Skip to main content

Genocid je genocidna reč

Živeti u senci genocida

Zoran Ćirjaković

U tekstu koji su prošlog meseca preneli mediji širom sveta Timoti Viljam Voters, profesor prava na Indijana Univeritetu u SAD, zalaže se za ukidanje genocida kao krivičnog dela. Voters, koji je u Haškom tribunalu učestvovao u pisanju "kosovske optužnice" protiv Miloševića, smatra da ne samo da suđenjima za genocid treba reći "nikad više", već da je "pravni koncept genocida toliko nekoherentan i toliko štetan po ciljeve kojima služi međunarodno pravo, da bi bilo bolje da ga nikad nismo ni izmislili".

Za genocid, po Votersu, "iskupljenja ne može biti" iz najmanje dva važna razloga: "defektan je u svojoj definiciji i ima uznemirujuće moralne i političke posledice". Optužba za genocid sudski proces preusmerava sa činjenica na motive, koji su čak i kod mnogo jednostavnijih zločina izuzetno složeni i višestruki. S druge strane, što je mnogo opasnije, iako prividno deluje u interesu žrtava i pravde, u stvarnosti legitimiše razmišljanje u kategorijama kolektivnog i pogoduje stvaranju začaranog kruga viktimizacije, fatalizma i osvete.

Izbacivanje genocida iz sudnica ne znači davanje amnestije ljudima koji su naredili ili sproveli sistematska masovna ubistva pripadnika druge zajednice. Sva zlodela koja čine zločin genocida ostaju podložna krivičnom gonjenju."Ne postoji čin genocida koji istovremeno nije i neki drugi zločin. Genocid je zločin karakterizacijom, jedna interpretacija," piše profesor Voters.

Ali ta karakterizacija skriva dvosekli mač, klatno zločina koje nije uvek lako zaustaviti. Raspad Jugoslavije je pokazao koliko je mali korak od shvatanja o "genocidnom narodu" do verovanja da se nad njegovim, navodno hronično nesuočenim i nacionalnom kulturom "kontaminiranim" pripadnicima mogu vršiti preventivni, odbrambeni zločini.

Problem se ne tiče samo Zapadnog Balkana. Insistiranje na genocidu destabilizuju Bliski i Daleki istok i Centralnu Afriku. Na primer, uprkos upornom jermenskom inistiranju i snažnim pritiscima iz zemalja EU, Turska odbija da optužbu za genocid tretira kao pravno pitanje ili nešto što ima veze sa pravdom, iako je spremna "čak i da uputi izvinjenje za masakre" nad Jermenima.

Ovakvo odbijanje ne podrazumeva bezosećajnost ili šovinizam. "Zločin nad zločinima" ima ogromnu političku moć. Genocid je postao jedini zločin koji je važan. On danas nema veliki državotvorni potencijal samo za zajednicu iz koje dolaze izvršioci, već sve češće i za kolektiv kome pripadaju (najbrojnije) žrtve. U eri humanitarnih intervencija jednonacionalne države se ne grade samo ubijanjem, već i stradanjem.
Došli smo, kako piše profesor Voters, u "moralno perverznu" situaciju u kojoj se "svaka grupa čija patnja nije nazvana 'genocidom' oseća kao žrtva drugog reda". Zato ne treba da nas čudi da je predednik Tomislav Nikolić pomenuo opasnost od genocida kada je govorio o sudbini preostalih kosovskih Srba. Ugrožene zajednice koje nisu u stanju da uvere zapadnu publiku da im preti "vrhovni zločin" danas nemaju mnogo šansi da zaštite svoja prava i osiguraju egzistenciju dostojnu čoveka.

Kada ubijanje prestane, prva "žrtva" zločina genocida je politika. Sudski ili naučno verifikovan genocid predstavlja moralno privlačan, praktično savršen izgovor za depolitizaciju složenih problema koji se mogu rešiti samo na dva načina – politički ili (novim) genocidom. Nažalost u Bosni, kao i u Ruandi, potraga za bolnim, ali preko potrebnim kompromisma prečesto biva gurnuta pod tepih genocida. Ispod leševa nevinih lako je sakriti opasne lične ambicije i velikodržavne političke ciljeve.

Zato genocid treba izbaciti iz pravne sfere i ostaviti ga onima koji je ova reč postala opsesija ili profesija. Naravno, prebacivanje "ultimativnog zločina" u ropotarnicu pravne istorije neće ukinuti mogućnost da neko ponovo krene da ubija ljude koji se, na primer, mole "pogrešnom" bogu. Ali bar će senka u kojoj žive mnoga heterogena društva postati manje tamna i preteća. Genocid je odavno postao genocidna reč.

Comments

Popular posts from this blog

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila da su istinitost …

ŽITIJE SVETOG RADOMIRA GRAĐANSKOG: JEDNA KNJIGA, DVA GRADA I TRI MEDIJA

(tekst o konstantinovićevcima, latinki kao građanskom kardinalu racingeru, žrtvama homonacionalizma, žutim patkicama kao daviteljima, postmultietničkom sarajevu i drugopalanačkom beogradu, teofilovom „vremenu“ i njegovom ćiriličnom dvojniku – povodom dve promocije knjige radivoja cvetićanina „konstantinović. hronika“. osam puta je duži od teksta koji je u stanju da pročita direktorka našeg najstarijeg političkog nedeljnika i „najtiražnijih novina u srbiji“, krojenih po konstantinovićevoj meri)


Hagiografije su često dosadna štiva. Kada nije reč o oportunistima, autori su, po pravilu, obožavaoci koji pokušavaju da deluju objektivno. Odaje ih idolopoklonstvo, sklonost da beznačajno pretvaraju u istorijsko a zbrkanu misao u otkrovenje. Malo je onih koja govore o slabostima. Žitija obično i nisu dela za čitanje, mada sve ih je više kako raste broj (politika) identiteta i njihovih svetitelja. Objavljena je i knjiga „Svetac (jednako) Fuko“, za ovaj žanr, gde se problem beskrajno dosadnog pr…

Jedan Vučić i četa medijskih ne-Vučića

„Potrebno je napraviti jasnu razliku između novinara i partijskih glasnogovornika, a ta organizacija koja sebe naziva Udruženje novinara Srbije je ništa drugo do udruženje propagandista“, rekao je Željko Bodrožić, potpredsednik takozvanog Nezavisnog udruženja novinara Srbije.

Član sam Udruženja novinara Srbije – ali ne svojom voljom. Iz NUNS-a sam istupio kada se „moje udruženje“ priključilo odurnoj hajci zbog jednog teksta koji sam objavio u „NIN-u“. Na tom ružnom iskustvu sam naučio da, iako su njegovi članovi uglavnom pravi novinari, NUNS nije novinarsko udruženje već autokolonijalna poluga neslobode i potčinjavanja zapadnim centrima moći.

NUNS ne postoj zbog svih novinara već samo zbog novinara koji – svojevoljno ili zato što su plaćeni, to je sasvim nebitno, a i o motivima ljudi nije uputno suditi – služe jednoj viziji srpske budućnosti. Neko bi to nazvao propagandom, ali upotreba te etikete je prečesto puki odraz samorazumevanja onoga ko je lepi, po pravilu narcisoidnog „vlasni…