Skip to main content

O raji i papcima

O raji i papcima

Zoran Ćirjaković

Jedan od glavnih stereotipa o Sarajevu i Beogradu u zapadnim medijima tokom prethodnih dvadeset godina kaže da je bosanska prestonica oduvek bila tolerantan grad, dok je Beograd predstavljan kao večno balkansko "srce tame" i isključivosti.

Socijalističko Sarajevo opisivano je ne samo kao multietnički grad već i kao mesto u kome je "vazduh bio slobodniji", meka za disidente iz drugih delova Titove države koja je u međuvremenu postala bivša. U lamentima nad "izgubljenim rajem" u uglednim američkim medijima grad na obalama Miljacke predstavljan je kao sofisticirano i otvoreno mesto. Direktno je poređen sa Parizom i San Franciskom, gej prestonicom sveta.

Ali da li ovde bilo ko veruje da je 1991. godine u Sarajevu bilo OK biti gej? Šta je to bivše, multietničko Srajevo stvarno tolerisalo? Kakve je razlike prihvatalo, a kojih se plašilo?

Verska i etnička različitost decenijama je branjena netolerancijom prema drugim različitostima. Lična imena, a neretko i prezimena, u Bosni su obično žigovi nacionalne pripadnosti. Svi znaju ko je ko. Zato je svaki pojedinac koji štrči predstavljao potencijalnu opasnost. On je svojom izuzetnošću sugerisao ili da je njegova etnička zajednica iznad druge dve ili da može postojati nešto što se nije ukuvalo i obezličilo u bosanskom loncu, jelu koju predstavlja odličnu metaforu sarajevske (ne)tolerancije.

Svaki put kada se nečije isticanje nije moglo sakriti proizvodnjom lažnih simetrija ono je u Bosni potiskivano ili istiskivano. Nije bilo lako izmisliti bošnjačkog Ivu Andrića ili hrvatskog Emira Kusturicu. Zato je svako ko je odskakao genijalnošću, alternativnom seksulanošću ili potkulturnom uniformom predstavljao opasnost koju treba obezvređivati, krotiti ili eliminisati. Neprijatelji krhke etničke ravnoteže bili su tako i bosanski geniji i pankeri i homoseksualci.

Ova netolerencija je izražena i u podeli na raju i papke. Papci nisu isto što i "seljačine" u ružnom žargonu beogradske građanske palanke. Ni raja nije sinonim za "urbanu i tolerantnu osobu", kako tvrdi Ed Valijami, nagrađivani novinar Gardijana. Potreba da neko bude prihvaćen kao deo raje posledica je shvatanja da je normalna samo ona osoba koja nije drugačija. "Ko nije s nama taj je papak", piše Šaćir Filandra, dekan sarajevskog Fakulteta političkih nauka. To je "onaj koji ne prihvata naše vrijednosti i obrasce ponašanja".

Imperativ uklapanja zahteva dozu izveštačenosti i licemerja koju ljudi sa strane teško mogu da razumeju ili prihvate. Ova pretvornost ima brojne manifestacije. Jedna je brzo i sasvim neiskreno zbližavanje. Dva minuta pošto smo se sreli postajemo jarani. Ali to ne znači da vas instant "jaro" neće izvređati pet minuta kasnije.

Insistiranje da se bude "deo raje" na obroncima Trebevića se često izražava i prezirom prema ljubaznom "vi". To što se mnogi vređaju kada im kažete "vi" nije znak nekog hvale vrednog antielitizma, već straha od mogućih posledica neuklapanja. Zato papak nije samo "primitivni" siledžija, već i osoba sa "bečkim" manirima.

U temelju ove netolreantne tolerancije leži kolektivno sećanje i instikt samoodržanja koji se razvio u zemlji koja se plaši talasanja i ima loša iskustva sa slobodnim izražavanjem volje pojedinaca koji imaju nacionalna imena i prezimena. Sasvim racionalan strah učinio je da se pojavi, parafraziraću Česlava Miloša, ketman tolerancije u kome je ostajao zarobljen bosanski um.

Ova svebosanska izuzetnost nije sasvim bez presedana. Nigde na Balkanu ljudima koji se razlikuju nije lako da budu ono što jesu. Čak i u individualističkoj Australiji postoji sličan "sindrom sečenja visokog maka". Ni Austrijalijanci ne vole one koji štrče nalik tanušnim, žarko crvenim bulkama u polju žita. Raja se tamo kaže "ortaštvo" (mateship) i malo je nedostajalo da ovaj ideal 1999. godine bude ubačen u preambulu ustava. I na kontinetu koji leži "dole ispod" neprijateljstvo prema isticanju ima duboke korene. Belim došljacima je bilo teško da prežive u okrutnom prirodnom okruženju. Solidarnost i egalitarizam postali su tada odlike po kojim se Australija i danas razlikuje od SAD, gde se odskakanje uzima kao najviša vrednost.

Posleratno Srajevo liči na Beograd. To je postao grad jedne nacije u kome su ljudi druge vere samo začin koji pomaže da osetimo aromu metropole. Možda u tome ima nečeg dobrog. Možda više niko neće seći ni visoke bulke koje štrče u vremenima mira, ni polja tuđeg žita u godinama rata.

Comments

Popular posts from this blog

DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno s…

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila da su istinitost …

BEOGRAD NA MARSU PROTIV BEOGRADA NA VODI: SPACEBOY DOBRICA U NARUČJU COOL ANTIPOLITIKE

Lajtmotiv ovih dugačkih palanačkih meditacija o cool Srbiji je Spaceboy kome je Dejvid Bovi posvetio seriju pesama. Imaginarni kosmoplovac se u transgalaktičkoj Srbiji otelotvorio u liku majora Dobrice i smestio u Beogradu na Marsu. On je danas komandanat „žutih patkica“, jedne od tri udarne brigade Vučićevih korisnih idiota. Uz „Prvu gradsku“ deluju „Druga marksistička“ i „Treća homonacionalistička“



This is Ground Control to Major Tom
You've really made the grade
And the papers want to know whose shirts you wear
Now it's time to leave the capsule if you dare


Bliže se još jedni izbori, ali nije lako boriti se. Kažu da nam nedostaju iskustvo i „dobra“, zapadna istorija. „Mi nismo imali prilike da vidimo veći talas društvenih pokreta (kao što su u zemljama Zapadne Evrope to bili ekološki, antinuklearni, skvoterski...) koji su na ulicama uspeli da obezbede reprezentativnost obespravljenih, manjina i slično“, vajka se Dobrica Veselinović.

Zaglavljen u bliskoj, „postistorijskoj“ pr…