Skip to main content

Anatomija medijskog samopovređivanja

Anatomija medijskog samopovređivanja

Zoran Ćirjaković

Hibris je gadna boljka. Njeni simptomi su odvojenost od realnosti, nedostatak poniznosti i ekstremna arogancija. Prepoznali su je još stari Grci i predstavili je, poput mnogih drugih važnih životnih lekcija, kroz mit. Boginja Hibris "zavodi ljude da čine djela koja im najposlije dođu glave", piše Darko Milošić, koji bloguje kao "Gospon profesor". Sirotinju od hibrisa obično čuva činjenica da sebi ne može da priušti luksuz da predugo radi u korist svoje štete. Zato ovaj virus, kako podseća mudri zagrebački profesor, obično napada "diktatore, demagoge, lidere, vođe, Očeve nacije, vojskovođe…"

Hibris je pokosio mnogo moćnika. Zbog njega su brojni, po mnogo čemu različiti ljudi doživeli tužan kraj – Milošić navodi Moamera Gadafija, Ratka Mladića i Iva Sanadera. Jedna od često hvaljenih knjiga o "političkim mahinacijama Bele kuće" za vreme ratoborne i arogantne vladavine Džordža Buša (mlađeg) zove se "Hibris: insajderska priča o spinu, skandalima i uvaljivanju rata u Iraku". Listi onih koji su zbog sopstvenog hibrisa "malo ili nimalo" naučili iz istorije, psihologije i antičke mitologije treba dodati Slobodana Miloševića i Borisa Tadića.

Ako bi jednom rečju trebali da opišemo poslednje godine vladavine Tadićevog kabineta, čini mi se da od hibrisa nema bolje. Mogli smo da ga prepoznamo na televizijama čije su informativne emisije često ličile na instant žitije hiperkinetičkog predsednika. Još jedan mandat je tada delovao izvesno, a vladanje je za Tadića postala rutina, i to, izgleda, jedna prilično dosadna rutina. Malo veseli seljak, tu i tamo Brisel ili Sarajevo, po koji nasmejani radnik, poneka beba, par histeričnih kokošaka, srećna srpska krava... i tako iz dana u dan. Predsednik je, možda samo zato da bi ubio dosadu, počeo da se šali, a hibris je učinio da ne vidi da onima koji se izveštačeno smejulje tu odavno ništa nije smešno.

Mnogo je primera takve odvojenosti od realnosti. Jedna od antologijskih scena je kada nasmejani Tadić, pred ojađenim i zabrinutim ljudima na obali nabujale Pčinje, meditira o mentalnom zdravlju živine: "Je l' im bilo zima tokom poplave, kokoškama?... Stres je za njih, to su živa bića, pa naravno... Jesu se smirile sada?... Ne dajete im sedative neke?... Kokošiji sedativ, to je." Drugi nezaboravni kadar je bivši predsednik snimio u poslednjim sekundama neočekivano uspešne i dugotrajne političke karijere: "Vidimo se u nekom novom filmu".

Tadićev film je bio kraći nego što je zamišljao, ali mnogo duži nego što su lepuškastom sinu uticajnog oca svojevremeno predviđali ovdašnji analitičari. Ovaj srednjoškolski profesor psihologije je imao ogromnu korist od toga što su ga potcenjivali – sve dok sam nije počeo da pokazuje loše kamuflirani, cinični prezir i prema svojim rivalima i prema građanima koji treba da ga biraju. Ako se držimo nesrećno odabranih filmskih metafora – od kojih suvonjavi bivši vođa odbija da odustane – u demokratiji je vlast koprodukcija u kojoj režira onaj ko obezbedi podršku većine statista.

U Tadićevom viskobudžetnom filmu važnu ulogu su imali mediji. Naravno, u toj balkanskoj melodrami hibris nije izmontirao samo predvidivo neslavan kraj. On je presudno uticao na rad nekolicine marketinških profesionalaca i male grupe lojalnih i ambicioznih amatera koji su efikasno uspostavili kontrolu nad medijima – onima navodno nezavisnim i onima koji su bili transparentno zavisni – kakva se retko viđa u demokratijama.

Na primer, tadašnja vlast je urednika jednog tabloda prvo zatvorila, a zatim prikačila na neke od aparata koji ga u najboljoj državnoj bolnici u Srbiji, navodno, održavaju u životu. Hibris je omogućio tim moćnicima da pomisle da ključ ćelije i dugme na aparatu – kao i tabliod koji ide u paketu – nikada neće kontrolisati neki drugi kabinet. Hibris je, takođe, rezultirao time da gospođa Jasmina "Džesi" Stojanov, šefica Tadićeve pres-službe, postane strah i trepet beogradskih redakcija. Svemoćna pančevačka "Džesi" nije primenjivala samo pristup jako stroge i nestrpljive medijske učiteljice, već se ponašala kao iskusna televizijska kritičarka i samouverena arbitarka estetskih vrednosti koja je, izgleda, poverovala da je u njenom kabinetskom mozgu sjedinjena pamet Slavoja Žižeka, Maršala Makluana i Bogdana Tirnanića.

Stepen kontrole koji se "demokratama" danas obija o glavu ilustruje i primer Tadićeve "desne ruke", što je i ranije često bio sinonim za šefa kabineta. Naime, da li neko stvarno veruje da je bilo lakše fotografisati nage grudi buduće britanske kraljice nego slikati Miodraga "Mikija" Rakića? Moćni Google se godinama mučio da nam prikaže par majušnih fotografija drugog najmoćnijeg čoveka u Srbiji. Gospodin Rakić je u međuvremenu prestao da bude šef kabineta – postao je, i zvanično, visoki partijski funkcioner, i ubrzo je progovorio za jedan "proevropski" tabloid. "Svoj posao nisam koristio za dnevno prisustvo u medijima", tvrdi novoizabrani potpredsednik Demokratske stranke.

Nadam se da ćemo uskoro saznati šta stvarno znače reči "prisustvo u medijima". Na primer, da li to podrazumeva odsustvo Tadićevog kabineta iz procesa proizvodnje različitih medijskih sadržaja ili se samo radi o odsustvu iz konačnog proizvoda koji su građani Srbije mogli da kupe na kioscima ili pogledaju na televizijama? U svakom slučaju, teško je razumeti uređivačke politike koje su ignorisale postojanje čoveka koji je, zapravo, komandovao svim moćnim službama.

Nezahvalno je suditi o motivima urednika, razlozima zašto su se opredelili za samocenzuru i odlučili da ignorišu neke od temeljnih principa novinarstva. Možda se zaista nisu plašili gospodina Rakića? Možda su samo verovali da za Srbiju nema boljih od "Bokija", "Mikija" i "Srkija", pa su ih zato toliko štedeli i čuvali? Možda su stvarno strahovali od srpskog nacionalizma i Šešeljevih vojvoda?

Ili su se, može biti, neki od urednika ranije jednostavno zaleteli i uzeli previsok kredit za stan u centru Beograda (a ne ide im se nazad kod mame u Blok 61, Zrenjanin ili Šabac)? Možda su, posle nekoliko slasnih godina na izdašnim marektinško-promotivnim sisama nekog od javnih preduzeća, stekli istančan ukus, skupe navike i pogled na svet oličen stavom "zaslužio sam" ili "a ko ne bi, ako može"? Možda su, uljuljkani antinacionalističkim minulim radom iz devedesetih ili opčinjeni dodirom kabinetske moći, i sami podlegli hibrisu? Šta god da je u pitanju, mora da je mnogo jak osećaj kada na ekranu mobilnog telefona ugledate "Mikijev" broj.

Za razliku od gospodina Rakića, neki ljudi su bili česta tema, uglavnom izuzetno negativnih tekstova i priloga u medijima. Mnogi vlasnici i urednici su svoju "evropsku orijentaciju", koja je bila glavno opravdanje za propagandističku "prečicu" na dugom (i krajnje neizvesnom) putu u EU, izgleda razumeli kao blanko dozvolu za zaobilaženje brojnih, ne samo novinarskih, etičkih normi. (Nažalost, nije sve u "evropskim" zakonima, ima nešto i u moralu.) Glavni specijalitet su bila medijska, "karakterna ubistva". Ona su, ako je suditi po rezultatima izbora, bila manje uspešna i korisna nego što su verovali njihovi izvršioci kojima se žurilo u briselsku Uniju ili najbliži Boss-ov butik, ko će ga znati.

Dugo vremena je glavna politička meta kabinetsko-medijske samovolje bio Vojislav Koštunica i brojni poznati ljudi iz okruženja lidera DSS-a. Vođa takozvane "kombi stranke" se već dizao iz (politički) mrtvih, pa je, slutim, trebalo medijski "overiti" politički "leš" bivšeg predsednika. Istini za volju, treba napomenuti da jedan broj medijskih poslenika veruje da je Koštunica, ili neko od njegovih najbližih saradnika, bio umešan u ubistvo Zorana Đinđića i da zato, kada se radi o DSS-u, ništa nije sveto i da nema mesta za bilo kakve obzire.

Slabosti, greške i lopovluci Koštuničinih saradnika su u nekim našim informativnim redakcijama dočekivani na način koji je, bez previše preterivanja, ličio na slavlje kojim je ostatak Srbije dočekivao Đokovićeve pobede. Štaviše, sumnjam da bi omraženi i, u jednom broju medija, praktično "nacifikovani" Emir Kusturica u nekim beogradskim nedeljnicima i televizijama zaslužio pohvalan tekst ili prilog čak i kada bi dodelu Oskara iz "Kodak teatra" premestio na Mećavnik. Na kraju su "Koštunjavi" i "njegovi" nekako preživeli medijski linč. Danas je, čini mi se, glavno pitanje da li će uskoro članstvo jedne druge stranke moći da stane u posprdni kombi.

Da jedan kabinet nije kontrolisao i uređivao skoro sve medije u Srbiji na Tadićevog partijskog naslednika ne bi se sručila lavina korupcionaških afera i svedočanstava o bahatosti koja se taložila dugi niz godina. Da su mediji prethodnih godina bili slobodniji, loše vesti bi curkale i "demokrate" bi imale mnogo više vremena da se dovedu u red i polako otarase mangupa u svojim redovima. Ovako će Đilas platiti cenu Tadićevog hibrisa, kome je, istini za volju, i sam predugo doprinosio. Naime, Beograd nije dobio samo "most na Adi", već i neke od najviše kontrolisanih medija. Talenat i ogromno profesionalno iskustvo sa antirežimske strane ratova devedesetih neki od urednika i direktora su iskoristili za prikrivanje pristrasnosti i poslušnosti "demokratskim" moćnicima.

Čak i najbolji spin se, ranije ili kasnije, sudari sa onom realnošću koje nema na televizijskim ekranima. Za bivšu vlast su počeli mamurni i neveseli dani, kakvi obično slede posle zabave. Dok gledam gradonačelnika Beograda kako crveni objašnjavajući nezadovoljnoj naciji razliku između 100.000 i 54.000 evra, pitam se treba li sažaljevati moćnike koji se samopovređuju? Teško je izbeći zluradost, ali je, s druge strane, Srbiji potrebna opozicija. Zato odgovor na ovo pitanje nije jednostavan.

Na izborima će Đilasovoj stranci presuditi ljudi koje od ovih, za imućnog gradonačelnika izgleda malo važnih, 46.000 evra deli dvadesetak godina mukotrpnog rada. Ali, ne treba zaboraviti da glasanja verovatno neće biti u bliskoj budućnosti, kao i to da su ovdašnji birači političarima ranije praštali i nekoliko desetina puta skuplje gafove. Ono što Đilasa treba mnogo više da brine jeste da će Dačič, Vučić i Nikolić verovatno nastaviti da jadan drugog vraćaju u realnost i tako se međusobno leče od hibrisa koji je Borisa Tadića pretvorio u patetičnog palog anđela.

Vrtoglavica je najopasnija kada čovek poleti mnogo u visinu. Zagrebački "gospon profesor" podseća da je Ivan Gundulić hibris (i odgovarajući tužan kraj) davno opevao u "Osmanu": "tko bi gori, eto je doli / a tko doli gori ustaje… sad na carstvo rob se uzvisi / a tko car bi, rob je sada." Ali, ko danas ima vremena za dubrovačkog pesnika arhaičnog stila i zapetljane antičke mitove? Za Dragana Đilasa bi bilo dobro da nekako nađe vremena u svojoj pretrpanoj korporativno-partijsko-gradonačelničkoj agendi. U suprotnom, samopovređivanje će se nastaviti i novog predsednika Demokratske stranke čeka filmski kraj nalik onome u kome je nedavno nastupio Boris Tadić, poslednji srpski car. Boginja Hibris je nezasita.

Comments

Popular posts from this blog

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Zoran Ćirjaković
Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila …

ŽITIJE SVETOG RADOMIRA GRAĐANSKOG: JEDNA KNJIGA, DVA GRADA I TRI MEDIJA

(tekst o konstantinovićevcima, latinki kao građanskom kardinalu racingeru, žrtvama homonacionalizma, žutim patkicama kao daviteljima, postmultietničkom sarajevu i drugopalanačkom beogradu, teofilovom „vremenu“ i njegovom ćiriličnom dvojniku – povodom dve promocije knjige radivoja cvetićanina „konstantinović. hronika“. osam puta je duži od teksta koji je u stanju da pročita direktorka našeg najstarijeg političkog nedeljnika i „najtiražnijih novina u srbiji“, krojenih po konstantinovićevoj meri)


Hagiografije su često dosadna štiva. Kada nije reč o oportunistima, autori su, po pravilu, obožavaoci koji pokušavaju da deluju objektivno. Odaje ih idolopoklonstvo, sklonost da beznačajno pretvaraju u istorijsko a zbrkanu misao u otkrovenje. Malo je onih koja govore o slabostima. Žitija obično i nisu dela za čitanje, mada sve ih je više kako raste broj (politika) identiteta i njihovih svetitelja. Objavljena je i knjiga „Svetac (jednako) Fuko“, za ovaj žanr, gde se problem beskrajno dosadnog pr…

Konstante anarholiberalizma: i posle Latinke – Latinka

Zoran Ćirjaković

Knjiga Mire Bogdanović dugačkog naslova „Elitistički pasijans: Povjesni revizionizam Latinke Perović – O nemislicama, nedomislicama, dvosmislicama i besmislicama“ dočekana je sa simpatijama u dva intelektualna kutka koja vole da veruju da ih malo šta spaja (sem animoziteta prema Latinki Perović i NATO paktu) – posustalom nacionalističkom i probuđenom marksističkom.

Bogdanović, sociološkinja koja ima doktorat iz istorije, uverljivo je demontirala Perović kao naučnicu. Filološkinja po obrazovanju, i Latinka se istoriji okrenula kasno u karijeri, pišući doktorat posle perioda u visokoj politici tokom koga je napredovala po azijskom obrascu, nekarakterističnom za Evropljanke u koridorima moći. Kao i Milovana Đilasa, koga je 2013. godine pokušala da „sahrani“ kao disidenta i mislioca knjigom „Konstante konvertitstva: Hod u mjestu – od Đilasa do Đilasa“, Bogdanović se fokusirala na konvertitsvo (mada ga ovaj put naziva konverzija) Perović od dogmatske marksistkinje u stra…