Tuesday, January 24, 2012

Urbana palanka

Loš terorizam i dobar (auto)šovinizam

Zoran Ćirjaković

Sreten Ugričić, folozof i samoproglašeni naslednik Danila Kiša, već godinama kuca na vrata sve brojnijeg kluba heroja "liberalne" Srbije i miljenika zapadne diplokratije. Iako mu pisanje palanačkih pamfleta, koje možemo čitati i kao primere autošovinističke argumentacije, ide mnogo bolje od lepe književnosti, vrata se sve do ove nedelje nisu širom otvorila. Valjda nije bilo lako naći dovoljno onih koji su spremni da poveruju da je neko istovremeno antifašista i funkcioner klerofašističkog poretka. Ovaj ambiciozni kadar svih postmiloševićevskih režima godinama je u sebi uspešno sjedinjavao bahatog funkcionera, beskompromisnog opozicionara i ljutitog nazavisnog intelektualca.
Ugričić je jedan od domaćih autora čiji nam tekstovi sugerišu da je ova zemlja toliko loša da bi se, posle suočavanja sa prvom Srbijom, Hitler, Gebels i Gering verovatno osetili inferiorno i možda čak zapitali - da li je moguće da smo u Aušvicu toliko podbacili? U njegovom autošvinističkom opusu ima mnogo toga što bi ogrejalo njihovo srce – od relativizovanja i trivijalizacije holokausta do sladostrasne dehumanizacije.

"Pogledajmo sledeći niz: patriotizam - nacionalizam - šovinizam - nacizam. Pronađimo uljeza", traži Ugričić u eseju objavljenom pod naslovom "Pronađi uljeza i drugi prilozi u korist i čast čitanja Konstantinovićeve Filozofije palanke". Tadašnji upravnik Narodne biblioteke nam u nastavku teksta nudi odgovor: "Devet od deset ispitanika će zaokružiti: patriotizam. Nekako to jedino izgleda sasvim neupitno. Ali. Tačan odgovor glasi: ovo je trik-pitanje, jer u ovom nizu nema uljeza."

Ali čini se da u Ugričićevom pamfletu ima još trik pitanja. Možemo se, na primer, zapitati o kom patriotizmu stvarno piše (dugo)večni upravnik nacionalne institucije - o svakom patriotizmu, o nemačkom, o bosanskom, ili, možda, samo o srpskom patriotizmu? Može li, kojim slučajem, neko posle čitanja celog Ugričićevog teksta zaključiti da je autor "uljeze" smestio i tamo gde ne bi smelo da ih bude? Može li neko zaključiti da te uljeze treba poslati ispod zemlje?

"Umesto četiri S, ona ocila na našem grbu, sada su četiri A: alibi, abolicija, amnezija, amnestija. To je sav naš napor, jedini trud koji ispoljavamo, da bi sebi bilo kako našli alibi, a pošto ga nikako nema, onda da bi sebi izradili aboliciju, a pošto je nikako ne možemo zaslužiti, onda da bi bilo kako sve zaboraviti, a pošto nema ni zaborava našem porazu i posrnuću, sav život nas neprestano na to podseća, onda da bi bilo kako bili pomilovani. Ali nema amnestije, jer ona sleduje samo onima koji su prihvatili sankciju i trpe je, pa mogu da se nadaju iznenadnoj milosti izbavljenja", piše Ugričić.

"Ova 4 A su istovremeni i potirući, kako je već Konstantinović i dijagnostifikovao duh palanke: samoprotivrečan i jalov. Sa 4 A to je očigledno: alibi potire amneziju, abolicija potire alibi, amnestija potire aboliciju, amnezija potire amnestiju. Kako? Prosto. Krvavo prosto." Ugričić nam detaljno opisuje ovaj krvavi "začarani krug", kome, ipak, nekako nalazi "početak": "Kad je jezgro preteško i preopterećeno, a elektroni histerični na nestabilnim orbitama, traje proces smrtonosne radioaktivnosti, sa predvidljivim ishodom po formuli neumitnog perioda poluraspada. Takav je duh palanke, savremene srpske palanke. Duh poricanja. Samoprotivrečnog, histeričnog, samoubilačkog poricanja savesti." Tu, po Ugričiću, nema spasa - "nema iskupljenja za duh palanke. Nema izbavljenja iz duha palanke."

U ovom Ugričićevom tekstu saznaćete i da "Srbi ne poštuju istinu", da "u našoj Srbiji nema mogućeg. U najboljem slučaju, moguć je eksces, izuzetak, incident, greška i propust u sistemu." Zato "u Srbiji može ono što nigde ne može, ono što bi drugde bilo nezamislivo, nepojmljivo, dok istovremeno ne može ono što drugde i može i uobičajeno je i podrazumeva se. U našoj Srbiji aktuelni vladajući poredak ima zadatak da po svaku cenu blokira i sabotira i onesposobi i zatre moć i važenje mogućeg."

Ugričić piše da je "poredak", koji ga je - ne smemo to gubiti iz vida - odabrao za povlašćenog funkcionera (službeni auto i česta putovanja širom sveta o državnom trošku), "u tolikoj meri nasilan, traumatičan, nepodnošljiv, da ultimativno potvrđuje poraz mogućeg, čak i u takvom njegovom teorijski najekstremnijem vidu. A gde nema mogućeg, nema slobode, nema dostojanstva, nema plemenitosti, nema budućnosti. Rezultat glasi: naša situacija je beznadna. Naša Srbija nema kud. Zato naša deca razmišljaju o bekstvu odavde čim stasaju. Zato se naša deca opiru rađanju. Naša deca neće našu Srbiju".

Čitajući ove Ugričićeve esencijalizujuće reči teško je ne podsetiti se da je jedan ugledni liberalni intelektualac iz okruženja napisao da njegov narod želi da nema ništa ne samo sa Srbijom, već ni sa Srbima. A pošto, kako tvrdi Ugrićić, ni naša deca neće sa nama - zašto bi to onda želeli Albanci, Bošnjaci ili Hrvati. Imaju li oni, ako pratimo zastrašujuću logiku Ugričićevog fatalističkog teksta, pravo da razmišljaju o bilo čemu sem o tome kako da se konačno reše "smrtonosnog" naroda sa kojim nema ni nade ni budućnosti ni dostojanstva?

Srbija, za razliku od etnički centrifugirane Hrvatske ili Kosova, nije jedno od onih mesta u kojima je nacizam "uvek njihov, a ne naš." Zato opasnosti koje ovde nosi rastući autošovinizam ne treba potcenjivati. Ne treba zaboraviti ni da je autošovinističko ozverivanje ljudi samo manje transparentna kopija šovinističke dehumanizacije. Njegova suština nije samomržnja – ona je sasvim legitimna i često je nije teško razumeti, naročito onda kada vlastodršci ili sunarodnici pišu sramne i zločinačke stranice zajedničke istorije.

Autošovinizam počinje onda kada neko zaključi da je on sam "izuzetak", "propust u sistemu" i kada sunarodnicima, ljudima koji su objekt lične mržnje, negira čovečnost i sugeriše da je njihova "zverska" priroda nešto što je večno, neuništivo i trajno, nešto što je deo njihovog "mentaliteta". To su elementi esencijalizacije koju Ugričić naglašava tako što insistirana na beznadežnosti i bezizlazu. On, svesno ili ne, slika portret zajednice koja ne zaslužuje da postoji, kulture koja prosto vapi za istrebljenjem, "otpada" koji mora biti zakopan.

Za čitaoce koji dovoljno ne poznaju nuklearanu fiziku i "proces smrtonosne radioaktivnosti", koji je u Ugričićevom tekstu uveden u inventivni i višeslojni diskurs dehumanizacije, ono što je i "neumitno" i neupitno u vezi "perioda poluraspada" - i zašto u fizici govorimo o poluraspadu umesto o raspadu, je to što je potpuni raspad radioaktavnog jezgra proces koji traje beskonačno dugo, što ga u našem, konačnom svetu čini neostvarivim. To je i jedan od glavnih razlog zašto se burad puna "smrtonosne radioktivnosti" sahranjuju duboko pod zemljom.

Ličke jame Jadovna (40.000 ubijenih Srba 1941. godine) i masovne grobnice u okolini Srebrenice i Zvornika (oko 8.000 ubijenih Bošnjaka jula 1995. godine) samo su neki od brojnih primera posledica slepe vere u navodno neumitne, "predvidljive ishode" tuđeg zla i doslednog izjednačavanja ljudi i (radioaktivnog) otpada kakvo nam sugeriše Ugričić. Aušvic je najbolji primer efikasnog uništavanja "ljudskog otpada", praktičnog rešenja za mentalitet koji je ranije oslikan kao fatalan, predvidljiv i nepromenjljiv.

Nacifikacija je opasan dvosekli mač - ko god da je sprovodi i kakvim god metaforama da je sugeriše. U Runadi se prvo čuo poziv da "bude posečeno visoko drveće". Hutui, niži rastom, malo kasnije su mačetama posekli više od pola miliona "visokih" Tutsija. Balkanska istorija, kao i istorija Ruande i Burundija (podsaharskih "genocidnih blizanaca"), puna je primera "žrtava koje su postale ubice", kako piše Mahmud Mamdani. Kao i u Ruandi i Burundiju, i ovde, posle Jasenovca i Srebrenice, ne možete reći genocid a da ne očekujete da će Vas neko dobronameran pitati "koji genocid", "čiji genocid".

Miloševićevsko "nacifikovanje" Hrvata i Albanaca i ugričićevsko "nacifikovanje" Srba bazirani su na identičnoj logici i nose iste opasnosti. S jedne strane nacifikacija može obične građane pretvoriti u "dobrovoljne izvršioce" masovnih zločina. Ali, s druge strane, "nacifikacija" može te iste obične građane pretvoriti u žrtve budućih masovnih zločina opravdnih radovima brzopletih, nesmotrenih ili frustriranih "nacifikatora". Nije malo onih koji mogu da zaključe da se protiv "nacifikovanih" valja boriti svim sredstvima, da neko toliko veliko "zlo" i "opasnost" predstavlja dovoljno opravdanje da se masovnim zločinima preduprede potencijalno masovniji zločini, slični onima koje su neki stvarno nacifikovani narodi činili u prošlosti.

Nažalost, istorija nas uči da se iza svakog balkanskog "nikad više" uvek skriva zastrašujuće "još jednom". Ona nam govori i da je iza svakog "balkanskog kasapina" čučao bar jedan zapenušani, mržnjom nabijeni filozof za koga je sve bilo "krvavo prosto". Svaki vlastoljubivi i beskrupulozan balkanski politički "milošević" imao je svog ponosnog i samouverenog intelektualnog "ugričića".
Čak i površna analiza situacije u postedjtonskoj Bosni suočiće Vas sa pletorom aktera koji će argumente kakve iznosi Ugričić protumačiti kao šlag na svojoj šovinističkoj torti, ulje na osvetničkoj vatri ili melem na nezaceljenoj i bolnoj rani prethodnog genocide. Zato petnaestak godina posle Srebrenice, najveće i najkrvavije srpske sramote, ljude na Balkanu treba stalno podsećati da se Srebrenica Srebrenicom ne izbija.

Čovek bi pomislio da bar to intelektualcima treba da bude, kako reče smenjeni upravnik, "krvavo jasno". Od političara odavno imamo mnogo manja očekivanja. Ipak, žalosno je da je Sreten Ugričić smenjen zbog navodne podrške jednom zagovorniku terorizma, a ne zbog sramnog i mnogo opasnijeg pokušaja dehumanizovanja i "nacifikovanja" jednog naroda.

(Ranija i kraća verzija ovog teksta objavljena je u nedeljniku NIN pre privatizacije.)