Skip to main content

Crno-beli svet palanačkog kosmopolitizma

Crno-beli svet palanačkog kosmopolitizma

Zoran Ćirjaković

Povodom teksta "O Dežuloviću ili - promašena kritika"

U reakaciji na moj tekst "Pravi Srbi i slučajni Hrvati" gospodin Vladimir Milutinović se uopšte ne osvrće na moju tvrdnju da se u dominatnim tumačenjima ratova devedesetih zlo vezuje samo za kulturu jedne nacije – čime se sugeriše da su Srbi zločinci otelotvorenje pravih Srba, dok ostali zlikovci bivaju predstavljeni ili kao svojevrsni izrodi, loši ljudi, ili kao obični, dobri ljudi koje su omađijali zli političari i "poražene ideologije".

Umesto da se bavi temom teksta, gospodin Milutinović pokušava da me dezavuiše zato što sam rasističko objašnjenje srpskih zločina ilustrovao citatom Borisa Dežulovića. Ali Dežulovićev minuli rad u borbi protiv hrvatskog nacionalizma i njegove osude zločina koje su počinili ustaški nitkovi ne mogu biti opravdanje za pisanje kultur-rasističkog teksta o Srbima, niti razlog da ne budu istaknuti smisao i imliplikacije dehumanizujuće generalizacije koju je tako zavodljivo izložio.

Verujem da, za razliku od Dežulovića, gospodin Milutinović nema vremena da se bavi istraživačkim novinarstvom i ustanovi šta je stvarno "obavezni dio repertoara seoskih derneka, krsnih slava, vašara i svadbi od Vrnjačke Banje do Banje Luke" i otkrije koja je pesma postala "srpska Makarena ili Lambada". Zato mu predlažem da bar uradi jednu malu mentalnu vežbu i srpsku slavu iz citiranog "Kožovog" vica (svima koji prate Dežulovićeve kolumne je jasno da je reč o autorovom alter egu) zameni katoličkim božićem.

Meni su Hrvati koji sede za tom imaginarnom prazničnom trpezom delovali neljudski – čak i bez da sugerišem, kao što je uradio citirani autor, da to u stvari i nije vic, već da najvažnija verska svetkovina – oslikana kao halapljivo čerečenje životinjskog mesa u kratkoj pauzi između klanja ljudi – predstavlja predložak za svinjarije koje se svakodnevno mogu gledati i uživo i kao videospotovi na YouTubu.

Štaviše, i čitaoci Oslobođenja su u citiranom tekstu prepoznali isto što i ja – samo se mnogima od njih svidela ružna poruka koja mene plaši. "Ova odlična analiza Borisa Dežulovica, možda malo tragikomična, daje pravu sliku moralnog stanja srpskog naroda. Ne može se govoriti o pojedincima, to je kolektivno ludilo i kolektivni zanos većine", piše jedan. "Ni crkva niti iko u Srba ne radi na deluciferizaciji vlastitog naroda nego naprotiv", tvrdi drugi.

Moguće je da se Dežuloviću omakla slika iz koje štrče pravoslavne beštije – ljudski je grešiti, čak i u listu koji izlazi u zemlji u kojoj jedna polovina onu drugu redovno zove "Republika Šumska". Naime, to u današnoj Bosni nije asocijacija na zdrav život i čist vazduh, nego na zabačena planinska prostranstva u kojima ne žive ljudi već stvorenja koja umesto usta imaju "ralje" i hrane se isključivo tako što "čereče" svoje nemoćne žrtve.

Mislim da ovakve greške, ipak, nisu sasvim slučajne.

U našem crno-belom političkom svetu za druge se danas može reći sve i svašta, ali dehumanizacija i nacifikacija etničkih i idejnih različitosti postali su glavni ciljevi velike većine kleveta. Neke od njih su prilično sofisticirane. Tako diskurs "kulturne dekontaminacije" pogađa obe mete i jedan narod istovemeno uokvirava kao naciste i gamad.

Ipak, samopravedni građanski i nacionalistički medijski ratnici dele "uverenje da je sve što je drukčije nakaradno i opasno", kako je početkom devedesetih rekao Slobodan Selenić. Njihov veliki zajednički neprijatelj su nijanse i boje.

Frustrirajuće je živeti u društvu bez valera. Slepilo za boje se odavno prenelo i na ljude koji vole da veruju da su kosmopolitski liberali. Oni na Balkanu danas čine jednu neobičnu "imaginarnu zajednicu" – svojevrsnu elitističku naciju koja možda nije "izabrana", ali koju je vredelo izabrati.

Pokazalo se, ne samo na Balkanu, da su ovi samoproglašeni vlasnici vrline i morala skloni da proizvode mržnju prema drugima i budu militantni kao i prave etničke zajednice – one koje vezuje nacionalna, a ne "visoka" (što obično znači zapadna) kultura. Pri tome, često se zaboravlja da patriotizam nije jedino "poslednje utočište hulja". Ima njih previše da bi stali pod iskrzani nacionalni barjak.

Nažalost, svi odavno živimo pod pritiskom crno-bele matrice. Zato čak i pravi kosmopolitski liberali ponekad progovore ne samo, da citiram gospodina Milutinovića, onako "kako je to uobičajeno u nacionalističkom diskursu o drugima" već i na način kako govore okoreli šovinisti. Iz istog razloga je ovde jako teško ostati dosledan, pravi antinacionalista i ne postati zlata vredan "korisni idiot" koji se koristi za ostvarivanje prljavih ciljeva nekog drugog nacionalizma.

Nekima se to samo omakne, a neke ponesu emocije ili ljudske slabosti i odu predaleko. Selenić je njihov kosmopolitizam nazvao palanačkim, a Stef Jansen, pronicljivi belgijski antropolog, rekao je za ovdašnje antinacionalizme da su često nacionalistički. To možda jeste zbunjujuće, ali stvarnost je obično takva, šarena.

Comments

  1. Кожо стварно постоји, није Дежуловићев алиас:
    https://www.youtube.com/watch?v=e2rs_CW4Hjc

    ReplyDelete

Post a Comment

Popular posts from this blog

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Zoran Ćirjaković
Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila …

Konstante anarholiberalizma: i posle Latinke – Latinka

Zoran Ćirjaković

Knjiga Mire Bogdanović dugačkog naslova „Elitistički pasijans: Povjesni revizionizam Latinke Perović – O nemislicama, nedomislicama, dvosmislicama i besmislicama“ dočekana je sa simpatijama u dva intelektualna kutka koja vole da veruju da ih malo šta spaja (sem animoziteta prema Latinki Perović i NATO paktu) – posustalom nacionalističkom i probuđenom marksističkom.

Bogdanović, sociološkinja koja ima doktorat iz istorije, uverljivo je demontirala Perović kao naučnicu. Filološkinja po obrazovanju, i Latinka se istoriji okrenula kasno u karijeri, pišući doktorat posle perioda u visokoj politici tokom koga je napredovala po azijskom obrascu, nekarakterističnom za Evropljanke u koridorima moći. Kao i Milovana Đilasa, koga je 2013. godine pokušala da „sahrani“ kao disidenta i mislioca knjigom „Konstante konvertitstva: Hod u mjestu – od Đilasa do Đilasa“, Bogdanović se fokusirala na konvertitsvo (mada ga ovaj put naziva konverzija) Perović od dogmatske marksistkinje u stra…

Papić genije

Oda Papiću

Zoran Ćirjaković

Kada danas na Balkanu neki novinar, intelektualac ili umetnik istakne da je "slobodan" i "nezavisan" teško je ne osetiti mučninu. Ova dva pojma već godinama spadaju u najizlizanije u Srbiji i u najboljem slučaju znače slobodu i nezavsnost od neistomišljenika. Iskustvo govori da su oni koji se posle pada Miloševićevog režima diče svojom "nezavisnošću" po pravilu dobrovoljni robovi donacija i nemoralne sluge onih koji im obezbeđuju egzistenciju. Ove dve izraubovane fraze ipak pristaju Draganu Papiću, multimedijalnom umetniku iz Beograda. Već osamnaset meseci pod pseudonimom "Dr. Agan" Papić na internetu stvara svoje novo umetničko delo tako što svakog dana šalje desetine elektronskih poruka onima koji se u Srbiji "bave stvaranjem kulturnog podneblja". On se tako bori za pravo da umetnik bude stvarno nezavisan pojedinac, stvaralac "bez važnosti za opštost" i protiv svih onih koji to sprečavaju.
Papić ne …