Skip to main content

Naučni kapitalizam i Čavesova alternativa

Naučni kapitalizam i Čavesova alternativa

Zoran Ćirjaković

Od kraja ,,hladnog rata” veliki broj ljudi veruje da ne postoji valjana alternativa neoliberalnom kapitalizmu. Mnogi naučnici i političari su nas ubeđivali da je konačno pobedio jedan savršeni, racionalni poredak. Ubrzo posle smrti naučnog socijalizmadobili smo naučni kapitalizam.

Elokventni eksperti su nam govorili da samo treba dosledno primenjivati ,,proverene” neoliberalne recepte i da ćemo svi ubrzo stići u potrošački raj. Ovo shvatanje nalazi se u temelju reformi koje susprovođene u Srbiji i mnogim drugim zemljama u tranziciji.

Sve do početka ekonomske krize 2008. većina građana je bila spremna da prihvati da su glavne prepreke na putu u svetlu tržišnu budućnost bili loši lideri, lenji radnici i ostaci samoupravne ,,države dadilje”. Protesti i nezadovoljstvo ovde su uglavnom tumačeni kao žalopojke ljudi koji su ,,sami krivi” – nedostatak solidarnosti i empatije predstavljaju naličje tržišnog darvinizma.

Ali da se ne radi samo o nesposobnim vođama i neradnicima već o ozbiljnim nedostacima neoliberalnog modela, mnogo pre ovdašnjih građana uverili su se stanovnici Latinske Amerike. Neoliberalizam je tamo stigao još osamdesetih. Hronično siromaštvo i rast nejednakosti i kriminala bili su u velikoj meri direktna posledica otvaranja tržišta, privatizacije i smanjivanja izdataka za obrazovanje i zdravstvenu zaštitu, što su neki od aksioma ,,naučnog kapitalizma”.

Stepen beznađa i frustracije ilustruje činjenica da su se pre desetak godina na levičarskim protestima i radničkim mitinzima u Buenos Ajresu, gradu Meksikui Sao Paulu, pored crvenih zastava i Če Gevarinih slika, pojavilii posteri i bilbordi s likom Osame Bin Ladena. Ne samo da nije bilo alternative, već tokom više od dve decenije niko drugi nije ugrožavao poredak koji je životni standard radnika i društveno bogatstvo prelivao u džepove sve manjeg broja ljudi.

Ugo Čaves je pokazao da terorizam i destrukcija nisu validan odgovor i da je moguće ponuditi pravednija i inkluzivnija rešenja. I drugi lideri su, u manjoj ili većoj meri, ubrzo okrenuli leđa tržišnom fundamentalizmu. Štaviše, 2005. godine tri četvrtine Južnoamerikanaca živelo je u državama koje su vodile levičarske vođe.

Ključ Čavesovog uspeha je popularnost među siromašnim ljudima, onima koje najviše pogađa rastuća ekonomska nejednakost i beznađe. Za razliku od levičara u Srbiji, koji su i dalje uglavnom fokusirani na borbu protiv nacionalizmai zamanjinska prava, južnoamerički levičari svoje uspehe duguju brizi za prava marginalizovane i obespravljene većine, onih koji nemaju.

„Druga Amerika” i „dve Amerike” su, slično kao i u Srbiji, važni pojmovi u američkoj politici. Ali i u SAD i u Latinskoj Americi, „prvu” Ameriku čine oni koji su privilegovani i bogati a „drugu” oni koji žive „od prvog do prvog” ili „od usta do usta”. To nekome može delovati staromodno, ali samo iz takvog shvatanjadanas dolazi alternativa ekonomskom sistemu koji, u ime svetle budućnosti, stalno zahteva još odricanja i „stezanja kaiša”.

Naravno, ne od svih. Bogati nikada nisu bili bogatiji nego na dan kada je umro Ugo Čaves – vrednost akcija na njujorškoj berzi dostigla je prošlog utorka najveću vrednost u istoriji. Za njihovo dobro rade apatija i inercija koju proizvodi verovanje u mit o „naučnom kapitalizmu”.

Čaves je u nekim od najuticajnijih svetskih medija prethodnih dana opisivan kao „diktator” i „fašista”. Ali on za života nije postao najveći neprijatelj bogatih i moćnih zato što je ponudio neki novi, „univerzalni” recept već zato što je uverljivije od svih drugih demonstrirao da tu nema ničeg naučnog. Čaves je pokazao da neoliberalni kapitalizam ima alternativu.

Comments

Popular posts from this blog

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Zoran Ćirjaković
Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila …

Afrička fudbalska magija

(Verzija ovog teksta je objavljen u nedeljniku "Nedeljnik" pred početak Mundijala u Brazilu.)

Iz "crne Afrike" ovog meseca put Brazila neće krenuti samo bogati navijači, moćni političari, fudbaleri, treneri i fudbalski zvaničnici. Malo je poznavalaca afričkog fudbala koji veruju da uz svaku od četiri podsaharske reprezentacije neće putovati i eksperti za "crne umetnosti" – iskusni tikolope, babalavo, malam, marabu i džudžumen, kako ih zovu na nekim od brojnih afričkih jezika. Većina igrača veruje da je Bog ovim ljudima omogućio da kontrolišu moći koju mogu da učine i dobro i zlo, da naškode ili pomognu – i da bez njih nemaju nikakve šanse.

Na Zapadu, misterioznu silu koju afrički igrači i treneri smatraju odlučujućom, obično, i donekle pogrešno, nazivaju vudu. U Africi ona ima različita imena – džudžu, vak, muti... Dok je u vuduu, čija je najjače uporište na teritoriji Benina i Togoa, naglasak na angažovanju duhova predaka i njihove snage, nigerijski džud…

Konstante anarholiberalizma: i posle Latinke – Latinka

Zoran Ćirjaković

Knjiga Mire Bogdanović dugačkog naslova „Elitistički pasijans: Povjesni revizionizam Latinke Perović – O nemislicama, nedomislicama, dvosmislicama i besmislicama“ dočekana je sa simpatijama u dva intelektualna kutka koja vole da veruju da ih malo šta spaja (sem animoziteta prema Latinki Perović i NATO paktu) – posustalom nacionalističkom i probuđenom marksističkom.

Bogdanović, sociološkinja koja ima doktorat iz istorije, uverljivo je demontirala Perović kao naučnicu. Filološkinja po obrazovanju, i Latinka se istoriji okrenula kasno u karijeri, pišući doktorat posle perioda u visokoj politici tokom koga je napredovala po azijskom obrascu, nekarakterističnom za Evropljanke u koridorima moći. Kao i Milovana Đilasa, koga je 2013. godine pokušala da „sahrani“ kao disidenta i mislioca knjigom „Konstante konvertitstva: Hod u mjestu – od Đilasa do Đilasa“, Bogdanović se fokusirala na konvertitsvo (mada ga ovaj put naziva konverzija) Perović od dogmatske marksistkinje u stra…