Sunday, March 17, 2013

Naučni kapitalizam i Čavesova alternativa

Naučni kapitalizam i Čavesova alternativa

Zoran Ćirjaković

Od kraja ,,hladnog rata” veliki broj ljudi veruje da ne postoji valjana alternativa neoliberalnom kapitalizmu. Mnogi naučnici i političari su nas ubeđivali da je konačno pobedio jedan savršeni, racionalni poredak. Ubrzo posle smrti naučnog socijalizmadobili smo naučni kapitalizam.

Elokventni eksperti su nam govorili da samo treba dosledno primenjivati ,,proverene” neoliberalne recepte i da ćemo svi ubrzo stići u potrošački raj. Ovo shvatanje nalazi se u temelju reformi koje susprovođene u Srbiji i mnogim drugim zemljama u tranziciji.

Sve do početka ekonomske krize 2008. većina građana je bila spremna da prihvati da su glavne prepreke na putu u svetlu tržišnu budućnost bili loši lideri, lenji radnici i ostaci samoupravne ,,države dadilje”. Protesti i nezadovoljstvo ovde su uglavnom tumačeni kao žalopojke ljudi koji su ,,sami krivi” – nedostatak solidarnosti i empatije predstavljaju naličje tržišnog darvinizma.

Ali da se ne radi samo o nesposobnim vođama i neradnicima već o ozbiljnim nedostacima neoliberalnog modela, mnogo pre ovdašnjih građana uverili su se stanovnici Latinske Amerike. Neoliberalizam je tamo stigao još osamdesetih. Hronično siromaštvo i rast nejednakosti i kriminala bili su u velikoj meri direktna posledica otvaranja tržišta, privatizacije i smanjivanja izdataka za obrazovanje i zdravstvenu zaštitu, što su neki od aksioma ,,naučnog kapitalizma”.

Stepen beznađa i frustracije ilustruje činjenica da su se pre desetak godina na levičarskim protestima i radničkim mitinzima u Buenos Ajresu, gradu Meksikui Sao Paulu, pored crvenih zastava i Če Gevarinih slika, pojavilii posteri i bilbordi s likom Osame Bin Ladena. Ne samo da nije bilo alternative, već tokom više od dve decenije niko drugi nije ugrožavao poredak koji je životni standard radnika i društveno bogatstvo prelivao u džepove sve manjeg broja ljudi.

Ugo Čaves je pokazao da terorizam i destrukcija nisu validan odgovor i da je moguće ponuditi pravednija i inkluzivnija rešenja. I drugi lideri su, u manjoj ili većoj meri, ubrzo okrenuli leđa tržišnom fundamentalizmu. Štaviše, 2005. godine tri četvrtine Južnoamerikanaca živelo je u državama koje su vodile levičarske vođe.

Ključ Čavesovog uspeha je popularnost među siromašnim ljudima, onima koje najviše pogađa rastuća ekonomska nejednakost i beznađe. Za razliku od levičara u Srbiji, koji su i dalje uglavnom fokusirani na borbu protiv nacionalizmai zamanjinska prava, južnoamerički levičari svoje uspehe duguju brizi za prava marginalizovane i obespravljene većine, onih koji nemaju.

„Druga Amerika” i „dve Amerike” su, slično kao i u Srbiji, važni pojmovi u američkoj politici. Ali i u SAD i u Latinskoj Americi, „prvu” Ameriku čine oni koji su privilegovani i bogati a „drugu” oni koji žive „od prvog do prvog” ili „od usta do usta”. To nekome može delovati staromodno, ali samo iz takvog shvatanjadanas dolazi alternativa ekonomskom sistemu koji, u ime svetle budućnosti, stalno zahteva još odricanja i „stezanja kaiša”.

Naravno, ne od svih. Bogati nikada nisu bili bogatiji nego na dan kada je umro Ugo Čaves – vrednost akcija na njujorškoj berzi dostigla je prošlog utorka najveću vrednost u istoriji. Za njihovo dobro rade apatija i inercija koju proizvodi verovanje u mit o „naučnom kapitalizmu”.

Čaves je u nekim od najuticajnijih svetskih medija prethodnih dana opisivan kao „diktator” i „fašista”. Ali on za života nije postao najveći neprijatelj bogatih i moćnih zato što je ponudio neki novi, „univerzalni” recept već zato što je uverljivije od svih drugih demonstrirao da tu nema ničeg naučnog. Čaves je pokazao da neoliberalni kapitalizam ima alternativu.

No comments:

Post a Comment