Monday, November 24, 2014

Mamini revolucionari

("Politika", Tema nedelje: "Previranje na državnim fakultetima", 24. 11. 2014)

„Ovo se tiče svih!”, pisalo je na parolama koje su studenti nosili ulicama Pariza 1968. godine. U Čikagu su uzvikivali „Ceo svet gleda!” Zahtevi su se stvarno ticali svih i ceo svet je tada gledao u pobunjene studente.

Iako danas postoji gomila razloga za studentski bunt, protesti koje je organizovao „Samoorganizovani studentski pokret 2014. godine” tiču se malo koga. U njih retko pogledaju čak i kolege s Beogradskog univerziteta.

U video-poruci svim studentima Filozofskog fakulteta, koja je na „Jutjubu” postavljena 38. dana protesta, organizatori su nezainteresovane studente pozvali na zbor „da bi prosto shvatili zašto se dešava ovo što se dešava”. Ni u jednom kadru promotivnog filma koji prikazuje scene blokade fakulteta nema više od pet studenata.

Protesti, čiji je glavni zahtev „da se nastavi sve po starom”, ne zanimaju mnogo ni one koji protestuju. Ali, to ne predstavlja iznenađenje. I početkom devedesetih, pre nego što je tranzicija dodatno uzdrmala naše veliko, ali krhko „ja”, strah od bruke, rizika i neizvesnosti ograničavao je studentske proteste.

Koliki se revolucionarni potencijal danas krije u studentima nad kojima lebdi brižna „dron mama” i koji se više od svega plaše blama? Šta nastaje kada se spoji duh vremena oličen u maksimi „ja, ja i samo ja” i kolektivistička kultura koja nalaže podizanje prezaštićene VIP dece?

Proizvod je kontrarevolucionarno sveto trojstvo našeg statusa kvo – opušteno, iskuliraj i sigurica. Dobili smo generaciju studenata koja, kada se konačno pobunila, ne traži promene, već se bori za pravo da se što kasnije suoči sa stvarnošću i ima produženo detinjstvo.

Koliko god balkanska ušuškanost bila turobna i parališuća, staklena zvona su ovde udobna i umirujuća. Po pravilu, bake i deke će dati sve što imaju, čak i kada imaju vrlo malo, a mnoge majke kao da imaju doktorat iz pasivne agresije i odlučnost da žive samo za svoju decu.

Ali, čak i pobunjenike koji uspeju da pobede neumornu mamu i savladaju kulturu bruke i časti, koja u Srbiji uglavnom ne poznaje generacijske razlike, čeka jedna mnogo veća prepreka.

Bunt je postao marketinška udica za usluge mobilne telefonije i druge opsene „giga, mega i ultra” konzumerizma. Kul devojke svoje nepristajanje mogu da izraze u muškom toaletu, tako što će se pobuniti protiv pisoara, a otpor revolucionarnih hipstera oličen je u krađi naramka kukuruza iz polja vrednog seljaka.

To su neke od poruka iz reklama koje smišljaju „penzionisani” buntovnici iz prethodne generacije, tridesetogodišnjaci koji su se odavno „prodali”. Glavni izgovor ovih mlađanih korporativnih kreativaca jeste da „vole svoj posao”. Tanušni „mekbuk er” je njihova lična karta, a sposobnost da hipnotišu „buntovne konzumente” glavna mera njihove tržišne vrednosti.

Manje vredne pseudolevičare uspavale su tatine tranzicione pare i norveške donacije – kul izdavačka kuća ili ljudskopravaški NVO omogućavaju održavanje revolucionarnih iluzija i poželjan status.

Ipak, ne treba olako osuđivati bivše i sadašnje lumpenintelektualce, salonske revolucionare koji skupljaju društveni kapital i unovčavaju duh vremena. Romantično „srpsko proleće” je završeno 5. oktobra i uključili smo se u ukalupljena, turbokapitalistička vremena. Srbija je postala svet i izbor nam se sveo na televizičnog Kurtu i slatkorečivog Murtu, tri rate ili „dozvoljeni minus”, pripejd ili postpejd.

Ne čudi da se mnogim studentima ne žuri da izađu iz mamine šerpe i tatinog novčanika, koliko god da su plitki i istanjeni. I u Srbiji odavno studiraju generacije čiju su budućnost pojeli neoliberalni skakavci.

Zoran Ćirjaković
objavljeno: 24.11.2014

Friday, October 10, 2014

Ebola, afričkim očima

VREME | BR 1235 | 4. SEPTEMBAR 2014.


Ebola – Od virusa do epidemije >

Bolest u koju Afrikanci ne veruju

zoran ćirjaković

Neki Afrikanci veruju da je virus ebole izmišljotina koja služi za politička potkusurivanja ili da se prikrije trgovina organima, drugi da je bolest izazvao beli čovek koji je ponovo crnce koristio kao pokusne zamorce, dok treći, pak, ebolu vezuju za "džudžu", crnu magiju, kojom je vrač "naveo zmiju da ujede celu porodicu". Pored masovnog nepoverenja stanovništva, borba protiv ebole moguća je samo ako se uvažavaju lokalna verovanja i običaji u Crnoj Africi, naročito u vezi sa "tretiranjem mrtvih" i sahranama: Ebola se najlakše prenosi dodirom sa telom pokojnika koji je podlegao bolesti. Nažalost, potrajalo je dok su beli doktori shvatili da im je neophodna pomoć antropologa, kako bi oni mogli da pomognu lokalnom stanovništvu

Za Evropljane željne tuđih teritorija i bogatstva Afrika je vekovima predstavljala poslednju neprobojnu prirodnu tvrđavu. Ali neosvojivom je nisu činile široke reke i nepregledne prašume, već teške bolesti i ekstremna klima. "Fatalna Afrika! Putnici su kopnili jedan za drugim", napisao je Henri Morton Stenli, jedan od prvih velikih putnika i istraživača prostranstava južno od Sahare koje je ostatak sveta tada poznavao samo kao obalu. "To je ogroman kontinent i svaka od njegovih tajni okružena je nebrojenim teškoćama."

Beli ljudi su pre 150 godina uspeli da ga pokore, izdele i prisvoje, ali nikada se nisu sasvim izborili sa velikim tajnama i ogromnim teškoćama. Afrika je uglavnom ostala nepoznanica, prostor koji kod jednih izaziva gađenje i odbojnost, a kod drugih zbunjenost i nelagodu. Stereotip o "divljacima", kojih su se plašili mnogi moderni Evropljani, zamenio je stereotip o Afrikancima kao "homofobima" kojih se gnušaju njihovi postmoderni potomci. Neprihvatljivo svoja i čudna, crna Afrika je postala frustrirajuće i daleko, nekako nevidljivo mesto, skrajnuto naličje sitih i udobnih života.

"Užas! Užas!", ključne su reči u romanu koji je pre stotinak godina utisnuo Afriku u kolektivnu svest Zapada kao neprozirno srce tame. Epidemija ebole je oživela ovaj stari bauk. Ali, kao i u zavodljivoj prozi Džozefa Konrada, ni novi užas nije samo afrički. Opasni virus, koji se tokom prethodnih pola veka povremeno pojavljivao i brzo nestajao u zabitima Centralne Afrike, pretvorio se u epidemiju od koje više ne strepi samo Zapadna Afrika. To se desilo zahvaljujući nepoverenju, shvatanjima i društvenim odnosima koji su uspostavljeni nametanjem zapadnih ideja u jednom neobičnom kontekstu, u bolnom sudaru evropskih vizija boljeg života i afričke realnosti.

Verovatno ništa tako dobro ne ilustruje veličinu i prirodu izazova kao činjenica da ogroman broj stanovnika i dalje ne veruje u postojanje epidemije. Prethodnih meseci, centralna poruka vlasti i međunarodnih organizacija nije bila "kako zaustaviti ebolu" – već "ebola je stvarna". Procenjuje se da je početkom avgusta u nekim od najugroženijih regiona manje od petine ljudi "verovalo u ebolu".
foto: ap photo...i ispitivanje virusa u Liberiji

POLITIKA EBOLE: Jedni smatraju da je reč o prevari koju su smislili domaći političari. Vlasti su decenijama bile toliko neodgovorne i grabljive da je svaka briga za ljude postala sumnjiva. Mnogi je, skoro instiktivno, vezuju za profiterstvo i posmatraju je u kontekstu samoživosti vlastodržaca. Logika duboko ukorenjene neverice glasi: "sada obraćaju pažnju na nas i naše zdravlje, jer samo tako mogu da izmuzu još para od stranih donatora i strpaju ih u svoje duboke džepove".

U Fritaunu, prestonici države Sijera Leone, reč ebola je tokom prvih meseci epidemije, pre nego što je ubilačka bolest stigla iz dalekih provincija, postala popularan kolokvijalni izraz za "korupciju i prljavštinu u vlasti". Povrh svega, ebola se prvo pojavila na zapadu zemlje, gde stanovništvo podržava opoziciju. Mnogi su zaključili da je virus lažan i da predstavlja trik predsednika Ernesta Bai Koromea kako bi pobedio na novembarskim izborima predstavljajući se kao spasilac. Nasuprot tome, pristalice vladajućeg Svenarodnog kongresa smatraju da je virus proizveden da bi predsednik bio srušen.

Ipak, u ovoj državi je najšire prihvaćen stav da je reč o veštačkoj, pažljivo dizajniranoj bolesti koja omogućava "berbu organa" i, istovremeno, prikriva uzrok smrti žrtava. To "objašnjava" i zašto građanima nije dozvoljeno da sami sahrane svoje najbliže. Sticajem okolnosti, u nekim od regiona bolest se pojavila tokom ili ubrzo posle jednog od tri programa vakcinacije koje su organizovali ili potpomogli Svetska zdravstvena organizacija i UNICEF. Teško je sada ubediti ljude da nije bila reč o tajnim ispitivanjima u kojima je došlo do tragične greške, ili da cilj od početka nije bio da crni ljudi ponovo posluže kao pokusni kunići.
foto: reutersŠIRENJE ZARAZE: Nehigijenski slam u Fritaunu, Sijera Leone

DŽUDŽU I SUMNJA U BELOG ČOVEKA: U desetak sela su prošlog meseca napadnuti volonteri iz "Lekara bez granica", a pojavile su se i barikade na putevima. Nažalost, ružna istorija zapadnog mešanja i kolonijalne vladavine učinila je da ljudi postanu sumnjičavi prema svemu što dolazi od belog čoveka. Crni ljudi su vekovima u ovom delu Afrike bili roba, "plod" i "sirovina" za izvoz, kao danas kakao i nafta. Uostalom, Gana je nekada bila poznata kao "Obala zlata", a Benin kao "Obala robova". Nije lako skinuti naočare obojene toliko strašnim istorijskim iskustvom.

Postojanje bolesti negiraju i mnogi od onih koji su gledali komšije ili rođake kako izdišu u najgorim mukama. Oni veruju da umiru samo ljudi koji su oveštičeni. Jedno od objašnjenja je da je vešti vrač iskoristio "džudžu", crnu magiju, i "naveo zmiju da ujede celu porodicu". Ljudi u ovom delu sveta uglavnom polaze od shvatanja da se ništa, ni loše ni dobro – od gubitka posla do pobede na izborima – ne dešava bez intervencije iz nevidljivog sveta vođene veštičarenjem. Epidemija side i ogromno bogatstvo u rukama malog broja političara samo su neki od brojnih "neobjašnjivih" fenomena koji su doprineli da verovanje u moć "džudžua" poraste i dobije nove oblike. Danas "modernost veštičarenja" predstavlja jedan od ključnih činilaca zbunjujuće afričke savremenosti.

U Liberiji su prvi uspesi zabeleženi tek kada su stručnjaci shvatili da se epidemija može zauzdati samo uz puno poštovanje "lokalnih običaja i načina razmišljanja o medicinskoj zaštiti". Uloga antropologa je bila ključna, prvenstveno kada je trebalo ubediti strane eksperte da će neki od njihovih starih, "proverenih recepata" imati kontraefekat i pojačati otpor nepoverljivog stanovništva. Mnogi su imali problema da shvate koliko je građanima Liberije važno "kako će njihovi najbliži biti tretirani posle smrti".

Jedan od najvećih problema u borbi protiv ebole – koja se najlakše prenosi pri dodiru sa telom osobe koja je podlegla bolesti – predstavlja verovanje da preminuli članovi porodice imaju odlučujuću ulogu u održavanju preko potrebne komunikacije i harmonije sa svetom duhova. Sahrane su važne jer mrtvi mogu da odrede budućnost živih – svetovi koje nastanjuju smatraju se podjednako stvarnim i snažno povezanim. Čak ni prihvatanje islama, po pravilu, nije podrazumevalo odustajanje od "vudua" i srodnih obreda, ali je značilo usvajanje nove obaveze – da srodnik (istog pola) pre sahrane opere telo pokojnika. Procenjuje se da je čak 60 odsto obolelih u Gvineji bilo zaraženo ebolom na tradicionalnim sahranama.

I brojni hrišćanski misionari su zabeležili da obredi povezani sa smrću i sahranjivanjem, koji uglavnom uključuju dodirivanje tela, predstavljaju rituale na koje je "jevanđelje najmanje uticalo". Uostalom, ebola se početkom maja proširila Sijerom Leone posle sahrane ugledne "tradicionalne doktorke" koja je važila za uspešnog isceljitelja "nepoznate bolesti" u susednoj Gvineji, u oblasti gde se ebola proširila još decembra prošle godine. Zaraženo je 14 žena koje su učestvovale u posmrtnom ritualu. One su bolest prenele u geografski udaljene delove zemlje.
foto: reuters

PERVERZNA URBANIZACIJA: Ebola se na istoku Gvineje pojavila u regionu u kome su godinama nemilosrdno sečene šume, najčešće zbog zemljoradnje. U novu, plodnu ravnicu se naselio veliki broj ljudi, uglavnom došljaka iz prenaseljenih i hronično gladnih gradova. To je značajno povećalo verovatnoću da neko dođe u kontakt sa voćnim šišmišima koji prenose virus ali nemaju simptome ebole.

Dok je "obrnuta urbanizacija", beg iz beznađa u gradovima, imala odlučujuću ulogu u pojavi ebole, perverzna logika urbanizacije u Potsaharskoj Africi obezbedila je preduslove za održavanje i širenje epidemije. U afričkim metropolama ima veoma malo stvari koje smatramo preduslovom gradskog života. Struja i tekuća voda nisu dostupni velikoj većini stanovnika. U slamovima Zapadne Afrike, oni koji jedva da imaju šta da jedu moraju da plate da bi obavili nuždu u najprljavijim toaletima koje sam ikada video.

Povrh svega, građani su se ne samo navikli da od predatorske države ne dobijaju ništa, već su počeli da veruju da je sve dozvoljeno. Koliko, posle godina marginalizacije i poniženja nakon kojih mnogima više ništa nije sveto, svedoči i činjenica koju redovno ističu nesebični domaći i strani lekari, da čak i oni koji se odluče da dovedu člana porodice u državnu bolnicu obično lažu da zaraženi prethodnih dana nije bio na sahrani ili negiraju da su drugi ukućani inficirani ili već umrli od ebole.

VARLJIVI SIMPTOMI I NEISKRENI PACIJENTI: Nažalost, simptomi se u ranim stadijumima ne razlikuju od znakova malarije, teške dijareje i drugih bolesti koje su česte u kišnoj sezoni. Zato iskreni odgovori srodnika predstavljaju ključ za pravovremeno identifikovanje i izolovanje obolelih. Veliki broj smrtnih slučajeva među lekarima i drugim medicinskim osobljem predstavlja direktnu posledicu neiskrenosti koja prožima svaku komunikaciju sa vlastima.

Sklonost pacijenata i njihovih rođaka da daju lažne odgovore na ključna pitanja predstavljaju i jedan od glavnih razloga zašto veliki broj lekara ne radi i zašto su mnoge zdravstvene stanice zaključane. Jedina dečja bolnica u državi Sijera Leone je zatvorena prošlog meseca pošto je prekasno ustanovljeno da je četvorogodišnji dečak koji je primljen nekoliko dana ranije imao ebolu. Otac je lagao – dete je bilo na sahrani u njegovom rodnom selu, u oblasti u kojoj je veliki broj zaraženih, što su lekari saznali od maćehe koja je došla nekoliko dana kasnije. Trideset lekara i medicinskih sestara je smešteno u karantin. Ostali su odbili da se vrate na posao.

Brojna su svedočanstva o ljudima sa teškom posekotinom ili prelomom noge koji su, posle nekoliko dana očajničke potrage za lekarom, jedva uspeli da dođu do ginekologa ili zubara koji je bio spreman da im pogleda ranu. U uslovima kada su bolnice uglavnom zatvorene, stopa smrtnosti od upale slepog creva je postala veća nego od ebole – koju je u pet do sada zahvaćenih zemalja Zapadne Afrike preživelo skoro pola obolelih. Sve više ljudi, prepuštenih samima sebi, umire od malarije i tifusa.

RAZMERE I UZROCI NEMARA: Činjenica da je hrana sve skuplja i da su bolnice zatvorene ne dotiče političku klasu koja je navikla da sezonu kiša, period od juna do septembra, kada je rizik od celebralne malarije ogroman, provodi u stanovima na američkoj istočnoj obali ili u Londonu. O razmerama nemara svedoči da je termometar kojim se "na daljinu" meri temperatura putnika na aerodromu u Monroviji, što je važna mera za sprečavanje širenja bolesti, danima pokazivao da svi imaju istu temperaturu tela – 32 stepena. Ebola je, ipak, donela i nešto dobro. Zadrigli policajci se boje da traže mito na brojnim čekpointima.

Širenja epidemije moguće je razumeti samo ako se uzme u obzir otuđenost lidera koji vladaju zapadnoafričkim državama i ignorisanje prirode njihove vladavine u centrima moći na Zapadu. Najilustrativniji je primer Elen Džonson Sirlif, predsednice Liberije. Iako je norveški Nobelov komitet prethodnih godina napravio nekoliko izbora koji su žestoko napadani, njena nagrada za mir je postala jedna od najspornijih, posebno u samoj Liberiji. Čini se da je dodeljena više kao posledica želje da je dobije uticajna crna žena, "prva šefica države u Africi", nego što ima veze sa stvarnim zaslugama nekadašnje saradnice Čarlsa Tejlora, jednog od najokrutnijih moćnika u istoriji nesrećnog regiona.

Nacionalna komisija za istinu i poverenje stavila je Sirlif na listu 50 osoba kojima tokom narednih 30 godina treba zabraniti da obavljaju bilo kakvu javnu funkciju. Njena dva mandata obeležena su nepotizmom koji podseća na severnokorejski. Tri sina su joj na visokim državnim položajima – jedan je na čelu moćne Nacionalne bezbednosne agencije. Na većini ključnih mesta u zemlji sa predsedničkim sistemom nalik američkom – ali bez srednje klase – nalaze se prijatelji i rođaci vlastoljubive nobelovke. Svaki ministar, pored plate, ima na raspolaganju 30.000 dolara mesečno za "lične troškove".

MUZIKOM PROTIV EBOLE: Ono što se ni ne trude ili ne uspevaju da postignu korumpirane i bahate vlasti pokušavaju da nadoknade muzičari i popularne radio stanice. Televizija i štampani mediji imaju zanemarljiv uticaj. Stanovnici uglavnom nemaju struju, a, na primer, u Liberiji je pismeno samo 37 odsto žena i 63 odsto muškaraca. Jedini masovni mediji su radio i "radio trotoar", izuzetno efikasna ulična mašina za širenje glasina, istina i tračeva.

Muzika je u Zapadnoj Africi odavno postala moćno oružje u borbi za društvene promene. O eboli govori serija novih pesama kao što su "Ebola je stvarnost", "Ebola u gradu" i "Vanredno stanje". Stihovi novih hitova su "Hajde da spasimo sebe i našu naciju od ebole / hajde da zaštitimo sebe i naše porodice" i "Ona nije šala / ebola može da ubije". Snimljene su i nove verzije popularnih melodija, uključujući "Slatku Liberiju", veliki i neodoljivo sladunjavi hit iz osamdesetih, sa rečima nabijenim patriotizmom i optimizmom. Vodilo se računa da bude gospela, koji slušaju starije generacije, i hipka, liberijskog repa, koji preferira mlađi svet u zemlji u kojoj polovina stanovnika ima manje od 18 godina.

Prva velika epidemija ebole je donela neke nove, ali i odavno zaboravljene izazove. Naglavačke je okrenut jedan od temeljnih principa zdravstvene zaštite. Po pravilu, ljudi odlaze u bolnicu da bi ostali živi – u slučaju ebole odlazak u bolnicu je značio skoro sigurnu smrt. Bolnice su, u suštini, postale mrtvačnice. To je ojačalo verovanje da je jedini način da neko preživi da ode kod "tradicionalnog doktora". Sledeći zadatak za lokalne vlasti i njihove partnere iz agencija UN je da pokušaju da ubede građane da ima ljudi koji su preživeli ebolu i da odlazak u bolnicu ne predstavlja prečicu na putu u grob.

U nekim sredinama nevericu je zamenila paranoja. Mnogi veruju da se ebola može preneti preko novčanica – libanski supermarketi su skoro sasvim opusteli. Istovremeno, i dalje se beleže slučajevi da članovi porodice otmu iz bolnice ili karantina rođaka da bi ga odveli kod iscelitelja. Mnogi i dalje skrivaju obolele u svojim kućama. Tarik Jašarević, predstavnik za medije Svetske zdravstvene organizacije, rekao je dopisniku "Vašington posta" da se njegova organizacija uključila u trening doušnika koji su dobili mobilne telefone i "možda malo para" da bi prijavljivali obolele i smrtne slučajeve. Nažalost, iako ima značajnog napretka, glavni izazov je ostao isti – kako ubediti ljude da ebola postoji pre nego što je dobiju.

Tuesday, September 30, 2014

Vučićev azijski san

(Verzija ovog teksta je objavljena u nedeljniku "NIN" decembra 2013. godine.)

Mira Marković je bila fascinirana Kinom. Pokušala je da građanima Srbije umesto američkog ponudi ostvarenje "kineskog sna". Ali šok koji su pri prvoj poseti i kontaktu sa ultramodernim saobraćajnicama i oblakoderima u Pekingu doživeli Miloševićeva supruga i nebrojani posetioci bio je, u suštini, posledica neočekivanog susreta s jednim drugim azijskim snom – Singapurom.

Deng Sjaoping, veliki reformator, posetio je "lavlji grad" novembra 1978. godine, mesec dana pre nego što je preuzeo vlast u gladnjikavoj crvenoj imperiji. Stari komunista nije krio oduševljenje malenom državom kojom su "upravljaju Kinezi, koja je efikasna, bogata i u kojoj niko ne brblja o ljudskim pravima". Deng je kasnije navodio primer Singapura u obračunu sa čvrstorukašima i kao ilustraciju zašto se mora odustati od mnogih revolucionarnih principa.

Ali Singapur za Denga nije bio samo slika ekonomskog čuda. On je u danas petomilionskoj državi video i recept za borbu protiv "korozivnih" zapadnih ideja. U jednoj od svojih moćnih metafora Deng ih je uporedio sa muvama koje zajedno sa čistim vazduhom uđu u zagušljivu sobu kada neko konačno otvori prozor. Singapur je znao kako da se reši demokartskih "muva" i postane bogat. "Treba da učimo iz njihovog iskustva i treba da budemo bolji nego što su oni", rekao je Deng u jednom od istorijskih govora zbunjenim kadrovima.

Kasnije su u Singapur dolazili i drugi lideri čije su se zemlje suočavale sa ogromnim problemima i koji izlaz nisu videli u liberalnoj demokratiji. Nelson Mendela je rekao da "ovaj holistički pristup mi u Južnoj Africi želimo da imitiramo i primenimo kako bi unapredili živote naših ljudi". "Modernost na testosteronu" uparena sa mekim autoritarizmom se svidela i moćnicima u bliskoistočnim monarhijama.

Alekandar Vučić je nedavno shvatio da veliki deo onoga što ga je impresioniralo u Abu Dabiju u stvari predstavlja kopiju singapurskog modela. "Platiću kartu da za Novu godinu tri dana odem u Singapur i vidim kako to čudo izgleda", izjavio je ambiciozni "gazda Srbije" krajem oktobra. "Želim da napreduje naša zemlja, a koliko će napredovati zavisi od snage njenog rukovodstva."

Ako stvarno ode i ako ga, kako priželjkuje, primi Li Kuan Ju, prvi premije i otac malene nacije, to će verovatno biti jedna od prvih rečenica koje će čuti. Kao i Deng, Li je bio "reformator sa čeličnom pesnicom". U skladu sa konfučijanskim principima, on veruje da je idealan vođa moralan čovek odan zajedničkom dobru a ne individualnim slobodama. Katrin Lin, ugledna komentatorka, kaže da se Li ne bi stideo etikete "dobroćunog autoritarnog vladara" i ističe da sve u Singapuru, pa i "demokratija pod navodnicima", predstavlja proizvod njegove filozofije i mentaliteta. "I jake starane i slabosti našeg društva mogu se vezati za ovu izuzetnu osobu", smatra Lin i dodaje da je u zemlji "obojenoj konfučijanski tonom" ključna stvar poštovanje – posebno prema rukovodstvu.

Singapur je nastajao u haotičnim okolnostima obeleženim krvavim rasnim i verskim sukobima i mnogi građani veruju da danas ne bi bio bogat da je postao (stvarno) demokratski. Lijev režim je ubrzo po proglašenju nezavisnosti 1965. godine počeo da zatvara sve one koji su želeli da probude "političke strasti" u višenacionalnoj zemlji uklještenoj između dve muslimanske države. Neki od oponenata koji su uhapšeni krajem šezdesetih proveli su u zatvoru više od dvadeset godina – bez suđenja.

Ali Li nema grižu savesti. On ističe da su široka ovlašćenja omogućila ne samo političku stabilnost već i "bezbedne ulice", dostignuće koje danas mnogi ističu kao ključnu prednost Singapura, jednog od tri najpoželjnija "globalna grada". Prošle godine je bilo osamdeset dana tokom kojih nije prijavljena nijedna krađa, a 2011. je ubijeno samo 16 ljudi, što je druga najniža stopa ubistava u svetu.

Singapur je praktično ostvario dva neoliberalna ideala o kojima danas sanjaju i vašingtonske birokrate i beogradski zaljubljenici u evropeizaciju – "nulta tolerancija" i "čiste ulice" su već postale stvarnost. Ipak, ni tu liderima ranjive države nije bilo lako da nađu pravu meru. Aktivista koji je napisao reč demokratija na jednom spomeniku dobio je tri meseca zatvora i batinjanje – u Singapuru su mnoge kazne telesne.

O logici konzervativnih podanika koji su spremni da prihvate drakonske mere svedoči pismo čitaoca objavljeno u vodećem singapurskom dnevniku Strejts tajms: "Pa šta ako su zakoni malo iritirajući. Iritira i korišćenje kondoma, ali da li neko želi da dobije sidu." Ovaj stav dele i mnogi građani krimnalom i korupcijom razjedenih siromašnih država u komšiluku. "U Indoneziji imamo demokratiju ali nemamo ništa drugo. U Singapuru nemaju demokratiju ali imaju sve drugo", rekao je nedavno jedan rezignirani aktivista. Glavni izvor legitimiteta valadajuće stranke je visok standard. Izbori su samo formalna potvrda pakta između vlasti i građana koji veruju da su mir, red, stabilnost i posperitet najviše vrednosti.

Li smatra da su ljudi na Zapadu pobrkali ciljeve i sredstva – "demokratija i ljudska prava su vredne ideje, ali moramo shvatiti da je pravi cilj dobra vladavina". Njegov naslednik Goh Čok Tong veruje da su u Trećem svetu "neuki američki zvaničnici" insitirajući na demokratizaciji proizveli seriju katastrofa. Li je nedavno pohvalio kineske rukovodioce što su odlučili da "prvo imaju perestrojku pa glasnost" i nisu ponovili Gorbačovljevu grešku.

Za razliku od Kine, u Singapuru postoji opozicija i "politička utakmica" – ali svi unapred znaju rezultate izbora. Mehanizmi koji to obezbeđuju su cinični koliko i kreativni. Na primer, za veliku većinu građana najvrednija imovina je stan u državnoj stambenoj zgradi. Vlada je zadužena za njihovo skupo održavanje i može lako da kazni stanovnike opoziciji sklonih blokova tako što neće investirati u njihovo naselje.

Dok se glasači plaše da glasaju, opozicioni političari se boje da govore. Iako su mnogi i po desetak puta bili u zatvoru, ključna poluga ućutkivanja su zakonske odredbe o kleveti i poruzi. Bilo kakva kritika specifičnih politika, odluka ili postupaka biva dočekana tako što resorni ministar ili premijer odmah podnosi tužbu za klevetu. Sudovi brzo donose presude i nalažu plaćanje astronomskih odšteta. Okrivljeni ili bankrotira ili pobegne iz zemlje u kojoj posalanički kandidati mogu da budu samo osobe koje nisu bankrotirale i koje su u zemlji.

Sudovi odredbe o kleveti tumače toliko široko da je u medijima teško objaviti bilo kakvu kritiku sem, kako je nedavno rekao jedan novinar, "pozitivnog prikaza omiljenog restorana". Čak i onlajn peticije i inicijative koje u Singapuru privuku veliku pažnju brzo misteriozno nestanu sa interneta. Stav režima je da je uloga medija da informišu građane o vladininim odlukama a ne da ih dovode u pitanje. Jedan cinik je napisao da televizija ima zadatak da "objašnjava Singapurce njima samamima". Nije moguće izdavati novine bez dozvole "Ministartsva informacija, komunikacija i umetnosti", a ministar ima diskreciono pravo da u svakom trenutku povuče dozvolu. Singapur je 2012. godine pao za jedanaest mesta na listi medijskih sloboda i danas je 149. od 179 država – najslabije rangirana razvijena zemlja.

Ipak, u Singapuru postoji pravna država. Značaj "vladavine zakona u singapurskom stilu" najviše dolazi do izražaja kada se radi o intelektualnoj svojini, poslovanju i stranim investicijama. Veliki deo novih biomedicinskih i farmaceutskih preparata koje je previše skupo proizvoditi u SAD a suviše rizično poveriti fabrikama u KIni, gde je nemoguće zaštiti patente i složene procedure od krađe, proizvodi se u Singapuru. Ova zemlja danas nije samo treća najkompetitivnija već najotvorenija ekonomija i, sedam godina za redom, mesto u kome je najlakše poslovati po oceni Svetske banke.

Ali sve ima svoju cenu, pa i red. Iako su uglavnom dobrostojeći – čak 9 % stanovnika su dolarski milioneri, Singapurci su najnesrećniji ljudi na svetu. Od njih su, prema Galupovom istraživanju, pozitivniji čak i stanovnici Iraka i Avganistana. Manje od pola anketiranih je reklo da su se tokom prethodnag dana nasmejali ili odmorili. Tvrde i da im niko nije izrazio poštovanje, da nisu naučili nešto interesantno i, što je najstrašnije, da im se nije desilo ništa u čemu su uživali.

Singapur je jako dosadna zemlja. Vlada je prethodnih godina uložila ogroman novac u skupe "atrakcije", uglavnom po ugledu na evropske, koje promoviše pod sloganom "prvo u Aziji". Ipak, nije uspela da promeni imidž Singapura kao sterilne destinacije, "modernog azijskog Ciriha" u kome su glavna zadovoljstva golf i "kupovina i ishrana". Vilijam Gibson je "neupadljivo orvelovski" Singapur nazvao "Diznilend sa smrtnom kaznom" – predvidivo, "G-rated iskustvo" u kome ne postoji kutak u koji nije preporučljivo otići sa malom decom.

Nekada nije bilo tako. Šezdesetih su ljudi u dekadentnom i prenaseljenom Singapuru živeli u rupama nalik "kavezima" u prljavim, starim zgradama. U "gradu vrtu" se danas ništa ne raspada – sve što počne da propada odmah bude zamenjeno nečim novim. Gibson kaže da Singapur nema infrastrukturu – on je ceo infrastruktura. Za Lija je klima uređaj najvažniji izum dvadesetog veka, a strani mediji su Singapur opisivali kao "najveći šoping mol u Aziji", "prvu klimatizovanu naciju" i "Potemkinovu metropolu". Vremenom je "fizička prošlost" sasvim izbrisana u ovom opsesivno sanitizovanom i neautentičnom mestu. Sačuvano je samo par prešminkanih zgrada u viktorijanskom stilu i nekoliko kineskih i hindusitičkih hramova.

Haos i sloboda danas postoje samo na nebu iznad uspavljujućeg grada. Neko je rakao da su oblaci jedina vidljiva stvar koja izmiče ljubavi vođe prema redu i savršenstvu. Singapur je najlepši komad Azije za sve one koji preziru Orijent – "kao da nije u Aziji" je jedna od preporuka engleskih bankara kolegama koji razmišljaju da se presele u ovaj "konformistički raj". Sve je preorganizovano, napravljeno da čovek ne mora da uključuje mozak. Jedan blago iziritirani dopisnik BBC-ija je rekao da je metro toliko dobro organizovan da će "jedino idiot sesti u pogrešan voz". Ne radi se samo o bezbrojnim pravilama i zabranama koje su zakačene na zidove i stubove – višak informacija u jednom trenutku počne da vređa inteligenciju.

Premijera Li Sijan Lunga, sina 90-godišnjeg oca nacije, zabrinula je nedavno činjenica da su Singapurci sve manje u stanju da kreativno misle i rešavaju složene probleme. Zapadni profesori se žale da kada zatraže od singapurskih studenata da iznesu lični stav dobijaju skoro isključivo "prazne poglede". Kasnije u karijeri sterotip da su požrtvovani ali nekreativni ograničava napredovanje Singapuraca. Jako malo ih se nalazi na višim menadžerskim položajima u transnacionalnim korporacijama u kojima vredno rade. Ne pomaže ni činjenica da su, na primer, singapurski đaci prošle godine bili drugi na svetu po uspehu na PISA testu – znanja stiču u obrazovnom sistem koji favorizuje neinvntivne bubalice.

Deca odrastaju pod ogromnim pritiskom – jedna petina klinaca pomišlja na smoubistvo i već u srednjoj školi ima simptome depresije. Premijer je nedavno morao da zamoli "tigar majke" iz kineske većine da "dozvole svojoj deci da imaju detinjstvo". Mnoge su "patološki komeptitivne" i dolaze da decu odvedu sa časova fizičkog jer sport i igru smatraju gubljenjem vremena. Ali većina majki nije iracionalna – loš start će se kasnije snažno odraziti na životni standard i prilike koje budu imali njihovi neurotični mezimci.

Nije lako naći dobar posao u zemlji u kojoj trećinu stanovnika čine stranci. Ako zanemarimo arapske emirate i kraljevine, Singapur je zemlja sa najvećim procentom gastarbajtera. Oni ne rade samo u brodogradilištima i fabrikama već i na dobro plaćenim poslovima u velikim bankama. Za obične Singapuraca ozbiljan problem predstavlja i rastući broj superbogatih imigranata, uglavnom indijskih i južnoazijskih tajkunčića koji žele da podižu decu u bezbednoj zemlji sa sličnom kulturom.

Opsednuta rastom i statsitikama, vlada ih je pozvala da se nasele i naparavila do sada najveću grešku – samo 60 % građana je glasalo za vladajuću stranku na izborima 2011. godine, što je najgori rezultata od dobijanja nezavisnosti. Bogati doseljenici su povećali pritisak na oskudne resurse i preskupi grad učinili još skupljim. Cena posedovanja automobila je danas pet puta veća nego u SAD. U majušnom gradu-državi koji kuburi sa prostorom broj automobila je ograničen i nova kola je moguće kupiti samo uz dozvole koja se prodaju na javnoj aukciji. Za obične ljude, Singapur polako postaje sve gore mesto za život.

Promene ne može da donese opozicija koja ima samo šest od ukupno 87 poslanika. Na česte opužbe da je Singapur "preduzeće porodice Li" otac nacije – i patrijarh porodice koja kontroliše značajan deo privrede – odgovara da njegova familija upravlja meritokratskom zemljom. "Da je porodica Li dala primer nepotizma, taj sistem bi propao. Protiv je mojih interesa da dozvolim članu porodice koji nije kompetentan da da ima važan posao jer bi to bila katastrofa i za Singapur i za moje nasleđe", kaže Li. On je uspeo i da korupciju učini krajnje neprivlačnom. Uspostavljanje "poštenog režima" predstavlja jedan od najvećih Lijevih uspeha.

Za razliku od Singapura, ni pseudokomunistička Kina ni tranziciona Srbija nisu uspele da obuzdaju korupciju. U obe zemlje pripadnici nomenklature i njihovi rođaci žive kraljevske živote. Ali Kina nije samo po stepenu korupcije daleko iza bogatog Singapura. Posmatrači tvrde da komunističkog džina trese novi, "treći talas singapurske groznice". Naime, Si Đinping je pre dolaska na vlast godinama predvodio tim zvaničnika koji su proučavali Lijevo remek-delo i mnogi veruju da novi kineski vođa vidi Singapur "kao dostinuće o kome sanja" kao kruni očekivane decenije na vlasti.

Nije lako odoleti čarima "ekonomije Prvog sveta" koja je izgrađena na malaričnoj močvari u Trećem svetu. Zato će, ako o svom ili državnom trošku odleti u Singagapur, i novi srpski vođa verovatno poželiti nešto slično. Možda će uskoro početi da, umesto Vebera, pominje Konfučija. Samo da, kao Mira Marković devedesetih, ne zaboravi da građani Srbije nisu Kinezi.

Zoran Ćirjaković

Friday, September 26, 2014

Afrička fudbalska magija

(Verzija ovog teksta je objavljen u nedeljniku "Nedeljnik" pred početak Mundijala u Brazilu.)

Iz "crne Afrike" ovog meseca put Brazila neće krenuti samo bogati navijači, moćni političari, fudbaleri, treneri i fudbalski zvaničnici. Malo je poznavalaca afričkog fudbala koji veruju da uz svaku od četiri podsaharske reprezentacije neće putovati i eksperti za "crne umetnosti" – iskusni tikolope, babalavo, malam, marabu i džudžumen, kako ih zovu na nekim od brojnih afričkih jezika. Većina igrača veruje da je Bog ovim ljudima omogućio da kontrolišu moći koju mogu da učine i dobro i zlo, da naškode ili pomognu – i da bez njih nemaju nikakve šanse.

Na Zapadu, misterioznu silu koju afrički igrači i treneri smatraju odlučujućom, obično, i donekle pogrešno, nazivaju vudu. U Africi ona ima različita imena – džudžu, vak, muti... Dok je u vuduu, čija je najjače uporište na teritoriji Benina i Togoa, naglasak na angažovanju duhova predaka i njihove snage, nigerijski džudžu i srodna verovanja diljem Afrike obećavaju magične moći, ono što je fudbalerima i timovima mnogo važnije – da postanu nepobedivi i lagani, a njihovi protivnici tromi i neurotični.

Večina Afrikanca ne počinje ni jedan posao ili društvenu aktivnost a da prvo, uz pomoć uglednog fetišera, ne zatraže božansku inspiraciju i intervenciju. Uglavnom veruju da se ništa, ni loše ni dobro – od gubitka posla i infekcije virusom HIV, do postizanja gola i pobede na izborima – ne dešava bez intervencije iz nevidljivog sveta. Čak i na školskim utakmicama u Kamerunu roditelji angažuju vrača da pomogne timu u kome igra njihov osnovac. Deca od malih nogu uče da fudbalske mečeve odlučuje spiritualna borba koja se vodi uporedo sa bitkom na terenu.

O džudžuu se u Africi retko govori. Štaviše, neka od najživljih i najbizarnijih svedočanstva su sačuvana samo zahvaljujući evropskim trenerima. Na primer, tako smo saznali da je reprezantacija Obale Slonovače na meč sa Alžirom povela dva pigmeja i devicu. Cilj skupih obreda i talismana je da umilostive duhove predaka ili resorno božanstvo-posrednika – Afrikanci ih doživljavaju kao "Božje ruke" koje svevišnjem pomažu da kontroliše realnost. Vudu i srodne afričke religije su, u suštini, monoteističke, što je doprinelo lakom prihvatanju islama i hrišćanstva. Ali nova, uvezena verovanja nisu porazila stara – u mnogim zemljama zapadne i centralne Afrike važi neka od varijanti izreke: "Stanovništvo je pola hrišćansko, pola muslimansko – ali 100 % vudu".

Profesor Albert Avedoba podseća da se u tradicionalističkim afričkim društvima nema razlikovanja svetovnog i onostranog, realnosti i nevidljivog. Uvek se traži mistično objašnjenje događaja. On ističe da zato za Afrikance ključno pitanje nije, na primer, kako je lopta promašila (ili pogodila) go već zašto se to desilo – ko je angažovao "natrpirodnu" sila koja je odredila putanju lopte i time rezultat utakmice, odnosno ko stoji iza uspeha ili nesreće na terenu.

Kada je svojevremeno u Zairu usred meča protiv "Matonge" preminuo Bobutaka, centarfor "Vite", nekoliko komentara u novinama je imalo naslov "Ko je ubio Bobua?". Malo ko je razmatrao mogućnost da se radilo o bolesti, jakoj glavobolji na koju se talentovani igrač žalio danima. Njegova smrt je jednodušno interpretirana kao posledica uspešnog delovanja veštog vrača koji je na njega usmerio mračne okultne sile. Nažalost, ovakvo tumačenje povreda stvara ogromne probleme i sukobe unutar afričkih timova. Igrači mnogo češće optužuju suigrača na klupi koji je nestrpljiv da zaigra nego protivničkog fudbalera koji ih je "polomio".

U Obali Slovače ministarstvo sporta je prethodnih godina uložilo ogromne napore da igračima objasni da je naporan rad "jedini fetiš koga vredi obožavati" i da su fetišeri koji im nude skupe usluge samo "inteligentni prevaranti koji koriste njihovu naivnost". Sve je više fudbalskih zvaničnika koji su zaključili da je uporeba vračeva postala "preterana, skupa i destruktivna" i da očekivani rezultati prečesto izostaju. U reprezentaciji Gane igrači su 2012. godine džudžu koristili jedan protiv drugog i zatrovali atmosferu u timu.

U Kongu su zabeleženi slučajevi kada su marabui ucenjivali upravu kluba kako bi iznudili više novca pred važne utakmice – svako ko može da pomogne ima moć i da odmogne. U Obali Slonovače, mnogi seriju neuspeha koja je počela 1992. godine tumače time što je, posle velikog kontinetalnog uspeha, ministar sporta odbio da ne isplati fetišere i tako navukao "neograničeno prokletstvo". Reprezentacija od tada beleži samo neuspehe, uglavnom u samoj završnici Afričkog prvenstva – "slonovi" su dva puta bili drugi a četiri puta treći. Iako se su posle debakla 2004. godine ljutiti fetišeri konačno isplaćeni, kletva nije uklonjena.

Svi su uključeni u borbu protiv "crne magije". Posle jedne od utakmica u afričkom Kupu šampiona, senegalski "Diaraf" se žalio da su ganeanski carinici igračima oduzeli sve "objekte" koji su ličili na amajlije, talismane i fetiše.

Ipak, mnogi danas veruju da opsesija kanalisanjem i kontrolisanjem okultnih sila proizvodi mnogo više problema nego što ih rešava. Nasilje u afričkom fudbalu je često vezano za optužbe za saradnju sa mračnim silama – od prebijanja trenera (uključujući jednog nemačkog stručnjaka) do napada na navijače gostujućih timova pre početka meča. Veruje se da su igrači u Gani, Kongu i Keniji prehodnih godina namerno promašivali penale u odlučujućim utakmicama – jer su poverovali da će im, ako daju go, umreti članovi porodice.

Iako je kvalitet terena u mnogim zemljama jako loš, niko više ne koristi veštačku travu – bude brzo oštećena kako bi mogli da budu zakopani talismani, a delovi skupe podloge izgore tokom pokušaja da bude poništeno vračanje protivnika. Preventivne aktivnosti uključuju zakopavanje živih mačaka i mrtvih kokošaka ispod terena, ali i slučajeve kada igrači mokre po terenu kako bi "neutralisali" protivnički džudžu.

Pod pritiskom FIFE, afrički savezi su još početkom osamdesetih zabranili "fetišističke aktivnosti" i druge "štetne prakse" – "i na terenu i na svim drugim sportskim instalacijama, kao i u njihovoj okolini". Neke od vidljivih praksu su vremenom iskorenjene, bar na međunarodnim utakmicama i u prvim ligama, ali jedan od teško rešivih problema je bio kako naterati gostujuće timove da počnu da koriste svlačionice i toalete. Afrička fudbalska konfederacija je bila prinuđen da donese meru po kojoj će utakmica biti registrovana službenim rezultatom u korist domaćina ukoliko gostujući tim odbije da pre meča uđe u svlačionicu.

Tokom kvalifikacija za svetsko prvenstvo, igrači Nigerije su 1989. godine odbili da koriste vozila koje su obezbedili kamerunski domaćini – sačakao ih je autobus nigerijske ambasada i spavali su u zgradi ambasade. Na stadion su svi ušli sa kopačkama u rukama – obukli su ih tek na terenu jer su verovali da je svlačionica, koju su morali da koriste, bila kontaminirana vradžbinama. (Kamerun je pobedio sa 1:0.) Samjuel Eto je nedavno priznao da je i kasnije bilo problema na mečevima kamerunskih "neukrotivih lavova" i nigerijskih "super orlova" i da su jednom prilikom oba tima odbila da uđu u svalčionice sve dok vračevi nisu "očistili" prostorije.

Kamerun, najuspešnija crna ekipa u istoriji Svetskih prvenstava, važi i za najveštiju u regrutovanju duhova predaka i mračnih sila. Kamerunske ekipe imaju i dugačku istoriju korišćenja "ptičjeg džudžua" u mečevima – od jastreba koji se pojavio na terenu tokom utakmice koja je odlučila šamiona, preko golmana koji je u finalu nacionalnog kupa na teren izašao sa (živim) orlom, do slučaja kada je kamerunski marabu pustio belog goluba sa tribina tokom četvrtfinalnog meča sa Engleskom na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990. godine. Marabu je predvideo rezultata 2:1 i goluba je oslobodio u 65. minutu, čim je Kamerun poveo. Ali njegov džudžu nije odradio posao. Englezi su izjednačili u 83. minutu na 2:2 i pobedili u nastavku.

Objašnjavajući u parlamentu razloge neuspeha kamerunske reprezenatacije na Svetskom prevnstvu u Južnoj Africi, ministar sporta Mišel Zoa je naveo "veštičarenje, misticizam i ljubumoru". Neki igrači su više vremena provodili u "svetoj šumi" nego na treninzima. Ali, kamerunski novinari su nedavno otkrili da je nacionalna federacija platila troškove puta "džudžu ljudima" koji su bili registrovani kao "administrativno osoblje" – jedan od lažnih administrativaca je u svalačionici palio pažljivo raspoređene sveće pre svake utakmice. Mnogi navijači veruju da je nesupeh u Južnoj Africi posledica činjenice da su fudbalski zvaničnici bili škrti – nisu dovoljno platili za "duhovne usluge".

Muhamed, moćni kamerunski vrač, rekao je nedavno novinaru BBC-ija da "evropski igrači uzimaju doping da bi igrali bolje. Mi imamo naše smese koje naučni testovi ne mogu da otkriju". Njegov kolega iz Svazilendu tvrdi da je zabrana vudua i džidžua posledice želje afričkih zvaničnika da "da podiđu belim ljudima, a ne da sačuvaju čast afričke kulture". Mnogo je onih koji veruju da je džudžu ostao glavno afričko oružije: "Crni čovek ima tu snagu. Samo treba da je upotrebi". Širom Afrike, igrači često veče pre važne utakmice na domaćem terenu provode "kampujući na groblju" kako bi akumulirali moć predaka i odoleli "duhovnim napadima" vračeva u službi gostujućeg tima.

Fudbaleri su svuda u svetu sujeverniji od običnih ljudi – fudbal je igra u kojoj slučaj i sreća igraju ogromnu ulogu. Ali i sujeverje u Africi ima specifičnu dimenziju koja je vezana za shvatanja okultnog. Na primer, septembra prošle godine igrači su sprečili popularnu pevačicu Rebekeu "Beku" Ačempong da na "Baba Jara" stadijumu u Kumasiju otpeva himnu Gane pred meč sa Zambijom u kvalifikacijama za Mundijal. Tokom tonske probe, dva sata pre početka meča, proneo se glas da zavodljiva zvezda ima menstruaciju i da će Gana, ako ona bude pevala na stadionu, izgubiti meč.

Doduše, histerija je počela dan ranije. Ganeanski mediji su tvrdili da je reprezentacija Zambije u Kumasi dovela 25 vračeva – mnogi navijači i igrači veruju da su vradžbine jedini razlog zašto je Zambija napravila veliki iznenađenje i 2012. godine osvojila Afrički kup nacija. Pažljivo odabrani pastori i vračevi su u ponoć, pre početka meča, počeli da pripremaju teren kako bi sprečili da zambijske duhovne sile "ponovo odluče rezultat". Gana je pobedila 2:1 i prvu utakmicu će u Brazilu igrati 16. juna protiv reprezentacije SAD.

I veza između fudbala i politike u Africi ima lokalnu dimenziju. Jedan od osuđenih zbog pokušaja puča protiv predsednika Džulijusa Njerera u Tanzaniji je pre toga radio za fudbalsku reprezentaciju kao "čarobnjak" – bio je optužen za "pružanja duhovne zaštite" pučistima. Naravno, mnogi veruju da puč nije uspeo samo zato što je predsednik na plati imao boljeg fetišera.

U današnjem Kongu, čak su i vođe opozicije verovale da Mobutu Sese Seko, zairski diktator koji je postao sinonim za "kleptokratu", vlada zahvaljujući crnoj magiji. Na pregovorima pred sam pad režima, Loran Kabila, vođa pobunjenika i otaca današnjeg presednika, nije se usudio da Mobutua pogleda u oči kako mu ostareli diktator ne bi "zarobio dušu". Mobutu je bio veliki ljubitelj sporta. Organizovao je čuveni meč Muhameda Alija i Džordža Foremana na fudbalskom stadionu u Kinšasi 1974. godine. Iste godine, Mobutu je poslao na svetsko prvenstvo u Zapadnoj Nemačkoj avion put "fetišera". Zairska reprezentacija je u tri utakmice primila 14 golova a da nije uspela da zatrese mrežu protivnika.
Nijedan podsaharaki tim kasnije nije stigao dalje od četvrtfinala. Ali podsmeh i komentari tipa "da vudu radi Haiti bi bio prvak sveta a Benin šampion Afrike" nisu oslabili verovanje u moć džudžua. Mnogi timovi i dalje troše više novca na vračeve nego na klupske lekare, koji se često žale da igrači ne slušaju njih već vudu konsultante.

Uspešne igrače je teško motivisati da redovno treniraju – mnogi se previše oslanjaju na to da će im vračevi pomoći da nadoknade propušteno. S druge strane, neke talentovane mlade fudbalere petljanje s džudžuom je koštalo života – ispijanje specijalnih tečnosti i izazivanje povraćanja (i time "čišćenja" i "izbacivanja" zlih čina iz tela) neretko ima tragičan rezultat. Mnogi ne biraju sredstva jer fudbal predstavlja jedini realistični izraz iz ubistvene bede u zemljama u kojima i po 70 % stanovnika živi sa manje od 100 dinara dnevno. (Ovako nizak standard ima manje od jedne desetine jednog procenta svih stanovnika Evrope, ali više od pola svih crnoputih Afrikanaca).

Neki igrači tvrde da su ih pred važne utakmica ljudi iz uprave terali da se podvrgnu rezanju tela žiletom kako bi "magična prašina" ušla u krvotok. Jedan kongoleški reprezentativac kaže da mu je telo ličilo na ventilator posle "seckanja" koje su zahtevali ambiciozni vlasnici tima. Imućniji navijači klubova u Kinšasi osnivaju "istraživačke komitete" kako bi locirali najbolje fetišere u zabačenim delovima zemlje veličine Zapadne Evrope u kojoj postoji samo par stotina kilometara asfaltiranih puteva.
Pored vudua koji se plaća iz klupske kase, i sami igrači troše ogromne svote novca na "afričku elektroniku", što je jedan od eufemizama za aktivnosti o kojima se malo ko usuđuje da javno govori.

Poznati fetišeri širom Afrike tvrde da su im fudbaleri najbolje mušterije. "Odliv mišića", veliki neprijatelj afričkog fudbala, učinio je da veštičarenje postane globalni binzis. Dobro plaćeni "internacionalci" se oslanjaju na džudžu koliko i talentovani sunarodnici kojima nije uspelo da se prodaju na bogatom Zapadu. Taribo Vest je po završetku karijere priznao da je najveći deo novca potrošio na usluge maribua – nigerijski bek je, pored domaćih, plaćao i senegalske i gvinejske vračeve jer je želeo da bude "čvrst kao stena u odbrani".

"Armiranje" i "zaključavanje" gola jedan je od najvažnih zadataka za svakog fetišera. Oni pripremaju beli prah i različite tečnosti koje će na gol liniju prosuti golman, kao i "gri-gri" koji će pokušati da sakrije u mreži – protivnička ekipa uvek ima ljude čiji je jedini zadatak da uoče gde su u golu i na terenu igrači ostavlili različita okultna oružija. "Otključavanje gola" pak zahteva ponovljeno udaranje nogom u stativu, ubacivanje posebno pripremljenih novčića u okvir i kidanje talsimana skrivenog u mreži. Na kvalifikacijama za Afričko prvenstvo 2007. godine, Benin nije mogao da postigne go protiv Togoa sve dok vrač nije utrčao na teren i sam pokidao "gri-gri".

Džudžu rituali na terenu i oko njega se kreću u rasponu od bizarnog i zabavnog do ružnog i okrutnog, što se uglavnom radi u noći pre meča. Posebno organizovani timovi čuvaju stadion 24 sata kako niko iz gostujuće ekipe ne bi mogao da priđe terenu. Često se može videti odbijanje igrača da se rukuju pre početka meča sa fudbalerima protivničkog tima, izlazak na teren u dresovima različitih boja ili sa belom maramicom u ruci, ulazak na stadion preko tribina ili, ako to nije moguće, hodajući unazad, započinjanje meča sa deset igrača, uporno "vatanje" i pipkanje najboljeg protivničkog igrača (kako bi mogli da nađu gde je sakri "gri-gri")...

Društveni pritisak na predsednike klubova da angažuju i plaćaju fetišere "miropomazane Bogom" je ogroman. Čak se i igrači koji ne veruju u moć džudžua i preziru ljigave marabue ne usuđuju da odbiju njihove usluge jer mogu biti optuženi za poraz svog tima. Ipak, i najveće pristalice "naučng pristupa" i osavremenjivanja afričkog fudbala danas priznaju da vudu i džudžu igraju važnu psihološku ulogu i da ne bi bilo dobro da sasvim nestanu, čak i kada bi to bilo moguće. Ritauli pomažu sportistima da se koncentrišu, odvoje od briga i pobede tremu. Svuda u svetu, fudbal se igra u glavi koliko i na terenu, a psihološka pripremljenost je često važnija i od veštine i od uvežbanosti.

Nema te odluke ili mere FIFE koja može iskoreniti veštičarenje iz afričkog fudbala. Štaviše, danas je glavno pitanje da li će zvaničnici podsaharskih timova u Brazilu samo okretati glavu ili će se pobrinuti da "čarobnjaci" budu prisutni blizu terena i pomognu fudbalerima. Za brojne afričke ljubitelje fudbala, džudžu je i dalje ne samo "12. igrač" već i glavni oslonac četiri crne reprezentacije. Možda neku od njih afričke čarolije konačno odvedu do finala.

Zoran Ćirjaković