Tuesday, December 24, 2013

"Bol će uvek biti tu"

U Kulturnom centru Beograda je 18. decembra 2013. godine otvorena izložba "Bogujevci // vizuelna istorija" – i vratila nas u ružnu prošlost. Kao i početkom devedesetih, kada su mnoge biografije i karijere građene na telima i patnjama nevinih, i danas se stradanje civilnih žrtava koristi kao moćna antipolitička mašina – sredstvo ućutkivanja i diksvalifikacije.

Naravno, stapanje umetnosti, sećanja i nekropolitike nije balkanski specijalitet. Svuda gde se ostvarivanje poželjne vizije budućnost vezuje za krvavu prošlost "potreban je lokus pamćenja na kome se lična i kolektivna sećanja mogu konstruisati, pridodati, ažurirati i reafirmisati", piše Kristijana Gruber sa Univerziteta u Mičigenu. "Kao i pričanje istorije, prikazivanje sećanja nikada nije nevina i prosta operacija".

To posebno dolazi do izražaja na prostoru koji je ne samo prezasićen zlom već i etnički uokvirenim, krajnje slektivnim sećanjem na zlo. Sve na Balkanu ima nacionalnost – i zločinci i žrtve i pravda. Zato ovde svaka umetnička, medijska i politička upotreba sećanja i svako insistiranje na manjku pravde predstavlja igranje vatrom. Ni jedan antinacionalizam na Balkanu ne deluje na devičanskom prostoru – čak i kada je sasvim nevin i naivan on obezbeđuje priručno opravdanje za gadne ispade drugih nacionalizama.

Uz fašizam, jedna od najčešće zloupotrebljavanih reči u govoru ovdašnjih preduzetnika suočavanja i pravde jeste normalnost. Tako je i ova memorijalna izložba predstavljena kao nešto što postoji iznad i izvan ideološkog konteksta – kao izraz normalnosti. Na taj način svako njeno osporavanje i kritika bivaju patologizovani i oklevetani. "Izložba 'Bogujevci – vizuelna istorija' ne sme biti sporna", piše Mia David, direktorka Kulturnog centra koji je u Beogradu postavio ovu "umetničku izložbu".

Ali, postoje brojne normalnosti. Ona u urbanoj Savamali nema mnogo toga zajedničkog sa onom u Goraždevcu ili u izbegličkom centru u Krnjači. Nažlost, ušuškana i privilegovana normalnost "nevladine Srbije" – kojoj se odnedavno priključila i Vlada – nije jedina srpska normalnost. I organizatori izložbe i mnogi samopravedni gosti na otvaranju su zaboravili da "drugi" koga nije lako razumeti i poštovati nije samo osoba drugačije vere i nacije.

Kada nas Mia David u citiranom autorskom tekstu poziva na empatiju i kaže da "moramo otvoriti dijalog i koliko god imali različite istine i stavove moramo naći snagu da čujemo jedni druge" ona, ipak, ne misli na sve "druge". Ljudi kojima je sporna ova izložba – koja, kako naglašava, "ne sme biti sporna" – tako bivaju gurnuti na ivicu čovečnosti i normalnosti, među spodobe koje ne treba čuti a kamoli poslušati. Štaviše, retorsko pitanje Mie David "Ko se plaši izložbe o zločinima?" sugeriše diskvalifikujući odgovor – takav strah pokazuju samo zločinci i oni koji ih podržavaju.

Nažlost, bojim se da glavni cilj ove izložbe nije bio da građanima Srbije ponudi istinu o jednom velikom i sramnom zločinu. Stiče se utisak da je organizatorima bilo važnije da prikažu sebe i one povređene ljude koji su svoje nezadovoljstvo i stavove na ružan način izražavali ispred galerije. Nije lepo što su vikali i vređali – ali i da su bili jako pristojni i tihi, oni kojima su želeli da se obrate ih ne bi čuli.

Među njima je bilo i srpskih žrtava. Još ih više ima među ljudima kojima je ova izložba "sporna" – ali koji u sredu uveče nisu bili na Terazijama. Da je ambiciozna beogradska direktorka želela i njih da čuje saznala bi neke bolne činjenice.

Na primer, sa izuzetkom malog broja Albanaca, uglavnom iz severnog dela Mitrovice, i stanovnika nekoliko nealbanskih sela na severu Makedonije, Srbi, destine hiljada nevinih ljudi, jedine su žrtve na Balkanu koje, ako to žele, danas ne mogu da se vrate čak ni u svoje spaljene kuće u velikom delu Hrvatske i na Kosovu.

I njihov bol će "uvek biti tu" – kao i bol preživelih "umetnika" iz porodice Bogujevci čija je rečenica citirana na zidu beogradske galerije. Ali, za razliku od albanskih sapatnika, Srbi imaju na raspolaganju jednu "pililu" protiv neizmernog bola manje – ogromna većina će ostati večni prognanici. Zato mislim da nije uviđavno podsećati srpske žrtve da za njih ne samo da nema pravde već ni povratka. Ako ne možemo da im pomognemo onda bi bilo ljudski da im bar ne guramo prst u najbolniju ranu.

Geopolitika beznađa: U potrazi za obećanom zemljom

Prašnjave, vrele i hronično siromašne varošice na jugu Alžira ne razlikuju se mnogo od evropske vizije pakla, mesta na kome je strašno živeti. Ali za ljude koji žive u Nigeru, samo nekoliko stotina kilometara južnije, alžirski Tamareset, izolovani gradić pun napetih vojnika i iskusnih švercera, predstavlja sliku i priliku boljeg života, jedini izlaz iz ubistvene bede. Niger je ove godine i zvanično postao zemlja u kojoj se najgore živi. Ova hronično gladna pustinjska država i veći od dva Konga dele poslednje, 186. mesto liste sastavaljene prema "indeksu ljudskog razvoja" koji objavljuje Program ujedinjenih nacija za razvoj.

Krajem septembra iz Zindera, velikog grada na jugu Nigera, ka Tamaresetu je krenula grupa od 113 ljudi, uglvnom porodica sa puno žena i dece. Iako jedni danas tvrde da su krenuli da "posete rođake u Alžiru" a drugi veruju da su išli da bi "živeli od prošnje", imajući u vidu da je u grupi bilo puno tinejdžerki najverovatnije su planirali da traže slabo plaćene kućne ili uslužne poslove. Ipak, svi u Nigeru znaju koji je pravi razlog putovanja koji je preživela samo 21 osoba. Oni su pokušavali da "pobegnu od još jedne loše žetve", kako je rekao Risa Feltu, gradonačelnik Agadeza, obavezne stanice za sve Afrikance koji krenu put "obećane zemlje" na severu.

Među mrtvima su bile 33 žene i 52 dece. Njihova tela su nađena raštrkana uz pustinjsku stazu koja vodi od mesta gde je bez benzina ostao jedan od dva kamiona do tridesetak kilometara udaljenog bunara. Par sati ranije vozači su putnicima naredili da pored puta sahrane rođake koji su već umrli od žeđi i čija su tela bila na kamionu koji se nekoliko puta kvario. Izgleda da ni stari kamion ni nervozni "šverceri ljudi" nisu izdržali trodnevnu igru mačke i miša sa alžirskom policijom i ostavili su i kamion i ljude. Zatražili su novac da bi kupili gorivo i više se nisu vratili.

Bila je to najveća tragedija od maja 2001. godine kada je 140 ljudi umrlo od žeđi na putu ka Libiji. Ali vozači i vojne patrole u ovom delu Afrike stalno nalaze kosture ljudi koji su umrli pre nego što su se dokopali Libije ili Alžira. Pukovnik Garba Maikido je izjavio da "pustinja uzima živote i uvek će ih uzimati" i da sve što vlasti u Nigeru mogu da urade je da pokušaju da "smanje rizik".

Voda je retkost i luksuz – upotrebljene, prazne plastične flaše se prodaju na komad na pijacama širom Sahelu ali su za većinu čak i one nedostupne. Kroz ovaj sve suvlji region, koji se prostire od Mauritanije na zapadu do Sudana na istoku, prolaze skoro svi putevi koji spajaju Podsharsku Afriku, najsiromašniji deo sveta, i Zapadnu Evropu, najbogatiji region.

U kamionima i pored prašnjavog puta u Nigeru su prošle nedelje od žeđi umirali ljudi koji su zaključili da više nijedan rizik nije preveliki, da je i smrt bolja od života koji žive i potpunog beznađa koje ga prati. Jedan stručnjak za Podsharsku Afriku je frustraciju stanjem u velikom delu regiona izrazio tako što je rekao da ne treba da "govorimo o tome kako ljudi tamo žive već kako umiru".

Prošlog meseca, par dana posle tragedije nedalako od italijanskog ostrva Lampeduza u kojoj je više od 300 migranata izgubilo život, mladi Somalijac, koji se nekako dokopao Londona, ostavio je domaćina BBC-ijeve emisije World Have Your Say bez reči. Nisam stigao da zabeležim njegovo ime, ali na sasvim rutinsko i benigno evrocentrično pitanje o "trafikingu" i lošim "švercerima ljudi" mladi gost u studiju odgovorio je da su ti loši ljudi za njega i mnoge njegove sunarodnike istovremeno bili i dobročinitelji i jedina nada. Zgodni Somalijac im je zahvalan jer su mu, u zamenu za novac, omogućili da pobegne iz propale države koja postoji samo na papiru i koja je toliko neuspešna da za nju već više od dve decenije nema statističkih podataka.

U gladnim podsaharskim okolnostima mnogo toga dobije drugačije značenje. Teško je stanovnicima Evrope dočarati šta znači apsolutna beda, život sa manje od 1,25 dolara dnevno, kako su Svetska banka i agencije UN definisale beznađe. Ispod ove granice bede u "crnoj Africi" živi polovina građana – između od 47 % i 50,5 %, u zavisnosti od istraživanja. S druge strane, u "beloj Evropi" u ovakvoj, "pravoj" bedi i hroničnoj oskudici živi manje od jedne desetine jednog procenta stanovništa. Zato nas na "starom kontinentu", ovenčanom blagom klimom i skladnom morfologijom, malo toga može pripremiti za susret sa životnim okolnostima južno od Sahare.

One se nisu bitno promenile ni tokom poslednjih godina naglašenog "afroptimizma", kada su zapadni mediji često objavljivali tekstove pod naslovom "Uspon Afrike". Štaviše, "rast bez prosperiteta" danas predstavlja jedan od najvećih afričkih paradoksa. Iako su u mnogim zemljama u prethodnoj deceniji beležene rekordne stope ekonomskog rasta profitirala je uglavnom malobrojna srednja klasa i šačica bogatih. Drugim rečima, oni koji su pre desetak godina živeli dobro danas žive mnogo bolje – ostali su uglavnom ostali ili hronično gladni ili strepe da će ih sušno leto (u Sahelu, na primer, kiša pada skoro isključivo od juna do septembra) oterati u bedu i naterati da krenu ili u prenaseljene gradove ili na sver, ka Evropi ili (manje siromašnom) arapskom svetu.

Štaviše, ne samo da Podsaharska Afrika predstavlja najsiromašniji deo sveta već zbunjujuće veliki broj stanovnika smatra da je postao potpuno beznadežan, da je razvoj završen i sve što želi je da nekako ode odatle. Razlog zašto uglavnom stradaju ljudi iz zemalja Zapadne Afrike i sa Roga Afrike je što su ostale države suviše daleko i što njihovi građani uglavnom nemaju nikakve šanse da stignu ni do Sahare, a kamoli do Mediterana.

Ipak, na stotine njih svake godine pokušava da se uvuče u spremište za točkove na putničkim avionima koji lete ka Evropi. Smrznuta tela koja ponekad ispadnu iz aviona pred sletanje na "Hitrou" su po pravilu afrička, tragična svedočanstva o razmerama teško pojmljivog očaja. Zahvaljujući činjenici da je mobilni telefon Hoze Matadea "preživeo" pad iz aviona, BBC je u aprilu uspeo da rekonstruiše životnu priču ovog mladića iz Angole koji je na svoj 26 rođendan u London stigao mrtav sa mobilnim telefonom i jednom funtom u džepu. Umro je negde na putu od hipotermije i nedostatka kiseonika.

Iako i mnogi Arapi pokuašavju da se po svaku cenu dokopaju Evrope, Podsaharska Afrika je ostala srž problema, polazna tačka svih hijerarhija očaja. Čak i oni globalni pokazatelji koji danas deluju ružičasto skoro su isključivo posledica mnogo inkluzivniijeg ekonomskog rasta na Dalekom istoku, prvenstveno jedinstvenog uspeha kineskih komunista u iskorenjivanju ekstremne bede. Na primer, jedan od glavnih Milenijumskih razvojnih ciljeva UN da na pola bude smanjen broj ljudi koji žive sa manje od dolar dnevno do 2015. godine biće ostvaren uglavnom zbog razvojnih uspeha u Istočnoj Aziji.

Afrike skoro da nema ni u naizgled trivijalnim ali moćnim pokazateljima u svetu u kome odavno važi maksima "konzumiram dakle postojim". U podsaharskim metropolama su se tek nedavno pojavili prvi "pravi", mada uglavnom neveliki, šoping molovi ali, sem u par od ukupno 48 država, još uvek nema McDonald's-a. Šta god neko mislio o hrani i ugođaju, ovaj lanac je postao važan statusni simbol za nastajuću srednju klasu u celom Trećem svetu, potvrda "stvarnog" prosperiteta i predugo odlaganog potrošačkog pozapadnjačenja. Štaviše, iz ugla velikih farmaceutskih kompanija, zemlje i regioni u kojima žive ljudi koji nemaju ni za Big Mac ne predstavljaju relevantno tržište – stare bolesti za koje još uvek nema leka su uglavnom tropske, prvenstveno "afričke bolesti".

Podsaharska stvarnost i tragedije koje je prate retko dospevaju na naslovne strane zapadnih medija. Ali to nisu samo "afričke priče" već one ilustruje važnost nekih (globalnih) ekonomskih lekcija koje smo skloni da preskočimo ili zaboravimo. Na prvom mestu je da je distribucija rasta često mnogo važnija od stopa rasta kojima su postali opsednuti i mediji i političari i njihovi bogati finansijeri. U Africi je ogroman "rast" poslednjih godina uglavnom završavao u džepovima onih korporacija i igrača koji žele ili brzu zaradu ili veliku zaradu koja se može brzo izneti iz zemlje.

S druge strane, ništa manje nije važno ni to iz kojih privrednih grana dolazi rast, čak i onda kada je jako veliki. Na primer, u Africi se, prema istraživanjima UN-ovog Međunarodnog fonda za poljoprivredni razvoj, pokazalo da je rast u poljoprivredi jedanaest puta efikasniji u smanjivanju siromaštva nego rast bruto društvenog proizvoda koji je ostvaren zahvaljujući drugim privrednim granama. Poljoprivredna proizvodnja u regionu iz različitih razloga opada već tri decenije. Ključnu ulogu je često imalo inistiranja na preuranjenom i kontraproduktivnom otvaranju tržišta ali i posledice klimatskih promena i nedovoljnih investicija u poljoprivredu. Stanovnici najsiromaših zemalja na obodu ratuće Sahare plaćaju najveću cenu "klimatskim ekstremima" iako najmanje doprinose klimatskim promenama koje ih izazivaju.

Afrika u Srbiji uglavnom postoji kao političko strašilo, nevažno i daleko mesto za naciju koja se, skoro cela, nedavno okrenula ka Briselu. Pre par godina sam u jednom tekstu pomenuo Niger ali je vredna lektorka naziv države promenila u Nigerija. Teško je govoriti ljudima koji veruju da je "ovde strašno", da smo dotakli dno ili da ne može gore o mestima na obalama dalekog Nigera gde jeste prilično strašno, gde stvarno ne može mnogo gore ili gde se na "pravom" dnu obično nađe rupa u koju cela jedna zemlja može da "upadne".

Nekada sam pokušavao da zamislim sebe – kako bi se ponašao u okrutnim i poražavajućim okolnostima? Ne znam šta me je više zbunjivalo. Da li gladni i tužni ljudi koji su, ne tražeći ništa, nemo zurili u mene dok je negde u Etiopiji vozač menjao točak ili deca u Burkini Faso koja su nečujno hodala na par koraka iza čekajući da popijem vodu iz plastične flaše? Da li neuhranjeno dete na severu Beninu kome sam dao nekoliko bombona od kojih je on dve podelio izgaldnelim devojčicama iz nomadskog naroda Fulani koje su, zajedno sa majkama, čučale pored puta ili devojčica u Togou koja ništa nije tražila ali se duboku poklonila kada sam joj dao par bombona?

Možda me, ipak, najviše šokirao tinejdžer u jednom selu u Etiopiji, u kome je vozač stao da bi kupio ćumur (mnogo jeftiniji nego u Adis Abebi), koji nije verovao da postoji neko ko želi da dođe u njegovu zemlju i koji me zgađeno pitao: "Šta to ima ovde da se vidi? Zašto si došao ovde?" Nije bila reč o tome da nisam razumeo zašto me to pita. Ono što me je posramljenog ostavilo bez teksta je nemoć da nešto uradim kako bi realnost u kojoj su takva pitanja legitimna bila promenjena.

Nažalost, mnogi kao da su odavno odustali i žive neko suspendovano, praktično mrtvo vreme. Nisam siguran da mnogi od onih koje sam sretao još uvek veruju u bilo šta, pa ni u čudo, "dobru vilu" koja će ih prebaciti u Evropu, mesto gde stanuju prosperitet i modernost, reč koja se u Africi, čini mi se, čuje mnogo češće nego u drugim delovima sveta. Pri tome, imao sam sreće da ne budem južno od Sahare tokom onih najstrašnijih godina kad zavladaju "epidemije gladi" – famine na engleskom, užas za koji ni ne postoji prava reč na jezicima klimom blagoslovenog Balkana.

Meriti bedu i beznađe pojedinaca u današnjem, državocentričnom svetu nije lako. Ali ne radi se samo o anegdotalnim primerima, slučajnim slikama sa jednog ogromnog prostora. Krajem septembra objavljeni su rezultati velikog istraživanja "Afrobarometra" koje je obavljeno u 34 podsaharske zemlje na uzorku od 50.000 ljudi. Autori su zaključili ne samo da većina stanovnika "živi siromaštvo" i da se po tom pitanju "malo toga promenilo" već i da "postoje razlozi da budu dovedene u pitanje stope rasta koje su prijaviljivale" države regiona.

Cela Podsaharska Afrika danas troši struje koliko i Njujork, a Čad, država koja je dvostruko veća od Francuske, korsiti manje električne energije nego zgrada Svetske banke. U većini zemalja malo ko putuje. Putevi su uglavnom prazni a vozila jako stara. Ne sećam se da sam video da se neko brecne ili iznenadi kada se autobus pokvari i svi neočekivano zanoće u nekoj nedođiji. I dalje je, po pravilu, južno od Sahare sve drugo skuplje od vremena. Autobusi kreću kada se napune. Ako se drže voznog reda, to znači da se radi o popularnoj liniji na kojoj su karte unapred rasprodate. Za brojna mesta prevoz postoji samo pijačnim danom. Čak i u mnogo gušće nasljenim zemljama od Nigera na mnogim važnim putevima često satima ne prođe ni jedno vozilo.

Ekonomske i "klimatske migracije", što su u žargonu međunarodnih organizacija neki od eufemizama za beg od bede, predstavljaju jedan od glavnih pokretača ljudi. Mnogi ostanu zaglavljeni negde na dugačkom putu na sever. Samo u Agadezu preko pet hiljada ljudi životari u improvizovanom "logoru za migrante", nekoj vrsti svratišta koji stanovnici zovu "geto" – u njemu su zajedno oni koji čekaju švercere ili ugovaraju cenu, ali i ljudi koji nemaju novca ni da nastave put ka Alžiru ili Libiji niti da se vrate kući. Svi koji se dokopaju Libije bar mogu da očekuju da će naći sezonski posao i tokom nekoliko meseci teškog fizičkog rada zaraditi dovoljno za nastavak rizičnog puta ka Evropskoj uniji.

Mediteran, kao neki ogromni, široki "kanal", i Sahara, moćni prirodni "bedem", vekovima su štitili i, u velikoj meri, garantovali prosperitet i stabilnost u današnje "tvrđave Evropa". Mnogi znaju da nemaju ne samo novca već ni dovoljno snage za jedan takav put. Iako su nezaposlenost u Libiji, Tunisu i Alžiru ogromni, mnogi migranti iz "crne Afrike" su spremni da rade za jako malo novca kako bi preživeli. Tuniska ili Alžirska beda je neuporedivo manja u odnosu na stanje na istoku Burkine Faso ili u Južnom Sudanu.

I u Libiji je konačno splasnula rasistička, "antiafrička" histerija koja je pratila Gadafijev pad i povratak njegovih vernih tuareških ratnika u Mali i Niger. Libija leži na "najlakšem putu" između Podsharske Afrike i Zapadne Evrope. Sve je više crnih Afrikanaca koji na prometnim raskrsnicima u Tripoliju čekaju da ih neko angažuju i spavaju u malim kartonskim naseljima ispod velikih nadvožnjaka.
Gadafi je tokom poslednjih godina vladavine bio dobar čuvar velike saharske kapije "tvrđave Evropa".

Libijska granica je danas otvorenija i slabije kontrolisana, ali mnogi se i dalje plaše mržnje i sumnjičavosti Libijaca prema crncima, "Gadafijevim ljudima". Od oko 5000 Afrikanaca koji, prema procenama UN, svakog meseca pokušavaju da se preko Nigera dokopaju Evrope većina ide ka Alžiru, Tunisu ili Maroku. Oni koji dolaze iz Somalije i Eritreje, i ne vezuju se za Gadafijev režim, najbrojniji su, uz mlade Sirijce, putnici na čamcima koji iz Libije kreću ka Malti i Lampeduzi.

Iako sve češće govorimo o "ilegalnim migracijama" u stvarnosti se, po pravilu, radi o očajničkim pokušajima bega od ubilačke bede. Gledano iz afričke perspektive, korišćenje ovakvih izraza predstavlja izraz kriminalizacije često jedine validne alternative i delegitimisanje prava na potragu za životom dostojnim življenja u sve dublje podeljenom svetu. Čak je i Ban Ki Mun, odmereni generalni sekretar UN, prošlog meseca upozorio da je sve manje kanala za legalne, "bezbedne i uređene migracije".

Tako ni građani Srbije, obradovani "belim šengenom", ne mare mnogo za to koliko je građanima afričkih zemalja postalo teško da dobiju vizu za Srbiju. Na primer, Egipćanka koja u Kairu radi za veliku zapadnu korporaciju odustala je nedavno od pokušaja da kao turistkinja poseti Srbiju, Bosnu i Hrvatsku. Pozivna pisma i potvrde koje ove tri ambasade danas zahtevaju učinile su da jedno takvo putovanje na
Balkan postane nemoguća misija.

Prepreke nisu samo administarivne. Premijer Malte je nedavno upozorio da Mediteran, more koje u ovom delu sveta razdvaja bogati Globalni sever i siromašni Globalni jug, može da postane "groblje" očajnijka. Glavna podela u današnjem svetu je ekonomska i Mediteran i Sahara doprinose njenom održavanju.

Pukovnik Maikido je obećao je da će vlasti "žestoko kazniti" švrcere ljudi a glasogovornik vlade u Nijameju je saopštio da je prošlonedeljna "tragedija bila rezultat kriminalnih aktivnosti koje vode razne vrste trafiking mreža". Kao i zvaničnici u Nigeru, i funkcioneri EU vole da govore o "švercerima koji eksploatišu ljudski očaj". Ali ključ ovog velikog problema nije u švercerima već u očaju. Nažalost, radi se ne samo o tragediji kojoj se ne nazire kraj već o tragediji kojoj je sve teže zamisliti kraj.

(Novembar 2013.)

Sunday, December 15, 2013

Mаndelina lekcija za loše balkanske đake

U Južnoj Africi je 15. decembra sahranjen veliki čovek čije moćne ideje, nažalost, nisu imale dovoljno odjeka u bivšoj Jugoslaviji. Nelson Mandela nije bio samo predvodnik crnačke zajednice koja je decenijama bila meta monstrouznih zločina – i sam je bio velika žrtva. Ipak, on je odlučio da za sebe i ljude svoje rase ne traži pravdu oličenu u kažnjavanju izvršilaca.

Mandela se opredelio za osnivanje Komisije za istinu i pomirenje i time je interese jedne složene, višenacionalne zajednice stavio iznad prava žrtava i apstraktnog principa pravde. "Drugačiji čovek koji je prošao kroz isto iskustvo bi možda tražio tribunale za ratne zločine", piše londonski Ekonomist. Zahvaljujući Mandeli dve zajednice danas žive zajedno u demokratskom društvu. Višerasna Južna Afrika predstavlja svedočanstvo o valjanosti njegovog modela i vizije da će do pomirenja doći samo ako se žrtve odreknu retribucije i osvete nad belcima.

Postojala je i druga mogućnost. "Svuda gde se dešavalo masovno nasilje uvek postoji izbor između pravosudnog pristupa i pregovora u kojima moraju biti uključene sve strane, bez obzira koliko su veliki zločini koje su počinile, kako bi se razgovaralo o budućnosti", piše Mahmud Mamdani, profesor na Kolumbija univerzitetu u Njujorku koji proučava genocid i njegovu politizaciju.

Umesto Mandelinog, na Balkanu je primenjen sudski, nirnberški model. Štaviše, Mamdani ističe da je "logika Nirnberga" po završetku Hladnog rata postala ne samo poželjni već, praktično, jedini dozvoljeni odgovor. "Problem je u tome što masovno nasilje nikada nije samo stvar kriminala pošto ono uključuje krivična dela koja imaju političke posledice", kaže Mamdani.

Radoslav Stojanović je bio izložen oštrim napadima kada je, pozivajući se na aparthejd, pokušao da ukaže da politički sporovi "kakav je konflikt, međureligijski, međudržavni, nije bitno... nisu primereni sudskom rešavanju". Žarko Puhovski je njegov stav nazvao besmislenim i neodrživim. Ali beogradski profesor je, u suštini, samo izložio Mandelinu logiku koja je omogućila nastavak suživota u jednom zločinima zatrovanom društvu.

Ključnu ulogu u okončanju aparthejda i postavljanju održivih temelja duboko podeljene zemlje imala je Konvencija za demokratsku Južnu Afriku. Dok neki ovdašnji nacionalni lideri odbijaju da sednu za pregovarački sto pod izgovorom da se "ne može pregovarati sa zločincima", Mandela tokom trajanja Konvencije nije samo razgovarao sa zlotvorima – on im je dao ogromne ustupke. Da nije završena (bolnim) kompromisom ne bi bilo ni Komisije za istinu i pomirenje niti bi mržnjom nabijene zajednice počele da žive u miru.

Nasuprot tome, Mamdani kaže da tamo gde je zavladala logika Nirnberga dve strane, po pravilu, žive razdvojeno. Interesi preživelih na tim prostorima "moraju uvek biti stavljeni na prvo mesto u svakom političkom poretku koji je uspostavljen posle perioda masovnog nasilja. U Ruandi danas, kao i u Izraelu, država vlada u ime žrtava", piše američki profesor. Štaviše, verovanje da u Runadi postoje novi "Jevreji" i "nacisti" utrlo je put "drugom genocidu" – (Tutsi) žrtve su postale ubice (Hutua).

Mamdani smatra da je "Nirnberg" vremenom ideologizovan, odvojen od svog istorijskog i političkog konteksta i pretvoren u recept: "jedini politički ispravan i moralno prihvatljiv odgovor na masovno nasilje". U slučaju Nemaca i Jevreja logika Nirnberga je savršeno funkcionisla u jednom "nepolitičkom kontekstu" – u uslovima kada su etnički određene žrtve i zločinci postali razdvojeni i kada "budućnost društva" više nije bila tema.

Kada ovaj uslov nije zadovoljen, piše Mamdani, ideja "novog Nirnberga" postaje opasna. U njenoj senci zajednički život postaje moguć samo u uslovima nekog oblika diktature ili "humanitarne okupacije", kakva je ona kojom u Bosni i Hercegovini upravlja visoki predstavnik. U Sarajevu i Banjoj Luci niko uticajan više ne traga za istorijskim kompromisom. Dejtonski mir počinje da liči na dugačko primirje – za skoro dve decenije ova zemlja se ni za milimetar nije pomerila ka samoodrživosti.

Logika Nirnberga je cementirala balkanske podele. Posle Haških presuda teško je zamisliti da pripadnici naroda koji su dobili opravdanje da sebe vide kao kolektivne žrtve mogu ponovo živeti zajedno sa nacijama koje je Hag uokvirio kao zločinačke. I u Bosni i na Kosovu i u Hrvatskoj je postalo prilično očito da ne samo da se preko sudnica ne može stići do zajedničkog života – već ni do pravde.

Niko u regionu nije zadovoljan Haškim tribunalom, najambicioznijim otelotvorenjem logike Nirnberga. Žrtve nisu dobile dovoljno pravde, a paranaučno dokazivanje navodno kulturalnih korena "udruženog zločinačkog poduhvata" pretvorilo se u presudu jednom narodu i njegovoj istoriji. Mnogi danas veruju da je i ćirilica "genocidna". Istovremeno, haške presude su na svim stranama monstrume pretvorile u moderne svece.

Pri tome, nirnberška "zločin i kazna" logika ne može da postoji uporedo sa Mandelinom "zločin i priznanje" logikom – jedna, zasnovana na principu sve ili ništa, isključuje onu drugu, koja podrazumeva kompromis. Zato su ovde različite državne i regionalne komisije ili brzo propadale ili su od samog početka predstavljale pokušaj zlopotrebe velike ideje.

Mandela je sprečio da budućnost Južne Afrike postane potčinjena ružnoj prošlosti. Na mržnjom i sećanjem na zlo natopljenom Balkanu logika Nirnberga nas je ohrabrila da nastavimo da živimo u prošlosti. U malenim nacionalnim državama sve je podređeno "jučerašnjim žrtvama". Usput smo ostali i bez pravde i bez zajedničke budućnosti. Nažalost, ne samo da nije bilo poredivog velikana, već nismo uspeli da naučimo najvažniju Mandelinu lekciju.

"Samo Sinan Srbiju Spasava"

(Tekst objavljen u NIN-u 2006. dodine)

Već nedeljama u Srbiji besni prljavi muzički rat. Sukobljene strane, ukopane u dva blatnjava rova, kao simbole istakle su zastave Guče i Exita. Gučofobi su na samom početku posegnuli za dehumanizacijom neprijatelja, omiljenom taktikom balkanskih medijskih ratnika. Komentator jednog uglednog beogradskog nedeljnika je posetioce dragačevske fešte uporedio sa svinjama. Ovaj novinar smatra i da Guča nije ništa drugo nego promocija imidža Srbina kao dobrog divljaka u “šljivarsko-malinarskoj zapadnosrbijanskoj provinciji”.

Uključili su se i srbofobični mediji iz okruženja. “Feral tribjun”, nekada svetla tačka na balkanskoj medijskoj sceni, već mesecima vodi prljavu antisrpsku kampanju, poredivu sa antihrvatskom histerijom u nekim beogradskim medijima početkom devedesetih. Pišući o Koštunici koji se “s trubom u ruci... (baca) na vruće pečenje s panja”, splitski nedeljnik sugeriše da je “masovno ludilo u Srba opet... dobilo razmere kolektivne poremećenosti”.

Prošlog petka ste u Srbiji mogli naći dva dokaza o osporenoj normalnosti Srbije i nebuloznosti ovakvih argumenata. Jedan je bilo otvaranje jubilarnog Bitefa. Još uverljiviji je bio koncert na drugoj obali reke, na oronulom stadionu na Tašmajdanu. Tik pored Pete beogradske gimnazije, “srpskog Itona”, glavnog inkubatora elite koja se iste večeri s razlogom okupila na sjajnoj kanadskoj predstavi u Sava centru, pevao je Lozničanin Sinan Sakić sa svojom gošćom Šemsom Suljaković, Bošnjakinjom iz Maglaja. Odlično posećeni koncert na kome je bio približno isti broj “bele” i romske publike u jednoj od rasno najhomogenijih prestonica u Evropi, predstavlja pravi pokazatelj koliko se daleko Srbija odmakla od miloševićevskog bezumlja.

Sinan (što znači “koplje” na arapskom) i Šemsa (“Sunčica” na arapskom) proboli su i zagrejali srca više od pet hiljada prisutnih. Sarajevski “Dani” pišu da je Sinanova muzika lek za “bol ovdašnjih socijalno ugroženih kategorija”, a njegova biografija dokaz “da se i na Balkanu može doživeti američki san”. U petak na tribinama tašmajdanskog stadiona nije bila ni prva, ni druga, ni treća Srbija. Ekstaza je nastupila kada je Sinan zapevao stihove svog najvećeg hita: “Ej, od kada sam se rodio, sreće nisam imao, ej, od kada sam se rodio, s mukom sam se družio”. S njim su zajedno na Tašu pevale hiljade ljudi koji nisu profitirali ni od Karićevih miliona, ni od Soroševih donacija, ni od dilovanja DB heroina iz sefova beogradskih banaka, ni od Milove “demokratizacije” švercom. U publici su uglavnom bili mladi ljudi, radnička klasa čija zgodna tela nisu oblikovali ni plastični hirurzi ni sprave u fensi teretanama, već fizički rad i praznjikavi tanjiri.

Negde ne kraju drugog sata, kada je Sinan po drugi put zapevao hit “Lepa do bola”, Ciganka golišavog stomaka je prijatelja sa devedesetdvojke i mene (poseta koncertu nam nije bila “radni zadatak”) polila pivom. Bilo je u hipnotisanoj, na momente ekstatičnoj publici i nabildovanih likova u uskim crnim majicama na kojima je bio tekst himne “Bože pravde”, ali i ciganskih transvestita iz “kartonskih naselja”. Ako ste na Balkanu odrastali tokom nesrećnih devedesetih, često sa balastom tuge kao jedinom svojinom, malo šta vas može više zbližiti od Sakićevih stihova: “Hajdemo dalje, moja tugo, tamo gde nas ne zna niko, pričo moja iz detinjstva, na tebe sam naviko”.

U Sinanovim pesmama naći ćete odraz, ne samo naše tuge, već i njegove velike porodične tragedije. Sakijeva popularnost širom jezikom (i tugom) ujedinjenog poluostrva je posledica toga da on – za razliku od “ovdašnjeg samodovoljnog i autističnog političkog establišmenta” (“Dani”) i većine svojih kolega – ume da s lakoćom tugu o kojoj tako iskreno i otvoreno peva, pretvori u nadu, vulkan pozitivne energije, proslavu radosti življenja, ali i da, kada poželi, natera ceo stadion – bilo da su na njemu ratni invalidi Izetbegovićeve Armije BiH, Arkanovi “tigrovi”, ili obični Beograđani i Sarajlije – da zaplače. “Dani” pišu da je Sinan “narod... naučio uživati u bolu”. Nekadašnji elektrovarilac iz Loznice je danas svestan da ga “publika gleda kao Boga” – često ćete na koncertima videti transparent “Bog na nebu, Sinan na zemlji”. To je ogroman uspeh ako se ima u vidu da Sakić predstavlja istinski andergraund, da je omražen među “sofisticiranim” muzičkim urednicima i decenijama ignorisan od strane medija.

Jedini transparent na koncertu na Tašu bilo je veliko crno platno sa četiri ocila i natpisom “Samo Sinan Srbiju Spasava”. Sinan kaže da mu je najveća želja da “ostane zdrav i normalan” i u tome njegova publika vidi i svoje spasenje. Sakijeva gošća Šemsa peva: “Izdali me prijatelji, izdao me brat, izgubila sve sam bitke, al’ još vodim rat.” Njihov rat za normalnost je bitka protiv onih koji bi da nam politika ostane (zla) sudbina. Omaleni, harizmatični Sakić, fanovi ga zovu “Sike Sake”, tako je postao ultimativni antidot za sve sejače otrovne balkanske magle – bila ona neonacistička, pseudograđanska, fundamentalistička ili ultranacionalistička. Ovaj Rom i musliman se okrenuo Sai Babi – hrišćanski fundamentalisti bi rekli “postao je sektaš”, a oni islamski da je postao apostata i time učinio najveći od svih grehova.

Pred rat u Bosni je odbio da peva za SDA – Safet Isović je zato njegov koncert u Sarajevu 1999. godine na kome se okupilo 12 000 ljudi prokomentarisao rečima: “Još samo treba da se na Ilidži organizuje guslarska večer i da se na njoj pojavi Radovan Karadžić pa da shvatimo kako smo nisko pali.” Za islamiste teško je biti musliman i izgovoriti nešto gore od Sinanovih stihova: “Pijem na eks, do dna, do dna, pijem na eks, tako mi se pije jer mi do života nije.” Zbog sličnih reči Čeb Hasni, Sinanov alžirski kolega, ubijen je 1994. godine.

Sinanov koncert je nudio mnogo lekcija. Na primer, brojnim napaljenim, “urbanim” stanovnicima jedine srpske metropole pružao je mogućnost da konačno shvate značenje reči “urbano” i “ruralno”, “da vide narod” (“Dani”), da saznaju da nije stoka, da budu među Ciganima ili da otkriju istinski neraskidive veze (srpskog) Beograda i (muslimanskog, nekada multietničkog) Sarajeva. Mogli su da se upoznaju i sa bliskostima Srbije sa Indijom i Alžirom – Sinan svoju muziku, koju komponuje Leskovčanin Miodrag Ilić, zove jednostavno “orijental”. Ciganin koji je još pre rata osumnjičen da je prvi “uvezao orijentalni melos”, “islamizovao muziku” u Srbiji, započeo “magrebizaciju Balkana” i omogućio Alžircima “da pokore naše uši”, objasnio bi im i “da sve što čovek radi, treba da radi iz srca”.

Mnogi su propustili i ovu priliku. “Hoćeš da ideš na Sinana Sakića, pa ti nisi normalan”, bio je komentar devojke jednog uglednog Beograđanina na (neostvarenu) ideju da u petak uveče umesto u Sava centar ode na Taš. Vatrena čedistkinja iz kruga “dvojke” koju je nervirala buka sa tročasovnog Sinanovog koncerta koja se čula u njenom stanu (i koja je znala da sam bio na Tašu) pitala me “da li ću sada da odem da pečem prasiće na Palama”? Ovde se, naravno, ne radi o muzici.

Sa Sinanom i Šemsom na Tašu su nastupili i sasvim turbo Indi i Acko Nezirović, pretvarajući ovaj koncert u retrospektivu zvuka čije se trajanje i popularnost u Srbiji lažno predstavlja kao “generator zla”, koje je predstavljeno kao sinonim za klanje ne-Srba, navodni je dokaz nepromenjivosti “brloga u kome živimo” i pokazatelj “stanja (koje) je najblaže rečeno odvratno i po svemu (sic!) podseća na period mračnih devedesetih” (forum “Zamisli Srbiju”).

Stalno se “dokazuje” navodna veza između raznih inkarnacija neofolka, shvaćenog kao “maligni” orijentalni šund (za razliku od valjda lekovitog zapadnog šunda), sa zločinima u Miloševićevim ratovima i “Koštuničinom vizijom Srbije. Blato, kaljuga, tor za stado...” (“Zamisli Srbiju”). Tako za zaslepljene sledbenike propovednika “urbane” mržnje iz magazina “Republika” i radijske emisije “Peščanik”, čak i poseta koncertu jednog Ciganina, muslimana, odlazak na najmultirasniji i najmultietničkiji masovni skup održan u Beogradu u poslednjih petnaest godina, postaje doprinos “oživljavanju” politike ratnih zločina i znak podrške Ratku i Radovanu. Ako već treba naći nešto u Srbiji što je stvarno bolesno, onda su ovakva, perverzna shvatanja odličan primer.

“Što se tiče današnje muzike, ja ne odlučujem o tome. Odlučuje narod i publika kojima se to sviđa i koji to slušaju”, kaže Sakić. Za razliku od njega sve glasniji zagovornici bizarne neomiloševićevštine prezentirane kao borba protiv “gučanstva” u suštini zahtevaju ukidanje različitosti. Ili “kuka, motika, plug i Guča” ili “Exit, mladih, nasmejanih i progresivnih individua... Izbor je sasvim jednostavan”, piše na forumu “Zamisli Srbiju” u pohvali teksta Ivana Torova “Zveckanje – srpskom trubom”. U diktaturi su svi izbori jednostavni. Te ružne istine se većina čitalaca seća i bez podsećanja i uvida u reciklirane recepte za ispiranje mozga koje širi ovaj forum “građanske” antidemokratičnosti i njegov vodeći komentator.

S jedne strane, Torovljevo podsmevanje i vilifikacija “dobrog nacionalizma” neodoljivo podsećaju na traktate o “lošoj demokratiji” koji su često služili kao argument za najgore diktature. Još je opasnije što ovakvo diskvalifikovanje “dobrog nacionalizma” i “nacionalne sabornosti” u Srbiji, njihovo izjednačavanje sa ekstremizmom u vreme neverovatnog rasta verskog i etnonacionalizma širom (ne samo) zapadnog sveta – od SAD do Švedske, predstavlja neodgovorno, salonsko guranje birača u naručje radikala. Neukost ili dobronamernost tu ne mogu biti izgovori. U najboljem slučaju, ovo bezumno zveckanje teškim rečima će još više udaljiti birače od liberalne Srbije, koja je već zabrinjavajuće slaba. Ovim vitalnim političkim krilom dominiraju autistični i samoživi autoriteti koji je – donkihotovski ratujući protiv Guče, Cece i prasetine, na primer – guraju u samodestrukciju i dalju marginalizaciju.

Da bi jednog dana možda uspeli da očiste “Koštuničinu Guča Srbiju”, navodno zagađenu “gotovo svakodnevnim pojavnim oblicima neraskinutog kontinuiteta sa Miloševićevom politikom” (Torov), naši dekontaminatori bi morali prvo sebe da dekontaminiraju. Nije potrebno da zavole narodnjake ili Guču, kako je nespretno sugerisao srpski premijer u avgustovskom govoru koji je uzet kao povod za ovu poslednju agresiju građanskih ekstremista na srpsko-romski pop. Za početak bi mogli da probaju najstariji recept sa spaljivanje svih, pa i najgorih paraurbanih, kultur-rasističkih iluzija: susret sa realnošću. Dakle, prvo jedan Sinan uživo. (Ako ne mogu da nađu Sinana, može i “zamena” u obliku Šabana ili Šemse. Deluju i Ceca i Guča. A pomoglo bi im i nedelju dana u Alepu, Džaisalmeru ili Oranu.) Treba naglasiti da poseta Exitu ili Bitefu, kao i konzumiranje prasetine i piva, ne utiču na efikasnost ove terapije.

Dok ovaj ili neki drugi “lek” ne počne da deluje, oni će biti u sukobu i sa brojnom Sinanovom multietničkom publikom i sa najuglednijim svetskim institucijama koje, kao na primer njujorški Freedom House, tvrde da je (Koštuničina) Srbija (za razliku od Miloševićeve) “slobodna zemlja”. Sve dok se nekako ne susretnu i sa Srbijom i sa svetom, svako njihovo ratovanje, i muzičko (protiv “drndiguza i sisotresa”) i političko (protiv “vožda nove, Guča Srbije”), predstavljaće ono što Englezi zovu “propovedanjem obraćenima”. Ili, da parafraziram srpsku poslovicu, neuki pop i jariće krsti.

Tuesday, December 3, 2013

Teret ušećerene prošlosti

Velike ideje teško umiru čak i onda kada se njihovo otelotvorenje pretvori u krvavu tragediju. Naravno, malo ko danas veruje da će nam se jednoga dana dogoditi "četvrta Jugoslavija" ali dobili smo moćni jugoslovenski mit.

Iako je mitološka ponuda izuzetno obilna, on u nekim delovima pokojne države ima značajan uticaj na sagledavanje uzroka brojnih frustracija i odluke nezadovoljnih građana. Moderni politički mitovi mogu biti zaslepljujući koliko i romantične legende koje su odavno postale deo naše kolektivne svesti.

Verovanje u zavodljivi jugoslovenski mit se, naime, ne zasniva samo na ušećerenoj viziji zajedničke prošlosti već podrazumeva ignorisanje otrežnjujuće stvarnosti.

Danas su nestabilne i sumorne one države koje najviše liče na "Jugoslaviju u malom", prostori na kojima pripadnici različitih naroda, vera i kultura još uvek žive zajedno. Najprosperitetnije su Slovenija i Hrvatska, bivše republike koje su najmanje jugoslovenske. Najmnogoljudnija manjina u Sloveniji ne čini ni dva odsto stanovništva, a Srba u Hrvatskoj ima oko 4 % i njihov broj je u stalnom opadanju.
O veličini izazova sa kojima se suočava nekada "konstitutivni narod" govori i to da jedan od retkih Srba čiji lik redovno ulazi u hrvatske domove sebe smešta u rubrike "anacionalan" i "mi Hrvati". Ne radi se o nedostatku lične hrabrosti. Muževni voditelj je samo u kontaktu sa realnošću u najmlađoj državi članici Evropske unije.

Izbori danas ne liče na popis stanovništva jedino u jednonacionalnim sredinama. Tek kada je u Hrvatskoj cementirano (nacionalno) jedinstvo bez (višenacionalnog) bratstva srbofobična nacionalistička politika je prestala da bude jedina hrvatska politika. Ali i dalje svaki pokušaj da prisustvo "pravoslavaca" postane vidljivo biva dočekno pozivima da front ponovo postane hrvatski horizont.

Malo istočnije, naziv "Socijaldemokratska partija Bosne i Hercegovine" prikriva činjenicu da se radi o jednoj od bošnjačkih stranaka. Integracija koja se pominje u nazivu "Demokarstske unije za integraciju" ne odnosi se na Makedoniju, državu u čijem parlamentu sedi 15 poslanika ove stranke, već na susednu Albaniju.

Više ne govorimo isti jezik. Ono što se u Beogradu naziva građanski rat u Sarajevu se kaže agresija. Genaral koji je u Zagrebu heroj u Beogradu je ratni zločinac. Velika srpska tragedija je najveći hrvatski praznik.

Podjednako su porazna i shvatanja koja ujedinjuje bivše Jugoslovene. Svuda su najveći, a neretko i jedini "pravi" neprijatelji pripadnici naroda sa kojima se nekada živelo u zlosrećnoj zemlji. Stvarni i osporeni masovni zločini i genocidi predstavljaju temelje na kojima su građene današnje države naroda-žrtava.

Nikada neću zaboraviti kada nam je jedan bošnjački političar na pitanje zašto je desetogodišnju ćerku vodio na iskopavanje masovne grobnice odgovorio da mu je cilj bio da obezbedi da devojčica nikada ne ponovi njegovu grešku i poveruje Srbima. U zemljama u kojima su u jamama, masovnim grobnicama i logorima nalaze ključne lekcije odrastanja svako nacionalno "nikada više" podrazumeva i nikada više Jugoslavije.

Nije lako sa oboda masovne grobnice pogledati u budućnost. Mnogo je lakše prevideti koliko su duboko zločini iz prošlosti urezani u svest mladih. Previše je ovde ljudi koji sebe vide kao genetski nevine ostatke naroda koji su preživeli seriju genocida.

Uz jugonostalgičnu slabovidost ide i antinacionalistički zaborav.

U Jugoslaviji nije bilo moguće pobeći od nacionalnog. Nesupešni pokušaji Partije da stvori "dobar" jugoslovenski nacionalizam bili su praćeni stalnim inistiranjem na nacionalnom izjašnjavanju. "Republički ključ" i stvaranje često sasvim apsurdnih ili lažnih nacionalnih simetrija obezbedili su da prvi demokratski izbori označe ne samo smrt komunizma već i nestanak prave Jugoslavije.

Ipak, mnogi ne kriju da žal za Jugoslavijom za njih predstavlja lament nad dobroćudnom diktaturom. Ali čak i oni koji danas priželjkuju naslednika, autoriet koji bi mogao da zameni druga Tita, kandidata uglavnom prepozanaju u Istanbulu, Briselu ili Beču, daleko od Jugoslavije.

Deo jugoslovenskog mita je i shvatanje da niko nije želeo da ostane u Miloševićevoj Jugoslaviji – "ko god je mogao pobegao je iz nje". Ali nije reč samo o tome da su svi "beg" počeli da planiraju mnogo pre Miloševića, već da "grobar Titove Jugoslavije" nije čedo srpskog nacionalizma. "Mali Lenjin", kako su ga zvali dok je bio na čelu beogradskih komunista, bio je tipičan proizvod titoističkog sistema i brojnih komiteta.

I Ovčar i Kablar su izašli iz mode mnogo pre Miloševića. Kada ružni stereotipi i podozrivost nisu bili nacionalni oslanjali su se na geografiju – na bogatijem severu važilo je shvatanje "što južnije to ružnije". Još su u hapsburškim delovima samoupravne Jugoslavije od Srba jedino bili gori osmanski "Srbijanci".

Danas ovakvo viđenje "civilizacijskih" razlika obično uključuje stav da ako Jugoslavija već ne može da bude velika onda Srbija treba da bude što manja. Kako je nedavno sugerisao jedan od ovih neobičnih jugonostalgičara, evropska "Vojvodina je odocnela" i propustila poslednji brzi voz iz siromašnog, azijskog Balkana.

Pitka, mitska slika Jugoslavije opstaje uporedo s pokušajima da se njeni višenacionalni ostaci još više izdele i udalje. Ne znam koliko dugo će se održati. Važno je samo da ponovo ne postane državotvorna. Neke velike ideje jednostavno ne treba da postanu stvarnost.

Zoran Ćirjaković