Skip to main content

Afrička fudbalska magija

(Verzija ovog teksta je objavljen u nedeljniku "Nedeljnik" pred početak Mundijala u Brazilu.)

Iz "crne Afrike" ovog meseca put Brazila neće krenuti samo bogati navijači, moćni političari, fudbaleri, treneri i fudbalski zvaničnici. Malo je poznavalaca afričkog fudbala koji veruju da uz svaku od četiri podsaharske reprezentacije neće putovati i eksperti za "crne umetnosti" – iskusni tikolope, babalavo, malam, marabu i džudžumen, kako ih zovu na nekim od brojnih afričkih jezika. Većina igrača veruje da je Bog ovim ljudima omogućio da kontrolišu moći koju mogu da učine i dobro i zlo, da naškode ili pomognu – i da bez njih nemaju nikakve šanse.

Na Zapadu, misterioznu silu koju afrički igrači i treneri smatraju odlučujućom, obično, i donekle pogrešno, nazivaju vudu. U Africi ona ima različita imena – džudžu, vak, muti... Dok je u vuduu, čija je najjače uporište na teritoriji Benina i Togoa, naglasak na angažovanju duhova predaka i njihove snage, nigerijski džudžu i srodna verovanja diljem Afrike obećavaju magične moći, ono što je fudbalerima i timovima mnogo važnije – da postanu nepobedivi i lagani, a njihovi protivnici tromi i neurotični.

Večina Afrikanca ne počinje ni jedan posao ili društvenu aktivnost a da prvo, uz pomoć uglednog fetišera, ne zatraže božansku inspiraciju i intervenciju. Uglavnom veruju da se ništa, ni loše ni dobro – od gubitka posla i infekcije virusom HIV, do postizanja gola i pobede na izborima – ne dešava bez intervencije iz nevidljivog sveta. Čak i na školskim utakmicama u Kamerunu roditelji angažuju vrača da pomogne timu u kome igra njihov osnovac. Deca od malih nogu uče da fudbalske mečeve odlučuje spiritualna borba koja se vodi uporedo sa bitkom na terenu.

O džudžuu se u Africi retko govori. Štaviše, neka od najživljih i najbizarnijih svedočanstva su sačuvana samo zahvaljujući evropskim trenerima. Na primer, tako smo saznali da je reprezantacija Obale Slonovače na meč sa Alžirom povela dva pigmeja i devicu. Cilj skupih obreda i talismana je da umilostive duhove predaka ili resorno božanstvo-posrednika – Afrikanci ih doživljavaju kao "Božje ruke" koje svevišnjem pomažu da kontroliše realnost. Vudu i srodne afričke religije su, u suštini, monoteističke, što je doprinelo lakom prihvatanju islama i hrišćanstva. Ali nova, uvezena verovanja nisu porazila stara – u mnogim zemljama zapadne i centralne Afrike važi neka od varijanti izreke: "Stanovništvo je pola hrišćansko, pola muslimansko – ali 100 % vudu".

Profesor Albert Avedoba podseća da se u tradicionalističkim afričkim društvima nema razlikovanja svetovnog i onostranog, realnosti i nevidljivog. Uvek se traži mistično objašnjenje događaja. On ističe da zato za Afrikance ključno pitanje nije, na primer, kako je lopta promašila (ili pogodila) go već zašto se to desilo – ko je angažovao "natrpirodnu" sila koja je odredila putanju lopte i time rezultat utakmice, odnosno ko stoji iza uspeha ili nesreće na terenu.

Kada je svojevremeno u Zairu usred meča protiv "Matonge" preminuo Bobutaka, centarfor "Vite", nekoliko komentara u novinama je imalo naslov "Ko je ubio Bobua?". Malo ko je razmatrao mogućnost da se radilo o bolesti, jakoj glavobolji na koju se talentovani igrač žalio danima. Njegova smrt je jednodušno interpretirana kao posledica uspešnog delovanja veštog vrača koji je na njega usmerio mračne okultne sile. Nažalost, ovakvo tumačenje povreda stvara ogromne probleme i sukobe unutar afričkih timova. Igrači mnogo češće optužuju suigrača na klupi koji je nestrpljiv da zaigra nego protivničkog fudbalera koji ih je "polomio".

U Obali Slovače ministarstvo sporta je prethodnih godina uložilo ogromne napore da igračima objasni da je naporan rad "jedini fetiš koga vredi obožavati" i da su fetišeri koji im nude skupe usluge samo "inteligentni prevaranti koji koriste njihovu naivnost". Sve je više fudbalskih zvaničnika koji su zaključili da je uporeba vračeva postala "preterana, skupa i destruktivna" i da očekivani rezultati prečesto izostaju. U reprezentaciji Gane igrači su 2012. godine džudžu koristili jedan protiv drugog i zatrovali atmosferu u timu.

U Kongu su zabeleženi slučajevi kada su marabui ucenjivali upravu kluba kako bi iznudili više novca pred važne utakmice – svako ko može da pomogne ima moć i da odmogne. U Obali Slonovače, mnogi seriju neuspeha koja je počela 1992. godine tumače time što je, posle velikog kontinetalnog uspeha, ministar sporta odbio da ne isplati fetišere i tako navukao "neograničeno prokletstvo". Reprezentacija od tada beleži samo neuspehe, uglavnom u samoj završnici Afričkog prvenstva – "slonovi" su dva puta bili drugi a četiri puta treći. Iako se su posle debakla 2004. godine ljutiti fetišeri konačno isplaćeni, kletva nije uklonjena.

Svi su uključeni u borbu protiv "crne magije". Posle jedne od utakmica u afričkom Kupu šampiona, senegalski "Diaraf" se žalio da su ganeanski carinici igračima oduzeli sve "objekte" koji su ličili na amajlije, talismane i fetiše.

Ipak, mnogi danas veruju da opsesija kanalisanjem i kontrolisanjem okultnih sila proizvodi mnogo više problema nego što ih rešava. Nasilje u afričkom fudbalu je često vezano za optužbe za saradnju sa mračnim silama – od prebijanja trenera (uključujući jednog nemačkog stručnjaka) do napada na navijače gostujućih timova pre početka meča. Veruje se da su igrači u Gani, Kongu i Keniji prehodnih godina namerno promašivali penale u odlučujućim utakmicama – jer su poverovali da će im, ako daju go, umreti članovi porodice.

Iako je kvalitet terena u mnogim zemljama jako loš, niko više ne koristi veštačku travu – bude brzo oštećena kako bi mogli da budu zakopani talismani, a delovi skupe podloge izgore tokom pokušaja da bude poništeno vračanje protivnika. Preventivne aktivnosti uključuju zakopavanje živih mačaka i mrtvih kokošaka ispod terena, ali i slučajeve kada igrači mokre po terenu kako bi "neutralisali" protivnički džudžu.

Pod pritiskom FIFE, afrički savezi su još početkom osamdesetih zabranili "fetišističke aktivnosti" i druge "štetne prakse" – "i na terenu i na svim drugim sportskim instalacijama, kao i u njihovoj okolini". Neke od vidljivih praksu su vremenom iskorenjene, bar na međunarodnim utakmicama i u prvim ligama, ali jedan od teško rešivih problema je bio kako naterati gostujuće timove da počnu da koriste svlačionice i toalete. Afrička fudbalska konfederacija je bila prinuđen da donese meru po kojoj će utakmica biti registrovana službenim rezultatom u korist domaćina ukoliko gostujući tim odbije da pre meča uđe u svlačionicu.

Tokom kvalifikacija za svetsko prvenstvo, igrači Nigerije su 1989. godine odbili da koriste vozila koje su obezbedili kamerunski domaćini – sačakao ih je autobus nigerijske ambasada i spavali su u zgradi ambasade. Na stadion su svi ušli sa kopačkama u rukama – obukli su ih tek na terenu jer su verovali da je svlačionica, koju su morali da koriste, bila kontaminirana vradžbinama. (Kamerun je pobedio sa 1:0.) Samjuel Eto je nedavno priznao da je i kasnije bilo problema na mečevima kamerunskih "neukrotivih lavova" i nigerijskih "super orlova" i da su jednom prilikom oba tima odbila da uđu u svalčionice sve dok vračevi nisu "očistili" prostorije.

Kamerun, najuspešnija crna ekipa u istoriji Svetskih prvenstava, važi i za najveštiju u regrutovanju duhova predaka i mračnih sila. Kamerunske ekipe imaju i dugačku istoriju korišćenja "ptičjeg džudžua" u mečevima – od jastreba koji se pojavio na terenu tokom utakmice koja je odlučila šamiona, preko golmana koji je u finalu nacionalnog kupa na teren izašao sa (živim) orlom, do slučaja kada je kamerunski marabu pustio belog goluba sa tribina tokom četvrtfinalnog meča sa Engleskom na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990. godine. Marabu je predvideo rezultata 2:1 i goluba je oslobodio u 65. minutu, čim je Kamerun poveo. Ali njegov džudžu nije odradio posao. Englezi su izjednačili u 83. minutu na 2:2 i pobedili u nastavku.

Objašnjavajući u parlamentu razloge neuspeha kamerunske reprezenatacije na Svetskom prevnstvu u Južnoj Africi, ministar sporta Mišel Zoa je naveo "veštičarenje, misticizam i ljubumoru". Neki igrači su više vremena provodili u "svetoj šumi" nego na treninzima. Ali, kamerunski novinari su nedavno otkrili da je nacionalna federacija platila troškove puta "džudžu ljudima" koji su bili registrovani kao "administrativno osoblje" – jedan od lažnih administrativaca je u svalačionici palio pažljivo raspoređene sveće pre svake utakmice. Mnogi navijači veruju da je nesupeh u Južnoj Africi posledica činjenice da su fudbalski zvaničnici bili škrti – nisu dovoljno platili za "duhovne usluge".

Muhamed, moćni kamerunski vrač, rekao je nedavno novinaru BBC-ija da "evropski igrači uzimaju doping da bi igrali bolje. Mi imamo naše smese koje naučni testovi ne mogu da otkriju". Njegov kolega iz Svazilendu tvrdi da je zabrana vudua i džidžua posledice želje afričkih zvaničnika da "da podiđu belim ljudima, a ne da sačuvaju čast afričke kulture". Mnogo je onih koji veruju da je džudžu ostao glavno afričko oružije: "Crni čovek ima tu snagu. Samo treba da je upotrebi". Širom Afrike, igrači često veče pre važne utakmice na domaćem terenu provode "kampujući na groblju" kako bi akumulirali moć predaka i odoleli "duhovnim napadima" vračeva u službi gostujućeg tima.

Fudbaleri su svuda u svetu sujeverniji od običnih ljudi – fudbal je igra u kojoj slučaj i sreća igraju ogromnu ulogu. Ali i sujeverje u Africi ima specifičnu dimenziju koja je vezana za shvatanja okultnog. Na primer, septembra prošle godine igrači su sprečili popularnu pevačicu Rebekeu "Beku" Ačempong da na "Baba Jara" stadijumu u Kumasiju otpeva himnu Gane pred meč sa Zambijom u kvalifikacijama za Mundijal. Tokom tonske probe, dva sata pre početka meča, proneo se glas da zavodljiva zvezda ima menstruaciju i da će Gana, ako ona bude pevala na stadionu, izgubiti meč.

Doduše, histerija je počela dan ranije. Ganeanski mediji su tvrdili da je reprezentacija Zambije u Kumasi dovela 25 vračeva – mnogi navijači i igrači veruju da su vradžbine jedini razlog zašto je Zambija napravila veliki iznenađenje i 2012. godine osvojila Afrički kup nacija. Pažljivo odabrani pastori i vračevi su u ponoć, pre početka meča, počeli da pripremaju teren kako bi sprečili da zambijske duhovne sile "ponovo odluče rezultat". Gana je pobedila 2:1 i prvu utakmicu će u Brazilu igrati 16. juna protiv reprezentacije SAD.

I veza između fudbala i politike u Africi ima lokalnu dimenziju. Jedan od osuđenih zbog pokušaja puča protiv predsednika Džulijusa Njerera u Tanzaniji je pre toga radio za fudbalsku reprezentaciju kao "čarobnjak" – bio je optužen za "pružanja duhovne zaštite" pučistima. Naravno, mnogi veruju da puč nije uspeo samo zato što je predsednik na plati imao boljeg fetišera.

U današnjem Kongu, čak su i vođe opozicije verovale da Mobutu Sese Seko, zairski diktator koji je postao sinonim za "kleptokratu", vlada zahvaljujući crnoj magiji. Na pregovorima pred sam pad režima, Loran Kabila, vođa pobunjenika i otaca današnjeg presednika, nije se usudio da Mobutua pogleda u oči kako mu ostareli diktator ne bi "zarobio dušu". Mobutu je bio veliki ljubitelj sporta. Organizovao je čuveni meč Muhameda Alija i Džordža Foremana na fudbalskom stadionu u Kinšasi 1974. godine. Iste godine, Mobutu je poslao na svetsko prvenstvo u Zapadnoj Nemačkoj avion put "fetišera". Zairska reprezentacija je u tri utakmice primila 14 golova a da nije uspela da zatrese mrežu protivnika.
Nijedan podsaharaki tim kasnije nije stigao dalje od četvrtfinala. Ali podsmeh i komentari tipa "da vudu radi Haiti bi bio prvak sveta a Benin šampion Afrike" nisu oslabili verovanje u moć džudžua. Mnogi timovi i dalje troše više novca na vračeve nego na klupske lekare, koji se često žale da igrači ne slušaju njih već vudu konsultante.

Uspešne igrače je teško motivisati da redovno treniraju – mnogi se previše oslanjaju na to da će im vračevi pomoći da nadoknade propušteno. S druge strane, neke talentovane mlade fudbalere petljanje s džudžuom je koštalo života – ispijanje specijalnih tečnosti i izazivanje povraćanja (i time "čišćenja" i "izbacivanja" zlih čina iz tela) neretko ima tragičan rezultat. Mnogi ne biraju sredstva jer fudbal predstavlja jedini realistični izraz iz ubistvene bede u zemljama u kojima i po 70 % stanovnika živi sa manje od 100 dinara dnevno. (Ovako nizak standard ima manje od jedne desetine jednog procenta svih stanovnika Evrope, ali više od pola svih crnoputih Afrikanaca).

Neki igrači tvrde da su ih pred važne utakmica ljudi iz uprave terali da se podvrgnu rezanju tela žiletom kako bi "magična prašina" ušla u krvotok. Jedan kongoleški reprezentativac kaže da mu je telo ličilo na ventilator posle "seckanja" koje su zahtevali ambiciozni vlasnici tima. Imućniji navijači klubova u Kinšasi osnivaju "istraživačke komitete" kako bi locirali najbolje fetišere u zabačenim delovima zemlje veličine Zapadne Evrope u kojoj postoji samo par stotina kilometara asfaltiranih puteva.
Pored vudua koji se plaća iz klupske kase, i sami igrači troše ogromne svote novca na "afričku elektroniku", što je jedan od eufemizama za aktivnosti o kojima se malo ko usuđuje da javno govori.

Poznati fetišeri širom Afrike tvrde da su im fudbaleri najbolje mušterije. "Odliv mišića", veliki neprijatelj afričkog fudbala, učinio je da veštičarenje postane globalni binzis. Dobro plaćeni "internacionalci" se oslanjaju na džudžu koliko i talentovani sunarodnici kojima nije uspelo da se prodaju na bogatom Zapadu. Taribo Vest je po završetku karijere priznao da je najveći deo novca potrošio na usluge maribua – nigerijski bek je, pored domaćih, plaćao i senegalske i gvinejske vračeve jer je želeo da bude "čvrst kao stena u odbrani".

"Armiranje" i "zaključavanje" gola jedan je od najvažnih zadataka za svakog fetišera. Oni pripremaju beli prah i različite tečnosti koje će na gol liniju prosuti golman, kao i "gri-gri" koji će pokušati da sakrije u mreži – protivnička ekipa uvek ima ljude čiji je jedini zadatak da uoče gde su u golu i na terenu igrači ostavlili različita okultna oružija. "Otključavanje gola" pak zahteva ponovljeno udaranje nogom u stativu, ubacivanje posebno pripremljenih novčića u okvir i kidanje talsimana skrivenog u mreži. Na kvalifikacijama za Afričko prvenstvo 2007. godine, Benin nije mogao da postigne go protiv Togoa sve dok vrač nije utrčao na teren i sam pokidao "gri-gri".

Džudžu rituali na terenu i oko njega se kreću u rasponu od bizarnog i zabavnog do ružnog i okrutnog, što se uglavnom radi u noći pre meča. Posebno organizovani timovi čuvaju stadion 24 sata kako niko iz gostujuće ekipe ne bi mogao da priđe terenu. Često se može videti odbijanje igrača da se rukuju pre početka meča sa fudbalerima protivničkog tima, izlazak na teren u dresovima različitih boja ili sa belom maramicom u ruci, ulazak na stadion preko tribina ili, ako to nije moguće, hodajući unazad, započinjanje meča sa deset igrača, uporno "vatanje" i pipkanje najboljeg protivničkog igrača (kako bi mogli da nađu gde je sakri "gri-gri")...

Društveni pritisak na predsednike klubova da angažuju i plaćaju fetišere "miropomazane Bogom" je ogroman. Čak se i igrači koji ne veruju u moć džudžua i preziru ljigave marabue ne usuđuju da odbiju njihove usluge jer mogu biti optuženi za poraz svog tima. Ipak, i najveće pristalice "naučng pristupa" i osavremenjivanja afričkog fudbala danas priznaju da vudu i džudžu igraju važnu psihološku ulogu i da ne bi bilo dobro da sasvim nestanu, čak i kada bi to bilo moguće. Ritauli pomažu sportistima da se koncentrišu, odvoje od briga i pobede tremu. Svuda u svetu, fudbal se igra u glavi koliko i na terenu, a psihološka pripremljenost je često važnija i od veštine i od uvežbanosti.

Nema te odluke ili mere FIFE koja može iskoreniti veštičarenje iz afričkog fudbala. Štaviše, danas je glavno pitanje da li će zvaničnici podsaharskih timova u Brazilu samo okretati glavu ili će se pobrinuti da "čarobnjaci" budu prisutni blizu terena i pomognu fudbalerima. Za brojne afričke ljubitelje fudbala, džudžu je i dalje ne samo "12. igrač" već i glavni oslonac četiri crne reprezentacije. Možda neku od njih afričke čarolije konačno odvedu do finala.

Zoran Ćirjaković

Comments

Popular posts from this blog

DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno s…

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila da su istinitost …

BEOGRAD NA MARSU PROTIV BEOGRADA NA VODI: SPACEBOY DOBRICA U NARUČJU COOL ANTIPOLITIKE

Lajtmotiv ovih dugačkih palanačkih meditacija o cool Srbiji je Spaceboy kome je Dejvid Bovi posvetio seriju pesama. Imaginarni kosmoplovac se u transgalaktičkoj Srbiji otelotvorio u liku majora Dobrice i smestio u Beogradu na Marsu. On je danas komandanat „žutih patkica“, jedne od tri udarne brigade Vučićevih korisnih idiota. Uz „Prvu gradsku“ deluju „Druga marksistička“ i „Treća homonacionalistička“



This is Ground Control to Major Tom
You've really made the grade
And the papers want to know whose shirts you wear
Now it's time to leave the capsule if you dare


Bliže se još jedni izbori, ali nije lako boriti se. Kažu da nam nedostaju iskustvo i „dobra“, zapadna istorija. „Mi nismo imali prilike da vidimo veći talas društvenih pokreta (kao što su u zemljama Zapadne Evrope to bili ekološki, antinuklearni, skvoterski...) koji su na ulicama uspeli da obezbede reprezentativnost obespravljenih, manjina i slično“, vajka se Dobrica Veselinović.

Zaglavljen u bliskoj, „postistorijskoj“ pr…