Skip to main content

"Bol će uvek biti tu"

U Kulturnom centru Beograda je 18. decembra 2013. godine otvorena izložba "Bogujevci // vizuelna istorija" – i vratila nas u ružnu prošlost. Kao i početkom devedesetih, kada su mnoge biografije i karijere građene na telima i patnjama nevinih, i danas se stradanje civilnih žrtava koristi kao moćna antipolitička mašina – sredstvo ućutkivanja i diksvalifikacije.

Naravno, stapanje umetnosti, sećanja i nekropolitike nije balkanski specijalitet. Svuda gde se ostvarivanje poželjne vizije budućnost vezuje za krvavu prošlost "potreban je lokus pamćenja na kome se lična i kolektivna sećanja mogu konstruisati, pridodati, ažurirati i reafirmisati", piše Kristijana Gruber sa Univerziteta u Mičigenu. "Kao i pričanje istorije, prikazivanje sećanja nikada nije nevina i prosta operacija".

To posebno dolazi do izražaja na prostoru koji je ne samo prezasićen zlom već i etnički uokvirenim, krajnje slektivnim sećanjem na zlo. Sve na Balkanu ima nacionalnost – i zločinci i žrtve i pravda. Zato ovde svaka umetnička, medijska i politička upotreba sećanja i svako insistiranje na manjku pravde predstavlja igranje vatrom. Ni jedan antinacionalizam na Balkanu ne deluje na devičanskom prostoru – čak i kada je sasvim nevin i naivan on obezbeđuje priručno opravdanje za gadne ispade drugih nacionalizama.

Uz fašizam, jedna od najčešće zloupotrebljavanih reči u govoru ovdašnjih preduzetnika suočavanja i pravde jeste normalnost. Tako je i ova memorijalna izložba predstavljena kao nešto što postoji iznad i izvan ideološkog konteksta – kao izraz normalnosti. Na taj način svako njeno osporavanje i kritika bivaju patologizovani i oklevetani. "Izložba 'Bogujevci – vizuelna istorija' ne sme biti sporna", piše Mia David, direktorka Kulturnog centra koji je u Beogradu postavio ovu "umetničku izložbu".

Ali, postoje brojne normalnosti. Ona u urbanoj Savamali nema mnogo toga zajedničkog sa onom u Goraždevcu ili u izbegličkom centru u Krnjači. Nažlost, ušuškana i privilegovana normalnost "nevladine Srbije" – kojoj se odnedavno priključila i Vlada – nije jedina srpska normalnost. I organizatori izložbe i mnogi samopravedni gosti na otvaranju su zaboravili da "drugi" koga nije lako razumeti i poštovati nije samo osoba drugačije vere i nacije.

Kada nas Mia David u citiranom autorskom tekstu poziva na empatiju i kaže da "moramo otvoriti dijalog i koliko god imali različite istine i stavove moramo naći snagu da čujemo jedni druge" ona, ipak, ne misli na sve "druge". Ljudi kojima je sporna ova izložba – koja, kako naglašava, "ne sme biti sporna" – tako bivaju gurnuti na ivicu čovečnosti i normalnosti, među spodobe koje ne treba čuti a kamoli poslušati. Štaviše, retorsko pitanje Mie David "Ko se plaši izložbe o zločinima?" sugeriše diskvalifikujući odgovor – takav strah pokazuju samo zločinci i oni koji ih podržavaju.

Nažlost, bojim se da glavni cilj ove izložbe nije bio da građanima Srbije ponudi istinu o jednom velikom i sramnom zločinu. Stiče se utisak da je organizatorima bilo važnije da prikažu sebe i one povređene ljude koji su svoje nezadovoljstvo i stavove na ružan način izražavali ispred galerije. Nije lepo što su vikali i vređali – ali i da su bili jako pristojni i tihi, oni kojima su želeli da se obrate ih ne bi čuli.

Među njima je bilo i srpskih žrtava. Još ih više ima među ljudima kojima je ova izložba "sporna" – ali koji u sredu uveče nisu bili na Terazijama. Da je ambiciozna beogradska direktorka želela i njih da čuje saznala bi neke bolne činjenice.

Na primer, sa izuzetkom malog broja Albanaca, uglavnom iz severnog dela Mitrovice, i stanovnika nekoliko nealbanskih sela na severu Makedonije, Srbi, destine hiljada nevinih ljudi, jedine su žrtve na Balkanu koje, ako to žele, danas ne mogu da se vrate čak ni u svoje spaljene kuće u velikom delu Hrvatske i na Kosovu.

I njihov bol će "uvek biti tu" – kao i bol preživelih "umetnika" iz porodice Bogujevci čija je rečenica citirana na zidu beogradske galerije. Ali, za razliku od albanskih sapatnika, Srbi imaju na raspolaganju jednu "pililu" protiv neizmernog bola manje – ogromna većina će ostati večni prognanici. Zato mislim da nije uviđavno podsećati srpske žrtve da za njih ne samo da nema pravde već ni povratka. Ako ne možemo da im pomognemo onda bi bilo ljudski da im bar ne guramo prst u najbolniju ranu.

Comments

Popular posts from this blog

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Zoran Ćirjaković
Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila …

Konstante anarholiberalizma: i posle Latinke – Latinka

Zoran Ćirjaković

Knjiga Mire Bogdanović dugačkog naslova „Elitistički pasijans: Povjesni revizionizam Latinke Perović – O nemislicama, nedomislicama, dvosmislicama i besmislicama“ dočekana je sa simpatijama u dva intelektualna kutka koja vole da veruju da ih malo šta spaja (sem animoziteta prema Latinki Perović i NATO paktu) – posustalom nacionalističkom i probuđenom marksističkom.

Bogdanović, sociološkinja koja ima doktorat iz istorije, uverljivo je demontirala Perović kao naučnicu. Filološkinja po obrazovanju, i Latinka se istoriji okrenula kasno u karijeri, pišući doktorat posle perioda u visokoj politici tokom koga je napredovala po azijskom obrascu, nekarakterističnom za Evropljanke u koridorima moći. Kao i Milovana Đilasa, koga je 2013. godine pokušala da „sahrani“ kao disidenta i mislioca knjigom „Konstante konvertitstva: Hod u mjestu – od Đilasa do Đilasa“, Bogdanović se fokusirala na konvertitsvo (mada ga ovaj put naziva konverzija) Perović od dogmatske marksistkinje u stra…

Papić genije

Oda Papiću

Zoran Ćirjaković

Kada danas na Balkanu neki novinar, intelektualac ili umetnik istakne da je "slobodan" i "nezavisan" teško je ne osetiti mučninu. Ova dva pojma već godinama spadaju u najizlizanije u Srbiji i u najboljem slučaju znače slobodu i nezavsnost od neistomišljenika. Iskustvo govori da su oni koji se posle pada Miloševićevog režima diče svojom "nezavisnošću" po pravilu dobrovoljni robovi donacija i nemoralne sluge onih koji im obezbeđuju egzistenciju. Ove dve izraubovane fraze ipak pristaju Draganu Papiću, multimedijalnom umetniku iz Beograda. Već osamnaset meseci pod pseudonimom "Dr. Agan" Papić na internetu stvara svoje novo umetničko delo tako što svakog dana šalje desetine elektronskih poruka onima koji se u Srbiji "bave stvaranjem kulturnog podneblja". On se tako bori za pravo da umetnik bude stvarno nezavisan pojedinac, stvaralac "bez važnosti za opštost" i protiv svih onih koji to sprečavaju.
Papić ne …