Friday, June 24, 2016

Homokolonijalizam posle Orlanda

Homokolonijalizam posle Orlanda

Zoran Ćirjaković

Istorija malo kome dozvoljava da bira saveznike. I ove godine su uspeli da je ubrzaju ljudi o kojima mnogi misle sve najgore – neretko zbog onoga što vide kao ličnu patologiju, neprihvatljivu ideologiju ili, jednostavno, zato što ne vole kulturu čije vrednosti dele ti ljudi.

Reakcije na monstruozni pokolj u gej klubu u Orlandu obećavaju da će u SAD uskoro biti uklonjene preostale prepreke ravnopravnosti rodnih i seksualnih manjina. Na primer, gej muškarci danas mogu da daju krv samo ako tokom prethodnih godinu dana nisu imali seksualne odnose. Ideološku širinu i moć, za mnoge, neočekivane sile koja deluje na putu legalističke "inkluzije" ilustruju reči koje je na mitingu koji su prenosile brojne televizijske stanice izgovorio Donald Tramp, medijski mag koji je u mnogim liberalnim krugovima omraženiji čak i od ubice.

"To je udarac na srce i dušu onoga što mi predstavljamo kao nacija. To je napad na mogućnost slobodnih ljudi da žive svoje živote, vole koga žele i izraze svoj identitet... Radikalni islam je antiženski, antigej i antiamerički. Odbijam da dozvolim da Amerika postane mesto u kome su gej ljudi, hrišćani i Jevreji meta progona i zastrašivanja od strane radikalnih islamskih propovednika mržnje i nasilja. To nije pitanje nacionalne bezbednosti. To je pitanje kvaliteta života", rekao je u dugačkom govoru na svoj 70. rođendan predsednički kandidat po meri konzervativne Amerike – i dodao da odbija da bude politički korektan.

Ali, veliki deo onoga što je Tramp izgovorio o gej pravima predstavlja vernu sliku nove zapadne političke korektnosti, odraz stavova kakve odavno slušamo od mnogih zabrinutih aktivista. "Amerika će biti tolerantno i otvorene društvo. Amerika će takođe biti bezbedno društvo", obećao je biračima i pozvao ih da razmisle: "Zapitajte se, ko je stvarno veći prijatelj žena i LGBT zajednice, Donald Tramp sa svojim delima ili Hilari Klinton sa svojim rečima?"

Homonacionalizam, koji je već trijumfovao u Zapadnoj Evropi i Kanadi, stigao je tako zahvaljujući Trampu na velika vrata i u SAD. Džasbir Puar je ovaj pojam uvela 2007. godine, i to baš u specifičnom, neintuintivnom smislu u kome je prisutan u Trampovom govoru. Puar, profesorka na američkom Radžers univerzitetu, istakla je da je homonacionalizam oličen u shvatanju da prihvatanje i tolerancija prema LGBTQI subjektima treba da bude kriterijum prema kome se ne procenjuju samo pojedinci već i legitimitet država i "njihova sposobnost za nacionalni suverenitet".

Posle serije "dobrih" zapadnoevropskih nacionalizama, i "američka izuzetnost", specifična jenki varijacija, dopunjena je homonormativnošću. I kada je konzervativan, "dobar Amerikanac" sada mora da ode mnogo dalje od usvajanja stava "gej je OK". Štaviše, očekuje se da će i u SAD Republikanska partija uskoro krenuti stopama ideološke braće u Kanadi, zemlji koja je 2005. godine, kao prva van Evrope, legalizovala gej brakove. Naime, kanadska Konzervativna partija je krajem maja promenila definiciju braka u zvaničnim stranačkim dokumentima.

Neko će reći, pa šta tu ima loše, zašto svi ne bi bili liberalni i tolerantni? Ali, postoji problem sa homonacionalizmom na koji je, takođe, ukazala Puar. On izražava postojanje "podmuklog dosluha između rasizma i liberalizma", koji proizvodi neprihvatljive "zdravorazumske liberalne pozicije" tipa "Naravno da sam protiv rata protiv terora, ali šta ćemo sa muslimanskom homofobijom?" ili "Naravno da podržavamo Egipat i Arapsko proleće, ali silovanja žena dokazuju da su svi Egipćani životinje."

Ova homonacionalistička slika o prosvećenom i racionalnom Zapadu nasuprot fanatičnog i nasilnog islamskog sveta je već jasno prepoznatljiva u SAD. "Zašto treba da prihvatimo bilo koga u našoj zemlji ko podržava nasilje bilo koje vrste prema gej i lezbejskim Anerikancima", rekao je Tramp u rođendanskom govoru i dodao da dolazak imigranata sa Bliskog istoka "može biti bolja, veća verzija Trojanskog konja". "Imigracija je privilegija i mi ne treba da pustimo u ovu zemlju nikoga ko ne podržava naše zajednice – sve naše zajednice".

Problem je u tome što ova nova globalna norma nije proizvod univerzalne istorije. Njeno nametanje se oslanja na, s jedne strane, izjednačavanje zapadne istorije sa svetskom, i, s druge strane, paradoksalno, amneziju, uporno ignorisanje istoričnosti nedavnih promena na Zapadu, kao i načina na koji se homonormativnost pojavila i kako je uključivana u tamošnje ideološke aparate moći. Vremenom je postala omiljena alatka za jačanje neoliberalnog poretka u zapadnim državama i isključivanje "loših" građana, rasom ili verom obeleženih i stigmatizovanih Drugih, koji su izgurani na mesta koja su homoseksualaci redovno dobijali u ranijoj, heterenormativnoj inkarnaciji zapadnih nacionalizama.

Za nas na Balkanu i drugim globalnim (polu)periferijima, mnogo je važnija činjenica da se homonacionalizam uvukao u međunarodne odnose i druge aspekte svetske politike, gde funkcioniše kao važna poluga neokolnijalnih politika. Već naslućujem da će, verovatno negde pred sledeći "Beograd Prajd", jedan od argumenta biti: "Čak je i fašista Donald Tramp za gej prava, a u Srbiji..." Verujem i da će ovakvi stavovi stizati baš iz krugova koji su istovremeno skloni da o istoriji razmišljaju u jednini i zaboravljaju diskriminatorsku prošlost Zapada, naročito to koliko je skorašnja.

Prva zemlja koja je legalizovala gej brakove bila je Holandija – tek 2001. godine, iako bi slušajući neke domaće aktiviste čovek mogao da zaključi da su oni na Zapadu legalni bar dve hiljade godina. U Hjustonu su dva gej muškarca 1998. godine izvedena pred sud jer je, po "Zakonu o homseksualnom ponašanju", oralni i analni seks između odraslih osoba istog pola u Teksasu tada predstavljao krivično delo. Svetla strana zapadne istorije nam govori da su dvanaest godina kasnije građani Hjustona izbrali "otvoreno gej" gradonačelnicu, jednu od prvih u SAD.

Ipak, pravo pitanje nije zašto LGBTQI osobe danas nemaju mnoga prava (i "prava") u brojnim zemlja, već zašto je seks između (sopstvena) "četiri zida" donedavno bio krivično delo u SAD ili zašto pre petnaest godina niko na Zapadu nije mogao da sklopi gej brak? Ova pitanja ističu značaj redovno ignorisane činjenice da su zapadana društva sama pisala svoju istoriju. Vodila se politička borba i u jednom trenutku je došlo do dobrodošle, ali pre toga nemoguće promene.

Za razliku od stanovnika Zapada, nama – "Ostalima" – nije dozvoljeno da sami pišemo svoje istorije i menjamo društvene odnose. Ostali smo objekti neokolonijalnih intervencija, navodno spasilačkih i civilizatorskih misija koje su danas snažno oslonjene na različite autokolonijalne aktere. Zapad je ostao jedini subjekt istorije, a sama istorija je nastavila da bude jedna od najevrocentričnijih nauka. Za nas su u njoj rezervisane stranice o kašnjenje "Ostalih", na kojima "preveliki" zaostatak ili "izlasci iz istorije" redovno bivaju tumačeni različitim rasističkim konstrukcijama o kulturalnim patologijama i neizlečivim društvenim bolestima.

U svakodnevnom govoru, ova internalizovana, samo prividno vremenska hijerarhija obično biva izražena retoričkim pitanjima tipa "Zar je to moguće na početku 21. veka?" ili zgražavanjem koje počinje rečima "Danas, 2016. godine u Srbiji..." – iza kojih sve češće sledi klasična homonacionalistička argumentacija i zatim autorasistički zaključak. "Jezivo. Znam gde živim, ali Srbija uvek nađe način da podseti da je gnusna kloaka", napisao je pre par godina jedan od članova popularnog gej foruma.

Iako smo svedoci opsesije "drugostima", malo je istoričara koji su, kao Dipeš Čakrabarti, profesor na Čikaškom univerzitetu, govorili o drugim i drugačijim istorijama i pokušavali da "provincijalizuju" evrocentričnu Istoriju sa velikim "I", ukažu da je i ona partikularna, samo jedna od istorija. Štaviše, može se reći da je u jednom važnom smislu danas samo 2016. godina nešeg kalendara – ne i naše istorije.

U održavanju iluzije da je Istorija sa velikim "I" univerzalna i da joj se bliži kraj, važno mesto je dobio homonacionalizam. Ne čudi da je, u skladu sa duhom prividno postistorijskog i postideološkog vremena, i spasilački izgovor za zapadnu dominaciju i primenu dvostrukih standarda mutirao u različite ljudskopravaške inkarnacije. Prvo se pojavio "kolonijalni feminizam", koji je, kako piše Gajatri Čakravorti Spivak, zahtevao da "beli muškarci spasavaju braon žene od braon muškaraca", što je kulminiralao invazijom Avganistana 2001. godine.

Tada je Lora Buš, supruga ratobornog predsednika Džorža Buša (mlađeg), naprasno postala feministkinja, "odlučila da pokuša da ceo svet usmeri pažnju na brutalnost prema ženama i deci od strane Al Kaide", i 17. novembra se naciji obratila rečima: "Avganistanske žene znaju, kroz bolno iskustvo, ono što ceo svet otkriva. Brutalna represija žena je glavni cilj terorista... Civilizovani ljudi širom sveta su užasnuti – ne samo zato što nam se srca lome zbog žena i dece u Avganistanu, već i zato što mi u Avganistanu vidimo svet kakav bi teroristi želeli da nametnu nama ostalima."

U međuvremenu smo ušli u doba homokolonijalizma, kako je Momin Rahman sa kanadskog Trent univerziteta nazvao mešanje, desubjektivizaciju i desuverenizaciju prekrečenu u dugine boje. "Parada ponosa" je, bar za države koje nemaju naftu ili važan strateški položaj, postala obaveza, ne samo lakmus test tolerancije već i "civilizovanosti". I Puar piše o "sve više homonacionalističkom svetu". Iako ona težište stavlja na rasu, i na "belom" Balkanu važi njen zaključak da u logici savremenih imperijalističkih intervencija "homoseksualno pitanje" sve više potiskuje "žensko pitanje" – danas se traži da "beli kvir muškarci spasavaju braon homoseksualace od braon heteroseksualaca".

U novom, ušminkanom izdanju zapadne hegemonije, stare imperijalističke politike bivaju skrivene iza "Prajdova" i gej brakova, koje treba održati i legalizovati koliko juče. Ipak, u odnosu prema homonormativnosti ogleda se jedna od ključnih razlika između Donalda Trampa i Hilari Klinton. On homonacionalizam koristi kao argument u prilog izolacionističke, a ona intervencionstičke politike. Amerikanci će birati između novopečenog političara koji, pozivajući se na odbranu gej prava, najavljuje izgradnju još viših zidova i iskusne političarke čija prošlost obećava nova "spasilačka" bombardovanja na nekim od "homofobičnih" periferija. Zato će, ko god da pobedi u novembru, i zapadna istorija i naša budućnost dobiti lošeg saveznika.

Monday, April 25, 2016

Zveri srpske u republici šumskoj

Palanka je, sa svim ružnim konotacijama koje joj je prilepila avangarda Druge Srbije, u Beogradu postala sinonim za užas i diskavlifikacija koja se svakodnevno može čuti u urbanom žargonu svih generacija, prvenstveno u obrazovanijim krugovima.

Na primer, našim uglednim naučnicima nijedna od gomila paušalnih kvalifikacija, koje je na portalu "Peščanik" nedavno izneo Mijat Lakićević, nije zasmetala koliko tvrdnja da nam je "nauka palanačka". Oni je vide kao posebno "zlokobnu" i negoduju što neoliberali "i onaj preostali kvalitet guraju u palanačko blato". Teško je reći šta je tužnije – Lakićevićev argument ili povređenost njegovih oponenata u polemici koja odlično ilustruje dubinu uticaja Konstantinovićeve knjige na srpske elite.

Ali, iako je i građanska i nacionalistička elita u Sarajevu "Filosfiju palanke" prihvatila sa istim žarom kao i ovdašnji liberali, reč palanka tamo nije ušla u kolokvijalni govor. Ona se zapadno od Drine retko pominje. Dehumanizacija i diskvalifikacija Srba i njihovih interesa u Bosni i Hercegovini prati sasvim drugačiju logiku – ozverivanja.

Mada, mnoge bošnjačke intelektualce, čija su "srca okrenuta Istoku", originalno je privukla Konstantinovićeva "nacifikacija" srpstva, dok su njegovo vezivanje za Orijent uglavnom ignorisli. Islamofobični "orijentalizam", u čijem ključu razmišlja Konstantinović, predstavlja anatemu za ljude kojima je islam važan stub identiteta.

Kako je "srpsko zlo" i u Bosni moralo da bude iseljeno iz Evrope, ono je prebačeno u afrikanizovano "srce tame", prostor divljih zveri i poludivljih plemena iz druge velike grane "orijentalizma", koju je, takođe, prvi sistematski kritikovao Edvard Said. Zato u "manjem od dva bosanska entiteta" ne stanuju palančani nego "šumljani" i "zveri srspke". Zato je i Republika Srpska, u žargonu mnogih Bošnjaka, preimenovana u "republiku šumsku".

Naravno, ta "srpska" šuma nije ekološki prostor čistog vazduha iz narativa koji oplemenjuju sliku neoliberalizma. Ona sugeriše neevropsku džunglu preuzetu iz starih slika "crne Afrike". Ne postoje "zveri evropske" – beštije mogu biti samo "ostali", narodi koji ne žive na Zapadu.

Meditirajući o duhu koji "pokušava da se izuzeme iz sveta životinjstva", Konstantinović je dao legitimitet i ovakvoj bestijalizaciji: "Priroda, za duh palanke, može da bude samo životinjska priroda, ili ništa drugo. Ona je pravi svet u kome će čovek (palančanin) da se vrati svojoj istinitosti, odnosno svom izgubljenom biološko-iracionalističkom carstvu. Tu će u prirodi, prepuštajući se njoj, da se obnovi kao životinja".

Dehumanizujući pasaži su postali posebno važni. Naime, "srbijanski" sledbenici su se suočavali sa nemalim problemom: muslimani su na Balkanu "dobri momci". Nije lako pomiriti Konstantinovićevu sliku orijentalnog zloduha sa Srebrenicom. To je jedan od razloga zašto su "zveri srpske" poslednjih godina prešle Drinu i, preko "Peščanika", stigle i u Srbiju.

Ipak, činjenica da je Konstantinovićev nacifilni zloduh trebalo izmeštati iz "varvarske" Azije, kolevke islama, ka prašumama Afrike, u "srce tame", nije doprinela preispitivanju "Filosofije palanke" u Drugoj Srbiji. Naprotiv, pretvoreni smo u sabor zla i servirani kao "tri u jedan" – Šumski Rajh Srbistan.

Zoran Ćirjaković

(Ovaj tekst koji nije dostupan na sajtu "Politike", ali je je objavljen 25. aprila 2016. godine u štampanom izdanju "Politike" kao deo "Teme nedelje":
BIBLIJA ANTIFAŠIZMA ILI AUTOŠOVINIZMA RADOMIRA KONSTANTINOVIĆA: Filosofija palanke – knjiga koja je podelila Srbiju na prvu i drugu")