Skip to main content

Siromašna izvesnost

Siromašna izvesnost

Zoran Ćirjaković

Od početka ekonomske krize u Evropskoj uniji često se postavljalo pitanje zašto je toliko duboka samo u mediteranskim zemljama. Obično su navođeni korupcija, izbegavanje poreza i sklonost prema populizmu. Nemački novinari su isticali i lenjost, pune kafiće, česta bolovanja i dugačke godišnje odmore.

Države sunčanije polovine Evrope dele nešto što nije lako prepoznati i što ne treba gubiti iz vida kada razmišljamo o razlozima zašto su neke došle na ivicu bankrota ili zašto su cele generacije ostale bez dobre budućnosti.

Većinu najjačih i najbrže rastućih ekonomija odlikuje ako ne ljubav, onda bar blagonaklono gledanje na neizvesnost. Na primer, za stanovnike Švedske, Kine, Danske, SAD i Singapura neizvesnost je izazov i dobra prilika, nešto što ne treba izbegavati već koristiti.

Nasuprot njih su zemlje čiji građani u promenama obično vide opasnost i vole da veruju da je sve što je drugačije opasno. Ekonomski ruinirana Grčka je šampion sveta u izbegavanju neizvesnosti, a osiromašeni Portugal je na drugom mestu. U samom vrhu je i Srbija – malo iza nas su Slovenija i Hrvatska.

Stanovnici juga Evrope ambivalentne i nepoznate situacije obično doživljavaju kao pretnju i imaju snažnu potrebu za predvidljivošću. To nije dobar saveznik u vremenu neoliberalnog "kasino kapitalizma" i rastuće konkurencije na sve otvorenijim globalnim tržištima.

Kada razmišljima o razlikama između kultura obično prvo pomislimo na jezik, religiju ili tradiciju. Ali sve češći susreti između pripadnika različitih zemalja – kao i nerazumevanje koje obično prati čak i kontakte između ljudi iz prividno sličnih društava – naveli su naučnike da preispitaju pravu prirodu i korene onoga što nas deli.

Tako su istraživanja koje je sproveo Hert Hofštede pokazala da način kako se pojedinci nose s neizvesnošću u značajnoj meri pripada kulturalnom nasleđu društva u kome žive. Holandski profesor ističe i da se kulturalno uslovljeni obrasci ponašanja teško menjaju – naziva ih "softverom ljudskog mozga" i opisuje kao nevidljivu silu koja usmerava naše odluke i rekacije.

Tu nema velikih razlika između generacija i klasa – svest i mentalitet je mnogo teže promeniti nego staru garderobu ili automobil. Veliki broj izreka i poštapalica služi da ojača ključne stavove pripadnika jedne kulture. "Nikad se ne zna", omiljeno opravdanje starijih za beg od neizvesnosti i promena, u žargonu mlađih generacija je postalo "opušteno" i "sigurica".

U društvima kao što je naše deca će verovatno učiti da je svet opasno mesto i biće prezaštićena od susreta sa nepoznatim situacijama, kaže Hofštede. Kasnije u životu, posledice paranoje od promena možemo videti na skoro svakom mestu – od glasačkih kutija u kojima umesto novih ideja tražimo spacioce do besmislenih zakona koji ispunjavaju našu potrebu za izvesnošću čak i onda kada se ne sprovode.

Na poslu će se često pojaviti u formi pitanja: "A šta ako neko sutra dođe i mene pita?" Neće nas mimoići ni u domovima zdravlja. U kulturama u kojima građani prihvataju neizvesnost lekar će pacijentu često reči par utešnih reči i poslati ga kući. U Srbiji i obližnjim zemljama doktor će mnogo češće učiniti ono što očekuje anksiozni pacijent – i prepisati savim nepotreban antibiotik.

Strah od neizvenosti se može prepoznati i u načinu kako "mislimo na budućnost". Zlato i oročena štednja su mnogo popularnije od rizičnih ulaganja u akcije, a državni posao i rana penzija su omiljene životne destinacije.

U društvima kao što je naše ljudi vole da veruju u "istine sa velikim i", a ideje koje se razlikuju od te istine obično doživljavaju kao opasne i zagađujuće. Kulturalno ukorenjena fobija od svega što nije blisko i odomaćeno jedan je od glavnih uzroka ksenofobije i homofobije.

Štaviše, svebalkanska sklonost ka predvidivom i jednoznačnom utiče i na "sposobnost ljudi koji imaju različita ubeđenja da budu lični prijatelji" – bili liberalni ili konzervativni svi smo, kako piše Hofštede, "deca iste kulture". Zato posledice ljubavi prema izvesnosti nećete naći samo u istanjenim srpskim novčanicima već i za ideološki homogenim slavskim trezama i na jednopartijskim dečijim rođendanima.

Izvesnost je stvarala šarmantnu opuštenost i vekovima je verno služila ljude na obodu Mediterana. Danas je ona postala najskuplja od svih naših velikih ljubavi. Rastanak će, nažalost, biti dugačak, prilično bolan i siromašan.

Comments

Popular posts from this blog

DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno s…

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila da su istinitost …

BEOGRAD NA MARSU PROTIV BEOGRADA NA VODI: SPACEBOY DOBRICA U NARUČJU COOL ANTIPOLITIKE

Lajtmotiv ovih dugačkih palanačkih meditacija o cool Srbiji je Spaceboy kome je Dejvid Bovi posvetio seriju pesama. Imaginarni kosmoplovac se u transgalaktičkoj Srbiji otelotvorio u liku majora Dobrice i smestio u Beogradu na Marsu. On je danas komandanat „žutih patkica“, jedne od tri udarne brigade Vučićevih korisnih idiota. Uz „Prvu gradsku“ deluju „Druga marksistička“ i „Treća homonacionalistička“



This is Ground Control to Major Tom
You've really made the grade
And the papers want to know whose shirts you wear
Now it's time to leave the capsule if you dare


Bliže se još jedni izbori, ali nije lako boriti se. Kažu da nam nedostaju iskustvo i „dobra“, zapadna istorija. „Mi nismo imali prilike da vidimo veći talas društvenih pokreta (kao što su u zemljama Zapadne Evrope to bili ekološki, antinuklearni, skvoterski...) koji su na ulicama uspeli da obezbede reprezentativnost obespravljenih, manjina i slično“, vajka se Dobrica Veselinović.

Zaglavljen u bliskoj, „postistorijskoj“ pr…