Monday, September 16, 2013

Crno-beli svet palanačkog kosmopolitizma

Crno-beli svet palanačkog kosmopolitizma

Zoran Ćirjaković

Povodom teksta "O Dežuloviću ili - promašena kritika"

U reakaciji na moj tekst "Pravi Srbi i slučajni Hrvati" gospodin Vladimir Milutinović se uopšte ne osvrće na moju tvrdnju da se u dominatnim tumačenjima ratova devedesetih zlo vezuje samo za kulturu jedne nacije – čime se sugeriše da su Srbi zločinci otelotvorenje pravih Srba, dok ostali zlikovci bivaju predstavljeni ili kao svojevrsni izrodi, loši ljudi, ili kao obični, dobri ljudi koje su omađijali zli političari i "poražene ideologije".

Umesto da se bavi temom teksta, gospodin Milutinović pokušava da me dezavuiše zato što sam rasističko objašnjenje srpskih zločina ilustrovao citatom Borisa Dežulovića. Ali Dežulovićev minuli rad u borbi protiv hrvatskog nacionalizma i njegove osude zločina koje su počinili ustaški nitkovi ne mogu biti opravdanje za pisanje kultur-rasističkog teksta o Srbima, niti razlog da ne budu istaknuti smisao i imliplikacije dehumanizujuće generalizacije koju je tako zavodljivo izložio.

Verujem da, za razliku od Dežulovića, gospodin Milutinović nema vremena da se bavi istraživačkim novinarstvom i ustanovi šta je stvarno "obavezni dio repertoara seoskih derneka, krsnih slava, vašara i svadbi od Vrnjačke Banje do Banje Luke" i otkrije koja je pesma postala "srpska Makarena ili Lambada". Zato mu predlažem da bar uradi jednu malu mentalnu vežbu i srpsku slavu iz citiranog "Kožovog" vica (svima koji prate Dežulovićeve kolumne je jasno da je reč o autorovom alter egu) zameni katoličkim božićem.

Meni su Hrvati koji sede za tom imaginarnom prazničnom trpezom delovali neljudski – čak i bez da sugerišem, kao što je uradio citirani autor, da to u stvari i nije vic, već da najvažnija verska svetkovina – oslikana kao halapljivo čerečenje životinjskog mesa u kratkoj pauzi između klanja ljudi – predstavlja predložak za svinjarije koje se svakodnevno mogu gledati i uživo i kao videospotovi na YouTubu.

Štaviše, i čitaoci Oslobođenja su u citiranom tekstu prepoznali isto što i ja – samo se mnogima od njih svidela ružna poruka koja mene plaši. "Ova odlična analiza Borisa Dežulovica, možda malo tragikomična, daje pravu sliku moralnog stanja srpskog naroda. Ne može se govoriti o pojedincima, to je kolektivno ludilo i kolektivni zanos većine", piše jedan. "Ni crkva niti iko u Srba ne radi na deluciferizaciji vlastitog naroda nego naprotiv", tvrdi drugi.

Moguće je da se Dežuloviću omakla slika iz koje štrče pravoslavne beštije – ljudski je grešiti, čak i u listu koji izlazi u zemlji u kojoj jedna polovina onu drugu redovno zove "Republika Šumska". Naime, to u današnoj Bosni nije asocijacija na zdrav život i čist vazduh, nego na zabačena planinska prostranstva u kojima ne žive ljudi već stvorenja koja umesto usta imaju "ralje" i hrane se isključivo tako što "čereče" svoje nemoćne žrtve.

Mislim da ovakve greške, ipak, nisu sasvim slučajne.

U našem crno-belom političkom svetu za druge se danas može reći sve i svašta, ali dehumanizacija i nacifikacija etničkih i idejnih različitosti postali su glavni ciljevi velike većine kleveta. Neke od njih su prilično sofisticirane. Tako diskurs "kulturne dekontaminacije" pogađa obe mete i jedan narod istovemeno uokvirava kao naciste i gamad.

Ipak, samopravedni građanski i nacionalistički medijski ratnici dele "uverenje da je sve što je drukčije nakaradno i opasno", kako je početkom devedesetih rekao Slobodan Selenić. Njihov veliki zajednički neprijatelj su nijanse i boje.

Frustrirajuće je živeti u društvu bez valera. Slepilo za boje se odavno prenelo i na ljude koji vole da veruju da su kosmopolitski liberali. Oni na Balkanu danas čine jednu neobičnu "imaginarnu zajednicu" – svojevrsnu elitističku naciju koja možda nije "izabrana", ali koju je vredelo izabrati.

Pokazalo se, ne samo na Balkanu, da su ovi samoproglašeni vlasnici vrline i morala skloni da proizvode mržnju prema drugima i budu militantni kao i prave etničke zajednice – one koje vezuje nacionalna, a ne "visoka" (što obično znači zapadna) kultura. Pri tome, često se zaboravlja da patriotizam nije jedino "poslednje utočište hulja". Ima njih previše da bi stali pod iskrzani nacionalni barjak.

Nažalost, svi odavno živimo pod pritiskom crno-bele matrice. Zato čak i pravi kosmopolitski liberali ponekad progovore ne samo, da citiram gospodina Milutinovića, onako "kako je to uobičajeno u nacionalističkom diskursu o drugima" već i na način kako govore okoreli šovinisti. Iz istog razloga je ovde jako teško ostati dosledan, pravi antinacionalista i ne postati zlata vredan "korisni idiot" koji se koristi za ostvarivanje prljavih ciljeva nekog drugog nacionalizma.

Nekima se to samo omakne, a neke ponesu emocije ili ljudske slabosti i odu predaleko. Selenić je njihov kosmopolitizam nazvao palanačkim, a Stef Jansen, pronicljivi belgijski antropolog, rekao je za ovdašnje antinacionalizme da su često nacionalistički. To možda jeste zbunjujuće, ali stvarnost je obično takva, šarena.

1 comment:

  1. Кожо стварно постоји, није Дежуловићев алиас:
    https://www.youtube.com/watch?v=e2rs_CW4Hjc

    ReplyDelete