Sunday, March 29, 2015

O srpskom mentalitetu - četiri crtice

1: Država bez blama

Ako u "Gugl" pretraživaču otkucate "kriv sam", dobićete par ironično intoniranih priznanja naših moćnika, tekstove nekoliko popularnih pesama i gomilu prevdenih izjava zapadnih političara, trenera i sportista.

Kada pogrešimo ili uradimo nešto loše, mi obično ne osećamo krivicu već sramotu – umesto da kažemo "kriv sam", obično samo promrmljamo "blam" ili "bruka". Kada izgovaraju "Ne mogu da verujem da sam (ja) to uradio!", stanovnici Balkana će, po pravilu, naglasak staviti na "ja" ili "sam", sramotu što se to desilo "meni". Zapadnjaci će ga staviti na "to", što izržava osećaj krivice zbog toga što su uradili nešto loše ili pogrešno.

U trouglu lične krivice, sramote i straha, koji učestvuje u zauzdavanju neprihvatljivih i ružnih postupka i ponašanja, mi živimo na prostoru gde caruje bruka, asistira joj strah, a krivica ima najmanje važno mesto.

Kako ističu psiholozi, sramota je vezana za očekivanja drugih, samu mogućnost da će nas oceniti negativno. Karakteristična je za kolektivistička društva i obično se pojavi samo onda kada nismo sami. Krivica je osećanje koje prvenstveno nastaje kao posledica toga da ljudi sami sebe negativno ocenjuju. Izraženija je u individualističkim društvima, u kojima se ljudi više ravnaju prema sopstvenim, unutrašnjim standardima.

Nažlost, ni mnoge moderne institucije, ni sve ono što obično nazivamo "pravna država", nisu kulturalno neutralne. One odražavaju činilac vrednosnog sistema koji ujedinjuje zapadni svet, u kome su se pojavile i razvile. U velikoj meri, proizvod su "kulture krivice" a ne "kulture bruke i časti", koja i
u Srbija uspešno odoleva modernizacijskim talasima.

Koreni dva kulturalna obrasca sežu duboko u prošlost. Bez njih, nije moguće razumeti ni podelu hrišćanstva na istočno i zapadno ni neke od nevidljivih, mentalnih zidova koje dele savremeni svet. Štaviše, katolički, protestanstki i, sve brojniji, jevanđelistički misionari odavno su zabeležili da im je bilo jako teško da "otključaju vrata duša" svuda tamo gde bruka ima primat nad krivicom.

I sramota i krivica imaju važno mesto u Bibliji, a čast je predstavljena kao jedna od najvrednijih stvari koja se može posedovati. Stradanje Isusovo ističe važnost oba osećanja – na krstu, Hrist trpi sramotu i nosi grehe ljudi. Ali, dve velike grane hrišćanstva su vekovima naglasak stavljale na različite delove svetog teksta ili različite aspekte istog čina.

Neke novozavetne parabole su ili nezanimljive vernicima na Zapadu ili ih uopšte ne diraju. Dobar primer je priča o dva sina iz Jevanđelja po Mateju, od kojih je jedan javno rekao da ocu neće pomoći u vinogradu, ali je to kasnije učinio, a drugi je javno obećao da hoće, ali nije učinio ništa. Pitanje "Koji je od ove dvojice ispunio volju očevu?" sasvim će razumeti samo ljudi koji dolaze iz kultura bruke i časti.

Još pre Hrista, fokus na krivicu, na pojedinca, pratio je rađanje Rimske republike i kodifikovanje rimskog parava, koje je postalo osnova zapadnih pravnih sistema. Ta logika nikada nije sasvim prihvaćena u istočnim društvima, gde naglasak nije na pojedincu, već na međuzavisnoj ličnosti koja se ne može svesti na individuu.

Da bi ovde, na jugoistoku Evrope, pravna država stvarno "profunkcionisala", potrebno je preskočiti jednu visoku kulturalnu barijeru – činjenicu da ne strahujemo toliko od toga da ćemo biti krivi koliko nas plaši da možemo da budemo odbačeni, da nam ljudi do kojih nam je stalo neće dati potvrdu koja nam je potrebna da bi verovali u sebe.

Ono što često deluje kao sukob (loše) tradicije i (dobre) modernosti u stvari predstavlja sukob dva teško pomirljiva "kulturalna programa" – jednog, koji ovde caruje vekovima, i drugog, čiju logiku više nije moguće izbeći.

Zato, da bi jednog dana postala pravna država kakvu mnogi priželjkuju, da bi "uvezene" institucije počele da funkcionišu onako "kako treba", ovde je neophodno postići nešto mnogo teže od promene mentaliteta – potrebno je da Srbija postane država bez blama.

2: Mentalitet u kolevci

Razlike između kultura su jasno prepoznatljive već pri podizanju dece. Sve ono što obično zovemo mentalitet i svest počinje da se oblikuje bukvalno u kolevci. To predstavlja jedan od razloga zašto je toliko teško menjati navike i kulturom uslovljena ponašanja i uverenja.

Istraživanja međukulturalnih psihologa pokazuju da majke u istočnim kulturama ranije reaguju na plač i uznemirenost dece nego majke u zapadnim kulturama. S druge strane, majke na Istoku obično mnogo sporije i ređe reaguju na pozitivne signale svojih beba.

Štaviše, majke iz istočnih kultura se češće trude da deluju proaktivno, da anticipiraju uznemirenost i plač, nego majke iz zapadnih kultura, koje obično čekaju da dete postane snažno uznemireno i tek tada reaguju. Po pravilu, proaktivne majke podižu decu koja će živeti u kolektivističkim kulturama, a reaktivne u individualističkim.

Kulturalni raskorak nastavlja da raste na dečijem igralištu. Tu deca uče da razlikuju čisto i prljavo, opasno i bezbedno. U kulturama kakva je naša, dok se igraju u pesku, navikavaju se da budu prezaštićena i rigidnija od vršnjaka u zapadnim kulturama. Dok upijamo previše široka i apsolutna shvatanja prljavog i opasnog, počinje da se razvija naša sklonost da različitosti shvatamo kao kontaminirajuće i neprihvatljive.

Kasnije, u školi, nastavanik je u centru svega, a od učenika se očekuje da ga slušaju, i uglavnom bivaju obeshrabreni da pokazuju inicijativu. Cilj je da naučimo da dajemo jasne, "prave odgovore". Narvano, iako ima važnih ličnih, klasnih i staleških razlika, i roditelji i nastavnici dele mnoge zajedničke vrednosti i, po pravilu, trude se da podižu decu u skladu sa obrascima ponašanja i profilom ličnosti koji visoko vrednuju.

Naša kultura je jedna od onih gde se od dece, kako pišu Vivijan Karlson i Robin Harvud, profesori studija porodice, očekuju da budu "poslušna, mirna i da se lepo ponašaju". To je mnogo teže postići i zahtevnije je nego podizanje dece u zapadnim kulturama, gde se očekuje da postanu "asertivna i samouverena", ističu Karlsonova i Harvud, koji su istraživali razlike u podizanju dece u angloameričkim i portorikanskim porodicama iz srednje klase u SAD.

Njihovi zaključci su u skaldu sa rezultatima istraživanjima u drugim delovima sveta. Profesori Fred Rotbaum i Gilda Moreli, stručnjaci za dečiji razvoj, ističu da ova istraživanja ističu da su potrebne "kulturalno specičične definicije brižnog roditeljstva". Kako roditelji razumeju ciljeve socijalizacije utiče na izbor metoda koje smatraju opravdanim ili potrebnim. To čini da širom sveta pripadnici mnogih kulturalnih i etničkih zajednica, pišu Rotbaum i Moreli, visoko vrednuju "roditeljsku kontrolu, naredbodavni ton i strogoću".

Ovo u velikoj meri objašnjava ogromnu popularnost stavova Zorana Milovojevića, koji se protivi zabrani telesnog kažnjavanja dece. Ovaj otpor nema veze sa navodno visokim stepenom tolerancije prema nasilju u srpskom društvu, što je neistina koju redovno navode neki Milivojevićevi kritičari, već predstavlja posledicu široko prihvaćenih shvatanja o tome kakav čovek treba da postane i kako treba da se ponaša jedan "dobar" pripadnik naše kulture.

"Decu je sve moguće naučiti nenasilnim putem", izjavila je psihoanalitičarka Vesna Brzev Ćurčić, kritikujući podršku koju Milivojević daje roditeljskim batinama. Ona je sasvim u pravu. Ali, svako ko stvarno želi da slomi otpor prihvatanju ovog stava, mora prvo da prihvati da se kultura i psihologija ne mogu razdvajati, da mnogo toga nije ni univerzalno ni lično.

Srbija spada u jednu od brojnih kultura u kojima je poželjan profil ličnosti teško oblikovati bez nekih elemenata "fizičke kontrole". Ovde mnogi jako brižni i potpuno posvećeni roditelji veruju da su poneka ćuška, pa i šamar, ne samo u najboljem interesu dece koju obožavaju, već i apsolutno neophodni.

Naravno, lako je suditi o ovakvoj praksi i kriminalizovati je. Ali, uvek kada je reč o kulturom uslovljenim ponašanjima, strogi zakoni, drakonske kazne i pozivanje na navodno univerzalne vrednosti i nauku, imaće krajnje ograničene domete.

Nažalost, psihologija je nauka koja je upornije od mnogih drugih pokušavala da ignoriše važnost kulture, prvenstveno u tumačenju različitih praksi i ponašanja. U Srbiji je prva ozbiljna studija na temu međukulturalne psihologije objavljena tek 2011. godine.

Zato ne čudi da je pominjanje "kulture, tradicije i srodnih identitetskih pitanja" u brojnim osudama Milivojevićevih stavova uglavnom bilo ograničeno na banalne, retorske ili ironične argumente. Ksenija Krstić i Aleksnadar Baucal su tako istakli da "primena fizičkog kažnjavanja nikada nije bila definisana kao deo kolektivnog identiteta ljudi koji žive u Srbiji".

Ovde ne treba gubiti iz vida da u slučaju odnosa prema podizanju dece moćne kulturalne silnice uporedo deluju na nekoliko nivoa. Njihova sinergija proizvodi mnogo snažniji otpor, koji se ogleda i u izuzetno emotivnoj podršci Milivojevićevim kontraverznim stavovima.

Naime, nije reč samo o promeni svesti roditelja, što nije lako, već o stvarima koje je još teže promeniti. Tu, između ostalog, spadaju shvatanje kako deca treba da se ponašaju, način kako okruženje tumači njihovo "loše" ili "neprimereno" ponašanje i, što nije beznačajno, kako stalne kritike i sudovi o njihovoj deci deluju na roditelje.

Zato, ako zakon bude donet, možemo očekivati da će mnogi roditelji radije rizikovati da "postanu" kriminalci nego što će dozvoliti da deca brukaju i njih i sebe. Mada, svi oni imaju razloga da veruju da će i najavljeni zakon, slično zabrani pušenja i upotrebe mobilnog telefona tokom vožnje, uglavnom ostati mrtvo slovo na papiru.

3: Po čemu su slični Srbi i Nemci

Mnogi od aktera koji bi da menjaju svest građana Srbije ne kriju da bi želeli da postanemo Nemci. Oni oprezniji kažu da treba da učimo od sunarodnika velikog Maksa Vebera. Aleksandar Vučić je nedavno sliku poželjne budućnosti vezao za to da "bar u ponečemu možemo da se uporedimo sa Nemcima i sa nemačkom državom". Među građani ima optimista, ali i skeptika koji veruju da je "Srbija bliža po mentalitetu Iranu i Somaliji" nego Nemačkoj.

Koliko smo stvarno daleko? Šta nas zbližava i šta delimo?

Nemačka etika i odnos prema radu i odgovornosti oslanjaju se na kulturni obrazac i mentalitet koji sa srpskim ima samo jednu dodirnu tačku. Kao i Nemci, građani Srbije ne vole neizvesnost i oblikuju svoje institucije i ponašanja tako da ambivalenciju svedu na minimum i lakše izbegnu ono što im je nepoznato.

Od relevantnih odrednica mentaliteta, koje su u poslednje tri decenije širom sveta pažljivo merene, analizirane i poređene, odnos prema neizvesnosti se najteže menja. Ono što je još važnije, pripadnici kultura koje žude za poznatim i predvidivim teže od drugih menjaju vrednosni sistem i sve druge obrasce ponašanja.

Istraživanja pokazuju da je od svih evropskih nacija samo dve teže promeniti od Srba – Grke i Portugalce. Zato će promene mentaliteta ovde biti izuzetno spore i moguće su samo uz puno uvažavanje moćne kulturalne sile koja ima brojne posledice u svim sferama naših javnih i privatnih života.

Opsesija izbegavanjem rizika odgovorna je za brojne odlike našeg mentaliteta i neke od najgorih navika. Zbog nje smo skloni da sve što je različito posmatramo kao opasnost, ne volimo da "pustimo da nam se stvari dese" i teško se odlučujemo na "korak u nepoznato". Pesimisti smo po pitanju mogućnosti da utičemo na donošenje odluka i u politiku se uglavnom uključuju ljudi koji očekuju ličnu korist.

Iako, naravno, postoje nemale razlike između pojedinaca, obično razmišljamo u apsolutnim kategorijama i bojimo svet u crno-belo, povlačimo oštru liniju između dobrog i lošeg, dozvoljenog i zabranjenog, prijatelja i neprijatelja... Neslaganje obično biva shvaćeno kao izraz neprijateljstva, a čak i najveća prijateljstva teško prežive političko razmimoilaženje.

I naši vladari su "deca iste kulture" i ne podnose neizvesnost. Hert Hofštede ističe da se u kulturama kao što su naša i Nemačka vođe često mešaju u sasvim nepotrebne, svakodnevne poslove i probleme, dok u kulturama koje ne navode svoje pripadnike da se plaše nepoznatog, lideri mnogo lakše ostaju fokusirani na važna, strateška pitanja.

Sklonost centralizaciji i donošenju prevelikog broja odluka na vrhu, predstavlja jedan od razloga zašto u Nemačkoj nema mnogo velikih multinacionalnih korporacija. Štaviše, jedan od naskupljih nesupeha u istoriji velikog biznisa predstavlja pokušaj da 1998. godine, "pod nemačkom kapom", budu spojeni Dajmler, proizvođač Mercedesa, i američki Krajzler.

Nepomirljive razlike su bile vidljive na svakom nivou poslovanja, od dizajnerskog stola do uprvanog odbora, ali i u shvatanju po čemu treba da se ističe i bude privlačan konačni proizvod. Pre spajanja, nove nemačke gazde su anticipirale samo probleme vezane za razlike koji su duboko ukorenjene u funkcionisanju dve velike organizacije, ali ne i one koje su kulturalne.

Metodični i navikli na poslušnost, skloni centralizaciji i birokratičnosti, nemački menadžeri su pokušali da uprvljaju Krajzlerom kao da je nemačka kompanija. Ali, američka efikasnost i brzina, plodotvorna kombinacija smelosti i pragmatičnosti koja je i privukla Dajmler, nije mogla da funkcioniše pod rigidnim nemačkim menadžmentom.

Poslovni debakl – bačene su milijarde dolara – postao je udžbenički primer nerešivosti mnogih problema koji su proizvod razlika u mentalitetu. Pokazalo se da ljudi nisu uvek "popravljivi", čak i kada se promenom njihovih navika, odnosa prema hijerarhiji i sistema vrednosti bavi racionalno organizovana i odlično podmazana nemačka mašinerija.

Nemačka je za nas koristan primer i zbog postojanosti razlika između istoka i zapada nekada podeljene zemlje. S jedne strane, i pored ogromnih napora, četvrt veka inženjeringa mentaliteta i identiteta nije dalo očekivane rezultate – postkomunistički Osiji i dalje nedovoljno liče na "tipične Vesije". S druge strane, činjenica da se na istoku tokom četiri decenije komunizma razvio bitno drugačiji mentalitet svedoči o mogućnosti da svest bude promenjena.

Ali, kao i na istoku Nemačke, i ovdašnji žilavi socijalististički mentalitet treba posmatrati u kontekstu činjenice da se savršeno uklopio u vekovima učvršćivanu averziju prema promenama, riziku i ličnoj odgovornosti. Zato i ovde nostalgija za Titovim vremenom nije vezana samo za navodno bolji život – sećanje ume da bude varljivo. Ona je prvenstveno izraz naše ogromne potrebe za izvesnošću, jedne od stvari u kojoj smo odavno nadmašili Nemce.

4: Pusti snovi i dobroćudni diktatori

Srbija nije jedina zemlja čiji se mentalitet mnogima ne sviđa. U Ukrajini ili Rusiji oni koji vole da govore o promeni mentaliteta obično imaju u vidu otklon od komunizma i "Azije", u koju mnogi evrofanatici smeštaju i pravoslavlje, istočno hrišćanstvo.

Demonstranti na kijevskom Majdanu su tvrdili da žele "raskid sa azijaštinom i sovjetskim mentalitetom". "Loša" svest i sve što ne valja se svuda na istoku i jugu Evrope često vezuje za prezreni Orijent, ono što je i Zoran Đinđić voleo da zove "pusto Tursko".

Malo zapadnije, papa Franja je nedavno dva puta pomenuo potrebu promene mentaliteta katoličkog klera. Jednom, kada ih je pozvao da konačno napuste udobne odaje, "izađu napolje i sretnu Boga koji u živi u gradovima sa sirotinjom". Drugi put kada je podsetio da crkva "više nije jedina koja proizvodi kulturu. Više nismo ni prvi ni oni koje ljudi najviše slušaju".

Pitanja kao što su "Da li možemo da promenimo mentalitet cele zemlje?" postala su tema i hipsterskih "TED konfernecija", rasprava različitih autoriteta koji, baveći se tehnologijom, zabavom i dizajnom, pokušavaju da neoliberalizam učine lepšim i šarmantnijim.

Na vrhuncu kratkotrajnog "Arapskog proleća", velike nade su polagane u "generacijsku promenu mentaliteta" i "organizacionu genijalnost" egipatskih liberalnih aktivista. Izveštavajući iz Kaira tokom revolucionarne 2011. godine, "Ekonomist" je pisao da se na Bliskom istoku pojavila "rastuća provalija koja deli zastareli pogled na svet" vladara, tih "muškaraca iz kamenog doba", i "sve sofiticiranije stavove njihovih podanika". Četiri godine kasnije, Egiptom vlada "neka vrsta dobroćudnog diktatora" iz, sledeći logiku "Ekonomista", mlađeg kamenog doba – i više niko ne pominje promenu mentaliteta.

No comments:

Post a Comment