Skip to main content

"Bol će uvek biti tu"

U Kulturnom centru Beograda je 18. decembra 2013. godine otvorena izložba "Bogujevci // vizuelna istorija" – i vratila nas u ružnu prošlost. Kao i početkom devedesetih, kada su mnoge biografije i karijere građene na telima i patnjama nevinih, i danas se stradanje civilnih žrtava koristi kao moćna antipolitička mašina – sredstvo ućutkivanja i diksvalifikacije.

Naravno, stapanje umetnosti, sećanja i nekropolitike nije balkanski specijalitet. Svuda gde se ostvarivanje poželjne vizije budućnost vezuje za krvavu prošlost "potreban je lokus pamćenja na kome se lična i kolektivna sećanja mogu konstruisati, pridodati, ažurirati i reafirmisati", piše Kristijana Gruber sa Univerziteta u Mičigenu. "Kao i pričanje istorije, prikazivanje sećanja nikada nije nevina i prosta operacija".

To posebno dolazi do izražaja na prostoru koji je ne samo prezasićen zlom već i etnički uokvirenim, krajnje slektivnim sećanjem na zlo. Sve na Balkanu ima nacionalnost – i zločinci i žrtve i pravda. Zato ovde svaka umetnička, medijska i politička upotreba sećanja i svako insistiranje na manjku pravde predstavlja igranje vatrom. Ni jedan antinacionalizam na Balkanu ne deluje na devičanskom prostoru – čak i kada je sasvim nevin i naivan on obezbeđuje priručno opravdanje za gadne ispade drugih nacionalizama.

Uz fašizam, jedna od najčešće zloupotrebljavanih reči u govoru ovdašnjih preduzetnika suočavanja i pravde jeste normalnost. Tako je i ova memorijalna izložba predstavljena kao nešto što postoji iznad i izvan ideološkog konteksta – kao izraz normalnosti. Na taj način svako njeno osporavanje i kritika bivaju patologizovani i oklevetani. "Izložba 'Bogujevci – vizuelna istorija' ne sme biti sporna", piše Mia David, direktorka Kulturnog centra koji je u Beogradu postavio ovu "umetničku izložbu".

Ali, postoje brojne normalnosti. Ona u urbanoj Savamali nema mnogo toga zajedničkog sa onom u Goraždevcu ili u izbegličkom centru u Krnjači. Nažlost, ušuškana i privilegovana normalnost "nevladine Srbije" – kojoj se odnedavno priključila i Vlada – nije jedina srpska normalnost. I organizatori izložbe i mnogi samopravedni gosti na otvaranju su zaboravili da "drugi" koga nije lako razumeti i poštovati nije samo osoba drugačije vere i nacije.

Kada nas Mia David u citiranom autorskom tekstu poziva na empatiju i kaže da "moramo otvoriti dijalog i koliko god imali različite istine i stavove moramo naći snagu da čujemo jedni druge" ona, ipak, ne misli na sve "druge". Ljudi kojima je sporna ova izložba – koja, kako naglašava, "ne sme biti sporna" – tako bivaju gurnuti na ivicu čovečnosti i normalnosti, među spodobe koje ne treba čuti a kamoli poslušati. Štaviše, retorsko pitanje Mie David "Ko se plaši izložbe o zločinima?" sugeriše diskvalifikujući odgovor – takav strah pokazuju samo zločinci i oni koji ih podržavaju.

Nažlost, bojim se da glavni cilj ove izložbe nije bio da građanima Srbije ponudi istinu o jednom velikom i sramnom zločinu. Stiče se utisak da je organizatorima bilo važnije da prikažu sebe i one povređene ljude koji su svoje nezadovoljstvo i stavove na ružan način izražavali ispred galerije. Nije lepo što su vikali i vređali – ali i da su bili jako pristojni i tihi, oni kojima su želeli da se obrate ih ne bi čuli.

Među njima je bilo i srpskih žrtava. Još ih više ima među ljudima kojima je ova izložba "sporna" – ali koji u sredu uveče nisu bili na Terazijama. Da je ambiciozna beogradska direktorka želela i njih da čuje saznala bi neke bolne činjenice.

Na primer, sa izuzetkom malog broja Albanaca, uglavnom iz severnog dela Mitrovice, i stanovnika nekoliko nealbanskih sela na severu Makedonije, Srbi, destine hiljada nevinih ljudi, jedine su žrtve na Balkanu koje, ako to žele, danas ne mogu da se vrate čak ni u svoje spaljene kuće u velikom delu Hrvatske i na Kosovu.

I njihov bol će "uvek biti tu" – kao i bol preživelih "umetnika" iz porodice Bogujevci čija je rečenica citirana na zidu beogradske galerije. Ali, za razliku od albanskih sapatnika, Srbi imaju na raspolaganju jednu "pililu" protiv neizmernog bola manje – ogromna većina će ostati večni prognanici. Zato mislim da nije uviđavno podsećati srpske žrtve da za njih ne samo da nema pravde već ni povratka. Ako ne možemo da im pomognemo onda bi bilo ljudski da im bar ne guramo prst u najbolniju ranu.

Comments

Popular posts from this blog

DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno s…

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila da su istinitost …

BEOGRAD NA MARSU PROTIV BEOGRADA NA VODI: SPACEBOY DOBRICA U NARUČJU COOL ANTIPOLITIKE

Lajtmotiv ovih dugačkih palanačkih meditacija o cool Srbiji je Spaceboy kome je Dejvid Bovi posvetio seriju pesama. Imaginarni kosmoplovac se u transgalaktičkoj Srbiji otelotvorio u liku majora Dobrice i smestio u Beogradu na Marsu. On je danas komandanat „žutih patkica“, jedne od tri udarne brigade Vučićevih korisnih idiota. Uz „Prvu gradsku“ deluju „Druga marksistička“ i „Treća homonacionalistička“



This is Ground Control to Major Tom
You've really made the grade
And the papers want to know whose shirts you wear
Now it's time to leave the capsule if you dare


Bliže se još jedni izbori, ali nije lako boriti se. Kažu da nam nedostaju iskustvo i „dobra“, zapadna istorija. „Mi nismo imali prilike da vidimo veći talas društvenih pokreta (kao što su u zemljama Zapadne Evrope to bili ekološki, antinuklearni, skvoterski...) koji su na ulicama uspeli da obezbede reprezentativnost obespravljenih, manjina i slično“, vajka se Dobrica Veselinović.

Zaglavljen u bliskoj, „postistorijskoj“ pr…