Said. Zato u "manjem od dva bosanska entiteta" ne stanuju palančani nego "šumljani" i "zveri srspke". Zato je i Republika Srpska, u žargonu mnogih Bošnjaka, preimenovana u "republiku šumsku".

Naravno, ta "srpska" šuma nije ekološki prostor čistog vazduha iz narativa koji oplemenjuju sliku neoliberalizma. Ona sugeriše neevropsku džunglu preuzetu iz starih slika "crne Afrike". Ne postoje "zveri evropske" – beštije mogu biti samo "ostali", narodi koji ne žive na Zapadu.

Meditirajući o duhu koji "pokušava da se izuzeme iz sveta životinjstva", Konstantinović je dao legitimitet i ovakvoj bestijalizaciji: "Priroda, za duh palanke, može da bude samo životinjska priroda, ili ništa drugo. Ona je pravi svet u kome će čovek (palančanin) da se vrati svojoj istinitosti, odnosno svom izgubljenom biološko-iracionalističkom carstvu. Tu će u prirodi, prepuštajući se njoj, da se obnovi kao životinja".

Dehumanizujući pasaži su postali posebno važni. Naime, "srbijanski" sledbenici su se suočavali sa nemalim problemom: muslimani su na Balkanu "dobri momci". Nije lako pomiriti Konstantinovićevu sliku orijentalnog zloduha sa Srebrenicom. To je jedan od razloga zašto su "zveri srpske" poslednjih godina prešle Drinu i, preko "Peščanika", stigle i u Srbiju.

Ipak, činjenica da je Konstantinovićev nacifilni zloduh trebalo izmeštati iz "varvarske" Azije, kolevke islama, ka prašumama Afrike, u "srce tame", nije doprinela preispitivanju "Filosofije palanke" u Drugoj Srbiji. Naprotiv, pretvoreni smo u sabor zla i servirani kao "tri u jedan" – Šumski Rajh Srbistan.

(Tekst je objavljen kao jedan od 5 antrfilea 25. aprila 2016. godine u štampanom izdanju "Politike" kao deo "Teme nedelje":
BIBLIJA ANTIFAŠIZMA ILI AUTOŠOVINIZMA RADOMIRA KONSTANTINOVIĆA: Filosofija palanke – knjiga koja je podelila Srbiju na prvu i drugu")

Comments

Popular posts from this blog

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila da su istinitost …

ŽITIJE SVETOG RADOMIRA GRAĐANSKOG: JEDNA KNJIGA, DVA GRADA I TRI MEDIJA

(tekst o konstantinovićevcima, latinki kao građanskom kardinalu racingeru, žrtvama homonacionalizma, žutim patkicama kao daviteljima, postmultietničkom sarajevu i drugopalanačkom beogradu, teofilovom „vremenu“ i njegovom ćiriličnom dvojniku – povodom dve promocije knjige radivoja cvetićanina „konstantinović. hronika“. osam puta je duži od teksta koji je u stanju da pročita direktorka našeg najstarijeg političkog nedeljnika i „najtiražnijih novina u srbiji“, krojenih po konstantinovićevoj meri)


Hagiografije su često dosadna štiva. Kada nije reč o oportunistima, autori su, po pravilu, obožavaoci koji pokušavaju da deluju objektivno. Odaje ih idolopoklonstvo, sklonost da beznačajno pretvaraju u istorijsko a zbrkanu misao u otkrovenje. Malo je onih koja govore o slabostima. Žitija obično i nisu dela za čitanje, mada sve ih je više kako raste broj (politika) identiteta i njihovih svetitelja. Objavljena je i knjiga „Svetac (jednako) Fuko“, za ovaj žanr, gde se problem beskrajno dosadnog pr…

Jedan Vučić i četa medijskih ne-Vučića

„Potrebno je napraviti jasnu razliku između novinara i partijskih glasnogovornika, a ta organizacija koja sebe naziva Udruženje novinara Srbije je ništa drugo do udruženje propagandista“, rekao je Željko Bodrožić, potpredsednik takozvanog Nezavisnog udruženja novinara Srbije.

Član sam Udruženja novinara Srbije – ali ne svojom voljom. Iz NUNS-a sam istupio kada se „moje udruženje“ priključilo odurnoj hajci zbog jednog teksta koji sam objavio u „NIN-u“. Na tom ružnom iskustvu sam naučio da, iako su njegovi članovi uglavnom pravi novinari, NUNS nije novinarsko udruženje već autokolonijalna poluga neslobode i potčinjavanja zapadnim centrima moći.

NUNS ne postoj zbog svih novinara već samo zbog novinara koji – svojevoljno ili zato što su plaćeni, to je sasvim nebitno, a i o motivima ljudi nije uputno suditi – služe jednoj viziji srpske budućnosti. Neko bi to nazvao propagandom, ali upotreba te etikete je prečesto puki odraz samorazumevanja onoga ko je lepi, po pravilu narcisoidnog „vlasni…