Tuesday, December 25, 2012

Mitovi aspiracionog društva

Митови аспирационог друштва

Зоран Ћирјаковић

Многи данас настоје да живе изнад својих могућности и понашају се као да су богатији него што јесу. Изазова није мало. Чак и најскупљи брендови су се демократизовали, што је олакшало одржавање бројних статусних илузија. Класа је временом постала старомодна реч – осим када се говори о оној утешној, средњој.

Ипак, концепт класе је проглашен мртвим пре него што је нестала стварност коју описује. Како тврди британски професор Стефан Колини, класни положај, „наша објективна економска позиција", најмоћнија је одредница стварних изгледа у животу. Она је често много важнија од расне, родне, верске или етничке припадности.
После неколико деценија релативно лаке друштвене покретљивости, поново је дошло време у којем је веома тешко уздићи се у класној хијерхији. Чак и остварење пословичног „америчког сна" данас чешће зависи од маме и тате, њиховог статуса, веза и новца, него од напорног рада.

Бројни су начини на које се може компензовати недостатак стварне друштвене покретљивости и градити илузија о „добром животу". Многи су поверовали да су класне баријере пале и да су већ постали оно што желе да буду. Колини их описује као припаднике аспирационе класе. Она је некада била ограничена углавном на САД, а данас се толико проширила да слободно можемо рећи да живимо у глобалном аспирационом друштву.

Свет је постао американизован у још једном, често занемариваном смислу. Богати су и у Србији „суперкласа". Али њима не цветају руже само због тога што су били вредни или имали среће и талента. Они се богате ,,у свету који су срачунато уредили по сопственој мери, вешто мењајући правила игре", пише Николас Леман, професор њујоршког Колумбија универзитета.

Њихове тржишне слободе и успеси нису природни савезници просперитета и политичких слобода огромне већине грађана. Ипак, за прихватање правила игре која намећу супербогати „победници" није потребно примењивати репресију.

На супротном крају друштвеног спектра доминира аспирациона класа, агресивна, такмичарска и, као што би рекли марксисти, контрареволуционарна. Њени припадници се задовољавају показивањем иницијативе. Они не желе да било шта мењају. У свету у коме је највиши идеал успон ка врху, моћници не морају да страхују да ће неко покушати да ствари постави наглавачке.

Прича о „једнаким приликама" и „шансама за све" ствара идеолошку димну завесу која скрива огромне друштвене баријере. Тржишни популизам делује као моћан седатив. Нарочито су му склони они који имају разлога да верују да ће безболно преживети транзицију. И код нас догму о свемогућем ,,тржишном решењу" најуверљивије промовишу људи који очекују да ће их хировита ,,невидљива рука" поштедети.

Друштво сведено на тржиште има своје ружне стране. Иза обоженог ндивидуализма крије се и нажалост неизбежна саможивост припадника аспирационе класе: ,,мој" успех је често могућ само ако неко други потоне. Право ,,да ми буде боље него другима", констатује професор Колини, постало је најважније људско право.

Проблем с овом верзијом победничког менталитета је у томе што многима никада није довољно добро. Чак и за оне који су заиста богати, увек има још неки хотел са седам звездица који се мора пробати, нека јахта или авиончић без ког се не може. Али и међу онима који (сигурно) нису богати све је више људи који „хоће све и хоће сад". Многи „знају" да су све већ заслужили и верују да су узимање мита и различите преваре морално прихватљива пречица до бољег живота.

Постоји још једна ствар коју не треба губити из вида. Оптимистичка америчка изрека „понашај се као да имаш и имаћеш", која храбри оне који се труде и вредно раде, овде се често своди на „пашће с неба". Уврежило се веровање да је живот утакмица чији (пре)срећан крај многи од нас не само да заслужује, већ и наслућују. То је учинило да вишак прошлости, који је обележио деведесете, буде у Србији замењен вишком будућности. Садашњост нам се некако опет измигољила.

Wednesday, December 12, 2012

Anatomija medijskog samopovređivanja

Anatomija medijskog samopovređivanja

Zoran Ćirjaković

Hibris je gadna boljka. Njeni simptomi su odvojenost od realnosti, nedostatak poniznosti i ekstremna arogancija. Prepoznali su je još stari Grci i predstavili je, poput mnogih drugih važnih životnih lekcija, kroz mit. Boginja Hibris "zavodi ljude da čine djela koja im najposlije dođu glave", piše Darko Milošić, koji bloguje kao "Gospon profesor". Sirotinju od hibrisa obično čuva činjenica da sebi ne može da priušti luksuz da predugo radi u korist svoje štete. Zato ovaj virus, kako podseća mudri zagrebački profesor, obično napada "diktatore, demagoge, lidere, vođe, Očeve nacije, vojskovođe…"

Hibris je pokosio mnogo moćnika. Zbog njega su brojni, po mnogo čemu različiti ljudi doživeli tužan kraj – Milošić navodi Moamera Gadafija, Ratka Mladića i Iva Sanadera. Jedna od često hvaljenih knjiga o "političkim mahinacijama Bele kuće" za vreme ratoborne i arogantne vladavine Džordža Buša (mlađeg) zove se "Hibris: insajderska priča o spinu, skandalima i uvaljivanju rata u Iraku". Listi onih koji su zbog sopstvenog hibrisa "malo ili nimalo" naučili iz istorije, psihologije i antičke mitologije treba dodati Slobodana Miloševića i Borisa Tadića.

Ako bi jednom rečju trebali da opišemo poslednje godine vladavine Tadićevog kabineta, čini mi se da od hibrisa nema bolje. Mogli smo da ga prepoznamo na televizijama čije su informativne emisije često ličile na instant žitije hiperkinetičkog predsednika. Još jedan mandat je tada delovao izvesno, a vladanje je za Tadića postala rutina, i to, izgleda, jedna prilično dosadna rutina. Malo veseli seljak, tu i tamo Brisel ili Sarajevo, po koji nasmejani radnik, poneka beba, par histeričnih kokošaka, srećna srpska krava... i tako iz dana u dan. Predsednik je, možda samo zato da bi ubio dosadu, počeo da se šali, a hibris je učinio da ne vidi da onima koji se izveštačeno smejulje tu odavno ništa nije smešno.

Mnogo je primera takve odvojenosti od realnosti. Jedna od antologijskih scena je kada nasmejani Tadić, pred ojađenim i zabrinutim ljudima na obali nabujale Pčinje, meditira o mentalnom zdravlju živine: "Je l' im bilo zima tokom poplave, kokoškama?... Stres je za njih, to su živa bića, pa naravno... Jesu se smirile sada?... Ne dajete im sedative neke?... Kokošiji sedativ, to je." Drugi nezaboravni kadar je bivši predsednik snimio u poslednjim sekundama neočekivano uspešne i dugotrajne političke karijere: "Vidimo se u nekom novom filmu".

Tadićev film je bio kraći nego što je zamišljao, ali mnogo duži nego što su lepuškastom sinu uticajnog oca svojevremeno predviđali ovdašnji analitičari. Ovaj srednjoškolski profesor psihologije je imao ogromnu korist od toga što su ga potcenjivali – sve dok sam nije počeo da pokazuje loše kamuflirani, cinični prezir i prema svojim rivalima i prema građanima koji treba da ga biraju. Ako se držimo nesrećno odabranih filmskih metafora – od kojih suvonjavi bivši vođa odbija da odustane – u demokratiji je vlast koprodukcija u kojoj režira onaj ko obezbedi podršku većine statista.

U Tadićevom viskobudžetnom filmu važnu ulogu su imali mediji. Naravno, u toj balkanskoj melodrami hibris nije izmontirao samo predvidivo neslavan kraj. On je presudno uticao na rad nekolicine marketinških profesionalaca i male grupe lojalnih i ambicioznih amatera koji su efikasno uspostavili kontrolu nad medijima – onima navodno nezavisnim i onima koji su bili transparentno zavisni – kakva se retko viđa u demokratijama.

Na primer, tadašnja vlast je urednika jednog tabloda prvo zatvorila, a zatim prikačila na neke od aparata koji ga u najboljoj državnoj bolnici u Srbiji, navodno, održavaju u životu. Hibris je omogućio tim moćnicima da pomisle da ključ ćelije i dugme na aparatu – kao i tabliod koji ide u paketu – nikada neće kontrolisati neki drugi kabinet. Hibris je, takođe, rezultirao time da gospođa Jasmina "Džesi" Stojanov, šefica Tadićeve pres-službe, postane strah i trepet beogradskih redakcija. Svemoćna pančevačka "Džesi" nije primenjivala samo pristup jako stroge i nestrpljive medijske učiteljice, već se ponašala kao iskusna televizijska kritičarka i samouverena arbitarka estetskih vrednosti koja je, izgleda, poverovala da je u njenom kabinetskom mozgu sjedinjena pamet Slavoja Žižeka, Maršala Makluana i Bogdana Tirnanića.

Stepen kontrole koji se "demokratama" danas obija o glavu ilustruje i primer Tadićeve "desne ruke", što je i ranije često bio sinonim za šefa kabineta. Naime, da li neko stvarno veruje da je bilo lakše fotografisati nage grudi buduće britanske kraljice nego slikati Miodraga "Mikija" Rakića? Moćni Google se godinama mučio da nam prikaže par majušnih fotografija drugog najmoćnijeg čoveka u Srbiji. Gospodin Rakić je u međuvremenu prestao da bude šef kabineta – postao je, i zvanično, visoki partijski funkcioner, i ubrzo je progovorio za jedan "proevropski" tabloid. "Svoj posao nisam koristio za dnevno prisustvo u medijima", tvrdi novoizabrani potpredsednik Demokratske stranke.

Nadam se da ćemo uskoro saznati šta stvarno znače reči "prisustvo u medijima". Na primer, da li to podrazumeva odsustvo Tadićevog kabineta iz procesa proizvodnje različitih medijskih sadržaja ili se samo radi o odsustvu iz konačnog proizvoda koji su građani Srbije mogli da kupe na kioscima ili pogledaju na televizijama? U svakom slučaju, teško je razumeti uređivačke politike koje su ignorisale postojanje čoveka koji je, zapravo, komandovao svim moćnim službama.

Nezahvalno je suditi o motivima urednika, razlozima zašto su se opredelili za samocenzuru i odlučili da ignorišu neke od temeljnih principa novinarstva. Možda se zaista nisu plašili gospodina Rakića? Možda su samo verovali da za Srbiju nema boljih od "Bokija", "Mikija" i "Srkija", pa su ih zato toliko štedeli i čuvali? Možda su stvarno strahovali od srpskog nacionalizma i Šešeljevih vojvoda?

Ili su se, može biti, neki od urednika ranije jednostavno zaleteli i uzeli previsok kredit za stan u centru Beograda (a ne ide im se nazad kod mame u Blok 61, Zrenjanin ili Šabac)? Možda su, posle nekoliko slasnih godina na izdašnim marektinško-promotivnim sisama nekog od javnih preduzeća, stekli istančan ukus, skupe navike i pogled na svet oličen stavom "zaslužio sam" ili "a ko ne bi, ako može"? Možda su, uljuljkani antinacionalističkim minulim radom iz devedesetih ili opčinjeni dodirom kabinetske moći, i sami podlegli hibrisu? Šta god da je u pitanju, mora da je mnogo jak osećaj kada na ekranu mobilnog telefona ugledate "Mikijev" broj.

Za razliku od gospodina Rakića, neki ljudi su bili česta tema, uglavnom izuzetno negativnih tekstova i priloga u medijima. Mnogi vlasnici i urednici su svoju "evropsku orijentaciju", koja je bila glavno opravdanje za propagandističku "prečicu" na dugom (i krajnje neizvesnom) putu u EU, izgleda razumeli kao blanko dozvolu za zaobilaženje brojnih, ne samo novinarskih, etičkih normi. (Nažalost, nije sve u "evropskim" zakonima, ima nešto i u moralu.) Glavni specijalitet su bila medijska, "karakterna ubistva". Ona su, ako je suditi po rezultatima izbora, bila manje uspešna i korisna nego što su verovali njihovi izvršioci kojima se žurilo u briselsku Uniju ili najbliži Boss-ov butik, ko će ga znati.

Dugo vremena je glavna politička meta kabinetsko-medijske samovolje bio Vojislav Koštunica i brojni poznati ljudi iz okruženja lidera DSS-a. Vođa takozvane "kombi stranke" se već dizao iz (politički) mrtvih, pa je, slutim, trebalo medijski "overiti" politički "leš" bivšeg predsednika. Istini za volju, treba napomenuti da jedan broj medijskih poslenika veruje da je Koštunica, ili neko od njegovih najbližih saradnika, bio umešan u ubistvo Zorana Đinđića i da zato, kada se radi o DSS-u, ništa nije sveto i da nema mesta za bilo kakve obzire.

Slabosti, greške i lopovluci Koštuničinih saradnika su u nekim našim informativnim redakcijama dočekivani na način koji je, bez previše preterivanja, ličio na slavlje kojim je ostatak Srbije dočekivao Đokovićeve pobede. Štaviše, sumnjam da bi omraženi i, u jednom broju medija, praktično "nacifikovani" Emir Kusturica u nekim beogradskim nedeljnicima i televizijama zaslužio pohvalan tekst ili prilog čak i kada bi dodelu Oskara iz "Kodak teatra" premestio na Mećavnik. Na kraju su "Koštunjavi" i "njegovi" nekako preživeli medijski linč. Danas je, čini mi se, glavno pitanje da li će uskoro članstvo jedne druge stranke moći da stane u posprdni kombi.

Da jedan kabinet nije kontrolisao i uređivao skoro sve medije u Srbiji na Tadićevog partijskog naslednika ne bi se sručila lavina korupcionaških afera i svedočanstava o bahatosti koja se taložila dugi niz godina. Da su mediji prethodnih godina bili slobodniji, loše vesti bi curkale i "demokrate" bi imale mnogo više vremena da se dovedu u red i polako otarase mangupa u svojim redovima. Ovako će Đilas platiti cenu Tadićevog hibrisa, kome je, istini za volju, i sam predugo doprinosio. Naime, Beograd nije dobio samo "most na Adi", već i neke od najviše kontrolisanih medija. Talenat i ogromno profesionalno iskustvo sa antirežimske strane ratova devedesetih neki od urednika i direktora su iskoristili za prikrivanje pristrasnosti i poslušnosti "demokratskim" moćnicima.

Čak i najbolji spin se, ranije ili kasnije, sudari sa onom realnošću koje nema na televizijskim ekranima. Za bivšu vlast su počeli mamurni i neveseli dani, kakvi obično slede posle zabave. Dok gledam gradonačelnika Beograda kako crveni objašnjavajući nezadovoljnoj naciji razliku između 100.000 i 54.000 evra, pitam se treba li sažaljevati moćnike koji se samopovređuju? Teško je izbeći zluradost, ali je, s druge strane, Srbiji potrebna opozicija. Zato odgovor na ovo pitanje nije jednostavan.

Na izborima će Đilasovoj stranci presuditi ljudi koje od ovih, za imućnog gradonačelnika izgleda malo važnih, 46.000 evra deli dvadesetak godina mukotrpnog rada. Ali, ne treba zaboraviti da glasanja verovatno neće biti u bliskoj budućnosti, kao i to da su ovdašnji birači političarima ranije praštali i nekoliko desetina puta skuplje gafove. Ono što Đilasa treba mnogo više da brine jeste da će Dačič, Vučić i Nikolić verovatno nastaviti da jadan drugog vraćaju u realnost i tako se međusobno leče od hibrisa koji je Borisa Tadića pretvorio u patetičnog palog anđela.

Vrtoglavica je najopasnija kada čovek poleti mnogo u visinu. Zagrebački "gospon profesor" podseća da je Ivan Gundulić hibris (i odgovarajući tužan kraj) davno opevao u "Osmanu": "tko bi gori, eto je doli / a tko doli gori ustaje… sad na carstvo rob se uzvisi / a tko car bi, rob je sada." Ali, ko danas ima vremena za dubrovačkog pesnika arhaičnog stila i zapetljane antičke mitove? Za Dragana Đilasa bi bilo dobro da nekako nađe vremena u svojoj pretrpanoj korporativno-partijsko-gradonačelničkoj agendi. U suprotnom, samopovređivanje će se nastaviti i novog predsednika Demokratske stranke čeka filmski kraj nalik onome u kome je nedavno nastupio Boris Tadić, poslednji srpski car. Boginja Hibris je nezasita.