Skip to main content

Naučni kapitalizam i Čavesova alternativa

Naučni kapitalizam i Čavesova alternativa

Zoran Ćirjaković

Od kraja ,,hladnog rata” veliki broj ljudi veruje da ne postoji valjana alternativa neoliberalnom kapitalizmu. Mnogi naučnici i političari su nas ubeđivali da je konačno pobedio jedan savršeni, racionalni poredak. Ubrzo posle smrti naučnog socijalizmadobili smo naučni kapitalizam.

Elokventni eksperti su nam govorili da samo treba dosledno primenjivati ,,proverene” neoliberalne recepte i da ćemo svi ubrzo stići u potrošački raj. Ovo shvatanje nalazi se u temelju reformi koje susprovođene u Srbiji i mnogim drugim zemljama u tranziciji.

Sve do početka ekonomske krize 2008. većina građana je bila spremna da prihvati da su glavne prepreke na putu u svetlu tržišnu budućnost bili loši lideri, lenji radnici i ostaci samoupravne ,,države dadilje”. Protesti i nezadovoljstvo ovde su uglavnom tumačeni kao žalopojke ljudi koji su ,,sami krivi” – nedostatak solidarnosti i empatije predstavljaju naličje tržišnog darvinizma.

Ali da se ne radi samo o nesposobnim vođama i neradnicima već o ozbiljnim nedostacima neoliberalnog modela, mnogo pre ovdašnjih građana uverili su se stanovnici Latinske Amerike. Neoliberalizam je tamo stigao još osamdesetih. Hronično siromaštvo i rast nejednakosti i kriminala bili su u velikoj meri direktna posledica otvaranja tržišta, privatizacije i smanjivanja izdataka za obrazovanje i zdravstvenu zaštitu, što su neki od aksioma ,,naučnog kapitalizma”.

Stepen beznađa i frustracije ilustruje činjenica da su se pre desetak godina na levičarskim protestima i radničkim mitinzima u Buenos Ajresu, gradu Meksikui Sao Paulu, pored crvenih zastava i Če Gevarinih slika, pojavilii posteri i bilbordi s likom Osame Bin Ladena. Ne samo da nije bilo alternative, već tokom više od dve decenije niko drugi nije ugrožavao poredak koji je životni standard radnika i društveno bogatstvo prelivao u džepove sve manjeg broja ljudi.

Ugo Čaves je pokazao da terorizam i destrukcija nisu validan odgovor i da je moguće ponuditi pravednija i inkluzivnija rešenja. I drugi lideri su, u manjoj ili većoj meri, ubrzo okrenuli leđa tržišnom fundamentalizmu. Štaviše, 2005. godine tri četvrtine Južnoamerikanaca živelo je u državama koje su vodile levičarske vođe.

Ključ Čavesovog uspeha je popularnost među siromašnim ljudima, onima koje najviše pogađa rastuća ekonomska nejednakost i beznađe. Za razliku od levičara u Srbiji, koji su i dalje uglavnom fokusirani na borbu protiv nacionalizmai zamanjinska prava, južnoamerički levičari svoje uspehe duguju brizi za prava marginalizovane i obespravljene većine, onih koji nemaju.

„Druga Amerika” i „dve Amerike” su, slično kao i u Srbiji, važni pojmovi u američkoj politici. Ali i u SAD i u Latinskoj Americi, „prvu” Ameriku čine oni koji su privilegovani i bogati a „drugu” oni koji žive „od prvog do prvog” ili „od usta do usta”. To nekome može delovati staromodno, ali samo iz takvog shvatanjadanas dolazi alternativa ekonomskom sistemu koji, u ime svetle budućnosti, stalno zahteva još odricanja i „stezanja kaiša”.

Naravno, ne od svih. Bogati nikada nisu bili bogatiji nego na dan kada je umro Ugo Čaves – vrednost akcija na njujorškoj berzi dostigla je prošlog utorka najveću vrednost u istoriji. Za njihovo dobro rade apatija i inercija koju proizvodi verovanje u mit o „naučnom kapitalizmu”.

Čaves je u nekim od najuticajnijih svetskih medija prethodnih dana opisivan kao „diktator” i „fašista”. Ali on za života nije postao najveći neprijatelj bogatih i moćnih zato što je ponudio neki novi, „univerzalni” recept već zato što je uverljivije od svih drugih demonstrirao da tu nema ničeg naučnog. Čaves je pokazao da neoliberalni kapitalizam ima alternativu.

Comments

Popular posts from this blog

DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno s…

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila da su istinitost …

BEOGRAD NA MARSU PROTIV BEOGRADA NA VODI: SPACEBOY DOBRICA U NARUČJU COOL ANTIPOLITIKE

Lajtmotiv ovih dugačkih palanačkih meditacija o cool Srbiji je Spaceboy kome je Dejvid Bovi posvetio seriju pesama. Imaginarni kosmoplovac se u transgalaktičkoj Srbiji otelotvorio u liku majora Dobrice i smestio u Beogradu na Marsu. On je danas komandanat „žutih patkica“, jedne od tri udarne brigade Vučićevih korisnih idiota. Uz „Prvu gradsku“ deluju „Druga marksistička“ i „Treća homonacionalistička“



This is Ground Control to Major Tom
You've really made the grade
And the papers want to know whose shirts you wear
Now it's time to leave the capsule if you dare


Bliže se još jedni izbori, ali nije lako boriti se. Kažu da nam nedostaju iskustvo i „dobra“, zapadna istorija. „Mi nismo imali prilike da vidimo veći talas društvenih pokreta (kao što su u zemljama Zapadne Evrope to bili ekološki, antinuklearni, skvoterski...) koji su na ulicama uspeli da obezbede reprezentativnost obespravljenih, manjina i slično“, vajka se Dobrica Veselinović.

Zaglavljen u bliskoj, „postistorijskoj“ pr…