Skip to main content

Siromašna izvesnost

Siromašna izvesnost

Zoran Ćirjaković

Od početka ekonomske krize u Evropskoj uniji često se postavljalo pitanje zašto je toliko duboka samo u mediteranskim zemljama. Obično su navođeni korupcija, izbegavanje poreza i sklonost prema populizmu. Nemački novinari su isticali i lenjost, pune kafiće, česta bolovanja i dugačke godišnje odmore.

Države sunčanije polovine Evrope dele nešto što nije lako prepoznati i što ne treba gubiti iz vida kada razmišljamo o razlozima zašto su neke došle na ivicu bankrota ili zašto su cele generacije ostale bez dobre budućnosti.

Većinu najjačih i najbrže rastućih ekonomija odlikuje ako ne ljubav, onda bar blagonaklono gledanje na neizvesnost. Na primer, za stanovnike Švedske, Kine, Danske, SAD i Singapura neizvesnost je izazov i dobra prilika, nešto što ne treba izbegavati već koristiti.

Nasuprot njih su zemlje čiji građani u promenama obično vide opasnost i vole da veruju da je sve što je drugačije opasno. Ekonomski ruinirana Grčka je šampion sveta u izbegavanju neizvesnosti, a osiromašeni Portugal je na drugom mestu. U samom vrhu je i Srbija – malo iza nas su Slovenija i Hrvatska.

Stanovnici juga Evrope ambivalentne i nepoznate situacije obično doživljavaju kao pretnju i imaju snažnu potrebu za predvidljivošću. To nije dobar saveznik u vremenu neoliberalnog "kasino kapitalizma" i rastuće konkurencije na sve otvorenijim globalnim tržištima.

Kada razmišljima o razlikama između kultura obično prvo pomislimo na jezik, religiju ili tradiciju. Ali sve češći susreti između pripadnika različitih zemalja – kao i nerazumevanje koje obično prati čak i kontakte između ljudi iz prividno sličnih društava – naveli su naučnike da preispitaju pravu prirodu i korene onoga što nas deli.

Tako su istraživanja koje je sproveo Hert Hofštede pokazala da način kako se pojedinci nose s neizvesnošću u značajnoj meri pripada kulturalnom nasleđu društva u kome žive. Holandski profesor ističe i da se kulturalno uslovljeni obrasci ponašanja teško menjaju – naziva ih "softverom ljudskog mozga" i opisuje kao nevidljivu silu koja usmerava naše odluke i rekacije.

Tu nema velikih razlika između generacija i klasa – svest i mentalitet je mnogo teže promeniti nego staru garderobu ili automobil. Veliki broj izreka i poštapalica služi da ojača ključne stavove pripadnika jedne kulture. "Nikad se ne zna", omiljeno opravdanje starijih za beg od neizvesnosti i promena, u žargonu mlađih generacija je postalo "opušteno" i "sigurica".

U društvima kao što je naše deca će verovatno učiti da je svet opasno mesto i biće prezaštićena od susreta sa nepoznatim situacijama, kaže Hofštede. Kasnije u životu, posledice paranoje od promena možemo videti na skoro svakom mestu – od glasačkih kutija u kojima umesto novih ideja tražimo spacioce do besmislenih zakona koji ispunjavaju našu potrebu za izvesnošću čak i onda kada se ne sprovode.

Na poslu će se često pojaviti u formi pitanja: "A šta ako neko sutra dođe i mene pita?" Neće nas mimoići ni u domovima zdravlja. U kulturama u kojima građani prihvataju neizvesnost lekar će pacijentu često reči par utešnih reči i poslati ga kući. U Srbiji i obližnjim zemljama doktor će mnogo češće učiniti ono što očekuje anksiozni pacijent – i prepisati savim nepotreban antibiotik.

Strah od neizvenosti se može prepoznati i u načinu kako "mislimo na budućnost". Zlato i oročena štednja su mnogo popularnije od rizičnih ulaganja u akcije, a državni posao i rana penzija su omiljene životne destinacije.

U društvima kao što je naše ljudi vole da veruju u "istine sa velikim i", a ideje koje se razlikuju od te istine obično doživljavaju kao opasne i zagađujuće. Kulturalno ukorenjena fobija od svega što nije blisko i odomaćeno jedan je od glavnih uzroka ksenofobije i homofobije.

Štaviše, svebalkanska sklonost ka predvidivom i jednoznačnom utiče i na "sposobnost ljudi koji imaju različita ubeđenja da budu lični prijatelji" – bili liberalni ili konzervativni svi smo, kako piše Hofštede, "deca iste kulture". Zato posledice ljubavi prema izvesnosti nećete naći samo u istanjenim srpskim novčanicima već i za ideološki homogenim slavskim trezama i na jednopartijskim dečijim rođendanima.

Izvesnost je stvarala šarmantnu opuštenost i vekovima je verno služila ljude na obodu Mediterana. Danas je ona postala najskuplja od svih naših velikih ljubavi. Rastanak će, nažalost, biti dugačak, prilično bolan i siromašan.

Comments

Popular posts from this blog

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Zoran Ćirjaković
Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila …

Konstante anarholiberalizma: i posle Latinke – Latinka

Zoran Ćirjaković

Knjiga Mire Bogdanović dugačkog naslova „Elitistički pasijans: Povjesni revizionizam Latinke Perović – O nemislicama, nedomislicama, dvosmislicama i besmislicama“ dočekana je sa simpatijama u dva intelektualna kutka koja vole da veruju da ih malo šta spaja (sem animoziteta prema Latinki Perović i NATO paktu) – posustalom nacionalističkom i probuđenom marksističkom.

Bogdanović, sociološkinja koja ima doktorat iz istorije, uverljivo je demontirala Perović kao naučnicu. Filološkinja po obrazovanju, i Latinka se istoriji okrenula kasno u karijeri, pišući doktorat posle perioda u visokoj politici tokom koga je napredovala po azijskom obrascu, nekarakterističnom za Evropljanke u koridorima moći. Kao i Milovana Đilasa, koga je 2013. godine pokušala da „sahrani“ kao disidenta i mislioca knjigom „Konstante konvertitstva: Hod u mjestu – od Đilasa do Đilasa“, Bogdanović se fokusirala na konvertitsvo (mada ga ovaj put naziva konverzija) Perović od dogmatske marksistkinje u stra…

Papić genije

Oda Papiću

Zoran Ćirjaković

Kada danas na Balkanu neki novinar, intelektualac ili umetnik istakne da je "slobodan" i "nezavisan" teško je ne osetiti mučninu. Ova dva pojma već godinama spadaju u najizlizanije u Srbiji i u najboljem slučaju znače slobodu i nezavsnost od neistomišljenika. Iskustvo govori da su oni koji se posle pada Miloševićevog režima diče svojom "nezavisnošću" po pravilu dobrovoljni robovi donacija i nemoralne sluge onih koji im obezbeđuju egzistenciju. Ove dve izraubovane fraze ipak pristaju Draganu Papiću, multimedijalnom umetniku iz Beograda. Već osamnaset meseci pod pseudonimom "Dr. Agan" Papić na internetu stvara svoje novo umetničko delo tako što svakog dana šalje desetine elektronskih poruka onima koji se u Srbiji "bave stvaranjem kulturnog podneblja". On se tako bori za pravo da umetnik bude stvarno nezavisan pojedinac, stvaralac "bez važnosti za opštost" i protiv svih onih koji to sprečavaju.
Papić ne …