Skip to main content

Ispod dna medijskog dna

Zoran Ćirjaković
Odavno se u medijima u Srbiji u jednoj emisiji nije moglo videti toliko kondenzovanih (zapadno)evropskih vrednosti kao u trećoj sezoni rijalitija "Parovi", koji se emituje na televiziji "Hepi". Štaviše, ovaj program izuzetno uverljivo pokazuje ne samo koliko se Srbija odmakla od mnogih prokazanih, "retrogradnih" i "patrijarhalnih" balkanskih vrednosti, već i koliko je ideja bratstva-jedinstva ostala snažna. "Parovi" nam demonstriraju da je erotika moćno i nepravedno zapostavljeno sredstvo u borbi protiv šovinističke mržnje, kao i da seksualnu dekontaminaciju treba primenjivati uporedo sa kulturnom. Sinergija je često ključ uspeha.

Ako govorimo o (zapadno)evopskim standardima, koji su izgleda uvek najviši pa ću izbeći ovaj pleonazam, jedini ozbiljan propust ove emisije jeste nedostatak gej i transrodnih parova. Priznajem, Azija probija i ispod refrena "ne može nam niko ništa, jači smo od sudine", koji učesnici vole da zapevaju. No, verujem da se tu kao olakšavajuća okolnost može uzeti činjenica da je u njemu sublimiran pogled na svet naših moćnika – i starih, kao što je Slobodan Milošević, i večnih, poput Nebojše Čovića i Sonje Biserko, i novih, oličenih u beskrajno ambicioznom, ali stidljivom A. N. (autocenzura je nekada samo izraz kontakta sa relanošću). Ni zli medijski genije Alister Kembel, kada bi naučio srpski, prirodu njihove neuništivosti ne bi umeo da iskaže na bolji i jezgrovitiji način od raspevanog Mitra Mirića.

Sve što se možete videti u "Parovima" je beskrajno moralnije i časnije od političke pornografije u kojoj su ključni igrači Ivan Tasovac, estradni ministar zadužen za medije, i njegov zamenik Saša Mirković, (ko)grobar devedesedvojke. Neumorni i servilni buldožer Verana Matića, Mirković je izdao svoju profesiju i raščistio put za EU kerbere koji su oterali hrabru Olju Bečković i naterali čak i megaliberalnu Danicu Vučenić da pokuša se što pre medijski autoukine – i udomi u jednoj korporaciji za koju se veruje da je bliska Demokratskoj stranci (u odumiranju).

Nažalost, ovdašnji opunomoćeni "čuvari kapije", kao što su turbokulturni ministar i njegov zamenik, nisu jedini krivci što su stvorene medijske okolnosti u kojima su reči hrabar i budala postali sinonimi. Što su naši mediji više u vlasničkim kandžama briselskih Evropljana i njihovih prekoatlanskih blizanaca – to su neslobodniji. Reč tržište je u Srbiji, oglednoj banana-republici, postala sinonim za gušenje medijskih sloboda.

Ministar Tasovac je nedavno izjavio je da su "Parovi" "dno dna" i da "takvi programi ne samo da imaju negativan uticaj na mlađu populaciju već su i eklatantan primer pokušaja degradacije celokupne medijske scene u Srbiji, u vreme kada Vlada Srbije preduzima sve neophodne mere kako bi medijski prostor bio regulisan i usklađen sa najvišim evropskim i svetskim standardima".

Dok je ministar izgleda rešio da vređa inteligenciju majmuna u beogradskom Zoološkom vrtu, njegov zamenik je otišao korak dalje i, čini se, zaključio da su ovdašnji novinari volovi. Mirković, naime, tvrdi da je "set medijskih zakona" dao "prostora za veću medijsku slobodu samo je pitanje da li postoji spremnost novinara da osvajaju te slobode i idu u susret izazovima koji su ispred njih". Da ne bude zabune, reč je o zakonima koje je Mirković ukrojio prema interesima naših novih NATO gospodara i njihovih biznisnismena, aktera koji su nezavisnosti i izbalansiranosti medija u Srbiji odani manje nego što je to bio Slobodan Milošević.

Ispod dna se može naći mnogo toga. Tu su, između ostalog, i moćnici koji su dali legitimitet ne samo degradaciji već i devastaciji novinarstva u Srbiji. Toga bi trebalo da se priseti svako ko se ovih dana zgražava gledajući "Parove". Destruktivni i cinični moralni i profesionalni talog, koji se skupio ispod našeg neuglednog tranzicionog dna, ne vidi se u ovoj vulgarnoj i tabloidnoj emisiji.

Comments

Popular posts from this blog

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Zoran Ćirjaković
Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila …

ŽITIJE SVETOG RADOMIRA GRAĐANSKOG: JEDNA KNJIGA, DVA GRADA I TRI MEDIJA

(tekst o konstantinovićevcima, latinki kao građanskom kardinalu racingeru, žrtvama homonacionalizma, žutim patkicama kao daviteljima, postmultietničkom sarajevu i drugopalanačkom beogradu, teofilovom „vremenu“ i njegovom ćiriličnom dvojniku – povodom dve promocije knjige radivoja cvetićanina „konstantinović. hronika“. osam puta je duži od teksta koji je u stanju da pročita direktorka našeg najstarijeg političkog nedeljnika i „najtiražnijih novina u srbiji“, krojenih po konstantinovićevoj meri)


Hagiografije su često dosadna štiva. Kada nije reč o oportunistima, autori su, po pravilu, obožavaoci koji pokušavaju da deluju objektivno. Odaje ih idolopoklonstvo, sklonost da beznačajno pretvaraju u istorijsko a zbrkanu misao u otkrovenje. Malo je onih koja govore o slabostima. Žitija obično i nisu dela za čitanje, mada sve ih je više kako raste broj (politika) identiteta i njihovih svetitelja. Objavljena je i knjiga „Svetac (jednako) Fuko“, za ovaj žanr, gde se problem beskrajno dosadnog pr…

Konstante anarholiberalizma: i posle Latinke – Latinka

Zoran Ćirjaković

Knjiga Mire Bogdanović dugačkog naslova „Elitistički pasijans: Povjesni revizionizam Latinke Perović – O nemislicama, nedomislicama, dvosmislicama i besmislicama“ dočekana je sa simpatijama u dva intelektualna kutka koja vole da veruju da ih malo šta spaja (sem animoziteta prema Latinki Perović i NATO paktu) – posustalom nacionalističkom i probuđenom marksističkom.

Bogdanović, sociološkinja koja ima doktorat iz istorije, uverljivo je demontirala Perović kao naučnicu. Filološkinja po obrazovanju, i Latinka se istoriji okrenula kasno u karijeri, pišući doktorat posle perioda u visokoj politici tokom koga je napredovala po azijskom obrascu, nekarakterističnom za Evropljanke u koridorima moći. Kao i Milovana Đilasa, koga je 2013. godine pokušala da „sahrani“ kao disidenta i mislioca knjigom „Konstante konvertitstva: Hod u mjestu – od Đilasa do Đilasa“, Bogdanović se fokusirala na konvertitsvo (mada ga ovaj put naziva konverzija) Perović od dogmatske marksistkinje u stra…