Skip to main content

Mаndelina lekcija za loše balkanske đake

U Južnoj Africi je 15. decembra sahranjen veliki čovek čije moćne ideje, nažalost, nisu imale dovoljno odjeka u bivšoj Jugoslaviji. Nelson Mandela nije bio samo predvodnik crnačke zajednice koja je decenijama bila meta monstrouznih zločina – i sam je bio velika žrtva. Ipak, on je odlučio da za sebe i ljude svoje rase ne traži pravdu oličenu u kažnjavanju izvršilaca.

Mandela se opredelio za osnivanje Komisije za istinu i pomirenje i time je interese jedne složene, višenacionalne zajednice stavio iznad prava žrtava i apstraktnog principa pravde. "Drugačiji čovek koji je prošao kroz isto iskustvo bi možda tražio tribunale za ratne zločine", piše londonski Ekonomist. Zahvaljujući Mandeli dve zajednice danas žive zajedno u demokratskom društvu. Višerasna Južna Afrika predstavlja svedočanstvo o valjanosti njegovog modela i vizije da će do pomirenja doći samo ako se žrtve odreknu retribucije i osvete nad belcima.

Postojala je i druga mogućnost. "Svuda gde se dešavalo masovno nasilje uvek postoji izbor između pravosudnog pristupa i pregovora u kojima moraju biti uključene sve strane, bez obzira koliko su veliki zločini koje su počinile, kako bi se razgovaralo o budućnosti", piše Mahmud Mamdani, profesor na Kolumbija univerzitetu u Njujorku koji proučava genocid i njegovu politizaciju.

Umesto Mandelinog, na Balkanu je primenjen sudski, nirnberški model. Štaviše, Mamdani ističe da je "logika Nirnberga" po završetku Hladnog rata postala ne samo poželjni već, praktično, jedini dozvoljeni odgovor. "Problem je u tome što masovno nasilje nikada nije samo stvar kriminala pošto ono uključuje krivična dela koja imaju političke posledice", kaže Mamdani.

Radoslav Stojanović je bio izložen oštrim napadima kada je, pozivajući se na aparthejd, pokušao da ukaže da politički sporovi "kakav je konflikt, međureligijski, međudržavni, nije bitno... nisu primereni sudskom rešavanju". Žarko Puhovski je njegov stav nazvao besmislenim i neodrživim. Ali beogradski profesor je, u suštini, samo izložio Mandelinu logiku koja je omogućila nastavak suživota u jednom zločinima zatrovanom društvu.

Ključnu ulogu u okončanju aparthejda i postavljanju održivih temelja duboko podeljene zemlje imala je Konvencija za demokratsku Južnu Afriku. Dok neki ovdašnji nacionalni lideri odbijaju da sednu za pregovarački sto pod izgovorom da se "ne može pregovarati sa zločincima", Mandela tokom trajanja Konvencije nije samo razgovarao sa zlotvorima – on im je dao ogromne ustupke. Da nije završena (bolnim) kompromisom ne bi bilo ni Komisije za istinu i pomirenje niti bi mržnjom nabijene zajednice počele da žive u miru.

Nasuprot tome, Mamdani kaže da tamo gde je zavladala logika Nirnberga dve strane, po pravilu, žive razdvojeno. Interesi preživelih na tim prostorima "moraju uvek biti stavljeni na prvo mesto u svakom političkom poretku koji je uspostavljen posle perioda masovnog nasilja. U Ruandi danas, kao i u Izraelu, država vlada u ime žrtava", piše američki profesor. Štaviše, verovanje da u Runadi postoje novi "Jevreji" i "nacisti" utrlo je put "drugom genocidu" – (Tutsi) žrtve su postale ubice (Hutua).

Mamdani smatra da je "Nirnberg" vremenom ideologizovan, odvojen od svog istorijskog i političkog konteksta i pretvoren u recept: "jedini politički ispravan i moralno prihvatljiv odgovor na masovno nasilje". U slučaju Nemaca i Jevreja logika Nirnberga je savršeno funkcionisla u jednom "nepolitičkom kontekstu" – u uslovima kada su etnički određene žrtve i zločinci postali razdvojeni i kada "budućnost društva" više nije bila tema.

Kada ovaj uslov nije zadovoljen, piše Mamdani, ideja "novog Nirnberga" postaje opasna. U njenoj senci zajednički život postaje moguć samo u uslovima nekog oblika diktature ili "humanitarne okupacije", kakva je ona kojom u Bosni i Hercegovini upravlja visoki predstavnik. U Sarajevu i Banjoj Luci niko uticajan više ne traga za istorijskim kompromisom. Dejtonski mir počinje da liči na dugačko primirje – za skoro dve decenije ova zemlja se ni za milimetar nije pomerila ka samoodrživosti.

Logika Nirnberga je cementirala balkanske podele. Posle Haških presuda teško je zamisliti da pripadnici naroda koji su dobili opravdanje da sebe vide kao kolektivne žrtve mogu ponovo živeti zajedno sa nacijama koje je Hag uokvirio kao zločinačke. I u Bosni i na Kosovu i u Hrvatskoj je postalo prilično očito da ne samo da se preko sudnica ne može stići do zajedničkog života – već ni do pravde.

Niko u regionu nije zadovoljan Haškim tribunalom, najambicioznijim otelotvorenjem logike Nirnberga. Žrtve nisu dobile dovoljno pravde, a paranaučno dokazivanje navodno kulturalnih korena "udruženog zločinačkog poduhvata" pretvorilo se u presudu jednom narodu i njegovoj istoriji. Mnogi danas veruju da je i ćirilica "genocidna". Istovremeno, haške presude su na svim stranama monstrume pretvorile u moderne svece.

Pri tome, nirnberška "zločin i kazna" logika ne može da postoji uporedo sa Mandelinom "zločin i priznanje" logikom – jedna, zasnovana na principu sve ili ništa, isključuje onu drugu, koja podrazumeva kompromis. Zato su ovde različite državne i regionalne komisije ili brzo propadale ili su od samog početka predstavljale pokušaj zlopotrebe velike ideje.

Mandela je sprečio da budućnost Južne Afrike postane potčinjena ružnoj prošlosti. Na mržnjom i sećanjem na zlo natopljenom Balkanu logika Nirnberga nas je ohrabrila da nastavimo da živimo u prošlosti. U malenim nacionalnim državama sve je podređeno "jučerašnjim žrtvama". Usput smo ostali i bez pravde i bez zajedničke budućnosti. Nažalost, ne samo da nije bilo poredivog velikana, već nismo uspeli da naučimo najvažniju Mandelinu lekciju.

Comments

Popular posts from this blog

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Zoran Ćirjaković
Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila …

Konstante anarholiberalizma: i posle Latinke – Latinka

Zoran Ćirjaković

Knjiga Mire Bogdanović dugačkog naslova „Elitistički pasijans: Povjesni revizionizam Latinke Perović – O nemislicama, nedomislicama, dvosmislicama i besmislicama“ dočekana je sa simpatijama u dva intelektualna kutka koja vole da veruju da ih malo šta spaja (sem animoziteta prema Latinki Perović i NATO paktu) – posustalom nacionalističkom i probuđenom marksističkom.

Bogdanović, sociološkinja koja ima doktorat iz istorije, uverljivo je demontirala Perović kao naučnicu. Filološkinja po obrazovanju, i Latinka se istoriji okrenula kasno u karijeri, pišući doktorat posle perioda u visokoj politici tokom koga je napredovala po azijskom obrascu, nekarakterističnom za Evropljanke u koridorima moći. Kao i Milovana Đilasa, koga je 2013. godine pokušala da „sahrani“ kao disidenta i mislioca knjigom „Konstante konvertitstva: Hod u mjestu – od Đilasa do Đilasa“, Bogdanović se fokusirala na konvertitsvo (mada ga ovaj put naziva konverzija) Perović od dogmatske marksistkinje u stra…

Biljana Srbljanović - grešnica

Biljanina Srbljanović, blogerka

NIN-om protiv "Koštunistana"

Biljana Srbljanović, prošlonedeljna sagovornica NIN-a, nije samo ugledna spisateljica, već i najpoznatija srpska blogerka. Srbljanović je zanat pisanaja dnevnika za medije ispekla još devdesetih kada su zableške koje je objavljivala u jednom italijanskom listu stekle vernu publiku širom Evrope. Zajedno sa patetičnim dnevnikom koje je Mira Marković objavljivala u Dugi, Biljanina emotivna pisma iz Beograd su prevođena sa italijanskog na razne jezike i postala su deo obaveznog štiva za svakog diplomatu, novinara i anatiratnog aktivistu na zapadu koji se ozbiljno trudio da "razume" Miloševićevu Srbiju ili pak efikasnije deluje na sprovođenju svog cilja.
Biljana Srbljanović je bez konkurencije glavna zvezda na B92 blogu. Njeni postovi izazivaju najviše objavljenih reakcija (broj cenzurisnih - bilo od strane same autorke, bilo od urednika B92 - možemo samo da nagađamo). Verni čitaoci njene dnevnike opisuju rečima …