Skip to main content

Mitovi aspiracionog društva

Митови аспирационог друштва

Зоран Ћирјаковић

Многи данас настоје да живе изнад својих могућности и понашају се као да су богатији него што јесу. Изазова није мало. Чак и најскупљи брендови су се демократизовали, што је олакшало одржавање бројних статусних илузија. Класа је временом постала старомодна реч – осим када се говори о оној утешној, средњој.

Ипак, концепт класе је проглашен мртвим пре него што је нестала стварност коју описује. Како тврди британски професор Стефан Колини, класни положај, „наша објективна економска позиција", најмоћнија је одредница стварних изгледа у животу. Она је често много важнија од расне, родне, верске или етничке припадности.
После неколико деценија релативно лаке друштвене покретљивости, поново је дошло време у којем је веома тешко уздићи се у класној хијерхији. Чак и остварење пословичног „америчког сна" данас чешће зависи од маме и тате, њиховог статуса, веза и новца, него од напорног рада.

Бројни су начини на које се може компензовати недостатак стварне друштвене покретљивости и градити илузија о „добром животу". Многи су поверовали да су класне баријере пале и да су већ постали оно што желе да буду. Колини их описује као припаднике аспирационе класе. Она је некада била ограничена углавном на САД, а данас се толико проширила да слободно можемо рећи да живимо у глобалном аспирационом друштву.

Свет је постао американизован у још једном, често занемариваном смислу. Богати су и у Србији „суперкласа". Али њима не цветају руже само због тога што су били вредни или имали среће и талента. Они се богате ,,у свету који су срачунато уредили по сопственој мери, вешто мењајући правила игре", пише Николас Леман, професор њујоршког Колумбија универзитета.

Њихове тржишне слободе и успеси нису природни савезници просперитета и политичких слобода огромне већине грађана. Ипак, за прихватање правила игре која намећу супербогати „победници" није потребно примењивати репресију.

На супротном крају друштвеног спектра доминира аспирациона класа, агресивна, такмичарска и, као што би рекли марксисти, контрареволуционарна. Њени припадници се задовољавају показивањем иницијативе. Они не желе да било шта мењају. У свету у коме је највиши идеал успон ка врху, моћници не морају да страхују да ће неко покушати да ствари постави наглавачке.

Прича о „једнаким приликама" и „шансама за све" ствара идеолошку димну завесу која скрива огромне друштвене баријере. Тржишни популизам делује као моћан седатив. Нарочито су му склони они који имају разлога да верују да ће безболно преживети транзицију. И код нас догму о свемогућем ,,тржишном решењу" најуверљивије промовишу људи који очекују да ће их хировита ,,невидљива рука" поштедети.

Друштво сведено на тржиште има своје ружне стране. Иза обоженог ндивидуализма крије се и нажалост неизбежна саможивост припадника аспирационе класе: ,,мој" успех је често могућ само ако неко други потоне. Право ,,да ми буде боље него другима", констатује професор Колини, постало је најважније људско право.

Проблем с овом верзијом победничког менталитета је у томе што многима никада није довољно добро. Чак и за оне који су заиста богати, увек има још неки хотел са седам звездица који се мора пробати, нека јахта или авиончић без ког се не може. Али и међу онима који (сигурно) нису богати све је више људи који „хоће све и хоће сад". Многи „знају" да су све већ заслужили и верују да су узимање мита и различите преваре морално прихватљива пречица до бољег живота.

Постоји још једна ствар коју не треба губити из вида. Оптимистичка америчка изрека „понашај се као да имаш и имаћеш", која храбри оне који се труде и вредно раде, овде се често своди на „пашће с неба". Уврежило се веровање да је живот утакмица чији (пре)срећан крај многи од нас не само да заслужује, већ и наслућују. То је учинило да вишак прошлости, који је обележио деведесете, буде у Србији замењен вишком будућности. Садашњост нам се некако опет измигољила.

Comments

Popular posts from this blog

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Zoran Ćirjaković
Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila …

Afrička fudbalska magija

(Verzija ovog teksta je objavljen u nedeljniku "Nedeljnik" pred početak Mundijala u Brazilu.)

Iz "crne Afrike" ovog meseca put Brazila neće krenuti samo bogati navijači, moćni političari, fudbaleri, treneri i fudbalski zvaničnici. Malo je poznavalaca afričkog fudbala koji veruju da uz svaku od četiri podsaharske reprezentacije neće putovati i eksperti za "crne umetnosti" – iskusni tikolope, babalavo, malam, marabu i džudžumen, kako ih zovu na nekim od brojnih afričkih jezika. Većina igrača veruje da je Bog ovim ljudima omogućio da kontrolišu moći koju mogu da učine i dobro i zlo, da naškode ili pomognu – i da bez njih nemaju nikakve šanse.

Na Zapadu, misterioznu silu koju afrički igrači i treneri smatraju odlučujućom, obično, i donekle pogrešno, nazivaju vudu. U Africi ona ima različita imena – džudžu, vak, muti... Dok je u vuduu, čija je najjače uporište na teritoriji Benina i Togoa, naglasak na angažovanju duhova predaka i njihove snage, nigerijski džud…

Konstante anarholiberalizma: i posle Latinke – Latinka

Zoran Ćirjaković

Knjiga Mire Bogdanović dugačkog naslova „Elitistički pasijans: Povjesni revizionizam Latinke Perović – O nemislicama, nedomislicama, dvosmislicama i besmislicama“ dočekana je sa simpatijama u dva intelektualna kutka koja vole da veruju da ih malo šta spaja (sem animoziteta prema Latinki Perović i NATO paktu) – posustalom nacionalističkom i probuđenom marksističkom.

Bogdanović, sociološkinja koja ima doktorat iz istorije, uverljivo je demontirala Perović kao naučnicu. Filološkinja po obrazovanju, i Latinka se istoriji okrenula kasno u karijeri, pišući doktorat posle perioda u visokoj politici tokom koga je napredovala po azijskom obrascu, nekarakterističnom za Evropljanke u koridorima moći. Kao i Milovana Đilasa, koga je 2013. godine pokušala da „sahrani“ kao disidenta i mislioca knjigom „Konstante konvertitstva: Hod u mjestu – od Đilasa do Đilasa“, Bogdanović se fokusirala na konvertitsvo (mada ga ovaj put naziva konverzija) Perović od dogmatske marksistkinje u stra…