Skip to main content

Zatvaranje otvorenog društva

Ekonomska kriza je donela godine zatvaranja i povlačenja, za mnoge neočekivani i zbunjujući korak nazad. Srbija tu nije izuzetak. Začaurivanja, potiskivanja različitosti i okretanja bliskom i prepoznatljivom prvo su se latili lideri najbogatijih država Evropske unije. Jedan od strateških odgovora na „veliku globalnu recesiju” bilo je odustajanje od multikulturalnih politika. Francuski predsednik i nemačka kancelarka, a nešto kasnije engleski premijer i holandski potpredsednik vlade, poslali su istu poruku – biće nam bolje ako postanemo isti, ako krenemo da sistematski potiremo razlike i razvijamo „istinsku koheziju”, ideal koji je Dejvid Kamerun promovisao u programskom govoru na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti. Shvatanje da je multikulturalizam mrtav jedno je od retkih oko kojih danas postoji visoka saglasnost u duboko podeljenoj i zbunjenoj uniji.

Ali zašto tako brzo? Zašto građani i njihovi lideri žure ne samo da pritvore vrata, već i da obezliče i ukalupe one koji su uspeli da se uguraju u zapadne oaze prosperiteta? Ne radi se tu samo o malim platama i visokim stopama nezaposlenosti. Strah od različitosti i otvorenosti ne stanuje samo u istanjenim evropskim novčanicima.

„Naša priroda je suštinski plemenska”, naše redovno, podrazumevano stanje je zatvoreno društvo, piše Robin Foks, jedan od sledbenika i prijatelja Karla Popera. Štaviše on tvrdi da nam je otvorenost „neprirodna”. Koliko god da se razvijamo i napredujemo „plemenski impuls”, moćni „unutrašnji šapat”, ostaje skriven u svakom od nas. Krhka ljudska civilizacija počiva na čvrstim temeljima tribalizma. Tu, po Foksu, nema izuzetaka. „Divlji um” čuči čak i u onima koji se svim silama upiru da izgrade otvoreno društvo. Zato njegovi neprijatelji nikada neće nestati. Mi živimo „beskrajnu pobunu civilizovanih protiv civilizacije”, tvrdi Rodžer Sandal, još jedan od poperovaca koji su analizirali „endemski revolt protiv otvorenosti” i njegove totalitarne ekstreme.

Saznanje da otvoreno društvo i liberalna demokratija ipak ne predstavljaju „neizbežni konačni proizvod društvene evolucije” predstavljalo je veliki izazov za mislioce koji su pokušavali da osavremene Poperovu evrocentričnu viziju. Njima su se priključili mnogobrojni razočarani socijalisti koji su se suočili s krahom marksističke vizije o mogućnosti „utopijskog društvenog inženjeringa”. Kao i moćni zapadni političari, mnogi od njih su ovaj pesimistički zaključak pretvorili u jedno krajnje pragmatično pitanje: Koliko je sile (i zatvorenosti) potrebno da bi se sačuvala ili unapredila „stvarno postojeća” otvorena društva?

Ali sam paradoks koji je sadržan u ovom teškom pitanju ima dalekosežne posledice. On proizvodi hibris koji Zapad vodi u nove imperijalne projekte prožete dvostrukim standardima i licemerjem, a mnoge prozapadne političare u ostatku sveta navodi da, navodno za dobrobit same demokratije, olako odustanu od mnogih liberalnih i demokratskih principa i praksi. To, ne samo u Srbiji, proizvodi ravnodušnost, apatiju i cinizam koje ne treba gubiti iz vida kada tumačimo izlaznost birača i rezultate nedavno održanih izbora.

Kriza kojoj se ne nazire kraj samo je istakla ovu kontradikciju koja dovodi u pitanje i relevantnost Poperovog ideala i smisao njegovih zapadnih inkarnacija. „Kada stvari ne idu dobro po nas mi tražimo spasioca – doktrinu ili lidera – da nas vrati u bezbrižnu sigurnost plemenskog društva i plemenskog mentaliteta”, piše Foks. Zato se danas i Srbija, koja čeka čudo i plaši se budućnosti, i donedavno „superotvorena Holandija” i nesrećna Somalija, verovatno najzatvorenije od svih društava, suočavaju sa istom „zlokobnom privlačnošću” zatvorenog društva. Brojna razočaranja, neprijatna neizvesnost i strah od rastuće nemaštine često nas sprečavaju da prepoznamo da protiv otvorenog društva najuspešnije ratuje naš zatvoreni um. Neočekivani izborni rezultati, kao i zbunjujuće odluke lidera ili čudne poruke samopravednih elita, živa su svedočanstva nekih od njegovih brojnih pobeda.

Comments

Popular posts from this blog

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila da su istinitost …

ŽITIJE SVETOG RADOMIRA GRAĐANSKOG: JEDNA KNJIGA, DVA GRADA I TRI MEDIJA

(tekst o konstantinovićevcima, latinki kao građanskom kardinalu racingeru, žrtvama homonacionalizma, žutim patkicama kao daviteljima, postmultietničkom sarajevu i drugopalanačkom beogradu, teofilovom „vremenu“ i njegovom ćiriličnom dvojniku – povodom dve promocije knjige radivoja cvetićanina „konstantinović. hronika“. osam puta je duži od teksta koji je u stanju da pročita direktorka našeg najstarijeg političkog nedeljnika i „najtiražnijih novina u srbiji“, krojenih po konstantinovićevoj meri)


Hagiografije su često dosadna štiva. Kada nije reč o oportunistima, autori su, po pravilu, obožavaoci koji pokušavaju da deluju objektivno. Odaje ih idolopoklonstvo, sklonost da beznačajno pretvaraju u istorijsko a zbrkanu misao u otkrovenje. Malo je onih koja govore o slabostima. Žitija obično i nisu dela za čitanje, mada sve ih je više kako raste broj (politika) identiteta i njihovih svetitelja. Objavljena je i knjiga „Svetac (jednako) Fuko“, za ovaj žanr, gde se problem beskrajno dosadnog pr…

Jedan Vučić i četa medijskih ne-Vučića

„Potrebno je napraviti jasnu razliku između novinara i partijskih glasnogovornika, a ta organizacija koja sebe naziva Udruženje novinara Srbije je ništa drugo do udruženje propagandista“, rekao je Željko Bodrožić, potpredsednik takozvanog Nezavisnog udruženja novinara Srbije.

Član sam Udruženja novinara Srbije – ali ne svojom voljom. Iz NUNS-a sam istupio kada se „moje udruženje“ priključilo odurnoj hajci zbog jednog teksta koji sam objavio u „NIN-u“. Na tom ružnom iskustvu sam naučio da, iako su njegovi članovi uglavnom pravi novinari, NUNS nije novinarsko udruženje već autokolonijalna poluga neslobode i potčinjavanja zapadnim centrima moći.

NUNS ne postoj zbog svih novinara već samo zbog novinara koji – svojevoljno ili zato što su plaćeni, to je sasvim nebitno, a i o motivima ljudi nije uputno suditi – služe jednoj viziji srpske budućnosti. Neko bi to nazvao propagandom, ali upotreba te etikete je prečesto puki odraz samorazumevanja onoga ko je lepi, po pravilu narcisoidnog „vlasni…