Skip to main content

Srpska plemena

Zoran Ćirjaković

U Podsharskoj Africi postoji četrdesetak multietničkih država. U velikoj većini nijedno pleme nema apsolutnu većinu i stanovništvo je izuzetno izmešano. Na primer, u bivšem Zairu, danas većem od dva Konga, živi više od dve stotine etničkih zajednica - najbrojnija čini samo oko pet posto stanovništva. Neka afrička plemena rasuta su u preko od deset država, a najmanje sedamnaest ih ima više pripadnika nego što Srbija ima stanovnika. Zato ne treba da nas čudi da u Africi ima malo zajednica koje žele da se otcepe, ili koje sanjaju da svi saplemenici počnu da žive u jednoj državi.

To ne znači da afričke države nisu plemenska svojina. Iza fasade modernih institucija i predstavničke demokratije kriju se stare plemensko-klanovske veze. Ne samo najbrži, već često i jedini put do moći i boljeg života vodi preko saplemenika. I vlast i opozicija su, po pravilu, etnički definisane kategorije, a izbori obično više liče na popis stanovništva nego na finale najvažnije političke utakmice.

Ulog ne može biti veći. Po skoro svim relevantnim merilima životnog standarda, podsaharske zemlje već decenijama zauzimaju poslednja mesta. Za mnoge stanovnike ovih hronično gladnih država vlast je bukvalno pitanje života i smrti.

Ali politika je u Africi uglavnom ostala igra sa nultim zbirom, koliko jedni dobiju toliko drugi izgube. Promena režima obično znači da je konačno došao "njihov" red da gladuju, a "naš red da jedemo" – i krademo. Deo "plena" koji će podeliti novi ("naš") režim čine bogati rudni resursi, korumpirana birokratska mašinerija i obilna zapadna razvojna pomoć. Ovakav odnos prema vlasti, koji polazi od shvatanja "mi smo država", zadovoljava i grabljivu elitu i one njihove saplemenike koji životare u kartonskim naseljima. Zaposlenje i redovna "državna" plata predstavljaju glavnu nagradu za lojalnu plemensku glasačku mašinu.

Klijentilističke mreže malo toga ostavljaju po strani. Ni organizacije civilnog društva u nisu imune na grabež, nepotizam i plemenske "politike identiteta". Kako piše Žan-Fransoa Bajar, vodeći francuski afrikanista, najprofitabilnije nevladine organizacije "osnivaju ministri kada dođe njihov red da prevare davaoce pomoći". Ali ne samo NVO, već državne agencije i cela ministarstva bivaju osnovani prvenstveno s ciljem da od donatora bude uzet novac koji će biti iskorišćen za lične ili saplemeničke potrebe.

Sve to nekako zvuči poznato. Razlika je uglavnom u tome što se ovde obeležje identiteta koji obećava bolji život ne vidi u krštenici ili ličnoj karti, već u partijskoj knjžici. Stranke su naša plemena. Porodično stablo je važan indikator moći i prestiža u podsaharskom neopartimonijalnom poretku, sistemu u kome je plemenski princip zamaskiran izbornim i parlamentarnim ritualima. Njegov ekvivalent u žargonu naše partokratije je "lobi lista", spisak stranačkih moćnika koji dele kolač vlasti.

Zato ovde, kao i na žarkom jugu, obično biramo bez da imamo mnogo izbora i prisustvujemo smenama vlasti bez pravih promena. Ogromna frustracija izazvana ovakvim stanjem i njegovim posledicama - prvenstveno siromaštvom i izostankom razvoja, izražena je u Podsaharskoj Africi kroz shvatanje da je "neophodno da ubijemo pleme da bismo izgradili državu". To je nemoguća misija. Ali ako ovaj afrički moto ipak "prevedemo" na jezik naših okolnosti dobićemo podjednako jednostavan recept: "treba ubiti stranke da bi izgradili demokratiju". Ni ovaj zadatak nije ništa lakši. Ali bar ilustruje zašto je danas u Srbiji tako teško biti optimista.

Predavač na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu

Comments

Popular posts from this blog

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila da su istinitost …

ŽITIJE SVETOG RADOMIRA GRAĐANSKOG: JEDNA KNJIGA, DVA GRADA I TRI MEDIJA

(tekst o konstantinovićevcima, latinki kao građanskom kardinalu racingeru, žrtvama homonacionalizma, žutim patkicama kao daviteljima, postmultietničkom sarajevu i drugopalanačkom beogradu, teofilovom „vremenu“ i njegovom ćiriličnom dvojniku – povodom dve promocije knjige radivoja cvetićanina „konstantinović. hronika“. osam puta je duži od teksta koji je u stanju da pročita direktorka našeg najstarijeg političkog nedeljnika i „najtiražnijih novina u srbiji“, krojenih po konstantinovićevoj meri)


Hagiografije su često dosadna štiva. Kada nije reč o oportunistima, autori su, po pravilu, obožavaoci koji pokušavaju da deluju objektivno. Odaje ih idolopoklonstvo, sklonost da beznačajno pretvaraju u istorijsko a zbrkanu misao u otkrovenje. Malo je onih koja govore o slabostima. Žitija obično i nisu dela za čitanje, mada sve ih je više kako raste broj (politika) identiteta i njihovih svetitelja. Objavljena je i knjiga „Svetac (jednako) Fuko“, za ovaj žanr, gde se problem beskrajno dosadnog pr…

Jedan Vučić i četa medijskih ne-Vučića

„Potrebno je napraviti jasnu razliku između novinara i partijskih glasnogovornika, a ta organizacija koja sebe naziva Udruženje novinara Srbije je ništa drugo do udruženje propagandista“, rekao je Željko Bodrožić, potpredsednik takozvanog Nezavisnog udruženja novinara Srbije.

Član sam Udruženja novinara Srbije – ali ne svojom voljom. Iz NUNS-a sam istupio kada se „moje udruženje“ priključilo odurnoj hajci zbog jednog teksta koji sam objavio u „NIN-u“. Na tom ružnom iskustvu sam naučio da, iako su njegovi članovi uglavnom pravi novinari, NUNS nije novinarsko udruženje već autokolonijalna poluga neslobode i potčinjavanja zapadnim centrima moći.

NUNS ne postoj zbog svih novinara već samo zbog novinara koji – svojevoljno ili zato što su plaćeni, to je sasvim nebitno, a i o motivima ljudi nije uputno suditi – služe jednoj viziji srpske budućnosti. Neko bi to nazvao propagandom, ali upotreba te etikete je prečesto puki odraz samorazumevanja onoga ko je lepi, po pravilu narcisoidnog „vlasni…