Wednesday, November 13, 2013

Transparentno – ali zaverenički

Transparentnost je odnedavno postala jedna od novih lepih reči, praktično sinonim za dobro. Ako otvorite neke iole ozbiljne novine ubrzo ćete naići na ovu pomodnu ideju koja nam se obično sugeriše kao lek za skoro sve probleme savremenog sveta.

Nasuprot transparentnosti je "teorija zavere", za mnoge ružna reč koja se često – i sasvim pogrešno – vezuje za neobrazovane ljude i neevropske narode. Tako se sklonost teorijama zavere u Srbiji redovno navodi kao jedan od glavnih izvora zla koje nas navodno sprečava da "uđemo u Evropu".

Mnogi iskusni teoretičari zavere, ljudi koji nove i neobjašnjene pojave vole da pripišu tajnim planovima ili ciljevima moćnih grupa, od početka su bili sumnjičavi po pitanju transparentnosti. I u ovom slučaju se ubrzo pokazalo da ništa ne treba uzimati zdravo za gotovo.

Transparentnost je ideološku nevinost izgubila u Gruziji. Predsednik Mihail Šakašvili je 2010. godine počeo da zida staklene, providne policijske stanice. Cilj mu je bio da "pokaže otvorenost i transparentnost" novih vlasti i navodno reformisanih snaga bezbednosti koje su bile poznate po uzimanju mita, iznudama i mučenju zatvorenika.

Godinu dana kasnije pojavili su se prvi snimci prebijanja zatvorenika u gruzijskim zatvorima – koji nisu napravljeni od stakla te su ostali, ako se držimo rogobatnog novogovora, transparentno netransparentni. Nedavno je otkriveno i da je bivši predsednik zloupotrebio desetine hiljada dolara iz državnog budžeta na, između ostalog, injekcije botoksa u jednoj od najskupljih njujorških klinika.

Iako nas već petnaestak godina zatrpavaju pričama o transparentnosti, kako pišu profesori Heri Vest i Tod Sanders, "mnogi ljudi osećaju da nešto nije onako kako nam govore – da je moć, uprpkos zvaničnih proklamacija, ostala nekako neprozirna". Oni sugerišu i da verovanje da možemo da saznamo šta se stvarno dešava "s one strane moći" predstavlja zavodljivu iluziju. Mit o transparentnosti umrtvljuje našu zdravu i sasvim racionalnu sumnjičavost i navodi nas da zaboravimo koliko puta smo ispali glupi što smo prihvatili ponuđene "istine" i zvanične verzije.

Dok je Gruzinima smena botoksiranog vođe omogućila da shvate šta se sve može sakriti iza transprentnosti, promena režima u Srbiji je mnogima dala priliku da preispitaju stav prema "teorijama zavere".

Istini za volju, ovde je i tokom prethodnih godina bilo ljudi koji su, na primer, bili sumnjičavi prema poreklu novih džipova u Njegoševoj ulici ili razlozima nestanka oronulih kućeraka na Neimaru koji se ekspresno pretvarani u nabubrele, karakteristično ružnjikave vile.

Postizborne hapšenja i optužnice su samo potvrdile da se, uglavnom, nije radilo o teorijama zavere, izmišljotinama ljubomornih ljudi koji vole da kleveću "vešte preduzetnike". Pokazalo se da su velike i male zavere od beskrupuloznih golja sa partijskom knjižicom ili vanstranačkom maskom pravile naše nove bogataše.

Ipak, u Srbiji nije reč samo o lako rešivim, tranzicionim zagonetkama. Mnogi sve ono što im se ne sviđa pokušavaju da objasne konstruišući svoje objašnjenje, prividno logičnu i jednostavnu teoriju zavere. Tako su neprijatelji Parade ponosa njeno organizovanje uglavnom tumačili kao izraz zapadne, "antisrpske zavere", dok su pobornici protivljenje Prajdu vezali za srpsku, "klerofašističku" zaveru.

Za brojne vlasnike istine u ideološki duboko podeljenoj Srbiji "teorija zavere" je pogrdan izraz za sve ono u šta veruje ona druga, "zla" strana. Zato se, kao i kada je reč o ušećerenoj slici transparentnosti, ni ružni sterotipi koji se vezuju uz teorije zavere neće lako menjati. Obe floskule će ostati verni saveznici zloupotreba moći i nerazumevanja, priručna sredstva kojima se mogu maskirati i opasne politike i odbijanje da se uzmu u obzir tuđi stavovi ili potrebe.

Ipak, Evropa je neke od najružnijih stranica istorije ispisala uz pomoć teorija zavere i odvratnih izmišljotinama koje su bile utkane u njih. Takozvani "Protokol sionskih mudraca" predstavlja zastrašujuće svedočanstvo o opasnostima koje ponekad skrivaju.

Ali i ljubav prema teorijama zavere ima duboke korene. Priča o tome da nije sve onako kako izgleda odavno je postala ključni deo zapleta najčitanijih knjiga i kultnih filmova – od "Da Vinčijevog koda" i serije The X-Files do filma JFK Olivera Stouna ili trilogije Zeitgeist, zavodljive političke fantastike koja je predstavljena kao dokumentarni film. Štaviše, namaštane teorije zavere su danas ključni sastojci i svih velikih urbanih legendi i verovanja u moć crne magije.

I prave zavere su svuda oko nas. Zato svako ko nije sasvim odvojen od realnosti ponekad poveruje u neku (izmišljenu) teoriju zavere. Štaviše, činjenica da s vremena na vreme pogrešimo predstavlja glavni dokaz da nismo izgubili zdrav razum i postali zombiji anestezirani veštim korporativnim ili političkim spinom.

Majstori za prikrivanje prljavih poslova nastaviće da pokušavaju da nas uspavaju. Nažalost, bajka o transparetnosti nije poslednje oružije neoliberalnih propagandista.

No comments:

Post a Comment