Skip to main content

Легионари демократије

(Дужа верзија овог текста објављена је 2007. године.)

“Отпор” је прави српски бренд, изјавио је почетком (2007.) године бивши лидер покрета који је постао активиста организације која делује под именом “Центар за примењену ненасилну акцију и стратегије”, или CANVAS, како гласи њен енглески акроним. “Пошто су нам други украли ајвар и шљивовицу”, рекао је својевремено бивши “отпораш”, “наша ненасилна револуција могла би да постане српски бренд.” Овај активиста, који меша појмове бренда и производа, казао је и да су многи “применили српски модел освајања демократије”.

Али, шта год мислили о капиталистичким “лоповима” који су нам наводно украли и брендирали шљивовицу и ајвар, можемо бити сигурни да “Отпорова” стратегија није “аутентични српски бренд”. Настала је много раније у далекој Бурми и то, као и ушминкана српска реприза из 2000. године, уз помоћ Американаца. Због изузетно репресивне природе бурманског војног режима стратегија коју бивши “отпораши” покушавају да брендирају и коју воле да извозе тада није успела. Зато су, уместо бурманских студената и активиста, вође “Отпора” постали инструктори и “тренери” адреналином (и доларима) набијених младића и девојака који сањају Американцима драге револуције (или контрареволуције) широм света, од Зимбабвеа, бивше британске колоније, до Венецуеле, која одбија да (п)остане део “америчког дворишта”.

Да није било неуспеле “шафран револуције” (2007. године), антирежимских демонстрација у скупим дрветом, минералима и драгим камењем обдареној Бурми можда не би обратили пажњу на чињеницу да “Отпор” није оригиналан српско(-амерички) бренд, већ да је организован и вођен према рецепту осмишљеном у жарким бојама богатој Бурми осамдесетих година прошлог века.

Кључну улогу је имао Роберт “Боб” Хелвеј, пензионисани амерички пуковник и ветеран војних и политичких сукобљавања у југоисточној Азији током хладног рата. О њему је писано и у нашим медијима када је као представник америчког Института за мир 2001. године у Београду учествовао на међународној конференцији под називом “Револуција, транзиција и демократија у Србији”. Хелвеј је тада описан као “искусни практичар рушења недемократских режима”.

Ипак, његов пионирски рад (у униформи) у Јангуну овде није добио одговарајућу пажњу. Пуковник Хелвеј је, наиме, деценијама био официр ДИА, америчке војне обавештајне агенције. Он је стратегију “примењеног ненасиља” развио у Бурми (данас Мјанмар) где је од 1983. до 1985. године био амерички војни аташе. Америчка организација “Сорсвоч” тврди да је Хелвеј, после тридесет година рада у југоисточној Азији, највероватније 1999. године постао “официр задужен за омладинске групе на Балкану и у источној Европи”. Сам Хелвеј признаје да се заинтересовао за “стратешко ненасиље” када су уверио у неуспех војног приступа у рушењу диктатора и лидера који су тако описивани у Вашингтону.

Хелвеј је, како тврди “Сорсвоч”, у Бурми открио потенцијал који се развије ако заједнички делују пацифистичка омладина у градовима и наоружани сепаратисти у далеким забитима. Поред тога што је тајно организовао студенте да раде за бурманску опозицију коју је предводила Аунг Сан Су Ћи, Хелвеј је у операцију рушења војног режима укључио и сепаратистичку герилску војску седмомилионског народа Карен, друге највеће националне мањине у Бурми. Војна хунта је одолела студентско-сепаратистичким ударима, али Хелвеј тврди да је баш тада научио кључне лекције корисне за дестабилисање антиамеричких режима, били они демократски изабрани или диктаторски, односно за примену “ненасиља као облика ратовања”. Пуковник је у касним осамдесетим у Хонгконгу обучавао и кинеске студенте. Верује се да је једно време био декан Пентагонове “Школе за обуку војних аташеа”

Хелвеј је, пошто се “номинално пензионисао” и напустио америчку војску 1991. године, једно време деловао кроз необичну бостонску институцију „Алберт Ајнштајн”. И ту је прво радио са бурманским активистима – током наредних седам година одржао је најмање 15 “курсева” у Тајланду, близу границе са Мјанмаром, од којих су неки трајали шест недеља. Хелвејева “институција” збуњујућег имена је, по подацима “Сорсвоча”, била финансирана од “Сорошових фондација” и америчке владе и “имала је кључну улогу у обуци и размештању омладинских покрета који је требало да помогну стварању услова за државне ударе”.

Неки критичари у САД одавно оптужују Хелвеја и Џина Шарпа, оснивача институције „Алберт Ајнштајн”, за стварање теорије “ненасиља по ЦИА”, неретко камуфлиране позивањем на Гандијеву филозофију, и организовање “постмодерних”, односно “меких” пучева. Пуковник Хелвеј и професор Шарп су “ненасиље” претворили у важан део нове америчке војне доктрине, корисне за рушење “неодговарајуће” демократије у једним државама, колико и за њено успостављање у другим.

Тако је Шарп, кога зову и “Клаузевицем ненасилних покрета”, у Пекинг стигао две недеље пре масакра на Тјенанмену 1989. године. (Убрзо је протеран из Кине). Експерти из институције „Алберт Ајнштајн” су почетком деведесетих имали кључну улогу у организовању антикомунистичких лидера у совјетским балтичким републикама – њихова независност представља први велики Хелвејев успех.

Хелвеј и колеге су помогли и Руговиној партији – али не и ОВК. Хелвеј се посебно ангажовао око “отпораша” – једно време је живео у будимпештанском хотелу “Хилтон” где су редовно долазили млади српски активисти. После обарања Милошевићевог режима радио је на обуци ирачких политичара, припреми неуспелог пуча против Уга Чавеса априла 2002. године, као и са опозиционарима из Ирана, Грузије, Белорусије и Зимбабвеа. Хелвеј је био у Кијеву током “наранџасте револуције”. На Хелвејев рад се можда не би могле ставити озбиљне примедбе да је био заинтересован и за демократизацију, на пример, Саудијске Арабије.

“Отпор” без сумње представља највећи Хелвејев успех. Српски активисти, најчешће преко “Центра за примењену ненасилну акцију и стратегије” (CANVAS), тајновитог наследника “Отпора”, одлазе да Хелвејево семе “ненасилног ратовања” посеју по свету... Пре њих обично “стиже” превод на локални језик књиге Џина Шарпа “Од диктатуре до демократије: Рушимо препреке, градимо мостове”, која је на српском објављена 1999. године у тиражу од 5000 примерака (плус много тиражнија скраћена верзија у форми упутства за деловање “Отпора”), и разни “едукативни” текстови, као што је списак од 198 метода ненасилне акције. Ту су и друга издања гуруа младих ненасилних “герилаца”, као што су “Водити ненасилну борбу: пракса 20. века и потенцијал 21. века” или “О стратешком ненасилном конфликту”.

Симбол CANVAS-а, ипак, делује милитаристички и представља бизарно модификовани симбол “Отпора” – стиснута песница је смештена у поље од три знака са сломљеним стрелицама које су тако постављене да асоцирају на то да се све врти укруг. CANVAS-ов сајт је (2007. године био) издељен на пет делова: “Бојно поље”, “Оружје”, “Случај Србија”, у оквиру кога су објављени и Хелвејеви текстови, “Канвасопедија”, у којима су дате основе механизама за промену режима, и “О нама”, где можете прочитати да је ова опскурна фирма за извоз револуције основана 2003. године, да јој је “визија будућности свет слободан од насиља” и да су јој “пријатељи разне међународне организације”. Нигде није (била) наведема адреса седишта организације чији је интернет сајт (2007. године био) доступан само на енглеском језику – могла се наћи једино тврдња да је “генералштаб” постмодерних револуционара лоциран на интернету.

Акроним CANVAS је и енглеска реч која значи “платно”. Тканина је одавно постала моћна ствар у политици. Некада је, данас често злоупотребљавани, Махатма Ганди памучним платнима рушио британску колонијалну власт у Индији. Али, тек су ученици пуковника Хелвеја материјале разних боја и сировинског састава – од плиша у Чехословачкој, преко наранџастих шалова у Украјини, до платна боје шафрана у будистичкој Бурми – претворили у наизглед универзално политичко оружје. Платна су последњих деценија, ипак, коришћена искључиво у земљама где су “револуција” и демократизација биле у америчком економском или политичком интересу.

Дакле, као када се ради о ракији и ајвару један моћан "бренд" не настаје само на основу онога што знамо, већ умногоме захваљујући ономе што не знамо, чињеницама које су из разних разлога остале скривене. Ако је то нека утеха, можда су нам Словенци и Словаци украли ајвар или ракију, али ми смо стидљивим Бурманцима успели да украдемо отпор. Наравно, онај “стратешки ненасилни”.

Зоран Ћирјаковић

Comments

Popular posts from this blog

LEPŠE JE SA ZADRUGOM ILI MOGU LI SUBALTERNI DA PIJU FOUR ROSES

Nije lako živeti sa ubeđenjem da ste okruženi kužnom nacijom i još ružnijom kulturom i da pripadate negde drugde. Ali u autokolonijalnom imaginarijum ovih gordih eltista nema mesta ne samo za Srbiju već ni za Zapad. Tu je skoro sve podređeno samosažaljivom sopstvu, koje se histerično bori da objasni sebi kako je ostalo tako zdravo i normalno u jednom toliko zaraznom, ubistvenom okruženju.

Slučajnosrpska elita sastavljena je uglavnom od malih i zaplašenih, ali besnih ljudi. Oni su bez ideja, utrnlog, distopijskog mozga, iako veruju da znaju sve što treba znati i da im je misao zlatna. U stvarnosti, sve što imaju je autokolonijalna žudnja, slepa vera da izbavljenje nacije koju smatraju neizlečivo bolesnom može doći isključivo kroz bezrezervno potčinjavanje Zapadu. Tu možda ima dobrog ukusa, ali nema mnogo mesta ne samo za politiku već ni za ljude.

Život je van vidnog polja ovih Srba koji vole da veruju da su neukorenjeni ili iskorenjeni. U Mitrovićevom zašećerenom tranzicionom imaginari…

DOGODINE U NATO-U

(Povodom teksta: Moramo da pričamo o novoj pesmi Beogradskog sindikata "Dogodine u Prizrenu")

Na kiosku za hamburgere u praznjikavom holu jednog velikog aerodroma pisalo je „Sutra sve u pola cene“. Tu sam daleke 1991. godine naučio da sutra nije samo umirujuća vremenska odrednica, najava onoga što uskoro, možda sa velikim zakašnjenjem, ipak stiže.

I sutra i dogodine mogu biti bele laži – sinonimi za nikada, lakši način da se suočimo da se ono što priželjkujemo najverovatnije neće desiti. Naime, sutra je i ono sutra koje nikada ne pređe u danas, kao što postoji dogodine koje nikada ne postane ove godine.

Malo toga se može naučiti na aerodromima. Zato ću citirati Vikipediju, majku naše post-obrazovne pameti. Moralna panika je engleski izraz “za situaciju u kojoj se nekom društvu na temelju nekoliko izolovanih, preuveličanih ili na senzacionalističkih način protumačenih incidenata stvorilo ili nastoji stvoriti uverenje kako društvu, državi ili temeljima moralnog poretka preti …

DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno s…