Skip to main content

Pravda od milijardu dolara (tekst iz decembra 2005. godine)

Pravda od milijardu dolara

Zoran Ćirjaković

(Tekst je objavljen u nedeljniku NIN 15. 12. 2005. godine)

Od hapšenja Ante Gotovine često se može čuti da je jedini problem Haškog tribunala nekooperativna vlada u Beogradu. Tribunal ipak ima jedan mnogo veći problem. Umnogome zahvaljujući ovdašnjem “prohaškom lobiju” koji je kritiku suda prilično uspešno izjednačio sa podrškom ratnim zločincima, previđa se da je najveći problem tribunala u samom Hagu prvenstveno u tužilaštvu.

Ovaj sud se građanima Srbije najčešće obraća glasom tužilaštva. Čak i kada se oglasi sudsko veće, njegovi dometi su definisani rezultatima tužilaštva. Kada del Ponte govori o “dostignućima” svog tribunala – 84 optužnice, 162 optužena, više od 4,5 miliona dokumenata, 12 000 sati audio i video-snimaka, stotine mapa – to liči na izveštaje sa kongresa SKJ. Mnogo indikativniji su rezultati koji se mogu naći na tribunalovoj internet prezentaciji: nijednom optuženom Srbinu nije izrečena oslobađajuća presuda. Tužilaštvo nije uspelo da dokaže krivicu samo u slučajevima u kojima optuženi nisu bili Srbi. Zejnil Delalić je oslobođen novembra 1999. godine, Dragan Papić januara 2000. godine, a Zoran, Mirjan i Vlatko Kupreškić su oslobođeni oktobra 2001. Prošlog meseca su zbog nedostatka dokaza pušteni Sefer Halilović, Fatmir Ljimaj i Isak Musliu. Alija Izetbegović je umro kao osumnjičeni, Franjo Tuđman nije stigao čak ni do tog statusa.

Ovde se ne radi o tome da li su pripadnici jednog naroda počinili najveći broj zločina ili nisu, već o tome da su ograničeni potencijali tužilaštva prvenstveno usmereni ka dokazivanju krivice pripadnika jednog naroda. Istovremeno, vreme koje je mogla da utroši na dokazivanje krivice optuženih Hrvata, Bošnjaka i Albanaca, Del Ponte je protraćila baveći se navodnim zločinima u Čečeniji i obilascima svetskih metropola. Pripremajući se za samo jedan govor u oktobru ove godine, Del Ponte je imala vremena da “iskopa” citate Erazma, Čerčila, Kanta, Hitlera, Martina Lutera Kinga, Džejmsa Džojsa, Žorža Klemansoa i Solženjicina, ali u novembru nije mogla da dokaže da li je Fatmir Ljimaj imao dugu ili kratku bradu, jedan od glavnih razloga navedenih u oslobađajućoj presudi ovom zločincu.

Petrit Selimi, urednik prištinskog dnevnika “Ekspres”, kaže da je oslobađajuća presuda Ljimaju na Kosovu “shvaćena kao priznanje da su činjeni (pojedinačni) zločini, a ne kampanja”. Haški tribunal, koji stalno pokušava da se nametne i kao sud istorije, ima još tri albanska optuženika da pokuša da spreči da ova laž ostane zapisana kao istina. Možemo samo da nagađamo zašto tužilaštvo nije na isti način tretiralo sve slučajeve i zašto su Del Ponteovoj Rusi zanimljiviji od Albanaca.

Poražavajuće je da posle 12 godina rada suda koji dobija ogroman publicitet, samo 15 posto građana Srbije podržava saradnju sa tribunalom jer veruje da su zločini počinjeni. Problem nije u takozvanom antihaškom lobiju koliko u činjenici da su građani Srbije imali prilike da sami budu svedoci rada tribunala i njegovih rezultata. Oslobađajuće presude Ljimaju i ostalim optuženim ne-Srbima nisu jedini primer. U trenucima kada je imao najveći mogući publicitet – prenosi prvih dana Miloševićevog suđenja su bili najgledaniji program u istoriji televizije u Srbiji – Tribunal je pokazao svoje najjadnije lice.

Uvodna reč tužioca Džefrija Najsa na suđenju Miloševiću ličila je na loš magazinski tekst ili pretenciozni srednjoškolski pismeni zadatak. Taj tekst – prepun poluistina, citata istrgnutih iz konteksta i preterivanja – po rečima dopisnika jednog uglednog američkog dnevnika, “toliko je loš da ne bi mogao da bude objavljen u bilo kojoj poštovanja vrednoj publikaciji” u SAD. U pravom krivičnom sudu tužilac ima pravo da lupa, preturuje i bude ekonomičan sa istinom, ali ne kada se radi o sakatom sudu-presedanu kakav je Haški tribunal koji ne samo da treba da kazni krivce već i da nađe način kako da “proda” skeptičnom balkanskom auditorijumu priču o njihovoj krivici.

Nema opravdanja za odbijanje da se to učini. Naročito ako se ima u vidu da su Del Ponte i njeni saradnici pokazali da im je PR važan, da žele da visoko plasiraju sebe i svoj rad. Za pohvalu je što tužilac vodi računa o osećanjima i potrebama žrtava. Ali, to je samo polovičan uspeh. Aplauzi i pohvale iz zapadnih metropola su zvaničnicima tribunala dali odlično opravdanje za samozavaravanje. Potomci današnjih obožavalaca lika i dela Karle del Ponte u Vašingtonu ili Briselu ipak neće morati da strepe od balkanskih sledbenika današnjih zločinaca koji su umnogome zahvaljujući skandaloznoj aroganciji Del Ponte pretvoreni u svece u svim delovima bivše Jugoslavije. To što je ovdašnja “publika” želela da Hag “propadne”, ne može biti opravdanje. Sud ne samo da nije učinio minimalan napor da ovde plasira svoje istine, već se kroz usta najviših predstavnika tužilaštva opredelio da vređa inteligenciju najglupljih građana.

Ako je to uopšte više moguće, prvi korak ka popravljanju imiya sud-presedana koji je osnovan kao političko sredstvo i budućeg prihvatanja njegovih presuda u Srbiji, moglo bi da bude javno kažnjavanje ili otpuštanje nekoga od najodgovornijih ljudi u tužilaštvu. Poražavajući rezultat dosadašnjeg rada Tribunala je to da je diskreditacija celog suda, ili bar njegovih najeksponiranijih delova, preduslov da suočavanje sa zločinima uopšte postane moguće.

Učinak balkanskih “hagobranitelja” je još jadniji. Umesto da rade na povećanju broja onih koji će prihvatiti neophodnost kažnjavanja zločinaca, oni kao dokaz svog uspeha nude činjenicu da su usamljeni, ugroženi i odbijeni. Većina se umesto da koristi društvu, opredelila da pomogne sebi i tako otvori vrata sve izvesnijem istorijskom trijumfu politike koju sami nazivaju zločinačkom. Njihov glavni argument je neistina da demokratizacija društva nije moguća bez suočavanja. Suočavanje je uvek poželjno, ali ne i obavezno. Kroz istoriju je u mnogim zemljama – i zapadnim i istočnim, od Francuske do Japana – nesuočavanje bilo preduslov demokratizacije. Nekada je odlaganje suočavanja preduslov da suočavanje uopšte postane moguće. Ovo posebno vredi kada je sve u nijansama sivog, kada kao na Balkanu devedesetih nema ni apsolutno crnog ni snežno belog.

Oni koji insistiraju na suočavanju odmah i po svaku cenu i tvrde da je ovde sve “crno-belo”, u najboljem slučaju su neodgovorni saveznici onih koji su devedesetih činili najcrnje stvari. Beogradski drveni advokati Haškog tribunala Srbiji odriču pravo na budućnost jer sugerišu da se zemlja nalazi u začaranom krugu koji isključuje mogućnost i demokratizacije i suočavanja sa prošlošću. Ono što obično nude kao jedino rešenje su forme prinudnog suočavanja koje se svode na ispiranje mozga i sprovodive su samo pod okupacijom ili u diktaturi. “Ljudi moraju da znaju šta se ovde dogodilo... to treba prikazivati na sve strane i to kao obavezno... Treba to raditi kao Paton u Aušvicu. Celo selo dovede – niste znali, evo sada znate, gledajte i ispaštajte”, izjavila je nedavno Biljana Kovačević-Vučo. Bogdan Ivanišević tvrdi da su se “političke elite” odnosile prema tribunalu kalkulantski i sugeriše “rad na... vaspitavanju političke javnosti... u Srbiji”.

Na odbijanje građana Srbije da se suoče sa prošlošću pojedini “denacifikatori” odgovaraju uvredama, lepljenjem stereotipa i dehumanizacijom Srba koja podseća na najgore izjave srpskih šovinista o Albancima krajem osamdesetih. Najperverznije od svega je da se iz njihovih postupaka i izjava jasno vidi da oni uopšte i ne pokušavaju da stvarno “dekontaminiraju” navodno nacifikovanu Srbiju. Ako se Srbija bude suočila sa zločinima, to će biti prvenstveno uprkos, a ne zbog njihovog javnog delovanja.

Petar Luković sugeriše da smo nenormalna zemlja, “ludilo, ali apsolutno ludilo, jedna vrsta kolektivne poremećenosti”. Ne znam kako čoveka možete ubediti da nešto prihvati ako ga pri tome vređate. U kolekciji uvreda i besmislica na veb-sajtu takozvane “Inicijative mladih (sic!) za ljudska prava” nalaze se i tvrdnje da u Srbiji “aktivnost razmišljanja nije na visokoj ceni” i da je “negacija genocida genocid”. Tu je i kulturrasistički biser: “Poslednji utisak putnika iz posrbljenih Potočara je drvena tabla ispred porodične kuće na dan obeležavanja srebreničke tragedije, pored koje je tog dana moralo da prođe oko 70 000 Bošnjaka. Na njoj se bešćutno nudi: ‘Prasadi na prodaju. Cena 3,80 KM’.” Samo najekstremniji islamski fundamentalisti negiraju nemuslimanima u Bosni pravo da konzumiraju ili prodaju prasetinu.

Kada se građanima sugeriše nešto što ne prihvataju, ili ne prihvataju u dovoljnoj meri, dežurni denacifikatori po pravilu iznose još neprihvatljivije tvrdnje. Strašan zločin nad šestoricom srebreničkih muslimana čiji je snimak prikazan na suđenju Miloševiću, karikirali su i zloupotrebljavali akteri sa oba pola srpske političke žabokrečine. “Jer, pre svega, reč je o genocidu i čak nad tom šestoricom reč je o genocidu, jer po međunarodnim konvencijama, genocid je, bez obzira na broj, namera da prema grupi drugačijeg etničkog, rasnog, verskog porekla, vi osećate potrebu za fizičkom likvidacijom i egzekucijom”, rekla je u emisiji “Peščanik” Latinka Perović, jedan od najviših funkcionera titoističkog režima. Tvrdnja da ubistvo šest ljudi druge vere predstavlja genocid sugeriše da se na Balkanu devedesetih dogodilo na hiljade genocida i predstavlja uvredu za žrtve svih genocida u istoriji.

Ipak, verovatno najsramotnija rečenica se nalazi na veb-sajtu Inicijative mladih: “Opasan je paradoks da mnogo mladih ljudi (u Srbiji) koji, iako zbog svojih godina ni na koji način ne mogu biti odgovorni za bilo šta što je učinjeno u vreme ratova, nasedajući na laži nacionalističke demagogije koja je usmerena protiv procesa individualizacije krivice, prihvataju breme kolektivne krivice i time ukidaju sopstveno pravo na budućnost u prosperitetnom i demokratskom društvu.” Da je ovako nešto napisao bilo ko od haških optuženika o pripadnicima drugog naroda, verujem da bi to tužilaštvo na sudu upotrebilo kao dokaz. Naime, mens rea (mentalni element) mora biti dokazan da bi se govorilo o odgovornosti za genocid. Svaljivanje krivice na nerođene i na one koji “ni na koji način ne mogu biti odgovorni”, jedan je od važnih elemenata u pripremama za najteži zločin.

“Vaše napore više prihvata međunarodna zajednica nego vaša zemlja u čiju korist radite”, izjavila je Karla del Ponte na skupu koji je u Beogradu početkom ovog meseca organizovala Inicijativa mladih. Da se potrudila da pročita sa čim ova inicijativa i njeni predstavnici istupaju u javnosti, bilo bi joj jasno i zašto.

Ali čak i kada se iznose uverljiviji dokazi, oni dovode do daljeg udaljavanja zakrvljenih zajednica. Kada u Srbiji nije bilo očekivane reakcije na slike zločina pripadnika “Škorpiona”, one su u Bosni postale krunski argument za dehumanizaciju i dokazivanje zločinačkog karaktera Srba. I za ovo odgovornost snosi prvenstveno Karla del Ponte. Ona je propustila priliku da promeni odnos javnog mnjenja u Srbiji prema postupcima u Hagu, i za to, nažalost, neće platiti cenu. Diskreditujući ovdašnje kritičare, razne “inicijative” i “komiteti” su predstavili sve napade iz Beograda kao dokaz uspešnosti tribunala i obezbedili alibi neodgovornoj i bahatoj glavnoj tužiteljki.

Del Ponte misli da joj malo nedostaje do potpunog trijumfa. “Još nisam uspela da ubedim Harija Potera da se priključi mojoj kancelariji. U suprotnom, Karadžić i Mladić bi se davno stvorili u mojoj kancelariji”, izjavila je u septembru. Ali tribunalu u Srbiji verovatno ni veštičarenje više ne može da pomogne. Haški sud-invalid koji je osnovan kao eksperiment i sredstvo političkog pritiska, postao je deo balkanskog problema, a ne deo rešenja krivicom onih koji su ga vodili. Način na koji Tribunal i njegovi balkanski saveznici nameću suočavanje sa prošlošću obećava nove ratove u budućnosti. Za milijardu dolara, koliko je sud potrošio od osnivanja, imali smo pravo da očekujemo mnogo više.

Comments

Popular posts from this blog

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Zoran Ćirjaković
Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila …

Konstante anarholiberalizma: i posle Latinke – Latinka

Zoran Ćirjaković

Knjiga Mire Bogdanović dugačkog naslova „Elitistički pasijans: Povjesni revizionizam Latinke Perović – O nemislicama, nedomislicama, dvosmislicama i besmislicama“ dočekana je sa simpatijama u dva intelektualna kutka koja vole da veruju da ih malo šta spaja (sem animoziteta prema Latinki Perović i NATO paktu) – posustalom nacionalističkom i probuđenom marksističkom.

Bogdanović, sociološkinja koja ima doktorat iz istorije, uverljivo je demontirala Perović kao naučnicu. Filološkinja po obrazovanju, i Latinka se istoriji okrenula kasno u karijeri, pišući doktorat posle perioda u visokoj politici tokom koga je napredovala po azijskom obrascu, nekarakterističnom za Evropljanke u koridorima moći. Kao i Milovana Đilasa, koga je 2013. godine pokušala da „sahrani“ kao disidenta i mislioca knjigom „Konstante konvertitstva: Hod u mjestu – od Đilasa do Đilasa“, Bogdanović se fokusirala na konvertitsvo (mada ga ovaj put naziva konverzija) Perović od dogmatske marksistkinje u stra…

Papić genije

Oda Papiću

Zoran Ćirjaković

Kada danas na Balkanu neki novinar, intelektualac ili umetnik istakne da je "slobodan" i "nezavisan" teško je ne osetiti mučninu. Ova dva pojma već godinama spadaju u najizlizanije u Srbiji i u najboljem slučaju znače slobodu i nezavsnost od neistomišljenika. Iskustvo govori da su oni koji se posle pada Miloševićevog režima diče svojom "nezavisnošću" po pravilu dobrovoljni robovi donacija i nemoralne sluge onih koji im obezbeđuju egzistenciju. Ove dve izraubovane fraze ipak pristaju Draganu Papiću, multimedijalnom umetniku iz Beograda. Već osamnaset meseci pod pseudonimom "Dr. Agan" Papić na internetu stvara svoje novo umetničko delo tako što svakog dana šalje desetine elektronskih poruka onima koji se u Srbiji "bave stvaranjem kulturnog podneblja". On se tako bori za pravo da umetnik bude stvarno nezavisan pojedinac, stvaralac "bez važnosti za opštost" i protiv svih onih koji to sprečavaju.
Papić ne …