Saturday, September 29, 2012

Srpska plemena

Zoran Ćirjaković

U Podsharskoj Africi postoji četrdesetak multietničkih država. U velikoj većini nijedno pleme nema apsolutnu većinu i stanovništvo je izuzetno izmešano. Na primer, u bivšem Zairu, danas većem od dva Konga, živi više od dve stotine etničkih zajednica - najbrojnija čini samo oko pet posto stanovništva. Neka afrička plemena rasuta su u preko od deset država, a najmanje sedamnaest ih ima više pripadnika nego što Srbija ima stanovnika. Zato ne treba da nas čudi da u Africi ima malo zajednica koje žele da se otcepe, ili koje sanjaju da svi saplemenici počnu da žive u jednoj državi.

To ne znači da afričke države nisu plemenska svojina. Iza fasade modernih institucija i predstavničke demokratije kriju se stare plemensko-klanovske veze. Ne samo najbrži, već često i jedini put do moći i boljeg života vodi preko saplemenika. I vlast i opozicija su, po pravilu, etnički definisane kategorije, a izbori obično više liče na popis stanovništva nego na finale najvažnije političke utakmice.

Ulog ne može biti veći. Po skoro svim relevantnim merilima životnog standarda, podsaharske zemlje već decenijama zauzimaju poslednja mesta. Za mnoge stanovnike ovih hronično gladnih država vlast je bukvalno pitanje života i smrti.

Ali politika je u Africi uglavnom ostala igra sa nultim zbirom, koliko jedni dobiju toliko drugi izgube. Promena režima obično znači da je konačno došao "njihov" red da gladuju, a "naš red da jedemo" – i krademo. Deo "plena" koji će podeliti novi ("naš") režim čine bogati rudni resursi, korumpirana birokratska mašinerija i obilna zapadna razvojna pomoć. Ovakav odnos prema vlasti, koji polazi od shvatanja "mi smo država", zadovoljava i grabljivu elitu i one njihove saplemenike koji životare u kartonskim naseljima. Zaposlenje i redovna "državna" plata predstavljaju glavnu nagradu za lojalnu plemensku glasačku mašinu.

Klijentilističke mreže malo toga ostavljaju po strani. Ni organizacije civilnog društva u nisu imune na grabež, nepotizam i plemenske "politike identiteta". Kako piše Žan-Fransoa Bajar, vodeći francuski afrikanista, najprofitabilnije nevladine organizacije "osnivaju ministri kada dođe njihov red da prevare davaoce pomoći". Ali ne samo NVO, već državne agencije i cela ministarstva bivaju osnovani prvenstveno s ciljem da od donatora bude uzet novac koji će biti iskorišćen za lične ili saplemeničke potrebe.

Sve to nekako zvuči poznato. Razlika je uglavnom u tome što se ovde obeležje identiteta koji obećava bolji život ne vidi u krštenici ili ličnoj karti, već u partijskoj knjžici. Stranke su naša plemena. Porodično stablo je važan indikator moći i prestiža u podsaharskom neopartimonijalnom poretku, sistemu u kome je plemenski princip zamaskiran izbornim i parlamentarnim ritualima. Njegov ekvivalent u žargonu naše partokratije je "lobi lista", spisak stranačkih moćnika koji dele kolač vlasti.

Zato ovde, kao i na žarkom jugu, obično biramo bez da imamo mnogo izbora i prisustvujemo smenama vlasti bez pravih promena. Ogromna frustracija izazvana ovakvim stanjem i njegovim posledicama - prvenstveno siromaštvom i izostankom razvoja, izražena je u Podsaharskoj Africi kroz shvatanje da je "neophodno da ubijemo pleme da bismo izgradili državu". To je nemoguća misija. Ali ako ovaj afrički moto ipak "prevedemo" na jezik naših okolnosti dobićemo podjednako jednostavan recept: "treba ubiti stranke da bi izgradili demokratiju". Ni ovaj zadatak nije ništa lakši. Ali bar ilustruje zašto je danas u Srbiji tako teško biti optimista.

Predavač na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu

Wednesday, September 12, 2012

Genocid je genocidna reč

Živeti u senci genocida

Zoran Ćirjaković

U tekstu koji su prošlog meseca preneli mediji širom sveta Timoti Viljam Voters, profesor prava na Indijana Univeritetu u SAD, zalaže se za ukidanje genocida kao krivičnog dela. Voters, koji je u Haškom tribunalu učestvovao u pisanju "kosovske optužnice" protiv Miloševića, smatra da ne samo da suđenjima za genocid treba reći "nikad više", već da je "pravni koncept genocida toliko nekoherentan i toliko štetan po ciljeve kojima služi međunarodno pravo, da bi bilo bolje da ga nikad nismo ni izmislili".

Za genocid, po Votersu, "iskupljenja ne može biti" iz najmanje dva važna razloga: "defektan je u svojoj definiciji i ima uznemirujuće moralne i političke posledice". Optužba za genocid sudski proces preusmerava sa činjenica na motive, koji su čak i kod mnogo jednostavnijih zločina izuzetno složeni i višestruki. S druge strane, što je mnogo opasnije, iako prividno deluje u interesu žrtava i pravde, u stvarnosti legitimiše razmišljanje u kategorijama kolektivnog i pogoduje stvaranju začaranog kruga viktimizacije, fatalizma i osvete.

Izbacivanje genocida iz sudnica ne znači davanje amnestije ljudima koji su naredili ili sproveli sistematska masovna ubistva pripadnika druge zajednice. Sva zlodela koja čine zločin genocida ostaju podložna krivičnom gonjenju."Ne postoji čin genocida koji istovremeno nije i neki drugi zločin. Genocid je zločin karakterizacijom, jedna interpretacija," piše profesor Voters.

Ali ta karakterizacija skriva dvosekli mač, klatno zločina koje nije uvek lako zaustaviti. Raspad Jugoslavije je pokazao koliko je mali korak od shvatanja o "genocidnom narodu" do verovanja da se nad njegovim, navodno hronično nesuočenim i nacionalnom kulturom "kontaminiranim" pripadnicima mogu vršiti preventivni, odbrambeni zločini.

Problem se ne tiče samo Zapadnog Balkana. Insistiranje na genocidu destabilizuju Bliski i Daleki istok i Centralnu Afriku. Na primer, uprkos upornom jermenskom inistiranju i snažnim pritiscima iz zemalja EU, Turska odbija da optužbu za genocid tretira kao pravno pitanje ili nešto što ima veze sa pravdom, iako je spremna "čak i da uputi izvinjenje za masakre" nad Jermenima.

Ovakvo odbijanje ne podrazumeva bezosećajnost ili šovinizam. "Zločin nad zločinima" ima ogromnu političku moć. Genocid je postao jedini zločin koji je važan. On danas nema veliki državotvorni potencijal samo za zajednicu iz koje dolaze izvršioci, već sve češće i za kolektiv kome pripadaju (najbrojnije) žrtve. U eri humanitarnih intervencija jednonacionalne države se ne grade samo ubijanjem, već i stradanjem.
Došli smo, kako piše profesor Voters, u "moralno perverznu" situaciju u kojoj se "svaka grupa čija patnja nije nazvana 'genocidom' oseća kao žrtva drugog reda". Zato ne treba da nas čudi da je predednik Tomislav Nikolić pomenuo opasnost od genocida kada je govorio o sudbini preostalih kosovskih Srba. Ugrožene zajednice koje nisu u stanju da uvere zapadnu publiku da im preti "vrhovni zločin" danas nemaju mnogo šansi da zaštite svoja prava i osiguraju egzistenciju dostojnu čoveka.

Kada ubijanje prestane, prva "žrtva" zločina genocida je politika. Sudski ili naučno verifikovan genocid predstavlja moralno privlačan, praktično savršen izgovor za depolitizaciju složenih problema koji se mogu rešiti samo na dva načina – politički ili (novim) genocidom. Nažalost u Bosni, kao i u Ruandi, potraga za bolnim, ali preko potrebnim kompromisma prečesto biva gurnuta pod tepih genocida. Ispod leševa nevinih lako je sakriti opasne lične ambicije i velikodržavne političke ciljeve.

Zato genocid treba izbaciti iz pravne sfere i ostaviti ga onima koji je ova reč postala opsesija ili profesija. Naravno, prebacivanje "ultimativnog zločina" u ropotarnicu pravne istorije neće ukinuti mogućnost da neko ponovo krene da ubija ljude koji se, na primer, mole "pogrešnom" bogu. Ali bar će senka u kojoj žive mnoga heterogena društva postati manje tamna i preteća. Genocid je odavno postao genocidna reč.