Friday, November 16, 2012

Pravda od milijardu dolara (tekst iz decembra 2005. godine)

Pravda od milijardu dolara

Zoran Ćirjaković

(Tekst je objavljen u nedeljniku NIN 15. 12. 2005. godine)

Od hapšenja Ante Gotovine često se može čuti da je jedini problem Haškog tribunala nekooperativna vlada u Beogradu. Tribunal ipak ima jedan mnogo veći problem. Umnogome zahvaljujući ovdašnjem “prohaškom lobiju” koji je kritiku suda prilično uspešno izjednačio sa podrškom ratnim zločincima, previđa se da je najveći problem tribunala u samom Hagu prvenstveno u tužilaštvu.

Ovaj sud se građanima Srbije najčešće obraća glasom tužilaštva. Čak i kada se oglasi sudsko veće, njegovi dometi su definisani rezultatima tužilaštva. Kada del Ponte govori o “dostignućima” svog tribunala – 84 optužnice, 162 optužena, više od 4,5 miliona dokumenata, 12 000 sati audio i video-snimaka, stotine mapa – to liči na izveštaje sa kongresa SKJ. Mnogo indikativniji su rezultati koji se mogu naći na tribunalovoj internet prezentaciji: nijednom optuženom Srbinu nije izrečena oslobađajuća presuda. Tužilaštvo nije uspelo da dokaže krivicu samo u slučajevima u kojima optuženi nisu bili Srbi. Zejnil Delalić je oslobođen novembra 1999. godine, Dragan Papić januara 2000. godine, a Zoran, Mirjan i Vlatko Kupreškić su oslobođeni oktobra 2001. Prošlog meseca su zbog nedostatka dokaza pušteni Sefer Halilović, Fatmir Ljimaj i Isak Musliu. Alija Izetbegović je umro kao osumnjičeni, Franjo Tuđman nije stigao čak ni do tog statusa.

Ovde se ne radi o tome da li su pripadnici jednog naroda počinili najveći broj zločina ili nisu, već o tome da su ograničeni potencijali tužilaštva prvenstveno usmereni ka dokazivanju krivice pripadnika jednog naroda. Istovremeno, vreme koje je mogla da utroši na dokazivanje krivice optuženih Hrvata, Bošnjaka i Albanaca, Del Ponte je protraćila baveći se navodnim zločinima u Čečeniji i obilascima svetskih metropola. Pripremajući se za samo jedan govor u oktobru ove godine, Del Ponte je imala vremena da “iskopa” citate Erazma, Čerčila, Kanta, Hitlera, Martina Lutera Kinga, Džejmsa Džojsa, Žorža Klemansoa i Solženjicina, ali u novembru nije mogla da dokaže da li je Fatmir Ljimaj imao dugu ili kratku bradu, jedan od glavnih razloga navedenih u oslobađajućoj presudi ovom zločincu.

Petrit Selimi, urednik prištinskog dnevnika “Ekspres”, kaže da je oslobađajuća presuda Ljimaju na Kosovu “shvaćena kao priznanje da su činjeni (pojedinačni) zločini, a ne kampanja”. Haški tribunal, koji stalno pokušava da se nametne i kao sud istorije, ima još tri albanska optuženika da pokuša da spreči da ova laž ostane zapisana kao istina. Možemo samo da nagađamo zašto tužilaštvo nije na isti način tretiralo sve slučajeve i zašto su Del Ponteovoj Rusi zanimljiviji od Albanaca.

Poražavajuće je da posle 12 godina rada suda koji dobija ogroman publicitet, samo 15 posto građana Srbije podržava saradnju sa tribunalom jer veruje da su zločini počinjeni. Problem nije u takozvanom antihaškom lobiju koliko u činjenici da su građani Srbije imali prilike da sami budu svedoci rada tribunala i njegovih rezultata. Oslobađajuće presude Ljimaju i ostalim optuženim ne-Srbima nisu jedini primer. U trenucima kada je imao najveći mogući publicitet – prenosi prvih dana Miloševićevog suđenja su bili najgledaniji program u istoriji televizije u Srbiji – Tribunal je pokazao svoje najjadnije lice.

Uvodna reč tužioca Džefrija Najsa na suđenju Miloševiću ličila je na loš magazinski tekst ili pretenciozni srednjoškolski pismeni zadatak. Taj tekst – prepun poluistina, citata istrgnutih iz konteksta i preterivanja – po rečima dopisnika jednog uglednog američkog dnevnika, “toliko je loš da ne bi mogao da bude objavljen u bilo kojoj poštovanja vrednoj publikaciji” u SAD. U pravom krivičnom sudu tužilac ima pravo da lupa, preturuje i bude ekonomičan sa istinom, ali ne kada se radi o sakatom sudu-presedanu kakav je Haški tribunal koji ne samo da treba da kazni krivce već i da nađe način kako da “proda” skeptičnom balkanskom auditorijumu priču o njihovoj krivici.

Nema opravdanja za odbijanje da se to učini. Naročito ako se ima u vidu da su Del Ponte i njeni saradnici pokazali da im je PR važan, da žele da visoko plasiraju sebe i svoj rad. Za pohvalu je što tužilac vodi računa o osećanjima i potrebama žrtava. Ali, to je samo polovičan uspeh. Aplauzi i pohvale iz zapadnih metropola su zvaničnicima tribunala dali odlično opravdanje za samozavaravanje. Potomci današnjih obožavalaca lika i dela Karle del Ponte u Vašingtonu ili Briselu ipak neće morati da strepe od balkanskih sledbenika današnjih zločinaca koji su umnogome zahvaljujući skandaloznoj aroganciji Del Ponte pretvoreni u svece u svim delovima bivše Jugoslavije. To što je ovdašnja “publika” želela da Hag “propadne”, ne može biti opravdanje. Sud ne samo da nije učinio minimalan napor da ovde plasira svoje istine, već se kroz usta najviših predstavnika tužilaštva opredelio da vređa inteligenciju najglupljih građana.

Ako je to uopšte više moguće, prvi korak ka popravljanju imiya sud-presedana koji je osnovan kao političko sredstvo i budućeg prihvatanja njegovih presuda u Srbiji, moglo bi da bude javno kažnjavanje ili otpuštanje nekoga od najodgovornijih ljudi u tužilaštvu. Poražavajući rezultat dosadašnjeg rada Tribunala je to da je diskreditacija celog suda, ili bar njegovih najeksponiranijih delova, preduslov da suočavanje sa zločinima uopšte postane moguće.

Učinak balkanskih “hagobranitelja” je još jadniji. Umesto da rade na povećanju broja onih koji će prihvatiti neophodnost kažnjavanja zločinaca, oni kao dokaz svog uspeha nude činjenicu da su usamljeni, ugroženi i odbijeni. Većina se umesto da koristi društvu, opredelila da pomogne sebi i tako otvori vrata sve izvesnijem istorijskom trijumfu politike koju sami nazivaju zločinačkom. Njihov glavni argument je neistina da demokratizacija društva nije moguća bez suočavanja. Suočavanje je uvek poželjno, ali ne i obavezno. Kroz istoriju je u mnogim zemljama – i zapadnim i istočnim, od Francuske do Japana – nesuočavanje bilo preduslov demokratizacije. Nekada je odlaganje suočavanja preduslov da suočavanje uopšte postane moguće. Ovo posebno vredi kada je sve u nijansama sivog, kada kao na Balkanu devedesetih nema ni apsolutno crnog ni snežno belog.

Oni koji insistiraju na suočavanju odmah i po svaku cenu i tvrde da je ovde sve “crno-belo”, u najboljem slučaju su neodgovorni saveznici onih koji su devedesetih činili najcrnje stvari. Beogradski drveni advokati Haškog tribunala Srbiji odriču pravo na budućnost jer sugerišu da se zemlja nalazi u začaranom krugu koji isključuje mogućnost i demokratizacije i suočavanja sa prošlošću. Ono što obično nude kao jedino rešenje su forme prinudnog suočavanja koje se svode na ispiranje mozga i sprovodive su samo pod okupacijom ili u diktaturi. “Ljudi moraju da znaju šta se ovde dogodilo... to treba prikazivati na sve strane i to kao obavezno... Treba to raditi kao Paton u Aušvicu. Celo selo dovede – niste znali, evo sada znate, gledajte i ispaštajte”, izjavila je nedavno Biljana Kovačević-Vučo. Bogdan Ivanišević tvrdi da su se “političke elite” odnosile prema tribunalu kalkulantski i sugeriše “rad na... vaspitavanju političke javnosti... u Srbiji”.

Na odbijanje građana Srbije da se suoče sa prošlošću pojedini “denacifikatori” odgovaraju uvredama, lepljenjem stereotipa i dehumanizacijom Srba koja podseća na najgore izjave srpskih šovinista o Albancima krajem osamdesetih. Najperverznije od svega je da se iz njihovih postupaka i izjava jasno vidi da oni uopšte i ne pokušavaju da stvarno “dekontaminiraju” navodno nacifikovanu Srbiju. Ako se Srbija bude suočila sa zločinima, to će biti prvenstveno uprkos, a ne zbog njihovog javnog delovanja.

Petar Luković sugeriše da smo nenormalna zemlja, “ludilo, ali apsolutno ludilo, jedna vrsta kolektivne poremećenosti”. Ne znam kako čoveka možete ubediti da nešto prihvati ako ga pri tome vređate. U kolekciji uvreda i besmislica na veb-sajtu takozvane “Inicijative mladih (sic!) za ljudska prava” nalaze se i tvrdnje da u Srbiji “aktivnost razmišljanja nije na visokoj ceni” i da je “negacija genocida genocid”. Tu je i kulturrasistički biser: “Poslednji utisak putnika iz posrbljenih Potočara je drvena tabla ispred porodične kuće na dan obeležavanja srebreničke tragedije, pored koje je tog dana moralo da prođe oko 70 000 Bošnjaka. Na njoj se bešćutno nudi: ‘Prasadi na prodaju. Cena 3,80 KM’.” Samo najekstremniji islamski fundamentalisti negiraju nemuslimanima u Bosni pravo da konzumiraju ili prodaju prasetinu.

Kada se građanima sugeriše nešto što ne prihvataju, ili ne prihvataju u dovoljnoj meri, dežurni denacifikatori po pravilu iznose još neprihvatljivije tvrdnje. Strašan zločin nad šestoricom srebreničkih muslimana čiji je snimak prikazan na suđenju Miloševiću, karikirali su i zloupotrebljavali akteri sa oba pola srpske političke žabokrečine. “Jer, pre svega, reč je o genocidu i čak nad tom šestoricom reč je o genocidu, jer po međunarodnim konvencijama, genocid je, bez obzira na broj, namera da prema grupi drugačijeg etničkog, rasnog, verskog porekla, vi osećate potrebu za fizičkom likvidacijom i egzekucijom”, rekla je u emisiji “Peščanik” Latinka Perović, jedan od najviših funkcionera titoističkog režima. Tvrdnja da ubistvo šest ljudi druge vere predstavlja genocid sugeriše da se na Balkanu devedesetih dogodilo na hiljade genocida i predstavlja uvredu za žrtve svih genocida u istoriji.

Ipak, verovatno najsramotnija rečenica se nalazi na veb-sajtu Inicijative mladih: “Opasan je paradoks da mnogo mladih ljudi (u Srbiji) koji, iako zbog svojih godina ni na koji način ne mogu biti odgovorni za bilo šta što je učinjeno u vreme ratova, nasedajući na laži nacionalističke demagogije koja je usmerena protiv procesa individualizacije krivice, prihvataju breme kolektivne krivice i time ukidaju sopstveno pravo na budućnost u prosperitetnom i demokratskom društvu.” Da je ovako nešto napisao bilo ko od haških optuženika o pripadnicima drugog naroda, verujem da bi to tužilaštvo na sudu upotrebilo kao dokaz. Naime, mens rea (mentalni element) mora biti dokazan da bi se govorilo o odgovornosti za genocid. Svaljivanje krivice na nerođene i na one koji “ni na koji način ne mogu biti odgovorni”, jedan je od važnih elemenata u pripremama za najteži zločin.

“Vaše napore više prihvata međunarodna zajednica nego vaša zemlja u čiju korist radite”, izjavila je Karla del Ponte na skupu koji je u Beogradu početkom ovog meseca organizovala Inicijativa mladih. Da se potrudila da pročita sa čim ova inicijativa i njeni predstavnici istupaju u javnosti, bilo bi joj jasno i zašto.

Ali čak i kada se iznose uverljiviji dokazi, oni dovode do daljeg udaljavanja zakrvljenih zajednica. Kada u Srbiji nije bilo očekivane reakcije na slike zločina pripadnika “Škorpiona”, one su u Bosni postale krunski argument za dehumanizaciju i dokazivanje zločinačkog karaktera Srba. I za ovo odgovornost snosi prvenstveno Karla del Ponte. Ona je propustila priliku da promeni odnos javnog mnjenja u Srbiji prema postupcima u Hagu, i za to, nažalost, neće platiti cenu. Diskreditujući ovdašnje kritičare, razne “inicijative” i “komiteti” su predstavili sve napade iz Beograda kao dokaz uspešnosti tribunala i obezbedili alibi neodgovornoj i bahatoj glavnoj tužiteljki.

Del Ponte misli da joj malo nedostaje do potpunog trijumfa. “Još nisam uspela da ubedim Harija Potera da se priključi mojoj kancelariji. U suprotnom, Karadžić i Mladić bi se davno stvorili u mojoj kancelariji”, izjavila je u septembru. Ali tribunalu u Srbiji verovatno ni veštičarenje više ne može da pomogne. Haški sud-invalid koji je osnovan kao eksperiment i sredstvo političkog pritiska, postao je deo balkanskog problema, a ne deo rešenja krivicom onih koji su ga vodili. Način na koji Tribunal i njegovi balkanski saveznici nameću suočavanje sa prošlošću obećava nove ratove u budućnosti. Za milijardu dolara, koliko je sud potrošio od osnivanja, imali smo pravo da očekujemo mnogo više.

Tuesday, November 13, 2012

Tranzicija protiv Vračara

Tranzicija protiv Vračara

Zoran Ćirjaković

Ulica Strahinjića Bana na Dorćolu, poznata i kao "Silikonska dolina", bila je jedan od simbola devedesetih. To je bilo doba kada su na političkoj sceni vladali crvena ruža i četiri crvenkasta slova "S". Na ekonomskoj lansirnoj rampi carevali su primitivna akumulacija i četiri pepeljasta "P" – pištolj, pejdžer, plavuša i "Padžero". Novo vreme je, pored demokratskih vladara, donelo nove statusne simbole i novu oazu niskih potrošačkih strasti. Vračar je slika prve decenije dvehiljaditih, naše ružnjikave tranzicije.

Ako izuzmemo slabu izlaznost i ljutitu Vesnu Pešić, glavni razlog zašto su Boris Tadić i proseda ekipa sa basketa izgubili izbore krije se u zgradama koje su počev od 5. oktobra jedna za drugom nicale po "novom Vračaru". Na Neimaru, oko Kalenića, Hrama i Krsta zbrinuti su ljudi kojima je partija dala mnogo više nego oni njoj, elokventni govornici na stranačkim skupovima i estradno-umetnički fikusi na predizbornim binama. Ti srebroljupci, naravno, uglavnom "nisu članovi nijedne stranke". Ali neformalna koalicija samoživih ljudi koji boluju od različitih etičkih anomalija pretvorila je Vračar u enklavu svega lošeg što nam je donela smrt Jugoslavije i samoupravnog socijalizma.

Krunsku i okolne ulice su, pola veka posle proleterskih, okupirale tranzicione brigade. Slični ljudi valjda vole ista mesta. Dorćolska padina nije previše zanimljiva novim oslobodiocima. Istini za volju, kuće oko Jevremove i Jovanove nisu onako stare i oronule kao straćare na Krstu i Čuburi, pa se ne daju tako lako gurnuti pod buldožer evropeizacije i modernizacije. S druge strane, za mnoge od geografskih ili ideoloških arivista prestižni Blok 11a je nekako suviše zabačen, betonski i novobeogradski. Zeleno Dedinje je pak previše skupo – ne samo po aru i kvadratu, već i po danu života. Ni po cigare i jogurt se ne može peške, a neko mora i da pričuva kućicu u senovitom šumarku dok se preplanula gazdarica sa svojim anđelčićima baškari na kolonijalnom suncu.

Na Dedinju je bar sve, manje-više, tansparentno. Ljudima sa viškom para i plodnim deficitom morala koji stanuju oko Titove bombardovane avlije obično na čelu – i pozlaćenom antreu – jasno piše ko su i šta su. Mnogima od njih je, međutim, Vračar bio moćna odskočna daska. Ne može, ipak, sve odjednom. Uostalom, i Milošević je, pre Tolstojeve i Užičke, na Vračaru čekao na red.

Naši novi ne-Miloševići evropeizovali su proverene recepte za punjenje džepa kome se ne vidi dno i usporili "ekonomiju destrukcije". Prethodnih godina, naučili smo da korupcija, pored stare, istorijske verzije – koja je transparentno netransparentna i jako žilava – danas ima brojne legalne eufemizme. Često se, na primer, zove "donacija" ili "marketinška usluga", a mnogi vole da joj tepaju, pa je nazivaju "patriotizam", "nacionalni interes", "doprinos izgradnji demokratije" ili "podrška evroatlantskim integracijama".

Na novom Vračaru ništa nije onako kako izgleda. Na Kaleniću praktično nema seljaka. Oni koji oko podneva svrate naoružani fensi cegerima i pletenim korpama retko kad uključuju šporet i uglavnom ih ne zanima ukusno povrće. Pijaca ima čak i svoju Knez Mihajlovu, kratku promenadu na kojoj je sve dvaput skuplje, ali su mnogo veće šanse da se bude viđen. Obližnji art kafe nema veze sa umetnošću. K2 je smešten na vračarskim Himalajima, u ulici koja privlači instant biznismene koji nisu u stanju da "oplode" čak ni kapital koji su prisvojili, ali su zato sigurni da je sve "ekstra" i "vrh" u njihovim malograđanskim životima tapaciranim obiljem. Tamo je i endemska livada u (su)vlasništvu bivšeg ministra na kojoj ne može da se napase čak ni jedna mršava koza – ali može da se smesti par stotina kvadrata svetlog evroatlantskog stambenog prostora.

Tranzicione iluzije se kriju i na trpezi. Malo ispod Krsta vas čekaju evropeizovani leskovači uštipci sa vešto kamufliranim crnim lukom. Doduše, porcije su ostale prilično obilne, po meri nezasite ciljne grupe. Na belom megatanjiru možete da očekujete više kalorija nego što tipično etiopsko selo unese za praznični vikend. Za razliku od obroka, enterijeri su postali minimalistički i dozirano rustični, dok spoljašnjost nosi snažan pečat tradicije koja kaže da je najjeftiniji zidar najbolji arhitekta. Novi ugostiteljski objekti, međutim, često nisu u vlasništvu ljudi čije je ime istaknuto na ulaznim vratima. U obližnjoj piceriji će vam, ako ste novajlija, neko od redovnih gostiju ubrzo, u pola glasa, verovatno promumlati ime "pravog gazde". Šta će čovek, ubi ga imovinska karta.

Mnogi od novih Vračaraca su pažljivi i, na izvestan način, suptilni. Oni ne voze preskupa kola i ne idu privatnim avionom na letovanje na Mikonosu. Zadovoljavaju se skijanjem u Austriji i letovanjem u Turskoj – hotel, "praktično", ima šest zvezdica, ćevapi su, "da ne poveruješ", ukusni čak i kad su bez svinjskog mesa, a i baklava je bre baklava. Naravno, na more se ide samo sa par dadilja, Armani peškirima i Bikenberg papučama.

Uspon do alpskog snega i vračarskog vrha često kreće od Slavije i Cvetnog trga. Nova, tranziciona verzija sladunjave himne ušminkane titoističke urbanosti danas bi govorila da "Njegoševom ulicom devojke idu" i sanjaju da postanu kreativne direktorke u nekoj od marketinških agencija kojima gazduju dva penzionisana idola. Tri decenije pošto im je na jednom koncertu "crko Maršal", ljutite devojke koje su prošle neoliberalno sito i rešeto "gledaju u sliku" njihovog novčanika.

Izgleda da nije bilo lako odoleti iskušenju. Čak je i televizijski Mile zavoleo tranziciju. Ima se tu šta voleti. Neki od tih, danas uglednih i imućnih, građana tvrde da su se za sve to sami borili još devedesetih. Dok su "svi drugi" ovde ili ćutali ili bubnjali po šerpama, oni su hrabro ratovali za partijske kioske i nadgradnje. Zaslužili su, kažu, i više, ali narod je nezahvalan. Drugima su sekira ili, mnogo češće, kum i školski drug "upali u med".

Zato korupcionaško-tranziciona elita koja živi na novom Vračaru ima nekoliko glavnih grana. Jedan od podskupova novog vračarskog sveta čini druga liga direktora parajavnih preduzeća i vlasnika paraprivatnih firmi, što će reći partnera uz čiju pomoć, ako se čovek ne zanese, može "laganica" da se kraducka a da se "sigurica" ne ode u 29. novembra. Zatim, tu su vlasnici šaltera na kojima se izdaju dozvole – ljudi koji su privatizovali franšizu da lupe državni pečat. Najživopisnija je, ipak, "b'ate" grana u kojoj su gore pomenuti kum i stari drug, slučajni partneri u krađi zbog kojih se, ako "pukne" u nekom tabloidu ili partijskom komitetu, obično gubi samo obraz, ne i sloboda.

Različiti ogranci nove elite, ipak, nisu jasno razdvojeni. Ne može čovek danas da se osloni samo na jednu varijantu. Pored toga, mnogi od nas nisu svesni koliko koštaju Swarovski tapete, zebrano furnir i sve drugo što je "mast" oko Kalenceta. Ipak, u stanovima tranzicionih elita caruje skupoceni minimalizam. Istaknuta pravim linijama i oštrim ivicama, praznina je bezbedna – ne može čovek da pogreši i "ispadne seljak". Pravo lice će se pojaviti ako zagrebete sofisticirane glazure onih koji su uspešno evropeizovali svoj garderober i vozni park i uselili se u "pametan stan" sa "eko-sistem maskiranom" klimom i "finger-touch" bravom.

Evro ne poznaje religiju niti ideologiju. Roditelji dece ovdašnjeg postidejnog, pravoslavno-ateističkog izdanja jagme za neoliberalnim kolačem vole jedno francusko katoličko obdanište i vračarske osnovne škole nazvane po velikim srpskim levičarima. Ali kada bi proveli bar petnaestak minuta na roditeljskom sastanku u nekoj od ovih ustanova, Svetozar Marković i Vladislav Ribnikar bi se verovatno prevrnuli u grobu. Kamo sreće da se u zadnjim klupama oblizuje neki novi Nušić ili Sterija. Bila bi grehota da ostanemo uskraćeni za dramski spomenik postkomunističkom vašaru malograđanske taštine u kome svako malo zablista poneko rumeno dete tranzicije ili njegovi bahati roditelji.

Mnoge od njih strašno iritira postojanje javnog prostora, izuzev, naravno, parkića u kome može da se istrči rasni cuko. Želja da sve bude privatizovano često biva izražena komentarima tipa: "Šta ima neko da se parkira ispred moje avlije?" Zato svaki dan na ulicama novog Vračara možete gledati svojevrsnu izložbu različitih skalamerija koje se koriste u velikoj borbi "samo ja i moje pare" bratije sa vozačima-uljezima koji su toliko bezobrazni da žele da se parkiraju na "moje" javno parking mesto. Na njemu, naravno, sme da bude samo arivistički Land Roverov megamodel Range Rover, luksuzni džip koji je "grub spolja, raskošan iznutra" i nikada ne ide kroz blato – baš onako kako sebe vidi gabaritni evro-demokratski i rusofilski kadar koji je savladao društvenu uzbrdicu i popeo se na vrh.

Skoro pa dedinjski, Neimar je s razlogom dobio specifično mesto u klasnoj geografiji Beograda. Vračar je bio prijatan i, nekako, lepo i pametno skrajnut deo Beograda – izdvojen, ne pretrpan, a ipak blizu centra. Neimar je uvek bio njegov najidiličniji deo koji je omogućavao još udobniji "pogled sa strane" na vrevu gradskog života. Zato ne čudi da su samo neki od najimućnijih dobitnika u tranziciji mogli da se dokopaju njegovih uskih ulica i u to vreme niskih porodičnih kuća sa zelenim dvorištem. Cvetne bašte su u međuvremenu uglavnom nestale, a stare kuće su porasle – i u visinu i po dubini. Viši ešalon vračarske elite danas živi u ulicama-tunelima u koje se teškom mukom probijaju zraci sunca.

Tako je to u svetu ljudi koji hoće "ful sve". Oni su na nekada ušuškanom Vračaru stvorili našu najveću demokratsku palanku. Ali, nisu sasvim sami u toj fensi oazi egoizma i nadmenosti. Na prostoru najmanje beogradske opštine je zbijeno i mnogo "stare" arogancije i elitizma koji neguju ljudi koji nisu profitirali od musave evropeizacije ili ruskog fosilnog goriva. Uz tranzione cvećke, oko tezgi na Kaleniću tiskaju se namrgođeni i, što bi se reklo u postkosovskoj Srbiji, samoproglašeni pripadnici druge, treće ili – to, ipak, ne postoji samo u filmovima – četvrte generacije urbanih. To su građani koji na Internetu dobijaju redovno sledovanje mudrosti koja ih utvrđuje u mišljenju da je "sve strašno" i da "to ima samo ovde". Ovi "Evropljani" svim srcem mrze i novi Vračar i ostatak Srbije.

Reč urbano je tamo dobila onaj ružni prizvuk koji je patriotizam stekao u godinama antibirokratskog žara i letećeg jogurta. Kada mi je neko danas pomene, dođe mi da se mašim poslovične veze praziluka i da je ostavim da ponosno viri. Ipak, nije mi teško da razumem mrzovoljnike koji idealizuju dušu onog Vračara od koga nije mnogo ostalo. Tamo nije umro samo stari i bolešljivi rock 'n' roll, već skoro sve ono što se ne može lako prevesti na jezik novca.

Prethodni, mirni i neodoljivo izmešteni Vračar se smanjio i deluje nekako skvrčeno, kao povrće u "Malom Kaleniću" koje čeka neke od onih koji su ponovo prespavali pijačni dan. Ako ste nostalgični za prijatnom, skoro intimnom atmosferom "starog Vračara", možda je bolje da se prošetate po nekom drugom kraju. Dvanaest godina posle 5. oktobra, nešto od onoga što je Vračar izgubio sačekaće vas čak i oko ozloglašene dorćolske "Silikonske doline". Tranzicija je čudo.

Autor ne stanuje niti je ikada stanovao na Vračaru.