Skip to main content

Pravi Srbi i slučajni Hrvati

Pravi Srbi i slučajni Hrvati

Zoran Ćirjaković

U dominatnim tumačenjima holokausta kao da nedostaje jedna reč. Često se pominju nacisti i dobrovoljni egzekutori, (malobrojne) psihopate i (mnogobrojni) obični ljudi, totalitarni režim i propaganda, ali tu nekako nema mnogo Nemaca.

Nije reč samo o političkoj korektnosti. Hvale vredan obzir u velikoj meri odražva široko prihvaćeno verovanje da Zapadna Evropa predstavlja sinonim za moderno, kulturno i civilizovano – ono podrazumeva i da u srcu Evrope, u domovini Kanta, Hegela i Vebera, jedno ovako veliko, teško pojmljivo zlo može biti ili banalno ili znak neke teške ali, ipak, akutne bolesti. Tako je u priči o oko šest miliona ubijenih Jevreja, bez izuzetka golorukih civila, nemačka kultura ispala nevina.

Nažalost, u dominatnim tumačenjima jugoslovenskih ratova devedesetih za sve kao da je kriva samo jedna kultura – tu sve vrvi od Srba. Čak i kada su opisani kao miloševićevi, kontaminirani, palanački ili bestijalni, naglasak je na tome da su Srbi, ljudi programirani svojom navodno genocidnom kulturom.
Zato krivica jednog Srbina danas, po pravilu, nije shvaćena samo kao individualna – ona je uvek kulturalna, što praktično znači kolektivna, srpska. Tu treba tražiti i neke od razloga zašto je Srebrenica postala "srpska" a stotinak puta veći Aušvic ostao "nacistički".

Etnocentrične interpretacije ovdašnjeg zla su ponovo dobile na zamahu kada je prošle nedelje objavljen snimak veselih bratunačkih Srba kako pevaju i igraju uz odvratnu pesmu čiji je refren "Oj, Pazaru, novi Vukovaru, a Sjenice, nova Srebrenice".

Pesma poziva na ponavljanje naše dve najveće sramote i zaslužuje najoštriju osudu. Nažalost, ona je do sada uglavnom ostala u senci tumačenja koja jedan ružan događaj vade iz konteksta, depolitizuju i vezuju za nacionalnu, u ovom slučaju srpsku kulturu.

U uvodniku objavljenom u sarajevskom "Oslobođenju" pod naslovom "Nož, žlica, Sjenica" Boris Dežulović je preteće šovinističko lumpovanje predstavio kao svojevrsnu ekraniziciju popularnog srpskog obreda – banalni izraz jednog kulturom uobličenog zla.

Dežulović je svoju kulturom obojenu sliku smestio u vic koji mu je navodno ispričao izvesni Kodžo: "Elem, došla na srpskoj slavi hrana za stol, a jedan rmpalija halapljivo dohvatio meso pa ga rukama čereči i trpa u ralje. 'Nožem, brate, nožem', diskretno ga domaćin munuo laktom, a ovaj se trgnuo i dohvatio nož: 'Koga, brate, koga?' Ima taj vic i videospot, vidjeli ste ga ovih dana na YouTubeu, zapis iz Bratunca, sa tamošnjeg tradicionalnog vašara."

Ali, dok Dežulović u jednom zlu prepoznaje srpske crte, na drugom ne vidi hrvatsko već, kako piše, "ustaško lice". "U Hrvatskoj je previše ustaških pičkica koje čvrsto drže do svojih stavova sve dok za njih ne treba riskirati", izjavio je u emisiji "Nedeljom u 2" na HRT-u.

Tako ustaše, slično kao i nacisti ranije, bivaju odvojeni od nacionalne kulture – nečega što je postojano, što se teško menja, a kamoli "leči", a njihova zlodela se vezuju za pojmove koji sugerišu da se radi o nečemu što je privremeno i kontrolabilno, proizvod ljudske slabosti, retke bolesti ili prolazne ideologije.

Tu nema ničeg spornog. Štaviše, masovnim zločinima i progonima u dvadesetom veku obično je prethodilo ocrnjivanje i klevetanje jedne kulture i ljudi koji je nose u sebi. Zato svako raskidanje veze između kulture i zla treba pozdraviti. Problem nastaje onda kada se primenjuju dvostruki standardi, kada isti princip ne važi za sve.

Dežulović je jedan od autora koji nam sugerišu da su hrvatski zločinci samo slučajno Hrvati, svojevrstan nacionalni otpad prema kome splitski novinar ne skriva gađenje i prezir, dok su srpski zlikovci i ljudi "pomjerene pameti" predstavljeni kao otelotvorenje pravih Srba, slika i prilika srpske kulture.

Ovakva shvatanja su postala široko prihvaćena. Ne treba ih gubiti iz vida kada razmišljamo o ravnodušnosti prema tragičnoj sudbini krajiških Srba ili kada pokušavamo da razumemo indiferentnost Zapada prema činjenici da je nemali deo Hrvatske u Evropsku uniju 1. jula ušao pevajući zajedno sa Thompsonom i igrajući uz stihove "Jasenovac i Gradiška Stara, to je kuća Maksovih mesara" i "U Čapljini, klaonica bila, puno Srba Neretva nosila".

Ona su važna iz još jednog razloga. Da bi Hrvatska mogla da "ode sa Balkana" i bude prihvaćena u društvu "modernih" i "civilizovanih" Evropljana njeno zlo je moralo da prestane da bude posmatrano kao hrvatsko. Njegovi koreni su preneti iz domena (nacionalne) kulture – koja je letos primljena u klub "najviših", onih koje su dostojne prideva zapadna – u sferu psihopatologije, nečega što je po sebi univerzalno, nekako banalno, ljudski i normalno, čak i u svojoj monstruoznoj nenormalnosti.

Hrvatska kultura je tako obezbedila, makar privremenu, ispisnicu iz mnogih tumačenja naše zajedničke ružne prošlosti. Za budućnost Balkana ne bi bilo dobro da ostane poslednja kojoj je to uspelo. Ima tamo još mnogo suvišnih i opasnih reči.

Comments

Popular posts from this blog

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Zoran Ćirjaković
Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila …

Konstante anarholiberalizma: i posle Latinke – Latinka

Zoran Ćirjaković

Knjiga Mire Bogdanović dugačkog naslova „Elitistički pasijans: Povjesni revizionizam Latinke Perović – O nemislicama, nedomislicama, dvosmislicama i besmislicama“ dočekana je sa simpatijama u dva intelektualna kutka koja vole da veruju da ih malo šta spaja (sem animoziteta prema Latinki Perović i NATO paktu) – posustalom nacionalističkom i probuđenom marksističkom.

Bogdanović, sociološkinja koja ima doktorat iz istorije, uverljivo je demontirala Perović kao naučnicu. Filološkinja po obrazovanju, i Latinka se istoriji okrenula kasno u karijeri, pišući doktorat posle perioda u visokoj politici tokom koga je napredovala po azijskom obrascu, nekarakterističnom za Evropljanke u koridorima moći. Kao i Milovana Đilasa, koga je 2013. godine pokušala da „sahrani“ kao disidenta i mislioca knjigom „Konstante konvertitstva: Hod u mjestu – od Đilasa do Đilasa“, Bogdanović se fokusirala na konvertitsvo (mada ga ovaj put naziva konverzija) Perović od dogmatske marksistkinje u stra…

Biljana Srbljanović - grešnica

Biljanina Srbljanović, blogerka

NIN-om protiv "Koštunistana"

Biljana Srbljanović, prošlonedeljna sagovornica NIN-a, nije samo ugledna spisateljica, već i najpoznatija srpska blogerka. Srbljanović je zanat pisanaja dnevnika za medije ispekla još devdesetih kada su zableške koje je objavljivala u jednom italijanskom listu stekle vernu publiku širom Evrope. Zajedno sa patetičnim dnevnikom koje je Mira Marković objavljivala u Dugi, Biljanina emotivna pisma iz Beograd su prevođena sa italijanskog na razne jezike i postala su deo obaveznog štiva za svakog diplomatu, novinara i anatiratnog aktivistu na zapadu koji se ozbiljno trudio da "razume" Miloševićevu Srbiju ili pak efikasnije deluje na sprovođenju svog cilja.
Biljana Srbljanović je bez konkurencije glavna zvezda na B92 blogu. Njeni postovi izazivaju najviše objavljenih reakcija (broj cenzurisnih - bilo od strane same autorke, bilo od urednika B92 - možemo samo da nagađamo). Verni čitaoci njene dnevnike opisuju rečima …