Skip to main content

Amputacija bez anestezije (i posledice)

Amputacija bez anestezije (i posledice)

Zoran Ćirjaković

Zoran Đinđić je smatrao da u demokratskoj Srbiji pitanje Kosova treba da bude demokratsko pitanje. Zapad to nije hteo ni da čuje. Ivica Dačić je verovao da će Srbija u zamenu za (celo) Kosovo dobiti nešto opipljivo, vredno ili trajno, nešto što ne isparava kao čaša vode na pustinjskom suncu. Zapad mu daje samo jedan kvazdatum, pare za penzije i plate na kredit (sa grejs periodom po principu "posle mene potop") i malo mrvica sa stola arapskih autokrata koji plivaju u nafti i dolarima zahvaljujući Petoj floti i momcima iz Lenglija koji vole jeftina odela i skupe naočare.

Zašto kosovsko pitanje nije rešavano kao demokratsko pitanje, kako je to želeo Đinđić? Zašto su na kompromis spremnom Dačiću dali toliko ponižavajuće malo?

Iz zapadnog ugla je i to previše. I Đinđić i Dačić su razgovarali sa moćnicima koji, u suštini, veruju da smo kontaminirana nacija dobrovoljnih egzekutora, leglo teško izlečive patologije od koje se zdravi narodi i države-pupoljci moraju spasavati odsecanjem, bilo samo teritorijalnim (nezavisno Kosovo, još uvek sa nešto Srba) ili i teritorijalnim i etničkim (Hrvatska, praktično bez Srba).

U temelju verovanja da predstavljamo ružan i opasan evropski izuzetak nije samo klasični rasizam – relativno su malobrojni oni koji veruju da su Srbi genetski fatalni i loši. Ali dominatno, kulturalno i sociološko objašnjenje uzroka srpske patologije koja, navodno, stalno proizvodi nove napade ubilačkog besa samo je prividno benigno. Ono obezbeđuje da jedan starovremenski, danas diskreditovani rasizam bude prepakovan u naizgled sasvim racionalnu i opravdanu brigu za ljudska i manjinska prava "drugih".

Ono omogućava i da se amputacija Kosova obavi na najjeftini način, bez anestezije.
Ne treba gubiti iz vida da se iz severnoatlantske vizure tu, u suštini, radi o amputaciji Srbije a ne Kosova. Mi smo, ne samo u Briselu i Vašingtonu, percepirani kao kancerogeno i gangrenozno evropsko tkivo, civilizacijski gnoj o kome treba brinuti samo u meri koja obezbeđuje da ne zagadimo ili ne otrujemo "dobre" narode, "prave" Evropljane osuđene da žive u našem komšiluku. Naš bol se ne računa.

Neorasistička ravnodušnost je poduprta naučnim radovima koji "dokazuju" da Srbi nisu ljudski otpad, zveri ili bolesnici po sebi, već da su ih iz evropske civilizacije, ljudskosti i normalnosti izopštile srpska žrtveno-mitotvoračka istoriografija, srpske klerofašističke elite, srpska nekrofilno-pedofilska crkva i "smrtonosni sjaj" srpske popularne kulture.

Drugim rečima, mi nismo okovani našim lošim genima, već smo ozvereni, kontaminirani i balvanizovani našom lošom kulturom. Iako su posledice u suštini identične, mislim da je važno istaći ovu razliku. Ona pomaže da razumemo cinizam, moralisanje i uvredljivu aroganciju severnoatlantskih "posrednika" i izaslanika, kao i česte kritike za nedovoljno proalbansku politiku kojima su izloženi od javnih intelektualaca, aktivista i novinara na Zapadu.

Svi oni veruju da je Srbija zaslužila da se na njoj primenjuju dvostruki standardi i da, kada se o radi o nama, ni jedno pitanje ne može biti a priori demokratsko. Bojan Pajtić je samo poslednji u dugom nizu zapadnobalkanskih političara koji računaju na politički kapital koji "nekontaminiranim" akterima obezbeđuje ovakvo shvatanje.

Ali neorasističkom argumentacijom legitimisan kosovski nedemokratski presedan koji, povrh svega, podrazumeva kršenje ustava, ne može ostati bez posledica po politički život u Srbiji. On otvara Pandorinu kutiju bezakonja i, praktično, različitim akterima obezbeđuje izgovor ne samo za nedemokratske već i za nelegalne, pa i nasilne postupke. U njegovoj senci delovaće i vlast i, praktično jedina stvarna, nacionalistička opozicija.

Koje su moguće posledice?

Najodgovornije ličnosti u državi biće suočene sa direktnim pretnjama i optužbama za veleizdaju. Oni imaju razloga da strahuju za sopstvene živote. Štaviše, danas je ulog za vladajući trijumvirat mnogo veći nego što je bio za Miloševića 1989. godine. Posle pada Berlinskog zida radilo se isključivo o opstanku na vlasti. Neprijatelji su tada želeli da Miloševića "upokoje" samo politički.

Ne treba gubiti iz vida da su svi ključni ljudi novog režima politički zanat ispekli uz Miloševićeve skute. Zato, s jedne strane, ne čudi da smo već postali svedoci reaktiviranja nekih ključnih mehanizama Miloševićeve autokratske vladavine. S druge strane, fatalističko "spinovanje" teze o neophodnosti ekspresnog odustajanja od Kosova neodoljivo podseća na "olako obećanu brzinu" i sudbinsku odbranu Kosova krajem osamdesetih i tokom devedesetih.

Postoje direktne paralele. Ideološku matricu danas ne obezbeđuje iluzija o borbi za "veliku Srbiju" već pomama za ušećerenom utopijom o "evropskoj Srbiji". Zabrinutost za sudbinu "ostataka zaklanog naroda" zamenila je briga za građane Srbije koji stepen poštovanja svojih ljudskih prava mere razdaljinom do najbliže radnje IKEA-e ili H&M-a ("ha und em", po Veberu). Umesto prebrojavanja izdajnika i stranih plaćenika žigosani su nacionalisti i pripadnici "vampirske Srbije", kako je Aleksandar Vučić opisao noćnu moru svog sadašnjeg, denacifikovanog avatara.

Naravno, i danas važno mesto imaju mediji. Posle par meseci značajno većih medijskih sloboda, svedoci smo kontrole nad medijima koja prevazilazi čak i monopol koji je izuzetno efikasno sprovodio Tadićev kabinet. Ali Vučiću u ponovo uštrojenim "nezavisnim" medijima nisu bili potrebni novi kerberi. Naime, ključni Tadićevi urednici su svojim neoliberalnim srcem oduvek bili mnogo više u evrofundamentalističkom (mada škrtom) LDP-u nego u ideološki zbrkanom (i neuporedivo izdašnijem) DS-u.
Štaviše, nova platforma evropeizovanih Šešeljevih vojvoda savršeno odgovara njihovom političkom ukusu.
Zato Vučić za politiku koja predstavlja skladnu sintezu Latinkine srbofobične ideologije i (još uvek) razblažene verzije miloševićevske pseudodemokratije teško da je mogao da nađe bolje poslušnike od dojučerašnjih medijskih pulena "Mikija" Rakića i "Srkija" Šapera.

Ipak, kada neko mrzi iz srca a ne iz novčanika, to narod oseća. Iskrenost nema cenu. Kako su to, između ostalih, ranije otkrili Slobodan Milošević i Džordž Buš, jedan zavodljivi "korisni idiot" je ponekad mnogo vredniji od skupe armije medijskih poslušnika i plaćenika. Brankica Stanković nam je kosovske Srbe ogadila sa istom onom verom u istinu i pravdoljubivim žarom sa kojim je Milijana Baletić desetak godina ranije satanizovala Hrvate. Zato su Brankicini Kosovci, kao i Milijanine "ustaše", u svesti mnogih građana Srbije ostali urezani kao ljudi čije pominjanje automatski izaziva savršenu mešavinu straha i gađenja, što je velika prepreka za empatiju i razumevanje.

Strasna sklonost prema crno-belim slikama, posvećenost velikom cilju i misionarski žar nisu dovoljni. Bili oni "nacionalni" ili "evropski", prljaviji medijski poslovi se moraju poveriti profesionalcima obdarenim hladnom glavom i oslobođenim od etičkih obzira.

"Blic" iz 2013. predstavlja rimejk "Politike" iz 1989. godine. U novoj verziji, rađenoj u švajcarsko-nemačkoj koprodukciji, ulogu rimskog pape dobio je mitropolit Amfilohije, a Tuđman se sada preziva Koštunica. U novoj podeli, metroseksualnog negativca Ivana Đurića zamenio je muževni negativac Slobodan Samardžić.

Umesto Azema Vlasija uhapšen je Miroslav Mišković. Valjda zato da bi delovali uverljivo u zemlji u kojoj važi maksima "sudim se, dakle postojim", i stari makadamski put do Dobričinog velikosrpskog sna i nova autostrada do Latinkine mikrosrbijanske jave zahtevaju "svog" robijaša.

Dobili smo i nove "jadnike" i samouverene heroine. Slike bosonogog Holbruka u štabu OVK zamenio je video "Patike za Srbije" u kome nastupaju dve "jadnice" iz Batajnice. Ulogu asketske Smilje Avramov, heroine Vučićeve mladosti, dobila je prodorna Borka Pavićević, "Domestos" srpske (ne)kulture i umilni prvi glas zgađenog hora beogradskih NVO devojčica.

Boško Jakšić je ostao nezamenjiv. Štaviše, novi scenaristi su njegovu ulogu toliko raspisali da se stiče utisak da je fabrički ugrađen u televizore koji se proizvode za tržište amputirane Srbije. Da čovek ima talenta pokazuje i činjenica da je u stanju da fašizam i (neo)nacizam u Srbiji prepozna tamo gde ga ne nazire čak ni Sonja Biserko.

Nažalost, ne možemo računati s tim da će se sve završiti na privilegovanju starih i novih saboraca i udbaško-medijskoj satanizaciji protivnika i kritičara. Ovako veliku promenu ne samo politike već, u stvarnosti, i državne granice, potrebno je posmatrati u kontekstu uporedivih situacija u novijoj evropskoj istoriji.

Na primer, davanje nezavisnosti severnom, plodnom delu Alžira – koji nije bio kolonija, već deo Francuske – podrazumevalo je pokolj političkih protivnika režima u samom centru Parizu (Sena je poslužila kao masovna grobnica, što je učinilo nemogućim da se ustanovi tačan broj ubijenih), vanredno stanje i strogu cenzuru. Predsednik koji je odobrio amputaciju je samo čudom ostao živ. Da parafraziram poznatog pesnika, (afrički) Alžir je za Francuze bio neuporedivo "skuplja" reč nego (evropsko) Kosovo za Srbe.

Da li će tako i ostati?

Ako je sadašnja srpska vlast stvarno odlučila da pređe kosovski državotvorni Rubikon – u šta malo ko sumnja, onda možemo očekivati da će pribeći svim merama koje smatra primerenim sopstvenom osećaju ugroženosti. Ne treba gubiti iz vida ni da ima punu podršku Zapada i da "naše" nevladine organizacije uglavnom predstavljaju priručne alatke zapadnih sponzora.

Ljudska prava ovde imaju i nacionalnost i ideologiju i bojim se da se uglavnom ne odnose na "zveri srpske" i ostalu kulturno nedekontaminiranu pravoslavnu menažeriju. U ovu medijski satanizovanu grupu ljudi spadaju i svi oni za koje bi i "najbolja cena" za Kosovo bila premala i patriote koje bi bol osećale i pod najmoćnijom anestezijom. Čini se da među njima ima i onih koji su na sve spremni.

Nažalost, činjenica da je put do Briselskog sporazuma utaban suspendovanjem demokratskih principa i dehumanizacijom praktično daje različitim akterima za pravo da sami, u skladu sa sopstvenim moralom i pogledom na svet, s jedne strane, odrede granice suspendovanja demokratskih i drugih prava neistomišljenika i političkih protivnika i, s druge strane, definišu meru njihove čovečnosti, njihovog prava da budu tretirani kao (neozvereni) ljudi.

To je ogromno breme. Pod njim ćemo klecati u predvečerje svakih izbora, velike fudbalske utakmice, gej parade... Ali njega na pleća nejake srpske demokratije i još krhkije tolerancije nisu stavili srpski ultranacionalisti, čak ni oni koji su, ne samo na Kosovu, delovali sramno i zločinački.

Njega su Srbiji natovarili oni zapadni i "proevropski" akteri koji već dvadesetak godina dokazuju da u svakom srpskom vladaru, od samoživog i brutalnog Miloševića do pragmatičnog i proevropskog Đinđića, čuči nedemokrata, srpskom kulturom kontaminirani zlotvor kome se, kao i narodu iz koga dolazi, ne može verovati.

Pod ovim teretom se za života saplitao Zoran Đinđić i pod njim, šta god neko mislio o njihovim motivima i odlukama, danas grcaju Ivica Dačić i Aleksandar Vučić. Ne treba zaboraviti da je sa leđa Zorana Đinđića, klevetanog i vređanog i iz "Evrope" i iz "druge Srbije", ovaj balast skinuo tek metak Zvezdana Jovanovića.

Štaviše, verujem da ne postoji bolji način da se ilustruje i težina i prava priroda bukagija koje vezuju ruke srpskih političara od činjenice da je bilo potrebno da jedan Miloševićev zlikovac ubije Zorana Đindića da bi sa imena srpskog premijera mogla da bude sprana ljaga nacifikovanog srpskog nacionalizma, optužba da predstavlja ulepšanog, rezervnog Miloševića.

Srbija će ovaj teret teško skinuti jer on u sebi sadrži samoispunjavajuće proročanstvo. Naime, ne samo svaki pokušaj kazne ili osvete za "veleizdaju", već i svako javno izražavanje sumnjičavosti, otpora ili nepristajanja može biti uzeto kao novi "dokaz" da mu je bilo mesto na srpskim leđima i da ga ne treba olakšavati.

Zato nas, čak i bez Kosova, ista ona (evropska) logika koja je dovela do briselske amputacije bez anestezije, navodno u ime "evropske budućnosti", može udaljiti i od demokratije i od zamišljene Evrope i od boljeg života.

Nedemokratska i dehumanizujuća, ona je već na delu i u strogo kontrolisanim medijima i u pozivima na "upokojenje" vođa koje ti mediji svakodnevno veličaju. Budućnost Srbije će u velikoj meri zavisiti od odgovora na tri pitanja: koliko dugo će ova logika nastaviti da "vlada" našim medijima, da li će se "useliti" i u izborni proces i koliko će nasilja proizvesti.

Comments

Popular posts from this blog

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Zoran Ćirjaković
Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila …

Konstante anarholiberalizma: i posle Latinke – Latinka

Zoran Ćirjaković

Knjiga Mire Bogdanović dugačkog naslova „Elitistički pasijans: Povjesni revizionizam Latinke Perović – O nemislicama, nedomislicama, dvosmislicama i besmislicama“ dočekana je sa simpatijama u dva intelektualna kutka koja vole da veruju da ih malo šta spaja (sem animoziteta prema Latinki Perović i NATO paktu) – posustalom nacionalističkom i probuđenom marksističkom.

Bogdanović, sociološkinja koja ima doktorat iz istorije, uverljivo je demontirala Perović kao naučnicu. Filološkinja po obrazovanju, i Latinka se istoriji okrenula kasno u karijeri, pišući doktorat posle perioda u visokoj politici tokom koga je napredovala po azijskom obrascu, nekarakterističnom za Evropljanke u koridorima moći. Kao i Milovana Đilasa, koga je 2013. godine pokušala da „sahrani“ kao disidenta i mislioca knjigom „Konstante konvertitstva: Hod u mjestu – od Đilasa do Đilasa“, Bogdanović se fokusirala na konvertitsvo (mada ga ovaj put naziva konverzija) Perović od dogmatske marksistkinje u stra…

Papić genije

Oda Papiću

Zoran Ćirjaković

Kada danas na Balkanu neki novinar, intelektualac ili umetnik istakne da je "slobodan" i "nezavisan" teško je ne osetiti mučninu. Ova dva pojma već godinama spadaju u najizlizanije u Srbiji i u najboljem slučaju znače slobodu i nezavsnost od neistomišljenika. Iskustvo govori da su oni koji se posle pada Miloševićevog režima diče svojom "nezavisnošću" po pravilu dobrovoljni robovi donacija i nemoralne sluge onih koji im obezbeđuju egzistenciju. Ove dve izraubovane fraze ipak pristaju Draganu Papiću, multimedijalnom umetniku iz Beograda. Već osamnaset meseci pod pseudonimom "Dr. Agan" Papić na internetu stvara svoje novo umetničko delo tako što svakog dana šalje desetine elektronskih poruka onima koji se u Srbiji "bave stvaranjem kulturnog podneblja". On se tako bori za pravo da umetnik bude stvarno nezavisan pojedinac, stvaralac "bez važnosti za opštost" i protiv svih onih koji to sprečavaju.
Papić ne …