Tuesday, April 10, 2012

O Azavadu, saharskoj državi

Zoran Ćirjaković

Kada sam pre par godina po drugi put stigao u Mali bila je to, po oceni vašingtonskog Fridom hausa, jedna od samo dve "slobodne države" u celom islamskom svetu. Nije bilo teško prepoznati znake političkih sloboda i tolerancije u oblakom crvenkaste prašine prekrivenom Bamakou, gradu koji je do martovskog puča bio prestonica najsiromašnije demokratije na planeti.

Pored pretrpanih tezgi koje zauzimaju nekoliko blokova oko Ružičaste pijace sudarali su vižljasti mladići u majicama sa likom Osame Bin Ladena i oskudno obučene studentkinje, svetloputi Tuarezi sa plavim maramama preko usta i stidljive žene naroda Fulani sa diskretnom tetovažom oko širokih usana. U učionicama je bilo devojčica skoro koliko i dečaka, a od 1991. godine predsednici su dobrovoljno odlazili sa vlasti.

Bamako je u zapadnim medijima uglavnom pominjan po dobroj muzici – uz pesak, luk i so, jednu od retkih stvari koje Mali ima na pretek. Nigerijski biznismeni i evropski humanitarci bili su glavni gosti u hotelu L'Amitie, fucnutom bišem Sofitelu na obali Nigera. Preduzimljiva libanska dijaspora obezbeđivala je francuska vina i druga sitna zapadnjačka zadovoljstva.

Sever zemlje, od prošlog petka "nezavisna država Azavad", uvek je bio sasvim druga priča. Za Tuarege, seminomadski narod nezavisnost Malija bila je početak nove "okupacije" – bele Francuze zamenili su crni, "malijski kolonizatori". Mnogi svetloputi Tuarezi nikada nisu prihvatili državu kojom već pola veka vladaju crni ljudi kojima su ranije trgovali na starim trans-saharskim putevima i pijacama robova.

U Gao, centar samoproglašene države kojoj malo ko predviđa dug život, stigao sam decembra 1998. godine rashodovanom letilicom jedne od upokojenih filijala Aeroflota. I danas su južno od Sahare glavna prevozna sredstava krntije koje su na drugim meridijanima odavno odslužila svoje i koje su poslate da polako umru na najsiromašnijem kontinentu.

Aerodrom u Gaou ličio je na veliku kasranu. "Ulaznica" u glavni tuareški grad koštala je 1000 (postkolonijalnih) franaka. Afrički vojnici retko dobijaju platu. Mito i korupcija imaju sasvim drugačije značenje u zemalji u kojoj je svaki poznati poreski sitem skuplji od očekivanih prihoda od hronično gladnog stanovništva.

Poručnik, koji je sa čuđenjem primio vest da je drug Tito umro pre dve decenije, tvrdio je da nemam jedan pečat u pasošu kada sam dva dana kasnije autobusom krenuo nazad ka Bamakou. "Izlaznica" iz Gaoa koštala je deset puta više od "ulaznice". Poručnik koji se sećao Tita, kao i većina vojnika na njegovom čekpointu, više je ličio na debelu kasirku nego na vojnika. Ne čudi me da su ih Gadafijevi tuareški veterani prošle nedelje prosto oduvali sa pustinjske polovine Malija.

Nisam poželeo da se vratim u Gao. Tada poslednja tuareška pobuna završila se samo godinu dana ranije i rupe od metaka su još bile vidljive na oker kućama od blata i ćerpića. Gao mi je ličio na jedno od onih napetih, besnih mesta u kojima vam se čini da rat nikada neće biti završen. U "Atlantidi", jedinom hotelu koji nije bio javna kuća, bio je još jedan Francuz. Prosedi recepcionar, Malijanci su obično mnogo stariji nego što izgledaju, ubeđivao nas je da će sledeće godine reli Pariz-Dakar ići starom rutom i da će tuareški grad bez asfalta ponovo, makar na 24 sata, postati centar automobilskog sveta.

Srce krhkog Azavada je ipak Timbuktu, mitsko mesto koje je postalo sinonim za pustinjsku avanturu i kraj sveta. Opstanak duguje karavnima soli i unutrašnjoj delti Nigera. U ovom srednjevekovnom gradu merilo starosti kuća je broj stepenika niz koje je potrebno sići sa stalno rastućeg nivoa ulica koje zatrpava Sahara.

U Timbuktuu sitni pesak je svuda. Osećao sam ga kako krcka u svakom zalogaju tanušnih lepinja. Ali beli hleb je luksuz u gradu bez struje koji je živeo od prosa, sušene ribe i doznaka iz Libije. Tuarezi, koji, pored Malija, žive i u Nigeru, Alžiru i Libiji, bili su omiljeni i elitni Gadafijevi vojnici i glavna meta njegovih nasilnih i osvetoljubivih naslednika. Oterani iz Libije oni su se priključili gerili koja na severu Malija nikada nije prestala da se bori za tuarešku državu, svoj komad pustinje koji su Francuzi izdelili povukavši sasavim arbitrarne, pravolinijske granice.

Ima nemalo ironije u svernoafričkoj igri spojenih sudova. Mirovni sporazum koji je 1996. godine okonačao poslednji od četiri veliku tuareška ustanka uspeo je u velikoj meri zahvaljući tome što je ekscentrični libijski pukovnik "zaposlio" prekaljene pustinjske ratnike. Iz istog razloga su se brzo gasile i manje pobune u prethodnih petanestak godina.

Ni Zapad ni libijski pobunjenici nisu pokušavali da zaustave pustinjske ljude koji su prošlog leta iz Libije sa sobom odneli velike količine naoružanja i opreme. Egzodus tuareških plaćenika preko nenaseljenih prostranstava Nigera i Alžira ubrzao je Gadafijev pad i izvezao veliki deo nevolja 2000 kilometara jugozapadno. Malijska demokratija i krhki mir pali su kao kolaterlana žrtva "arapskog proleća". Teritorijalni integritet se nekako drži. Niko još nije priznao Azavad, novu saharsku državu.

Wednesday, April 4, 2012

O raji i papcima

O raji i papcima

Zoran Ćirjaković

Jedan od glavnih stereotipa o Sarajevu i Beogradu u zapadnim medijima tokom prethodnih dvadeset godina kaže da je bosanska prestonica oduvek bila tolerantan grad, dok je Beograd predstavljan kao večno balkansko "srce tame" i isključivosti.

Socijalističko Sarajevo opisivano je ne samo kao multietnički grad već i kao mesto u kome je "vazduh bio slobodniji", meka za disidente iz drugih delova Titove države koja je u međuvremenu postala bivša. U lamentima nad "izgubljenim rajem" u uglednim američkim medijima grad na obalama Miljacke predstavljan je kao sofisticirano i otvoreno mesto. Direktno je poređen sa Parizom i San Franciskom, gej prestonicom sveta.

Ali da li ovde bilo ko veruje da je 1991. godine u Sarajevu bilo OK biti gej? Šta je to bivše, multietničko Srajevo stvarno tolerisalo? Kakve je razlike prihvatalo, a kojih se plašilo?

Verska i etnička različitost decenijama je branjena netolerancijom prema drugim različitostima. Lična imena, a neretko i prezimena, u Bosni su obično žigovi nacionalne pripadnosti. Svi znaju ko je ko. Zato je svaki pojedinac koji štrči predstavljao potencijalnu opasnost. On je svojom izuzetnošću sugerisao ili da je njegova etnička zajednica iznad druge dve ili da može postojati nešto što se nije ukuvalo i obezličilo u bosanskom loncu, jelu koju predstavlja odličnu metaforu sarajevske (ne)tolerancije.

Svaki put kada se nečije isticanje nije moglo sakriti proizvodnjom lažnih simetrija ono je u Bosni potiskivano ili istiskivano. Nije bilo lako izmisliti bošnjačkog Ivu Andrića ili hrvatskog Emira Kusturicu. Zato je svako ko je odskakao genijalnošću, alternativnom seksulanošću ili potkulturnom uniformom predstavljao opasnost koju treba obezvređivati, krotiti ili eliminisati. Neprijatelji krhke etničke ravnoteže bili su tako i bosanski geniji i pankeri i homoseksualci.

Ova netolerencija je izražena i u podeli na raju i papke. Papci nisu isto što i "seljačine" u ružnom žargonu beogradske građanske palanke. Ni raja nije sinonim za "urbanu i tolerantnu osobu", kako tvrdi Ed Valijami, nagrađivani novinar Gardijana. Potreba da neko bude prihvaćen kao deo raje posledica je shvatanja da je normalna samo ona osoba koja nije drugačija. "Ko nije s nama taj je papak", piše Šaćir Filandra, dekan sarajevskog Fakulteta političkih nauka. To je "onaj koji ne prihvata naše vrijednosti i obrasce ponašanja".

Imperativ uklapanja zahteva dozu izveštačenosti i licemerja koju ljudi sa strane teško mogu da razumeju ili prihvate. Ova pretvornost ima brojne manifestacije. Jedna je brzo i sasvim neiskreno zbližavanje. Dva minuta pošto smo se sreli postajemo jarani. Ali to ne znači da vas instant "jaro" neće izvređati pet minuta kasnije.

Insistiranje da se bude "deo raje" na obroncima Trebevića se često izražava i prezirom prema ljubaznom "vi". To što se mnogi vređaju kada im kažete "vi" nije znak nekog hvale vrednog antielitizma, već straha od mogućih posledica neuklapanja. Zato papak nije samo "primitivni" siledžija, već i osoba sa "bečkim" manirima.

U temelju ove netolreantne tolerancije leži kolektivno sećanje i instikt samoodržanja koji se razvio u zemlji koja se plaši talasanja i ima loša iskustva sa slobodnim izražavanjem volje pojedinaca koji imaju nacionalna imena i prezimena. Sasvim racionalan strah učinio je da se pojavi, parafraziraću Česlava Miloša, ketman tolerancije u kome je ostajao zarobljen bosanski um.

Ova svebosanska izuzetnost nije sasvim bez presedana. Nigde na Balkanu ljudima koji se razlikuju nije lako da budu ono što jesu. Čak i u individualističkoj Australiji postoji sličan "sindrom sečenja visokog maka". Ni Austrijalijanci ne vole one koji štrče nalik tanušnim, žarko crvenim bulkama u polju žita. Raja se tamo kaže "ortaštvo" (mateship) i malo je nedostajalo da ovaj ideal 1999. godine bude ubačen u preambulu ustava. I na kontinetu koji leži "dole ispod" neprijateljstvo prema isticanju ima duboke korene. Belim došljacima je bilo teško da prežive u okrutnom prirodnom okruženju. Solidarnost i egalitarizam postali su tada odlike po kojim se Australija i danas razlikuje od SAD, gde se odskakanje uzima kao najviša vrednost.

Posleratno Srajevo liči na Beograd. To je postao grad jedne nacije u kome su ljudi druge vere samo začin koji pomaže da osetimo aromu metropole. Možda u tome ima nečeg dobrog. Možda više niko neće seći ni visoke bulke koje štrče u vremenima mira, ni polja tuđeg žita u godinama rata.