Skip to main content

Mаndelina lekcija za loše balkanske đake

U Južnoj Africi je 15. decembra sahranjen veliki čovek čije moćne ideje, nažalost, nisu imale dovoljno odjeka u bivšoj Jugoslaviji. Nelson Mandela nije bio samo predvodnik crnačke zajednice koja je decenijama bila meta monstrouznih zločina – i sam je bio velika žrtva. Ipak, on je odlučio da za sebe i ljude svoje rase ne traži pravdu oličenu u kažnjavanju izvršilaca.

Mandela se opredelio za osnivanje Komisije za istinu i pomirenje i time je interese jedne složene, višenacionalne zajednice stavio iznad prava žrtava i apstraktnog principa pravde. "Drugačiji čovek koji je prošao kroz isto iskustvo bi možda tražio tribunale za ratne zločine", piše londonski Ekonomist. Zahvaljujući Mandeli dve zajednice danas žive zajedno u demokratskom društvu. Višerasna Južna Afrika predstavlja svedočanstvo o valjanosti njegovog modela i vizije da će do pomirenja doći samo ako se žrtve odreknu retribucije i osvete nad belcima.

Postojala je i druga mogućnost. "Svuda gde se dešavalo masovno nasilje uvek postoji izbor između pravosudnog pristupa i pregovora u kojima moraju biti uključene sve strane, bez obzira koliko su veliki zločini koje su počinile, kako bi se razgovaralo o budućnosti", piše Mahmud Mamdani, profesor na Kolumbija univerzitetu u Njujorku koji proučava genocid i njegovu politizaciju.

Umesto Mandelinog, na Balkanu je primenjen sudski, nirnberški model. Štaviše, Mamdani ističe da je "logika Nirnberga" po završetku Hladnog rata postala ne samo poželjni već, praktično, jedini dozvoljeni odgovor. "Problem je u tome što masovno nasilje nikada nije samo stvar kriminala pošto ono uključuje krivična dela koja imaju političke posledice", kaže Mamdani.

Radoslav Stojanović je bio izložen oštrim napadima kada je, pozivajući se na aparthejd, pokušao da ukaže da politički sporovi "kakav je konflikt, međureligijski, međudržavni, nije bitno... nisu primereni sudskom rešavanju". Žarko Puhovski je njegov stav nazvao besmislenim i neodrživim. Ali beogradski profesor je, u suštini, samo izložio Mandelinu logiku koja je omogućila nastavak suživota u jednom zločinima zatrovanom društvu.

Ključnu ulogu u okončanju aparthejda i postavljanju održivih temelja duboko podeljene zemlje imala je Konvencija za demokratsku Južnu Afriku. Dok neki ovdašnji nacionalni lideri odbijaju da sednu za pregovarački sto pod izgovorom da se "ne može pregovarati sa zločincima", Mandela tokom trajanja Konvencije nije samo razgovarao sa zlotvorima – on im je dao ogromne ustupke. Da nije završena (bolnim) kompromisom ne bi bilo ni Komisije za istinu i pomirenje niti bi mržnjom nabijene zajednice počele da žive u miru.

Nasuprot tome, Mamdani kaže da tamo gde je zavladala logika Nirnberga dve strane, po pravilu, žive razdvojeno. Interesi preživelih na tim prostorima "moraju uvek biti stavljeni na prvo mesto u svakom političkom poretku koji je uspostavljen posle perioda masovnog nasilja. U Ruandi danas, kao i u Izraelu, država vlada u ime žrtava", piše američki profesor. Štaviše, verovanje da u Runadi postoje novi "Jevreji" i "nacisti" utrlo je put "drugom genocidu" – (Tutsi) žrtve su postale ubice (Hutua).

Mamdani smatra da je "Nirnberg" vremenom ideologizovan, odvojen od svog istorijskog i političkog konteksta i pretvoren u recept: "jedini politički ispravan i moralno prihvatljiv odgovor na masovno nasilje". U slučaju Nemaca i Jevreja logika Nirnberga je savršeno funkcionisla u jednom "nepolitičkom kontekstu" – u uslovima kada su etnički određene žrtve i zločinci postali razdvojeni i kada "budućnost društva" više nije bila tema.

Kada ovaj uslov nije zadovoljen, piše Mamdani, ideja "novog Nirnberga" postaje opasna. U njenoj senci zajednički život postaje moguć samo u uslovima nekog oblika diktature ili "humanitarne okupacije", kakva je ona kojom u Bosni i Hercegovini upravlja visoki predstavnik. U Sarajevu i Banjoj Luci niko uticajan više ne traga za istorijskim kompromisom. Dejtonski mir počinje da liči na dugačko primirje – za skoro dve decenije ova zemlja se ni za milimetar nije pomerila ka samoodrživosti.

Logika Nirnberga je cementirala balkanske podele. Posle Haških presuda teško je zamisliti da pripadnici naroda koji su dobili opravdanje da sebe vide kao kolektivne žrtve mogu ponovo živeti zajedno sa nacijama koje je Hag uokvirio kao zločinačke. I u Bosni i na Kosovu i u Hrvatskoj je postalo prilično očito da ne samo da se preko sudnica ne može stići do zajedničkog života – već ni do pravde.

Niko u regionu nije zadovoljan Haškim tribunalom, najambicioznijim otelotvorenjem logike Nirnberga. Žrtve nisu dobile dovoljno pravde, a paranaučno dokazivanje navodno kulturalnih korena "udruženog zločinačkog poduhvata" pretvorilo se u presudu jednom narodu i njegovoj istoriji. Mnogi danas veruju da je i ćirilica "genocidna". Istovremeno, haške presude su na svim stranama monstrume pretvorile u moderne svece.

Pri tome, nirnberška "zločin i kazna" logika ne može da postoji uporedo sa Mandelinom "zločin i priznanje" logikom – jedna, zasnovana na principu sve ili ništa, isključuje onu drugu, koja podrazumeva kompromis. Zato su ovde različite državne i regionalne komisije ili brzo propadale ili su od samog početka predstavljale pokušaj zlopotrebe velike ideje.

Mandela je sprečio da budućnost Južne Afrike postane potčinjena ružnoj prošlosti. Na mržnjom i sećanjem na zlo natopljenom Balkanu logika Nirnberga nas je ohrabrila da nastavimo da živimo u prošlosti. U malenim nacionalnim državama sve je podređeno "jučerašnjim žrtvama". Usput smo ostali i bez pravde i bez zajedničke budućnosti. Nažalost, ne samo da nije bilo poredivog velikana, već nismo uspeli da naučimo najvažniju Mandelinu lekciju.

Comments

Popular posts from this blog

DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno s…

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila da su istinitost …

BEOGRAD NA MARSU PROTIV BEOGRADA NA VODI: SPACEBOY DOBRICA U NARUČJU COOL ANTIPOLITIKE

Lajtmotiv ovih dugačkih palanačkih meditacija o cool Srbiji je Spaceboy kome je Dejvid Bovi posvetio seriju pesama. Imaginarni kosmoplovac se u transgalaktičkoj Srbiji otelotvorio u liku majora Dobrice i smestio u Beogradu na Marsu. On je danas komandanat „žutih patkica“, jedne od tri udarne brigade Vučićevih korisnih idiota. Uz „Prvu gradsku“ deluju „Druga marksistička“ i „Treća homonacionalistička“



This is Ground Control to Major Tom
You've really made the grade
And the papers want to know whose shirts you wear
Now it's time to leave the capsule if you dare


Bliže se još jedni izbori, ali nije lako boriti se. Kažu da nam nedostaju iskustvo i „dobra“, zapadna istorija. „Mi nismo imali prilike da vidimo veći talas društvenih pokreta (kao što su u zemljama Zapadne Evrope to bili ekološki, antinuklearni, skvoterski...) koji su na ulicama uspeli da obezbede reprezentativnost obespravljenih, manjina i slično“, vajka se Dobrica Veselinović.

Zaglavljen u bliskoj, „postistorijskoj“ pr…