Thursday, July 12, 2012

Zatvaranje otvorenog društva

Ekonomska kriza je donela godine zatvaranja i povlačenja, za mnoge neočekivani i zbunjujući korak nazad. Srbija tu nije izuzetak. Začaurivanja, potiskivanja različitosti i okretanja bliskom i prepoznatljivom prvo su se latili lideri najbogatijih država Evropske unije. Jedan od strateških odgovora na „veliku globalnu recesiju” bilo je odustajanje od multikulturalnih politika. Francuski predsednik i nemačka kancelarka, a nešto kasnije engleski premijer i holandski potpredsednik vlade, poslali su istu poruku – biće nam bolje ako postanemo isti, ako krenemo da sistematski potiremo razlike i razvijamo „istinsku koheziju”, ideal koji je Dejvid Kamerun promovisao u programskom govoru na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti. Shvatanje da je multikulturalizam mrtav jedno je od retkih oko kojih danas postoji visoka saglasnost u duboko podeljenoj i zbunjenoj uniji.

Ali zašto tako brzo? Zašto građani i njihovi lideri žure ne samo da pritvore vrata, već i da obezliče i ukalupe one koji su uspeli da se uguraju u zapadne oaze prosperiteta? Ne radi se tu samo o malim platama i visokim stopama nezaposlenosti. Strah od različitosti i otvorenosti ne stanuje samo u istanjenim evropskim novčanicima.

„Naša priroda je suštinski plemenska”, naše redovno, podrazumevano stanje je zatvoreno društvo, piše Robin Foks, jedan od sledbenika i prijatelja Karla Popera. Štaviše on tvrdi da nam je otvorenost „neprirodna”. Koliko god da se razvijamo i napredujemo „plemenski impuls”, moćni „unutrašnji šapat”, ostaje skriven u svakom od nas. Krhka ljudska civilizacija počiva na čvrstim temeljima tribalizma. Tu, po Foksu, nema izuzetaka. „Divlji um” čuči čak i u onima koji se svim silama upiru da izgrade otvoreno društvo. Zato njegovi neprijatelji nikada neće nestati. Mi živimo „beskrajnu pobunu civilizovanih protiv civilizacije”, tvrdi Rodžer Sandal, još jedan od poperovaca koji su analizirali „endemski revolt protiv otvorenosti” i njegove totalitarne ekstreme.

Saznanje da otvoreno društvo i liberalna demokratija ipak ne predstavljaju „neizbežni konačni proizvod društvene evolucije” predstavljalo je veliki izazov za mislioce koji su pokušavali da osavremene Poperovu evrocentričnu viziju. Njima su se priključili mnogobrojni razočarani socijalisti koji su se suočili s krahom marksističke vizije o mogućnosti „utopijskog društvenog inženjeringa”. Kao i moćni zapadni političari, mnogi od njih su ovaj pesimistički zaključak pretvorili u jedno krajnje pragmatično pitanje: Koliko je sile (i zatvorenosti) potrebno da bi se sačuvala ili unapredila „stvarno postojeća” otvorena društva?

Ali sam paradoks koji je sadržan u ovom teškom pitanju ima dalekosežne posledice. On proizvodi hibris koji Zapad vodi u nove imperijalne projekte prožete dvostrukim standardima i licemerjem, a mnoge prozapadne političare u ostatku sveta navodi da, navodno za dobrobit same demokratije, olako odustanu od mnogih liberalnih i demokratskih principa i praksi. To, ne samo u Srbiji, proizvodi ravnodušnost, apatiju i cinizam koje ne treba gubiti iz vida kada tumačimo izlaznost birača i rezultate nedavno održanih izbora.

Kriza kojoj se ne nazire kraj samo je istakla ovu kontradikciju koja dovodi u pitanje i relevantnost Poperovog ideala i smisao njegovih zapadnih inkarnacija. „Kada stvari ne idu dobro po nas mi tražimo spasioca – doktrinu ili lidera – da nas vrati u bezbrižnu sigurnost plemenskog društva i plemenskog mentaliteta”, piše Foks. Zato se danas i Srbija, koja čeka čudo i plaši se budućnosti, i donedavno „superotvorena Holandija” i nesrećna Somalija, verovatno najzatvorenije od svih društava, suočavaju sa istom „zlokobnom privlačnošću” zatvorenog društva. Brojna razočaranja, neprijatna neizvesnost i strah od rastuće nemaštine često nas sprečavaju da prepoznamo da protiv otvorenog društva najuspešnije ratuje naš zatvoreni um. Neočekivani izborni rezultati, kao i zbunjujuće odluke lidera ili čudne poruke samopravednih elita, živa su svedočanstva nekih od njegovih brojnih pobeda.