Skip to main content

O raji i papcima

O raji i papcima

Zoran Ćirjaković

Jedan od glavnih stereotipa o Sarajevu i Beogradu u zapadnim medijima tokom prethodnih dvadeset godina kaže da je bosanska prestonica oduvek bila tolerantan grad, dok je Beograd predstavljan kao večno balkansko "srce tame" i isključivosti.

Socijalističko Sarajevo opisivano je ne samo kao multietnički grad već i kao mesto u kome je "vazduh bio slobodniji", meka za disidente iz drugih delova Titove države koja je u međuvremenu postala bivša. U lamentima nad "izgubljenim rajem" u uglednim američkim medijima grad na obalama Miljacke predstavljan je kao sofisticirano i otvoreno mesto. Direktno je poređen sa Parizom i San Franciskom, gej prestonicom sveta.

Ali da li ovde bilo ko veruje da je 1991. godine u Sarajevu bilo OK biti gej? Šta je to bivše, multietničko Srajevo stvarno tolerisalo? Kakve je razlike prihvatalo, a kojih se plašilo?

Verska i etnička različitost decenijama je branjena netolerancijom prema drugim različitostima. Lična imena, a neretko i prezimena, u Bosni su obično žigovi nacionalne pripadnosti. Svi znaju ko je ko. Zato je svaki pojedinac koji štrči predstavljao potencijalnu opasnost. On je svojom izuzetnošću sugerisao ili da je njegova etnička zajednica iznad druge dve ili da može postojati nešto što se nije ukuvalo i obezličilo u bosanskom loncu, jelu koju predstavlja odličnu metaforu sarajevske (ne)tolerancije.

Svaki put kada se nečije isticanje nije moglo sakriti proizvodnjom lažnih simetrija ono je u Bosni potiskivano ili istiskivano. Nije bilo lako izmisliti bošnjačkog Ivu Andrića ili hrvatskog Emira Kusturicu. Zato je svako ko je odskakao genijalnošću, alternativnom seksulanošću ili potkulturnom uniformom predstavljao opasnost koju treba obezvređivati, krotiti ili eliminisati. Neprijatelji krhke etničke ravnoteže bili su tako i bosanski geniji i pankeri i homoseksualci.

Ova netolerencija je izražena i u podeli na raju i papke. Papci nisu isto što i "seljačine" u ružnom žargonu beogradske građanske palanke. Ni raja nije sinonim za "urbanu i tolerantnu osobu", kako tvrdi Ed Valijami, nagrađivani novinar Gardijana. Potreba da neko bude prihvaćen kao deo raje posledica je shvatanja da je normalna samo ona osoba koja nije drugačija. "Ko nije s nama taj je papak", piše Šaćir Filandra, dekan sarajevskog Fakulteta političkih nauka. To je "onaj koji ne prihvata naše vrijednosti i obrasce ponašanja".

Imperativ uklapanja zahteva dozu izveštačenosti i licemerja koju ljudi sa strane teško mogu da razumeju ili prihvate. Ova pretvornost ima brojne manifestacije. Jedna je brzo i sasvim neiskreno zbližavanje. Dva minuta pošto smo se sreli postajemo jarani. Ali to ne znači da vas instant "jaro" neće izvređati pet minuta kasnije.

Insistiranje da se bude "deo raje" na obroncima Trebevića se često izražava i prezirom prema ljubaznom "vi". To što se mnogi vređaju kada im kažete "vi" nije znak nekog hvale vrednog antielitizma, već straha od mogućih posledica neuklapanja. Zato papak nije samo "primitivni" siledžija, već i osoba sa "bečkim" manirima.

U temelju ove netolreantne tolerancije leži kolektivno sećanje i instikt samoodržanja koji se razvio u zemlji koja se plaši talasanja i ima loša iskustva sa slobodnim izražavanjem volje pojedinaca koji imaju nacionalna imena i prezimena. Sasvim racionalan strah učinio je da se pojavi, parafraziraću Česlava Miloša, ketman tolerancije u kome je ostajao zarobljen bosanski um.

Ova svebosanska izuzetnost nije sasvim bez presedana. Nigde na Balkanu ljudima koji se razlikuju nije lako da budu ono što jesu. Čak i u individualističkoj Australiji postoji sličan "sindrom sečenja visokog maka". Ni Austrijalijanci ne vole one koji štrče nalik tanušnim, žarko crvenim bulkama u polju žita. Raja se tamo kaže "ortaštvo" (mateship) i malo je nedostajalo da ovaj ideal 1999. godine bude ubačen u preambulu ustava. I na kontinetu koji leži "dole ispod" neprijateljstvo prema isticanju ima duboke korene. Belim došljacima je bilo teško da prežive u okrutnom prirodnom okruženju. Solidarnost i egalitarizam postali su tada odlike po kojim se Australija i danas razlikuje od SAD, gde se odskakanje uzima kao najviša vrednost.

Posleratno Srajevo liči na Beograd. To je postao grad jedne nacije u kome su ljudi druge vere samo začin koji pomaže da osetimo aromu metropole. Možda u tome ima nečeg dobrog. Možda više niko neće seći ni visoke bulke koje štrče u vremenima mira, ni polja tuđeg žita u godinama rata.

Comments

Popular posts from this blog

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Zoran Ćirjaković
Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila …

Konstante anarholiberalizma: i posle Latinke – Latinka

Zoran Ćirjaković

Knjiga Mire Bogdanović dugačkog naslova „Elitistički pasijans: Povjesni revizionizam Latinke Perović – O nemislicama, nedomislicama, dvosmislicama i besmislicama“ dočekana je sa simpatijama u dva intelektualna kutka koja vole da veruju da ih malo šta spaja (sem animoziteta prema Latinki Perović i NATO paktu) – posustalom nacionalističkom i probuđenom marksističkom.

Bogdanović, sociološkinja koja ima doktorat iz istorije, uverljivo je demontirala Perović kao naučnicu. Filološkinja po obrazovanju, i Latinka se istoriji okrenula kasno u karijeri, pišući doktorat posle perioda u visokoj politici tokom koga je napredovala po azijskom obrascu, nekarakterističnom za Evropljanke u koridorima moći. Kao i Milovana Đilasa, koga je 2013. godine pokušala da „sahrani“ kao disidenta i mislioca knjigom „Konstante konvertitstva: Hod u mjestu – od Đilasa do Đilasa“, Bogdanović se fokusirala na konvertitsvo (mada ga ovaj put naziva konverzija) Perović od dogmatske marksistkinje u stra…

Biljana Srbljanović - grešnica

Biljanina Srbljanović, blogerka

NIN-om protiv "Koštunistana"

Biljana Srbljanović, prošlonedeljna sagovornica NIN-a, nije samo ugledna spisateljica, već i najpoznatija srpska blogerka. Srbljanović je zanat pisanaja dnevnika za medije ispekla još devdesetih kada su zableške koje je objavljivala u jednom italijanskom listu stekle vernu publiku širom Evrope. Zajedno sa patetičnim dnevnikom koje je Mira Marković objavljivala u Dugi, Biljanina emotivna pisma iz Beograd su prevođena sa italijanskog na razne jezike i postala su deo obaveznog štiva za svakog diplomatu, novinara i anatiratnog aktivistu na zapadu koji se ozbiljno trudio da "razume" Miloševićevu Srbiju ili pak efikasnije deluje na sprovođenju svog cilja.
Biljana Srbljanović je bez konkurencije glavna zvezda na B92 blogu. Njeni postovi izazivaju najviše objavljenih reakcija (broj cenzurisnih - bilo od strane same autorke, bilo od urednika B92 - možemo samo da nagađamo). Verni čitaoci njene dnevnike opisuju rečima …