Skip to main content

Parade netrpeljivosti

Parade netrpeljivosti

Zoran Ćirjaković

Nekada u politici nije moguće doneti dobru odluku. Ali odlučivši da ove godine ne dozvoli održavanje Parade ponosa i "pratećih" skupova vlada Srbije je donela najmanje lošu odluku.

Ipak, njome neće biti zadovoljne dve grupe ljudi. Mnogi građani zbog sopstevenog, često sasvim razumljivog nezdovoljstva nisu u stanju da vide izvore tuđih frustracija i besova. Ne treba zaboraviti ni da nam naše muke i poniženja (pre)često deluju ne samo najveće, već i kao ona koje je najlakše prekinuti.

Malo je teže razumeti drugi izvor nezadovoljstva. Nezahvalno je suditi o motivima, ali čini se da ono dolazi od aktivista koji veruju da će njima biti bolje samo ako svima nama bude mnogo gore. Takvih ljudi ima na rubovima obe polovine duboko podeljene srpske političke scene.

Nije reč o lažnoj simetriji. Ultranacionalistički ekstremisti i miltantni huligani imaju i neočekivane "saveznike". Štaviše, umesto jedne parade koja slavi ljubav i toleranciju dobili smo dve parade netrpeljivosti.

Popularne društvene mreže su pune uvreda i mržnje. I oni koji likuju i oni koji žale zbog zabrane skloni su da građane sa kojima se ne slažu predstave kao neljude ili vežu za najveće evropske bauke. Tako jedni govore o nepopravljivom "srbistanu", a drugi pominju nametnuti "pederistan".

Ne radi se samo o porastu ekstremizma već i o sve većem broju nezadovoljnika koji traže prava bez odgovornosti i društvenih obzira. Slepo insistiranje na "mojim" pravima "po svaku cenu", nažalost, nije samo egocentrično i samoživo već može biti antidemokratsko i, praktično, društveno destruktivno. To treba imati u vidu i kada razmišljamo zašto je održavanje Parada ponosa u prosperitetnim i stabilnim evropskim zemaljama postalo moguće tek nedavno.

Ni tamo nije bila reč samo o široko raširenoj homofobiji. Strah od ugrožavanja društvene stabilnosti i demokratskog razvoja je bio jedan od glavnih razloga zašto su zapadne zemlje dugo vremena oklevale da svojim građanima daju neka od elementarnih građanska prava i zašto su homoseksualci po pravilu bili poslednja "autohtona" manjina koja ih je dobiljala.

Štaviše, čak i danas u 19 američkih saveznih država zaposleni može legalno da dobije otkaz samo zato što je gej. Seksualni odnosi između osoba istog pola su u velikim delovima SAD bili ilegalni sve do 1997. godine, kada su poslednji put na sud izvedena dvojica muškaraca zbog ljubavi unutar (svoja) "četiri zida".

Kada se promena konačno desi, lako je zaboraviti koliko je trnovit bio put do nje i zašto je bilo toliko teško postići čak i minimum društvenog konsenzusa. Još je lakše prevideti da je i drugima teško da žive život dostojan čoveka i budu ponosni.

Identitetsko slepilo je ovde posebno izraženo kada se radi o "gubitnicima o tranziciji", masama čije su muke predstavljene kao cena "boljeg života" i "napretka" pa mnogima odavno deluju kao normalno i očekivano, redovno stanje. Oni koji su nezaposleni i životare od danas do sutra jesu većina u Srbiji, ali to njihove patnje i poniženja ne čini ništa manjim od onih sa kojima se susreće oklevetana homoseksualna manjina.

Odnosi Srbije sa Zapadom su izuzetno komplikovni i to čini da svaki problem i podela lako dobije snažnu "nacionalnu" dimenziju. Zato nije reč samo o tome da jedne žrtve sebe vide kao ponižene Srbe, a druge kao ponižene homoseksualce. Ono što je ovde danas najopasnije je to što jedni samopravedni aktivisti i ostrašćeni ideološki ratnici sebe doživljavaju kao ljude koji su poniženi i uskraćeni zato što su Srbi, a drugi, sve češće, zato što žive među Srbima.

Nažalost, nije potrebno samo jednoj strani objašnjavati da je homoseksualnost normalna, da je znak različitosti i da, možda, njihova deca ili braća i sestre vole osobe istog pola, iako to panično kriju. Na drugoj strani ima ljudi koji kao da ne mogu da razumeju da ljudske zajednice nikada nisu samo "imaginarne" i da u srcu mnogih građana Srbije stanuju i neke druge velike ljubavi.

Na primer, svako pominjanje Kosova u kontekstu Parade ponosa biva izloženo ruglu i podsmehu. Ali, hteli to ili ne, živimo zajedno i jedan izuzetak, čak i onda kada nas se lično uopšte ne tiče, može uticati na ono do čega nam je jako stalo. Zato ne možemo očekivati da jedan tako veliki presedan kao što je kosovski neće proizvoditi druge presedane.

Nisu nas samo Slobodan Milošević i loši nacionalisti smestili u globalni geto u kome su suspendovana neka od ključnih međunarodnih pravila. Odustajanje od jedne univerzalne norme, uporno insistiranje na kršenju suvereniteta Srbije bez presedana u savremenom svetu, odraziće se nažalost i na prihvatanje novih, istinski humanih i naprednih zapadnih normi, kakva je shvatanje da u svakoj evropskoj metropoli ljudi koji vole osobe istog pola mogu ponosno da prošetaju centrom grada bar jednom godišnje.

U zemlji u kojoj je decenijama bilo previše izneverenih nada – i u kojoj se nakupilo mržnje, frustracija i besova – neophodno je praviti i poneki težak i ružnjikav kompromis. Svako kome se mnogo žuri i ko pri tome pokušava da ignoriše tu bolnu realnost neće doprineti pokušajima da ona bude promenjena. Da bi nastavili da idemo napred ponekad je potrebno zaustaviti se. Građani Srbije su već platili preveliku cenu nepotrebne, olako obećane političke brzine.

Comments

Popular posts from this blog

DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno s…

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila da su istinitost …

BEOGRAD NA MARSU PROTIV BEOGRADA NA VODI: SPACEBOY DOBRICA U NARUČJU COOL ANTIPOLITIKE

Lajtmotiv ovih dugačkih palanačkih meditacija o cool Srbiji je Spaceboy kome je Dejvid Bovi posvetio seriju pesama. Imaginarni kosmoplovac se u transgalaktičkoj Srbiji otelotvorio u liku majora Dobrice i smestio u Beogradu na Marsu. On je danas komandanat „žutih patkica“, jedne od tri udarne brigade Vučićevih korisnih idiota. Uz „Prvu gradsku“ deluju „Druga marksistička“ i „Treća homonacionalistička“



This is Ground Control to Major Tom
You've really made the grade
And the papers want to know whose shirts you wear
Now it's time to leave the capsule if you dare


Bliže se još jedni izbori, ali nije lako boriti se. Kažu da nam nedostaju iskustvo i „dobra“, zapadna istorija. „Mi nismo imali prilike da vidimo veći talas društvenih pokreta (kao što su u zemljama Zapadne Evrope to bili ekološki, antinuklearni, skvoterski...) koji su na ulicama uspeli da obezbede reprezentativnost obespravljenih, manjina i slično“, vajka se Dobrica Veselinović.

Zaglavljen u bliskoj, „postistorijskoj“ pr…