Saturday, October 15, 2011

Tamna strana emancipacija

Србија на Оријенту
Акција избора “женске владе” постала је прилика да српски “грађански” и “либерални” политичари коначно почну да користе “неевропске” елементе српске реалности и политичке свести за остварење свог циља. Можда би требало да пробају – у складу са оном народном “преко прече, наоколо ближе” – да нас у уједињену Европу “уведу” преко Азије

Корени предрасуда да ће женска и "женскија" влада бити боља за све нас је у заблудама, које су тек недавно дошле под лупу научника, скоро без изузетка феминисткиња, да су жене по природи "финије", "боље" и мање агресивне. Мало је тема које су толико дуго измицале пажњи истраживача као женска агресивност. Један од разлога лежи у природи њеног испољавања. "Наша култура се навикла на слављење чињенице да су девојке фине", пише Рејчел Сајмонс у уводу своје књиге о "скривеној култури агресије међу девојкама".

Мушка, директно изражена агресивност је стара тема истраживача. Сајмонс пише да су све до 1992. године "друштвени животи девојака научницима изгледали мирни и спокојни попут језера". Тек тада је група норвешких научника открила да су девојке изузетно склоне агресији, само је изражавају "на неконвенционалне начине" и да су их "културна правила која забрањују (женама) отворену агресију натерала да се позабаве другим, нетелесним облицима агресије". Десетине научница су касније наставиле истраживања "агресије без отвореног конфликта" међу девојкама и њиховог утицаја на положај жена у структурама моћи.

Женско насиље је обично без директне конфронтације. Социолошкиња Ен Кемебел пише да се девојке не уче како да не буду агресивне, "већ оне једноставно уче да не изражавају агресију". Она тврди да мушкарци сматрају агресију средством за контролисање окружења, док жене верују да ће агресивност у наступу довести до прекидања њихових веза с другима. У књизи "Женско шиканирање" Рејчел Сајмонс је документовала облике женске, "индиректне агресије".

Психолошкиње су описале последње разреде основне школе као период када "идентитети девојака масовно тону" и када почињу да "поричу сопствене верзије онога што виде, знају или осећају". Поричући своју аутентичност, тврди Сајмонс, оне у том узрасту "потискују конфликте и гнев и прихватају фасаду финих и љубазних, теже успостављању интеракција које негирају реалност људских веза". Сајмонс пише да "друштвени универзум ускраћује девојкама могућност отвореног конфликта". Девојчице брзо науче да "имиџ слатке девојке даје моћ" и да се исплати скривати гнев. При томе оне прибегавају "алтернативним облицима агресије" које одрасли често нису у стању да детектују.

Сајмонс ту налази узроке чињенице да жене пречесто "осећају нелагоду при преузимању одговорности", и да послове који захтевају процењивање (њиховог учинка) и компетитивност &ндасх; и који самим тим носе ризик искључивања &ндасх; често доживљавају као "зоне опасности" које треба избегавати. Сајмонс је у својим истраживањима у САД открила да и саме жене сматрају да "особине које представљају састојке добре предводнице уједно су и карактеристике лоше девојке".

Гејл Еванс, извршна потпредседница ЦНН-а, је у књизи "Играј као мушкарац, победи као жена" написала да једно од објашњења малог присуства жена на врху разних "пирамида моћи" лежи у њиховој преокупираности међуљудским односима. Она пише да када чују "не", жене то разумеју као знак конфликта и доживљавају сукобе лично. Еванс пише да за жене "концепт поштене свађе представља оксиморон... Ако се (сукоб) догоди, сва правила престају да важе." Еванс примећује како ће мушкарци, после сличног конфликта, отићи на флашу пива. Истраживања показују да жене чешће показују тенденцију да политичке противнике доживљавају као непријатеље, и да супротстављање свом ставу виде као увреду или лични напад.

У лекцији коју девојчице у међусобним односима пуним "индиректног насиља" науче још у основној школи Сајмонс налази могуће објашњење зашто жене тако често у зрелом добу бирају да се и даље "индиректно надмећу с другима" или да се уопште не надмећу. Она ту види разлоге "зашто ће радије постати помагачице уместо предводница, радити закулисно уместо насред позорнице, служити као заменице и потпредседнице уместо шефица и председница". И у политици и у великом бизнису, пише Сајмонс, моћни мушкарци "не чине ништа да обесхрабре оваква схватања". Самопоуздане, директне, храбре и амбициозне жене често бивају елиминисане или дискредитоване као "кучке", "фригидне", "мушкараче" или "зле". У САД постоје курсеви који уче будуће лидерке како да сакрију своје амбиције и сигурност, како да јавним плакањем или замуцкивањем "омекшају свој имиџ".

Жене су често покретачка снага конзервативних, шовинистичких и ксенофобичних покрета. Веровање да су мушкарци окосница и једини важан сегмент бројних фашистичких, фундаменталистичких, ултраконзервативних и екстремистичких група распршила је последњих година група ауторки. Оне су у својим истраживањима пошле од чињенице да су закључци о природи покрета који окупљају овакве људе извођени по правилу на основу иступа и понашања лидера и гласноговорника &ндасх; који су скоро без изузетка мушкарци, и да су научници дуго игнорисали значај женског активизма у овим организацијама и кључну улогу коју су жене имале у њиховим успесима. Вероватно најбољи преглед резултата ових "централних места" жена у разним антидемократским покретима можете наћи у недавно објављеном зборнику "Десничарке &ндасх; од конзервативки до екстремисткиња широм света".

Маргарет Пауер пише у овој књизи да је деценијама, због њихове "мање видљивости" или мање вулгарне реторике, потцењивано место жена у екстремистичким, по правилу мачистичким организацијама, и посебно њихова улога у преношењу фундаменталистичких или шовинистичких идеја на децу. Спремност жена да се идентификују са "осиромашеном" идејом женскости које афирмишу ове екстремистичке групе, чињеница да оне "нису ни наивне следбенице мушкараца ни њихове мање моћне копије" су, по М. Пауер, само неки од закључака новијих истраживања. Показало се да су активисткиње спремније од њихових мушких сабораца да се укључе у илегалне активности, нарочито "када се ради о праву коме су јако супротстављене" и чешће од мушкараца своје идеолошке супарнике не доживљавају само као непријатеље, већ и као "агресоре".

Женске активисткиње су неретко непријатељи укључивања жена у "високу" политику и ефикасни борци за очување и јачање мушке доминације у политици. Исламистичке феминисткиње, нарочито у насилно секуларизованој Турској, спадају у највеће непријатеље еманципације какву дефинишу њихове западне и домаће, прозападњачке "колегинице". Неке од најјачих аргумената против значајнијег женског учешћа у политици су протеклих деценија износиле жене.

Жене-активисткиње и политичарке могу бити идеална камуфлажа за праве циљеве мизогиних, милитантних или екстремних политичара. Бушова силеџијска спољна политика делује нежније када је спроводи жена, Кондолиза Рајс. Слично је и са израелским ратним злочинима у Либану које је овог лета "бранила" њена још симпатичнија колегиница Ципи Ливни. Занимљив пример је лезбијка Мери Чејни, млађа ћерка и најближа сарадница америчког потпредседника Дика Чејнија, најмилитантнијег "јастреба" и вероватно највећег непријатеља поштовања људских права у Бушовој администрацији. Мери није само била главни менаџер татине кампање на последњим изборима. Она му је свесно помогла да сакрије своје право лице и убеди бираче да је много толерантнији него што јесте. Мери је била главна активисткиња "Коалиције за републиканску унију", организације хомосексуалаца основане 2002. године, чији је једини прави циљ био да превари и "навуче" неодлучне хомосексуалце да гласају за хомофобичне Бушове републиканце. "Коалиција" је нестала одмах пошто је "обавила задатак" на изборима новембра 2004. године.
Истицање жена-лидера у први план, нарочито ако припадају "непријатељској" етничкој групи или раси, све чешће служи да се тиме камуфлира права природа ксенофобичних и ултранационалистичких странака. Томе у Француској редовно прибегава наш недавни гост
Жан-Мари Ле Пен чија странка сваке године "слави" Јованку Орлеанку.
Процењује се да жене данас чине најмање четвртину чланова Кју клукс клана, америчке организације коју многи погрешно сматрају искључиво мушком. Жене у Клану су, како пише Кетлин Бли, активне на ширењу "биолошких схватања да су црнци, католици и Јевреји ... животиње" и у регрутацији нових присталица. У Мусолинијевој Италији су биле познате Фасци Фемминили које су стварале "фашистички феминизам" у служби "мушке супремације". У &Сцарон;панији је тридесетих година била утицајна Женска секција фаланге која је, наводећи пример свете Терезе, од жена тражила снагу да изврше своје "дужности" нађу "затварањем... у унутрашњу тврђаву". "Женски фанатизам" је најважнију улогу имао у британском фашистичком покрету који је забрањен 1940. године. Партија Британски фашисти је на предратним изборима имала више кандидаткиња за посланице од било које друге британске странке.

Жене су све чешће највернији гласачи мизогине ултрадеснице. Најбољи пример је "феминизација" исламистичке политике у Турској. Не само да су "исламистичке феминисткиње" најактивније у борби да се женама врати право да у јавним институцијама и на универзитетима буду "покривене" и носе вео, већ су гласови жена имале одлучујућу улогу за тријумф конзервативних исламиста на изборима 1994. године. Одлична илустрација значаја жена за ултраконзервативне снаге у Турској је чињеница да је перјаница овог исламистичког покрета партија (данас на власти) која носи популарно лично женско име: Фазилет (што значи и "врлина"). На другом крају света чак 60 посто жена је гласало против Салвадора Аљендеа када је изабран за првог левичарског председника Чилеа.

Пораст активизма жена у екстремистичким и фундаменталистичким групама последњих година није забележен само у исламском свету. Највећи раст се бележи у САД, Аустралији, Индији и Израелу. Анализирајући изузетно успешан женски ултраконзервативни активизам у Аустралији у последњих неколико година, Браунвин Винтер пише да "пораст моћи жена и феминизам нису синоними" и да женски активизам може помоћи "владама да са лакоћом уведу реакционарне програме". Један од највећих непријатеља права на абортус у САД је организација "Забринуте жене за Америку" која има пола милиона чланова и тврди да, за разлику од феминистичких организација, има кредибилитет да заступа женске интересе.

Жена је премало у српској политици и зато је још уочљивије него у случају мушкараца да су неке од њих стигле тако "високо" да се "не би мешале у свој посао". Свако вредновање учинка жена у српској политици носи опасност да се добије етикета мизогиничара, па се овде у јавности ретко озбиљно говори о чињеници да се у том патуљастом кутку овдашње номенклатуре крију неке од најнеспособнијих особа. Лош политичар-политичарка није само особа која је корумпирана, примитивна или безобзирна, већ и она којој недостаје способност да обавља функцију на којој се налази. Наташа Мићић, привремена председница Србије, и Радмила Хрустановић, бивша градоначелница Београда, ако применимо западне критеријуме, на квантитативном су дну овдашње политичке скале. Оне представљају пример колико родни критеријуми могу бити штетни ако се примењују без стварне евалуације нечије способности и користе за промовисање беспоговорно (и бесполно) лојалних. Било је, наравно, и супротних примера: Гордана Матковић и Кори Удовички, на пример, спадају у најспособније актере овдашње политичке сцене.

Читаоци београдског таблоида су прошле недеље изабрали Ружицу Ђинђић за премијерку "женске владе Србије". Традиција да супруге, ћерке и љубавнице наслеђују своје мушкарце је сасвим нетипична за западна друштва. Она је изузетно честа на "Оријенту", који је у "либералној" Србији патолошки омражен и сатанизован. Источно од нас традиција ове врсте непотизма је дуга колико и историја женских победа на слободним изборима. Прва жена премијер у историји света била је Сиримаво Бандаранаике, удовица Соломона, убијеног премијера &Сцарон;ри Ланке. Соломонова ћерка Чандрика Кумаратунга, ултранационалистичка политичарка и жестока противница компромиса и мировног процеса, постала је трећи председник крвавим грађанским ратом подељене острвске државе.
Све до маја ове године на челу Тамил Надуа, 62-милионске индијске савезне државе, била је Џајарам Џајалалита, познатија као Џаја. Ова другоразредна глумица је политичку каријеру почела као љубавница Ем Џи Рамачандрана (познатији као МГР), глумца који је деценијама владао Тамил Надуом и стекао статус божанства. После смрти популарног премијера Џаја је после дуге и прљаве борбе за превласт над партијом и прилично аутономном савезном државом успела да порази његову супругу Џанаки Рамачадран, такође глумицу, и наметне се као неприкосновени владар друге најнапредније државе у лабавој индијској федерацији.

И даље изузетно популарна Џаја је већ постала позната као једна од најкорумпиранијих особа у индијској историји. Венчање њеног усвојеног сина 1995. године сматра се најскупљим у историји, а њена колекција златом протканих сарија и ципела превазилази медијски покривенији случај Имелде Маркос, удовице филипинског председника и клептократе Фердинанда Маркоса. Имелда је на суду тврдила да не поседује 3000 пари ципела број осам и по, како су тврдили медији, већ "само" 1060 пари. Маркосова удовица је касније изабрана у филипински конгрес и два пута се неуспешно кандидовала на председничким изборима.
Не треба заборавити ни примере чланице чувене "четворочлане банде", Маове удовице, великог непријатеља кинеске модернизације и отварања и Нехруове ћерке, индијске премијерке Индире Ганди. Из исте "династије" долази и Соња Ганди, удовица убијеног премијера Раџива, која је данас вођа владајуће Конгресне странке (премијерско место је одбила да би избегла судбину мужа и свекрве Индире). На листи наследница су и председница Филипина Глорија Аројо, ћерка бившег филипинског председника Диоасада Масапагала и њена претходница Корасон Акино, прва председница државе у Азији и удовица убијеног &ндасх; и изузетно популарног &ндасх; опозиционог сенатора Бениња Акина.
Иако Индонежани немају презимена, Мегавати је свом имену додала Сукарнопутри ("Сукарнова ћерка") како би лакше постала председник најмногољудније исламске државе. Беназир Буто, ћерка Зулфикара Али Бута, обешеног председника Пакистана, године 1988. постала је први председник владе једне исламске земље. Ако бисмо погледали биографије многих мање познатих министарки у разним азијским владама, видели бисмо да је негде у биографији најчешће "скривен" моћни(ји) тата или (покојни) муж. Овакво лидерство, вера да ће емотивна партнерка или ћерка најбоље наследити идеју моћног и популарног мужјака, постало је једна од најшире распрострањених карактеристика азијске политике.

Ако је акција београдског дневника имала неки позитиван ефекат, онда је то што нам је недвосмислено показала оданост, чак и најлибералнијег дела овдашњег јавног мњења, у Србији неправедно прокаженим и примитивно дисквалификованим "азијским вредностима". "Оријентални менталитет" је јасно препознатљив у свим елементима приватне и јавне сфере живота у Србији и остатка Балкана и многи домаћи "либерални" политичари и активисти су га до сада кривили за многе овдашње недаће и срамоте.

Победа Ружице Ђинђић, иако се не ради о репрезентативном узорку, ипак се може узети као добра индикација &ндасх; кога би многи прозападни бирачи волели да виде на челу Србије. Wен избор представља до сада најјаснији пример до чак и они &ндасх; вероватно сасвим несвесно, имајући у виду колико озбиљно је српско друштво заражено култур-расизмом &ндасх; најбржи пут до усвајања "европских вредности" виде у прихватању оних азијских. Госпођа Ђинђић је &ндасх; такође сасвим "неевропски" &ндасх; добила десет пута више гласова од другопласиране Кори Удовички, вероватно најспособније министарке последњих година.
Тако је акција избора "женске владе" постала прилика да српски "грађански" и "либерални" политичари коначно почну да користе &ндасх; уместо да, као до сада, игноришу или презиру &ндасх; "неевропске" елементе српске реалности и политичке свести за остварење свог циља. Можда би требало да пробају &ндасх; у складу са оном народном "преко прече, наоколо ближе" &ндасх; да нас у уједињену Европу "уведу" преко Азије.

Aнтрфиле

Жене у светској политици

Србија међу бољима

Таблоид који је организовао "бирање женске владе" износи и неистину да је Србија &ндасх; у чијој је садашњој влади само једна жена &ндасх; "опет изузетак". Ова тврдња је део широко распрострањеног обичаја, посебно међу домаћим, наводно прозападним "либералима" и квазилевичарима, да се стварима које су у Србији лоше и које је неопходно поправљати, приписује лажна изузетност и јединственост "у свету".

Да жена код нас има премало у политици, није спорно. Али, нажалост, скоро свуда у свету жена је мало у политици. У многим државама и "територијама" у влади нема ниједне жена. Чак и на Косову, протекторату УН, који се наводно приближава разним небалканским "стандардима", у влади је само једна жена. Поред "државица" (Нове Каледоније, Тринидада и Тобага, Арубе, Барбадоса, Бахама, Сао Томеа и Принципа), на моћној функцији коју у Србији држи Ивана Дулић-Марковић, жене су још само у Малију, Кини, Албанији, Хрватској, Узбекистану, &Сцарон;панији, Сенегалу, Грузији, Казахстану, Намибији, Бугарској, Белгији, Норвешкој, Молдавији, Габону, Тајвану, Израелу и Македонији. На вишем положају од онога који у Србији држи госпођа Дулић-Марковић жене су само у 16 држава од укупно 192 земље чланице УН. Од тога њих три су краљице, владарке одабране "милошћу божјом", а не вољом бирача.

Занимљиво је да жена има доста на министарским местима у земљама које желе да уђу у "евроатлантске интеграције". То сугерише да се можда ради о "ребрендирању", жељи да се поправи и "европеизује" имиџ, а не стварно повећа учешће способних жена у политици. Да ли ће у овим државама квантитет преживети подизање "интеграционе магле" и да ли су критеријуми постављања бројних министарки били рационални, показаће време.


Зоран Ћирјаковић

Japansko "suočavanje"

Japansko "suočavanje" sa ratnim zločinima

Predizborni revizionizam

Japanci će na izborima izbrati novog premijera. U zemlji u kojoj samo 60 % ljudi veruje da je Japan u Drugom svetskom ratu uradio nešto loše prošlost je jedna od glavnih tema. Ultrakonzervativna manjina, glasači opsednuti revizionizmom, revanšizmom i poricanjem masovnih zločina iz Drugog svetskog rata, imaće odlučujuću ulogu na izborima u sve starijoj naciji. Popularni, odlazći premijera Koizumi - koga će najverovatnije naslediti najbliži saradnik, ulatrakonzervativac Šinzo Abe - je odlučio da pred same izbore poseti Jasukuni hram, glavni simbol japanskog militarizma i otpora istini o ratu tridesetih i četrdesetih godina u kome se broj žrtava japanskih zločina na Dalekom istoku procenjuje na 20 miliona.
Koizumi je iskoristio poslednju priliku da u ispuni obećanje iz 2001. godine i sporni hram poseti baš na najsporniji dan. Prethodnih pet godišnjih poseta tvrdoglavi i harizmatični premijer, za razliku od ovogodišnje, nije obavio 15. avgusta, na godišnjicu predaje u II svetskom ratu. Uz 2,5 miliona japanskih žrtava iz raznih ratova, hram odaje poštu i četrnaestorici ratnih zločinaca "A klase". Jasukuni (što znači "miroljubiva zemlja") je sagrađen 1869. godine i posvećen je dušama poginulih za naciju. Hram nema za cilj samo da sačuva sećanje na pale, već da omogući njihovo oboženje. Po šinto verovanju umrli postaju "kami", odnosno božanstva, i potomci ih obožavaju. Oni najzaslužniji, uključujući zločinace "klase A", su u Jasukuniju pretvoreni u nacionalna božanstva i njihovim "kamijima" se svake godine klanja šest miliona Japanaca.

PATRIOTSKI TEST: Ovaj tihi hram u centru Tokija je vremenom postao "test patriotizma" za političare. Prvi premijer koji se usudio da ga poseti bio je Jašuhiri Nakasone 1985. godine. Koizumi je tek treći premijer koji je odao poštu u ovom hramu od kada su tu 1978. godine "oboženi" ratni zločinci i jedini koji ga je posetio svake godine mandata uz cinično opbjašnjenje da se baš tu "molio za mir". Koizumi se priključio hiljadama onih koji svkog 15. avgusta u vojnim uniformama klanjaju "ljudima koje su imali nesreću da ih SAD osude kao ratne zločince". Uz hram je i revizionistički muzej Pacifičkog rata koji mladim Japancima objašnjava da je zemlja bila "naterana da krene u rat" i bombarduje Perl Harbur. Iki, šintoistički svečtenik zadužen za muzej, je izjavio da je cilj postavke "da pokaže trag ljudi koji su poginuli u ratu. Želeli smo da obezbedimo vidljiv oblik nevidljivih duhova" koji su oboženi u samom hramu.
Negatori zločina smatraju da su protesti iz zemalja kao što su Kina ili Koreja, gde žive mnoge od žrtava, samo razlog da "premijer posećuje (hram) još češće". U svom nedeljnom obracanju naciji elektronskom poštom Koizumi je napisao da se sve kritike svode na to da "ja treba da prestanem sa posetema Jasukuni hramu jer se Kina suprotstavlja tim posetama... Ili, drugim rečima, bolje je ne raditi stavri koje Kina ne voli". Skladni, drveni hram je postao "epicentar tenzija" između Japana i sve moćnije Kine. Koizumijeva hodočašća se u Pekingu doživljavaju kao "prećutna podrška japanskim zločinima".

"CARSKA VOLJA": Za razliku od Nemaca i neuporedivo manje denecifikovanih Austrijanca koji mogu da kažu da su genocidni zločini bili "nacistički", a ne nemački ili austrijski, Japanci nemaju sličan izgovor. Japan nije bio vođen politikom sistematskog geniocida i nije bilo, kako piše Jan Buruma, "japanskog ekvivalenta nacističke partije ili Hitlera". Zločini su činjeni u ime oboženog cara, po pravilima vojne službe koja su naglašavala da je svaka naredba, bez obzira koji nadređeni oficir je izdao, sveta i da ustvari dolazi od samog cara-boga.
Japanci nisu jedini krivci za masovno poricanje zločina. Amerikanci su još pre nego što je počeo da funkcioniše Međunarodni vojni tribunal za Daleki istok, kako se zvanično zvao japanski Hag, rešili da amnestiraju cara, najodgovorniju osobu za jedini pokolj u Drugom svetkom ratu koji je bio porediv sa Holokaustom i masovne zločine pripišu "militaristima". Suđenje najgorima, "zločincima klase A", je prekinuto kada je jedan od optuženih svedočio da se "niko od nas (Japanaca) se ne bi usudio da se usprotstavi carevoj volji". Nedelju dana kasnije general je, kako piše Buruma, revidirao stav i rekao da je car uvek voleo i želeo mir iako svaki Japanac zna da je sve što je činjeno u ratu, činjeno za cara. Američko amnestiranje najodgovornijeg je je bio prvi susret svetske javnosti sa danas sve očitijom mračnom stranom "međunarodne parvde" i njene perverzne političke manipulacije.

"DRUGI HOLOKAUST" ILI "ICIDENT": Cena japanskog neusuočavanja sa "drugim Holokaustom" je do sada bila minimalna, iako je ukupan broj žrtava svih balkanskih ratova devedesetih bio manji od broja ubijenih civila u samo jednom kineskom gradu. Ovaj pokolj 300 000 nevinih je u svetu poznat kao "silovanje Nankinga" - Japanci ga najčešće opsiuju kao "nangkiški incident" ili "kinesku izmišljotinu". Ipak, dokazanao je da su Jaspanci za prvih šest nedelja "incidenta" silovali najmanje 20 000, a njerovatnije preko 70 000 žena, uključujući značajan broj sedmogodišnjih devojčica. Ovi i drugi zločini su detaljno dokumetovana zahvaljujući zapadnim misionarima i diplomatama koji su živeli u gradu.
Jedna od antologiskih epizoda ovog krvavog "incidenta" je bilo takmičenje dva potporučnika ko će mačem prvi ubiti sto Kineza. Tekst o "dvoboju" (koje je završio nerešeno iako su zagrejani "takmičari" uspeli da se zaustave tek pošto su ubili 105, odnosno 106 ljudi) su zajedno sa fotografijama ponosnih zločinaca objavila dva japanska lista i najavila "majstoricu" u kojoj je pobednik postao onaj koji prvi ubije 150 ljudi. Japansko Ministartvo obrazovanja je 1982. godine zabranilo pominjanje Nankingškog pokolja sa objašnjenjem da to nije dokazani istorijski događaj. (Zabrana je podignuta tek 1997. godine.)
Bertolučijev film Poslednji kinski car je u Japanu cenzurisan - uklonjene su secene koje prikazuju japasnke zločine. Atentator je 1990. godine pucao na gradonačeknika Nagasakija koji je rekao da car Hirohito nosi delimičnu odgovornost za zločine. Japanski autori koji su se bavali zločinima "iz ugla žrtava" i učesnici koji su govorili masovnim ubistvima, silovanjima i "medicinskim" eskperimentima na preko 250 000 ljudi su često primali pretnje smrću i nazivani su izdajnicima.

ČAJNI REVIZIONIZAM: Većina Japanaca danas veruje da je zločina bilo, ali da su bili neuporedivo manji od stvrane cifre koju smatraju delom zavere da se umanji moć zemlje. Nije mnogo manje onih koji veruju da je to "navodni masakr" čije pominjanje predstavlja "nepravdu", "perverziju" i "kinesku fantaziju". Jedan naučnik čak dokazuje da je sve bilo suprotno. Popularan argument "poricatelja" je da nacija koja je svetu dala nešto tako plemenito i sofiticrano kao što je čajna ceremonija nije u stanju da počini zločine i da se "primitivnim" Kinezima ne sme verovati.
Japanci veruju da su u Aziji prvi u svemu, od otpra kolonijalizmu do sprovođenja industrijalizacije. Slagali se sa ovom tvrdnjom ili ne, japanski susedi su jedinstvenu u verovanju da ova zemlja drži primat u zločinima i da se ta činjenica decenijam sistematski potiskuje u japanskoj javnosti. Po mišljenju desničarskih glasača, za čiju se naklonost bore Koizumi i naslednici, nametnuta "pobednička prvada" je nezausluženo ocrnila japanski "civilizatorski" militarizam, sakrila "činjenicu" da je Japan bio žrtva i da su ga SAD gurnule u "samodbrambeni rat". Protivnici Koizumijevih zvaničnih poseta su postali glasniji od kada je objavljen memorandum iz koga se vidi da amnstirani car Hirohito zločince "klase A" nije smatrao patriotama. To je glavni razlog zašto je Abe do sada hram posećivao "tajno", mada je i on najavio da će, ako bude izabran, nastaviti Koizumijevu "tradiciju" godišnjih poseta.

KARANTIN ZA SRCE: Niko od japanskih premijera nije kleknuo kao što je učinio Vili Brant i susedi veruju da su njihova izvinjnenje obesmišljena posetama Jasukuni hramu. Koreja i Kina su Koizumija, obožavaoca Elvisa Prislija i kamikaza, stavile u "doplomatski karanatin" i koriste razna sredsrtva da Japanu pokažu koliko će velika biti cena podilaženja glasačima koje ne pokazuju sažaljenje ili kajanje. Japan pokriva petinu budžeta UN i jedan je od kandidata za novog stalnog člana Savet bezbednosti. Poslednja Koizumijeva poseta je ovaj japanski cilj učinila još manje ostavrivim. Kina, koja već ima pravo veta, blokira izbor sa obrazloženjem da rukovodstvo kontinuirano glorifikuje sramnu prišlost. Koizumi pak tvrdi da su posete "stvar srca" a ne politike. Ali one su, kako piše nemački magazin Špigl , već opasno gurnule ceo region pema desnici, postale važan faktor u "brzom pretvaranju komunizma u žestoki nacionalizam" u Kini i pomogle približavanju Kine i Tajvana, neprijatelja koje ujedinjuje strah od Japana. Militarizam i čvrsto verovanje velikog broja Japanaca u svoju "rasnu superiornost" su elementi koji čine strah komšija da za Japance "prošlost nije prošlost" još više opravdanim.
Ono što posebno brine Kineze i Korejance je da je ovo flertovanjesa sa šofinizmom toliko krvave "biografije" intezivirano baš u periodu krize kada Japan nezaustavljivo gubi ekonomski prestiž u regionu, kada više nije "broj jedan" u Aziji i postaje sve manje važan partner. Danas Japan, sa izuzetkom SAD koje bi želele da Koizumijevu zemlju postave za "regionalnog šerifa", nema prave "prijatelje" na obalma najvećeg okena. Čak je i Kristofer Hil, vodeći američki diplomata za pitanja sve uzavrelijeg Dalekog istoka, izjavio da su SAD "ponekad frustrirane" količinom štete koje u odnosima između Kine i Japana, ključnih partnera u pokušajima pacifikovanja Severene Koreje, unosi "ovo istorijsko pitanje".

NORMALNOŠĆU DO MILITARIZACIJE: Koreja Tajms je napisao da je Koizumi "oživeo devetnaestovekovni nacionalizam u 21. veku", a američki Savet za međunarodne odnose nalazi da se Japan udaljava od posleratnog pacifističkog ustava. Kinezi veruju da je Bušova retorika podstakla opasni japanski militarizam. Peking je zabrinut i zbog namera Abea, ultrakonzervativca koji, za razliku od Koizumije, potiče iz moćnog militarističkog klana, da pokuša da izvrši reviziju ustava koji su nametnuli Amerikanci i Japan ponovo pretvori u "normalnu zemlju". Čini se da će i Abe i njegov glavni konkurent Taro Aso (takođe posetilac Jasukunija) verovatno nastaviti sa "igranjem vatrom" i davanjem legitimiteta zločinačkoj prošlosti čiji je cilj bio da obezbedi japansku hegemoniju.
Pomirenje, uspešno izvedeno u Evropi između nekada "smrtnih neprijatelja" kao što su Frncuska i Nemačka, na Dalekom istoku nikada nije izgledalo dalje. Sve bolja ekonomskla saradnja nije prerasla u političko zbližavanje. Možda najbolju ilutsraciju stanja odnosa između dve azijske supersile predstavlja činjenica da je Narodni dnevnik, zvanično glasilo kineske komunističke parije, Koizumije posete hramu uporedilo sa ponašanjem čoveka koji insitira da nastavi da jede "pacovski izmet".
Istorija je pokazala da su poricanje i revizionizam deo svakog genocida, i da im podršku neretko stiže sa vrha državne vlastri. Na primer, ne samo da turske vlasti poriču genocid nad Jeremenima, već to čine i vlade SAD (uplašene turskom pretnjom da će zatvoriti NATO baze) i Izraela (važnog turskog sveznika) iako oko definicije ovog zločina postoji širok konzensus među istoričarima. Kao i u Turskoj, ni u Japanu konsekvence "državnog" falsifikovanja najsramotnijih stranica istorije neće zavisti od rezultat izbora, već prvenstveno od interesa velikih sila i njihovog shavatanja međunarodnog pravde, suočavanja i odgovornosti kao jeftinog političkog oružija u sve kompleksnijem svetu.

Zoran Ćirjaković

Muke balvanove

Gospodin Nebojša Spaić, ubica NIN-a (ima i saučesnika, mada ne i olakšavajućih okolnosti), moralna karikatura koja bi da ga svi vole, odbeglo devizno dojenče DS-a i dobošar neokolonijalnih ambasada koji se predstavlja kao novinar i, odnedavno, zabrinuti mislilac u neoliberalbom stuporu koji voli da se izražava u kratkim i tupavim formama, u dvodelnom megatekstu koji sledi prevazišao je sebe i dokazao da ne boli samo novinarstvo njegovog ideološkog blizanca Bujoševića i teranovinarke Anojčić:

АЗИЈАЊЕ 1: Осло и Хонгkонг
Сјај и беда Далеког истока

Стрепње уочи одласка – конзументизам – Осло – китово месо - СФ у Пекингу – ситни пехови – превелики за собу – луксуз – сушени јелењи фетус - Будаленд


Биће напорно, врућина, влага, шта ја знам, сигурно проблеми са стомаком, умор, главобоље, мамурлуци, али нема везе - од болести смо се заштитили колико можемо, знамо једноставне принципе безбедне исхране (која, без обзира на те здравствене рестрикције, оставља довољно простора да буде савршена, па се увелико радујем том аспекту пута), можда ће бити помало несигурно, у смислу џепарења, преваре, нечега на шта ћемо се већ навићи, ал’ све заједно не очекујем ништа нарочито страшно у том смислу.
Наравно, Раса и ја имаћемо различите потребе, жеље, намере, али верујем да смо довољно блиски, довољно искусни и довољно интелигентни да ћемо знати да нађемо компромис. И довољно иронични да ће нас мане оног другог више увесељавати, него љутити, па ни то не би требало да буде неки проблем. На крају крајева, показало се да кад год смо заједно, макар не били у контакту годинама, имамо исти однос, онај у коме свако има пуну приватност и потпуну самосталност, а заједно чинимо само оно што обојица желимо. Стицајем околности, у највећем броју случајева желимо исто – да одемо на пиће.
Интересантно је и због чега су људи око мене бринули и на шта су ме упозоравали. Тако ми је скренута пажња да пазим на то да се не вратим са неком женом; да ме преваранткиње не заведу, па то искористе и појави се неки њихов мушкарац, муж, отац, брат, шта год, па захтева паре; да не узмем курву, кажу изгледају прелепо, па прекасно схватим да осим дивних груди има и пенис; да се не разболим – од маларије до колере, сиду нико не помиње; да ме не покраду; да не постанем будиста (најмање вероватно); да обратим пажњу на авионе јер овде падају… У те бесмислене страхове сврставам и свој, од змија, али сумњам да ме било која незгодација те врсте чека.
Не бојим се, наравно, да ће ми бити досадно – пре може да се деси да будем претрпан сензацијама, десет земаља за три месеца је очигледно преамбициозно, још мање бринем да нећу видети и научити милион ствари, да ми се неће, као и после сваког путовања, а нарочито подужег и подаљег, као што је ово, са намером да гледамо одоздо, са улице (замало да кажем са асфалта, ал’ све нешто мислим да ће пре бити из прашине или блата, како нас где већ захвати који монсун), отворити нови видици, перспективе, ново сагледавање ствари. Обашка фантастична архитектура, природа, уметност, све те туристичке ствари које су, мора бити, ипак фасцинантне.
Стрепим да се не разочарам у оном основном, оном кључном покретачу за пут - а то је живот без бренда, без наметнуте, изрекламиране потребе, без исфабрикованих осећања, комадић времена и места на коме људи још увек живе у реалности, а не у сопственој слици у медијима, друштву, јавности. Добро, наравно, схватам да ћу пити кока-колу и пепси, возити се џипом на Шелов или чији већ бензин, носим, уосталом, и компјутер да будем укључен у мрежу, а Раса камеру, али се надам да људи тамо ипак живе пре свега сопствени живот, а тек потом представу о томе шта би могли да буду ако купе овај или онај производ. Нажалост, истовремено схватам да, ако је тако, то је само због њиховог сиромаштва и беде, и да оно што их одржава аутентичнима, стварнима, јесте само то што немају ни теоријске могућности да дођу у прилику да купе тај неки производ који им омогућава представу да су постали то нешто, па нико ни не покушава да им ту представу створи. Истовремено, јасно ми је да су многе од тих земаља отишле далеко управо у том правцу који не желим да видим, да се говори о тамошњим економским бумовима, расту овог или оног показатеља и да их је све више који зуре у билборде што продају будућност која не постоји, али им изгледа као да је неодољиво привлачна.
****
Неиспаваног, помало мамурног и скроз смореног од више од сат времена чекања на пасошку контролу, Осло ме на први поглед није импресионирало. Обичан, уређен, омањи европски град. Забавно је то што цигарете по радњама држе иза паравана, што делује као врхунац савремене хипокризије. Остало, колико сам видео из кола и током укусне вечере, али у стерилном ресторану, делује баш као што би се очекивало. Чисто, уредно, пицнуто, невелике зграде, лепо осветљене, одржаване, рекао бих крај XIX и почетак XX века, функционализам и сецесија, шљаштећи излози, луксузни и елегантни, фирмирани и брендирани. Вероватно најфенси град у ком сам био. Утисак ми је оставио тргић на ком смо вечерали – веома лепа стара четвороспратница, од оних подужих што имају неколико улаза, али и неколико кровова и фронталних целина, можда неки хотел или каква већ јавна зграда, заклоњена је савременим фризом радњи, који јесте сам по себи архитектонски привлачан, али који стављајући Бенетон, Долче и Габану или нешто већ тако, испред једне одмерене, аристократске линије, као да поручује да је пронађен начин да се успешно оствари потпуна доминација интереса, уз илузију очувања неких других вредности.
Полако сам хватао прикључак за Расин живот. Јесмо за ових двадесетак година провели 5-6 пута по неколико дана, па и коју недељу скупа, али ипак је 18 година много. И оно што ме је увек фасцинирало, јесте колико о најразличитијим стварима о којима нисмо никада разговарали имамо сличне ставове, што ми се ретко с ким догодило, као и колико смо у стању да саслушамо један другог па и, тврдоглави какви обојица јесмо, ипак променимо став. А радови које је у међувремену направио су изврсни – отећу му штагод, видим већ. И полако схватам колико је заиста признат овде и у свету – целу једну полицу заузимају десетине каталога са изложби на којима је учествовао. Гледе путовања – ту смо се сложили – ићи ћемо како нас пут буде водио.
****
Током дана утисак о граду ми се потврдио, мада наравно нешто изнијансиранији. Град је прилично празан, а Раса каже да је тако увек, сем викендом увече кад сви полуде и буде живље и луђе него у Барселони, која нам је репер јер смо тамо обојица недавно били. Главна улица изгледа наравно лепо, исто као и тридесет три милиона главних улица по Европи. И то је оно што ми је тако досадило. Има један феноменалан нови део, уз луку, где су била складишта, што је такође већ замарајући светски тренд, али стварно делује привлачно, са зградама, улицама и тргићима од цигле, прошараним каналима са везовима за чамце и глисере – јахте држе одмах ту, испред, у луци самој. Погледали смо Мунков музеј (осим Очаја и Крика има још сјајних комада, помало морбидних) и приватни музеј савремене уметности. У потоњем, неколико феноменалних радова првог светског ранга (за мене је откриће Пол Макартни). Допао ми се неки норвешки чувени геј, ког Раса не воли. У оквиру његове изложбе била је, на пример, слика Че Гевариног леша, уз реченицу да је живот гутање пљувачке и купање у сперми, са доста анархизма, атеизма, насиља и провокације. Обрадовало ме је, некако, кад сам видео Владу Величковића у таквом друштву.
На вечери смо били код једног веома занимљивог пара. Он је веома признат сликар, Норвежанин, она једна од водећих архитеката. Зграда фантастична – почетак прошлог века, одржавана, у ходнику уља и бержере, стан спектакуларан. Она феноменално кува – послужила нас је месом кита („нахранио сам те китом“, зајебава Раса), које је мекано, текстуре као добро одстајао рамстек, снажног укуса и пријатног, зачудо не прејаког мириса. После смо седели уз камин и разговарали – то је оно што ми код нас недостаје, веома, веома ретко са неким можеш да разговараш о неким општим темама, које нису дневно наметнуте, нису политика, фудбал, пиће и рибе. Код нас је, некако, то културолошки тешко – чим троје разговарају, једном је до зајебанције. Што је често О.К, али, аман, не мора баш стално.
****
Намрштени погледи кинеских цариница, некако строжи од њихових колега, јасно су показали да је Кина још увек комунистичка земља. По осталим утисцима на аеродрому у Пекингу то се не би могло рећи. Улазни део, на који сам силом прилика отишао возом са дела за међународни саобраћај, улазећи у Кину и излазећи из ње само ту, у потрази за својим ранцем, заиста је застрашујућих димензија. Осећао сам се, уз благи jet leg, као у некој сцени из каквог антиутопијског SF филма, где хиљаде и хиљаде клонова упослено, а бесмислено, грабе огромним холом, преко некаквих мостића од стакла, па прате неке знаке, спајају се и раздвајају из једне у другу формацију… Одвратно.
Ред, организација, систем, некако су присутни на све стране. Униформисани службеници аеродрома, обезбеђење, полиција, санитарна инспекција, контролори аутоматског мерења температуре, шта ти ја знам ко све, таквих неких има свугде, али овде некако посебно важно и значајно стоје, поручујући да је држава, Кина, свеприсутна. То што су им фри-шопови празњикави, са по једном–две марке сваке робе, без оног непотребног преобиља истог, некако ми се допало.
Иначе, ни на једном чекирању нисмо прошли без ступидних компликација. Обашка што је Раса, преко интернет-агенције са home page Б92, неки Путник из Цириха, грешком себи уплатио две карте, а ниједну није добио, док су му вратили паре за само трећину једне. Рекли су му да ће му број карте бити довољан, али он није важио у Ослу, па смо звали те преваранте из Цириха, који се нису јављали, па онда некако добисмо кол-центар Air China (забавља ме што је ко зна где у Европи), и после сат времена приличне нервозе, некако се чекирали. У Стокхолму схватимо да је мој ранац предат за лет само до Пекинга, ал’ нам је она шалтеруша рекла да га је преусмерила у Хонгконг. Нисам баш скроз веровао, јер није успела да нам букира заједничка места, па сам у Пекингу проверио и успео да дођем до пртљага. Ту је било мало зезања опет, кад сам га предавао, јер им је негде писало да имам два, а не један комад. Размишљао је да ли да ме пусти, звао неког, доста онако узбуђено и, ваљда, закључио да је моја ствар ако остављам кофер у Пекингу.
****
Први утисци о Хонгконгу су снажни, вероватно додатно појачани чињеницом да ми се пар дана помало врти у глави (што може бити последица jet leg-а, таблета против маларије које имају непредвидиве пропратне ефекте или ко зна чега) а посебно чињеницом какву смо собу узели. Док смо се објашњавали са дежурном у том свратишту, све је већ било јасно: жалила се да смо обојица превелики, па би требало да нам додатно наплати! Озбиљно је мислила.
И заиста, собе су смешно мале, толико да у купатилу има само ручка за туш, а вода отиче у клозетску шољу и поред ње (после сам се навикао, било је тога још у многим хотелима у којима смо били), а уместо ормана, изнад кревета (са чаршавима опраним, али изражено сиве боје) намештена је шипка за коју су окачене вешалице. То све кошта чак 35 евра за ноћ (спустила зато што остајемо четири ноћи, иначе је 40), тако да одлазимо одавде већ у уторак.
Центар града ме је фасцинирао. Сам поглед на њега, са наше стране луке, јесте један од најатрактивнијих могућих – не сећам се да сам такав пејзаж небодера и светла, који се огледају у води, икада видео. У ствари, док пишем ово схватам да и нисам, тамо сам био преко дана (такође незаборавно), али билборди којима смо окружени су ме, наравно, завели. Кад смо се после прошетали до видиковца, са олакшањем сам схватио да све то у природи ипак делује далеко, далеко узбудљивије. И чудно је што, осим украсних светала, на том пејзажу и неонске рекламе доживљавам као естетске елементе. Или има неки прави разлог, или сам фасциниран ко и свако сељаче што дође у град.
Центар, дакле, где смо изашли из подземне, јесте најлуксузније и најексклузивније парче Земљиног шара на ком сам био. До сада, од пре две деценије, то је за мене била париска Rue Fobourgh Saint Honore, где сви светски дизајнери имају бутике, и суседни Place Vendome. Утисак о самом центру Хонгконга ми се чини јачим, можда у контрасту са собом коју смо узели. Контраст се још појачао кад сам ушао у неки тамошњи хотел, у тоалет, где ми је слуга додао пешкир. Нисам му оставио бакшиш, чинило ми се да би све испод двадесетак евра било срамно мало, а нисам хтео баш толико да дам, па сам колонијално, империјалистички, трудећи се да звучим as British as possible , изјавио thank you и лагано ишетао до излаза.
У близини је кварт за излазак туриста и јапијеваца. Гомиле њих закрчиле су неколико улица у којима су десетине барова, пабова, кафића, клубова, уопште, свега тога где се увече може изаћи. Дошло је неколико суперлуксузних аутомобила – видели смо bentli, rols, неки чудни олдтајмер кабриолет, а даме су биле у хаљинама које коштају колико и наше тромесечно путовање. Није нам сметало да попијемо пар пива. Следеће вече отишли смо у неки паб за локалце. Караоке, сви играју коцкице, шлаге или пикадо. Свира се кинески поп. Баш је пријало.
Шетња по дану опет је потврдила први утисак, али и донела неколико нових. Све заједно, Хонгконг делује као Њујорк (нисам био од почетка деведесетих, па са тиме поредим, али Раса потврђује) који је метастазирао у неколико праваца. Пре свега у висину – мноштво солитера од ко зна колико стотина метара засењује само њихова потреба да се архитектонски истакну и чињеница да у томе успевају. Углавном, све те палате су луксузне, са месингом, мермером, иноксом, уопште шљаштећим, углачаним материјалима, као да Кинези покушавају да удахну стил оном духу који је са друге стране луке, у неонском делу града у коме смо смештени, где се на улицама претапају огромне светлосне рекламе једна у другу, што изазива тако снажан утисак да се чини да делују не само на чуло вида, него и на остала. Истина, чуло мириса буде угрожено свако мало, кад се пролази поред радњи где се продају разне осушене намирнице, укључив суве морске плодове, шкампе, малене рибе, медузе, шта ја знам шта, и што успева да се снагом своје непријатности пробије кроз све остале сензације. Но, то још увек није ништа за осушени јеленов фетус, па чак и јеленов пенис, који уз рогове неких дивокоза и сличне потрепштине, могу да се виде у излозима медицинских центара, где вам измере пулс, погледају језик и нешто од тога нарендају у чај. Нисам пробао. Мада, кад мало боље помислим - што је то горе од муда на жару, у којима баш уживам и који, што се мене тиче, ни не морају да се зову бели бубрези.
Наш део града подсећа на „распад“ делове свуда по Европи, са гомилом јефтиних радњи, глупости и превараната на сваком кораку, ал’ се не сећам да су ме игде толико опседали да купим ролекс или да сашијем одело. Гарант их имају сашивене, узму ти меру, па дају после неколико сати, а ти одеш кући срећан што имаш кројача – у Хонгконгу.
****
Уболи смо своју прву велику туристичку превару. Највећа статуа Буде на свету, манастир и традиционално кинеско село, до кога се стиже успињачом са гондолама. Будаленд би било сјајно име за то – више асоцира на будале, него на оближњи Дизниленд, а ради се о комбинацији тих ствари. Но, зарада им је одлична. Мада, тај огромни, месингани Буда стварно делује упечатљиво тако седећи на врх брда. Јуче смо много боље прошли - успињача на шинама иде до врха Хонгконга, одакле је фантастичан поглед на град и луку. Мора бити, јер је стално измаглица, па нисмо баш били у прилици да се надивимо. Тамо смо изашли из ресторана који нам се допао – јела су коштала колико и полусатна вожња хеликоптером изнад града, па смо одлучили да не узмемо ни једно, ни друго.
Као да смо полако почели да улазимо у Азију – од прве вечери, када смо били у оном брендокварту, преко потоњег локалног паба, стигли смо до ресторана на вечерњој пијаци, неке врсте локалног експрес ресторана, једног у низу дуж улице на којој се блоковима протежу тезге са класичним кинеским глупостима, где судове перу у неком кориту и бришу масном крпом, што сам видео кад сам ишао у тоалет, згодно постављен баш у кухињи. После тога нисам имао проблема са стомаком, ваљда сам се овог пута извукао, ал’ рачунам да сам тек на почетку путовања.
Иначе, пијаца има на све стране, у улицама које се обично протежу уз главну у кварту. Прилично смрди, али не горе него Каленић у августу. Но, утисак аљкавости и прљавштине је ипак интензивнији. Од предубеђења о Кинезима, осим тог о нехигијени (што, пре бих рекао, важи за степен развијености, него за расу или нацију) потврдило се још да су релативно мали – ја са својом просечном београдском висином ударам главом у плафон у трамвају, чувеном динг-дингу, са дуплом платформом, који иде дуж целог Хонгконга и треба му сат и по да га прође.
****
Пролазили смо и кроз онај централни, пословни део. Архитектура је опчињавајућа не само споља, него и изнутра – вртоглави холови, са фонтанама, скулптурама, мозаицима, витражима, кафићима и ексклузивним ресторанима, повезани су унутрашњим и спољним пасарелама, препуним хиљадама луксузних радњи, од којих за пола, претежно оних најексклузивнијих, нисам ни чуо, а поред којих Ђанфранко Фере, Барбери и Луј Витон изгледају као конфекција. Сама количина тог луксуза као да даје неки додатни квалитет, али истовремено је и претећа.
Увече смо отишли на пиће у неки џез бар, где је свирка била О.К. и где ми се допала та универзалост џеза (да ли су то двоструки стандарди – оно што волим, попут џез клубова, зовем универзалним, а оно што не, попут брендова, зовем глобалистичким, са јасном негативном конотацијом?). У потоњем кафићу упознали смо двојицу Кинеза, који су одмах кренули у причу о послу – све неке веома велике, грандиозне шеме. Изгледају као неко ко стварно тргује на велико, али је ипак вероватније да су преваранти. Остаће ми загонетка да ли су толику предузимљивост показали као Кинези, за које је још једно од предубеђења да стално нешто раде, или су само савремени омањи бизнисмени.
Све је врло занимљиво, па попушта београдски бедак у ком сам био целе зиме. Раса је направио неколико сјајних фотки, па почиње да ме хвата на причу да објавимо књигу, мада сам приликом одласка веровао да не желим баш ништа да радим, поготово не да пишем или снимам ТВ репортажу.
Имам утисак да најбоље тек предстоји. Хонгконг је ипак полузападни град (на све то још један од пословних и HI tech центара света – одушевило ме је што смо се на лет чекирали одмах ујутро, са терминала са ког из центра креће супербрзи воз за аеродром), и мислим да је добро одавде кренути, да се човек мало навикне. Сутра увече летимо за Ханој. Раса ме је увеселио цитатом из Lonely Planet – да у Ханоју ко неће, не мора ни метар да препешачи, јер рикшу на цео дан може да изнајми за пет долара.
Пролеће 2010.
(у следећем броју: Вијетнам)

Град Феникс
Неизоставно име на листи најскупљих градова света и један од највећих поморских центара са две хиљаде компанија које живе од великих вода, Осло је током своје дуге историје имао и мање амбициозне тренутке. Поготово 1350. године, када му је куга однела око 75 одсто становништва, или током неког од 14 великих пожара који су га од 11. до 17. века разарали до темеља. Ствари су за главни град Норвешке кренуле набоље када је данско--норвешки краљ Кристијан IV, разљућен још једним самоспаљивањем града, 1624. године решио да Осло гради испочетка – са друге стране залива који је Ослу од рођења 1048. био дом. Данас град у коме се додељују Нобелове награде има око 600.000 становника - 1.400.000 са ширим градским подручјем – и држи европски рекорд по годишњем приливу становништва. Придошлице су махом странци, те се процењује да би већ 2030. Норвежани могли у Ослу да буду мањина.

Хонгконг: највертикалнији на свету
Протекло је 30.000 година од како је територија данашњег Хонгконга добила прве насељенике и за то време данашњи „полис“ прошао је кроз инкарнације рибарског села, солане, тржнице и стратешки важне војне луке на путу до данашњег међународног финансијског центра. Први опијумски рат Велике Британије и Кине учинио га је британском колонијом 1841. године и одредио му данашњу судбину. Под британском управом до 1997. године Хонгконг је постао „запад на истоку“, који је Милтон Фридмен једном приликом назвао највећим светским експериментом „лесе-фер“ капитализма. Повратак под кинески суверенитет 1997. године ништа у томе није променио, па Хонгконг и даље редовно заузима прво место на светским листама економских слобода, онако како их види капитализам. Његов БДП је између 1961. и 1997. порастао равно 180 пута, а БДП по становнику данас му доноси шесто место на свету. Кинеско-британска декларација одредила је да ће Хонгконг задржати своје законе и аутономију барем 50 година након повратка Кини, па „промена газде“ и даље неће утицати на његов начин живота. А његов начин живота пре свега је гужва. Са скоро 6.500 људи по квадратном километру, Хонгконг је један од најгушће насељених комада планете, што га је натерало на специфичну архитектуру која му доноси звање „највертикалнијег“ града на Земљи.

Небојша Спаић

im još

ЗИЈАЊЕ (2): ВИЈЕТНАМ
Опасности трећег света

Лажни таксисти – лепота хаоса – улична канализација - на џунки – аутобус за спавање


Не знам да ли сам био више бесан на нас што смо улетели у потенцијално тако опасну ситуацију, задовољан нама самима што смо се, кад је постало баш опасно, извукли, запитан да ли смо све драматизовали или захвалан што смо имали фантастичну срећу.
Прва грешка је била што смо узели вечерњи авион, и са аеродрома у Ханоју изашли око поноћи, преморени од још 7-8 сати ходања по Хонгконгу и потоњих три сата лета. Плус аеродромска гужва и, наравно, покоје пиће. Тако касно ноћу се не улази у земље трећег света, где свако сваког покушава макар да превари, ако не и нешто горе. Друга грешка је што смо прихватили првог, мислили смо таксисту, који нас је стартовао, чим је цену са 45 спустио на 15 долара – па и у Београду су ти који наватавају путнике на излазу лупежи. Даље су се низали негативни сигнали, и верујем да смо неки озбиљан проблем избегли тек на самом крају, уз доста среће.
Било је већ сумњиво што возе неку нову „тојоту“, мора бити вредну тридесетак хиљада евра, а око њих су полураспаднути аутомобили – очигледно, на таксију у Вијетнаму таквим аутом, са климом и дрвеним воланом, не може да се заради. Потом, двојица су села са нама. На ауту није било такси ознаке. Погрешили смо што тад нисмо изашли.
Онако преморене, са пажњом која је попустила у безбедном, модерном, развијеном hi-tech Хонгконгу, где вам покретне степенице говоре да пазите кад силазите са њих, усхићене тиме што смо стигли, лако су успели да нас опусте. Стали су у некој нигдини, код банкомата, и тражили да дигнемо паре. Рекли смо да ћемо платити доларима. Они кажу – не прима доларе нико у Вијетнаму, јер мрзе Американце још од рата, што нам из неког разлога би прихватљиво, иако знамо да не само да их примају, него да су долари главно средство плаћања. Раса је изашао из кола и отишао у кабину. Мени један од њих двојице затвори врата, што ми се већ није много допало, па сам, да не бих седео ако се нешто деси, устао и стао поред кола. У међувремену, један од њих је улазио у банкомат кабину, шатро да Раси помогне, а у ствари да види пин-код. Раса га је, нормално, избацио, па је тај покушао да мене убеди да уђем у кабину. Ко зна зашто – да нам отму ствари, нападну нас, шта год.
Како било, пошто смо се ипак колико-толико разумно понашали, нису ништа учинили (сваки од нас појединачно виши је од обојице, а чини ми се да је овде, у комунистичкој земљи, ипак тешко тек тако извадити пиштољ и пуцати на неког), већ смо наставили даље. Довели су нас до неког сокачета, двестотинак метара дугачког, потпуно мрачног, са само једним светлом при крају. Кажу, ено вам хотел, ми не можемо унутра колима, превише је уско.
Ту је већ било извесно да је превара у питању, али је некако нелагодно показати ономе за кога верујеш да те вара да то и ради, па смо ипак као проверили. Отишао је само Раса. Ја сам остао код кола, јер је у тој улици ипак било колико-толико људи, па да тражим помоћ ако затреба. А и јер смо у том тренутку мислили да хоће да нас оставе тек тако, насред ничега, да узму паре и оду – што је такође могуће да су заиста и хтели и што се овде, како сам још раније чуо, баш и дешава, али није ми јасно откуд онда цела она прича са подизањем новца. У сваком случају, Раса се вратио – то не да није био хотел, него није било ништа. Ја сам у међувремену извадио ствари из пртљажника, баш тад је налетео прави такси и њиме смо отишли до једног веома пристојног хотела, чистог, културног, на нивоу наших са три или четири звездице.
Свашта су, можда, хтели – од тога да, кад се већ враћају са аеродрома неким другим послом, успут насамаре две беле будале за петнаест долара и оставе их насред пута, преко тога да су хтели да нас опљачкају, узму готовину и ствари, па да је у уличици чекала ко зна каква екипа која би нас напала, до тога да би нам украли бубреге, јер и тога има у овим крајевима. Штавише, набрајајући опасности на које су ме упозоравали пред пут, заборавио сам да наведем да ми је неко рекао да се тога припазим. Наравно, не верујем превише у ту варијанту и наводим је као забавну драматизацију приче ради, али неки план је извесно постојао. Такав ауто овде возе или веома озбиљни припадници номенклатуре, или криминалци. Јако је чудно и што су говорили најбољи енглески који сам чуо током целог пута. Очигледно, нису ситни џепароши. Можда је израз лица обојице, израз тешког разочарања, као у цртаним филмовима кад се Том облизује, а Џери му побегне из тањира, оно што ме је највише уверило да су хтели да нас озбиљно ураде.
Остаје ми нејасно како је могуће пренебрегнути онолике негативне наговештаје. Али, сигуран сам да ћемо убудуће бити неупоредиво опрезнији.
****
Ханој ме, иначе, одушевљава хаосом, нередом и општим немаром, оним што ме је привлачило и у Нигерији, с тим што је овде ипак безбедно – једино су још после Раси извукли цигарете из џепа, ал’ је приметио и узео их назад, а то му је једини небрањени џеп, па каже – неће се више догодити.
Већ на путу са аеродрома, са оном двојицом, фасцинирало ме је како возе. Не поштује се смер кретања (мада их ипак некако више иде десном страном пута, као што треба), на све стране зује стотине и стотине мопеда, многи претоварени нарамцима ко зна чега, којекакви комбији, камионети, трицикли за које је онај Тротеров свемирски брод. Сви они истовремено иду на све стране. И свима им је главна управљачка команда сирена, па трубе непрестано, што озбиљно нервира. За само три дана видео сам две несреће – чуди ме да нисам и више. Вожња колима ми се учинила слична скијању – има неког реда, не баш много, и неко се ипак редовно скрља, али не баш свако. У свему томе човек мора да се прилагоди и научи да прелази улицу – по највећој гужви ти ипак кренеш и, корак по корак, пређеш. Семафори, без обзира на то што имају чак и оне секунде које одбројавају, немају баш много везе – за пешаке уопште, а за аутомобиле као да донекле важе током дана, али не и ноћу.
Град је, наравно, ужасно прљав. Дебео слој прашинчине, сиве, тешке, која личи на цемент, прекрива пут и аутомобиле на њему. По улицама такозвана отпадна отворена канализација – и рекао бих да није баш и фекална, ал’ не смем да се закунем; по финијим ресторанима, где једу белци, такође је прљаво – столови, чаршави, рукохвати, све је лепљиво, умашћено, од брисаних, али не и опраних, слојева и слојева којечега. Ваздух је страшно загађен – многи по улицама носе маске против смога. Кад им онолика прљавштина не смета, јасно је колико је загађење кад се од њега тако бране.
На улицама треба пазити да се прескачу људи који вечерају, што испред својих радњи, што у неким ресторанчићима, јер седе на пластичним столичицама, као неким хоклицама, истим оним које се код нас продају у радњама за дечје играчке. За читаву класу су нижи од Кинеза – рекао бих да су мушкарци просечно високи метар и по – ко пребаци, даса је, а жене метар и тридесет. Таква двојица су нас возили бикшама (комбинација бицикла и рикше) и ниједан се није ни задихао. Уз пут, на све стране радњице, гужва, трговина свим и свачим. Један је продавао упаљач који свира кад се отвори поклопац, а кад се притисне скине се нацртана жена, други су покушавали да нам увале којекакве капе, папуче, воће, поврће, којешта, и, уопште, хиљаде и хиљаде људи на све стране раде најразличитије ствари ту на улици – од разних мајсторисања, до шишања и бријања. По радњама продају свашта. Од ракије са змијама и шкорпијама у флаши (купићу касније) до ужасно лоших копија врхунских сликара – има ту Пикаса, Ван Гога, Линхенштајна, Климта – за свачији укус. Није ме мрзело да питам да ли су оригинали – продавачица каже да јесу. И сигурно то и мисли, јер нема појма шта продаје. Много су ми занимљивији купци – мора бити да су тешке будале. Влага је била невероватна, какву до сада нисам никад искусио. Таква да су папири које са собом носим, разне фотокопије пасоша и слично, у фасцикли, у торби, влажни као да их је неко пофајтао. Запахнула је на изласку из авиона, и није престајала све до малопре, кад је пала киша. Ваљда ћемо наредна два дана, која ћемо провести на џунки у заливу Халонг, имати лепо време.
****
Сам залив јесте атрактиван, путовање бродићем и спавање на њему, са свим тим стенама, али све заједно је превише сморно и туристички. Мора бити да је узбудљивије по сунцу – облачно, ветровито и хладно време, уз смрзавање ноћу због кога сам употребио ону камперску фолију којом се човек покрива, и запрепастио се да ради, били би најјачи утисак да нисам два дана јео најодвратнију храну откако памтим. И за ручак и за вечеру добијали смо пиринач, барен купус, хладну кајгану, неку мешавину морских плодова која се састојала од ужасно жилавих хоботница и ко зна чега, неслана, без соја соса. Све апсолутно бљутаво.
Долазак до тамо био је посебна прича. Аутобушчић, величине оних наших са двадесетак седишта, примио је нас тридесет петоро, све са стварима – које смо што држали у крилима, што придржавали раменима. Био сам задремао, па се наслонио на средовечну, пуначку сапутницу. Врло љутито ме је пробудила. После се испоставило да је холандска лезбијка која ради у некој рачуноводственој агенцији.
****
Успут, осим сталне гужве на путу и низова истих онаквих распаднутих кућа, као и чињенице да им је асфалт целим путем савршен, за разлику од нашег, баш ништа. Саме куће врло су уске спреда, а дугачке у дубину, напред су око три, четири метра, на унутра тридесетак, махом троспратнице. Јасно је зашто су такве у граду – због гужве, али тако незграпне праве их и насред поља. Ваљда су тако научили, па ни не мисле. Мистерија су и решетке на балконима на спратовима где нико не може да се попне – можда се бране од неких животиња, мајмуна, шта знам.
Висина је излаз из пренасељености, по чему је Вијетнам трећа земља у свету. То је узрок и оноликих солитера у Хонгконгу. Већина радњи и ресторана има горње нивое, па се тако градови развијају и по висинским слојевима. Помало збуњује.
Луксузни кварт Ханоја, у ком су два, три шљаштећа хотела, Хилтон и друштво, опера и фирмиране радње, мало ме је изненадио, чак после оног смарања у заливу, на тренутак ме је и обрадовало што видим Луја Витона и друштво, али после трећег излога поново су ми се смучили. Ханој се, иначе, развио око једног шармантног језера, са сјајно осветљеним храмом на острвцету на њему, и из те перспективе, увече, окружен светлима, заиста делује као велеград у најбољем смислу речи.
Посебно су забавни стални неспоразуми, колико због језика, толико због културних разлика. Они напросто имају другу логику и начин мишљења. Кад нам је прве ноћи, у Ханоју, после оног инцидента, у соби нестало струје, долазила су тројица, један по један, на сваких десетак минута и сваки од њих погледао је шта је са осигурачима – наравно да смо и ми то урадили пре него што смо их уопште позвали. Још су већи стручњаци за интернет. Нисам успео да се укључим на њихову мрежу, и опет су се низали зналци, мислили, телефонирали, сагињали се да виде где је прикључак, па сазнали да га ту ни нема, већ је мрежа бежична, па су долазили други да ме укључе, онда су ми послали главног стручњака за компјутер, који је исто радио што и ја – притиснуо repair network и, наравно, ништа није постигао. Он је дао коначан савет – иди у лоби, тамо има два компјутера која су стално укључена. Или, у туристичкој агенцији проверавамо да ли постоји директна веза до Луанг Прабанга. Каже риба – како да не. Ми питамо, можемо ли да променимо карту, раније већ купљену за Вјентјан. Каже, нема потребе, идете туда, само сиђете. Нама сумњиво, сутра опет питамо другу, она каже – ма какви, идете прво у Вјентјан, као што је и било. Потпуно бесмислено.
****
Срећом, сам аутобус у коме смо провели преко двадесет сати био је суперлуксузан и нов, и то од оних спаваћих, са лежајевима уместо седишта, па пут није био толико заморан колико је био суманут.
Већ је трансфер до станице био ужас. Трајао је добар сат, по аутопуту којим трубе десетине хиљада мопеда и камионета, који осим црног дима дижу и невиђену прашину. То ваздушно загађење, уз општу прљавштину, вероватно је најјачи утисак који носим из Вијетнама. И, мора бити, један од главних узрока чињенице да се веома ретко срећу старији људи – можда један на коју хиљаду млађих.
Онда још једно два сата на аутобуској станици. Скупила се група нас петнаестак који смо купили карту преко исте агенције, организатор нас је изводио испред станице, назад у њу, па напоље, па унутра, па жустро телефонирао, објашњавао се на шалтеру, па опет напоље, па унутра, и, коначно, после свега, поделио нам карте и пасоше. Сместили смо се у аутобус, уз неред не већи него код нас, и кренули.
Уз пут, непрекидан низ чатрља, изгледају махом попут аутомеханичарских радионица у српској провинцији, у којима су им радње и ко зна шта све. И ресторани, са гомилом прљавих столова и шанком на ком се узима храна. После сат и нешто, прво стајање, испоставило се касније једно од ретких, и то због неког договора возача са локалним партнерима и утовара гомиле кошуља и нарамака некаквог биља због шверца. Да би то стало, поизбацивали су наше ранчеве из пртљажника и натрпали их у сам аутобус. На све то, примио је гомилу путника који су лежали на преосталим слободним пролазима и решеткама предвиђеним за ручни пртљаг. Аутобус је био толико преоптерећен да је једва кренуо, гасио се неколико пута док се није залауфао. А на карти, поред упутстава о правилима путовања, наравно на бескрајно смешном енглеском, и молба, као последње од тих правила – please give advice to us to be better for you. Преводи на енглески су често забавни. Један је касније, у Луанг Прабангу, позивао да се са неког видиковца посматра залазак сунца на Меконгу – „sun sets to get dark“. Напросто се стиче утисак да није толико у питању познавање језика, колико та потпуно другачија логика и начин мишљења.
Торбама су напунили и тоалет у аутобусу, изазивајући побуну неколико група девојака које су путовале с нама (младе из Европе, понајчешће девојке, срећемо на све стране, путују као и ми, неки од њих пар недеља, неки месецима, што би код нас било незамисливо), јер, наравно, оно место на којем смо стали, за њих је било неупотребљиво. И ја сам једва ушао, срећан што сам мушко. Љутиле су се, грдиле, објашњавале да су платиле да им пртљаг буде у делу за пртљаг, а не у тоалету, да им је WC потребан…
То све је било потпуно бесмислено, јер возач и кондуктер не само да нису разумели ни реч од свега тога, него нису ни обратили пажњу на то да им оне нешто говоре. Ту се видела цивилизацијска разлика – девојке су у оквиру свог система, система у коме постоје права, правила, ред, уговорни однос када се купи карта, нешто захтевале, а одговор је био из система који је комбинација азијске организованости и комунистичких обичаја. Тачније, одговора није било.
Трубљење, прљавштина, понеки надреалан мост, осветљен оним шареним сијалицама, буквално као у Апокалипси, и вијетнамски спотови, шта ли су, где као да има и неке радње (на пример, момак и девојка држе се за руке и окрећу на некој ливади, он је испусти, она му због тога звекне шамарчину, па после плаче сама у соби, па он дође, па се помире, па се опет нешто посвађају и она га гађа вазом, ал’ погоди слику која падне са зида – све то у мање од минут). До јутра смо имали још једно стајање у оном ужасу од свратишта, где сам заиста помислио да се колера може добити лакше него што сам веровао.
Све заједно, после почетног одушевљења, Вијетнам ми се није допао – некако је превише прљав и превише наопак, а и становништво делује негативно, непријатељски, осећа се да вас само трпе због пара које остављате, али да вам нико не би показао никакву људскост, кад би затребала. Осећао сам се ко Шваба у Црној Гори пре двадесет година. Кажу да је јужни Вијетнам битно другачији – мислим да нећу ићи да проверим.
Пролеће 2010.
(у следећем броју: Лаос)

Уздижући змај

Вијетнам рађа отпорна и прилагодљива бића и тако је барем од 938. године, када је отцепљењем од Кине настала прва историјски извесна вијетнамска држава. Прилагодљивост је Вијетнаму нарочито добро дошла 1986. године, када су његови владајући комунисти закључили да државни социјализам није донео жељене резултате, те одлучили да га зачине више него дашком капитализма. Развој је од тада веома брз, па ће према предвиђањима “Голдман-Сакса” Вијетнам 2025. имати 17. најјачу светску привреду и напредоваће брже него било која друга земља у развоју. Капитализам је поред економског раста донео наравно и огромну економску неједнакост, али је државним интервенцијама сиромаштво донекле зауздано, па је проценат најсиромашнијих – оних који живе са мање од једног долара дневно – у Вијетнаму мањи него у Кини или Индији. Поред славне историје антиколонијалне борбе, Вијетнамци могу да се хвале и богатом културом која је кроз векове постала особена смеша локалних, кинеских и француских утицаја.
Владар Ли Тај То желео је 1010. године да помери своју престоницу на обалу Црвене реке. На селидбу га је, како је рекао, инспирисао призор змаја који се из те реке уздигао, па је свој нови град назвао Танг Лонг – „Уздижући змај“. Нема сумње да је бивши Танг Лонг, данашњи Ханој, заслужио ово звучно име које и данас користе песници. Ханој је, наиме, морао да преживи кинеску инвазију, јапанску окупацију, француску колонизацију и америчко разарање да би постао главни град, политички, образовни и економски центар независног Вијетнама. Историјске трагедије су за Ханој ваљда готове и на његовој градској територији данас живи око 6,5 милиона становника, а годишњи прилив становништва је три и по процента. Њихов ће рад, према проценама неких економиста, у овој деценији донети Ханоју најбржи раст БДП на планети. Као и многи други азијски градови, Ханој је културни шок за човека западне цивилизације, поготово саобраћај и хаотична инфраструктура делују као ноћна мора, али више од 600 очуваних пагода и храмова импресивни су и према захтевним стандардима светских путника.
Земља на коју су Американци изручили више бомби него што је укупно употребљено у Другом светском рату, и то залили са 75 милиона литара за човека смртоносних хербицида, данас има 90 милиона становника, дом је чак 16 одсто биљних и животињских врста планете, и надмеће се за звање економског гиганта.

Острво од жада

Негде у далекој историји, када су се Вијетнамци бранили од кинеских освајача, богови су им у помоћ послали змајевску породицу. Змајеви су помогли испаљујући из својих уста жад и драго камење. Жад и драго камење су се претворили у острва, а ова се спојила у велики зид који је зауставио освајаче. Место где је мајка-змај сишла на земљу добило је име Халонг – „Силазећи змај“. У заливу Халонг данас се не виђају змајеви, али је фасцинантан и без њих. Због „изузетне естетске и геолошке вредности“ залив је од 1994. светска баштина УНЕСКА, и 1.960 острваца, махом начињених од десетинама милиона година старог кречњака, 60 ендемских врста животиња и трагови 18.000 година старих култура само су део његове лепоте.

Небојша Спаић

Kuba, 12 pojmova

Kuba, 12 pojmova

Zoran Ćirjaković

TUGA

Uz bedu i muziku tuga je jedina stvar od koje na Kubi ne možete pobeći. Teško je reći šta je glavni uzrok te sveprisutne tuge: tropska depresija, američki embargo ili Kastrova diktatura. Pomešana sa apatijom, tromim i usporenim pokretima Kubanaca ona često izaziva odbojnost i blagi prezir. Iako kubanska nije onako teška i nepodnošljiva kao tuga potomaka Maja na obližnjem Jukatanu, ponekad mi se činilo da je Kuba prokleto mesto. Samo salsa, jedini -ali na žalost ne i savršeni- antidot, može učiniti da na kratko potpuno nestane.
Privlačnost Kube je i u tome što se u toj tuzi može beskrajno uživati.U gradovima u kojima skoro sve ono što se već nije raspalo izgleda kao da će svakog trenutka srušiti, svi ti neveseli ljudi izgledaju kao savršen mizanscen. U zemlji u kojoj sve, od strujomera do apoteke, liči na muzejski eksponat, nekako izgleda normalno da su i ljudi drugačiji. Nikada mi melanholija nije izgledala tako divno i privlačno kao na Kubi na zlatnom tropskom svetlu u kasno popodne. Ako ni zbog čega drugog, na Kastrovu Kubu vredi požuriti samo zbog ovog čudnog, bajkovitog sklada. Dodjite na ostrvo pre nego što ga, reprodukujući američki san, unište osvetoljubivi (i jako bogati) kontrarevolucionari iz Majamija.

RAZBIBRIGA

Za razliku od Miloševića koji je godinama obezbedjiva dovoljno jeftinog hleba i puno interesantnih (mada krvavih) igara, njegov dugovečni kubanski kolega ima problema i sa hlebom i sa igrama. (Jedino jeftinog ruma ima u izobilju.)
Praveći novog čoveka za novo doba Kastro je brzo po dolasku na vlast zabranio lutriju- uz bejzbol tradicionalno najveću kubansku strast. Nekada su je igrali svi, od robova koji su se nadali da će dobiti dovoljno novca da otkupe svoju slobodu do bogatih “latifundista”. Danas postoje samo nelegalne, “podzemne” lutrije. Dobitnici se odredjuju tako što igrači preko radija slušaju rezultate izvlačenje brojeva državne lutrije u susednom Meksiku.
Revolucionar Fidel mrzi igre na sreću I obožava domine. U zemlji u kojoj jedva da ima magazina i revijalne štampe, domine su najomiljenija, svima dostupna, večernja zabava. Partije počinju u kasno popodne i igraju se svuda: na ulicama, trotoarima, terasama… Duže od Kastrovih maratonskih govora su samo Kastrove partije domina. Poznato je da je jednom el comandante igrao domine sedamnaest sati bez prekida.
Uveče, posle partije domina, na redu je glavna porodična zanimacija: latinoamerička sapunica. Već oko osam sati, u iščekivanju dnevne doze slatkog života, gradovi i sela potpuno opuste. Siromašnije porodice tada postave svoje stolice na prostrane verande kuća svojih bogatijih sugradjana da bi se gledajući kroz ogromne prozore podsetili, bar na pola sata, da na planeti zemlji žive ljudi u čijoj svakodnevici ne postoje Fidel i revolucija koja traje. Tim siromasima koji nemaju ni stari sovjetski televizor stolice ustvari i nisu neophodne. U zemlji u kojoj neme nikavog izbora mozete odgledati celu epizodu hodajući ulicama bilo kog kubanskog mesta. Sa svih strana, iza uvek širom otvorenih velikih prozora i vrata, videćete jedan isti program.
Kuba je zemlja sitnih zadovoljstava. Jedino stvar koja se apsolutno mora posedovati je stolica za ljuljanje. U svemu drugom se može zajedno uzivati. U gradovima, na malom trgu, postoje “javni televizori”. Kasno uveče uz flašu ruma lokalni pijanci sede na drvenim klupama i gledaju stare holivudske filmove.

ORIENTE

Iz Orientea, vrele istočne provincije, dolaze revolucija, Bacardi rum, Fidel, Batista (omraženi bivsi diktator) i najbolja kubanska muzika. U Orienteu su Siera Maestra, na čijim se obroncima nalazio štab Kastrove revolucije i bazilika El Kobre, njavažniji hram kubanskih katolika (i kontrarevolucionara) u kojoj se Fidelova majka molila bogu za sina gerilca. Na obodu tropskih šuma Orientea skrivena je Barakoa, najopušteniji i najšarmantniji grad na ostrvu. Jedino u Orienteu u svakom mestu postoji Casa de la Trova, mali hram muzike i hedonizma, i opštinski orkestar koji nedeljom ujutru svira na glavnom trgu.
U Orienteu žive (i rade) najrevolucionarnije prostitke na svetu. Jedna rubia tinida (“blajhana plavusa”) sa pločnika Gvantanama ili Santjaga zasluzna je za uspeh Kastrove revolucije koliko i najbolji borac. Jinetere (“prostitutke”) su tražile od američkih marinaca i Batistinih vojnika da za njihove usluge plaćaju, ne samo novcem, vec i puškama i bombama. Na početku pobune to je bio glavni izvor oružija za odlično motivisane, ali slabo naoružane, Kastrove gerilce.
Čak i revolucionari ponekad vraćaju svoje dugove. Prostitucija je danas u Santjagu praktično legalizovana. Gde god da se nadjete u ovom gradu nikada niste više od par koraka daleko od zavodljive (i dostupne) mulate.

KUBANSKO DUPE (LAS NALGAS CUBANAS)

Jedina stvar koja je na Kubi otpornija od Kastrove revolucije je veselo žensko dupe. Dok kubanski socijalizam polako gubi bitku sa američkim vrednostima i ideologijom, nestašno kubansko dupe se ne da. Nema “ženskih studija”, nema tih purtitanaca ili emncipatora koje će kubanke oduciti od poigrvanja svojim najdražim bogatstvom. Zato i ne čudi sto je el culo (“guza”) jedna je od velikih tema kubanske kniževnosti. El trasero (“zadnjica”) bio je čest motiv stranih pisaca koji su nadahnuće potrazili na ostrvu. Jedan americki autor cak tvrdi da muškom erosu na Kubi ne treba dodatna stimulacija - dovoljno je samo pogledati “el culo cubano”.
Nikada ne znate kada će blago zanjihano, lenjo dupe rešiti da isprati ritam salse i natera vas da posumnjate u zakone motorike. Mada se novopridošlom muškarcu može učiniti da je ovo najlepša agresija kojoj će ikada biti izložen, zavodjenje često nije motiv. Mnoge kubanke jednostavno žele da njihov ponos bude primećen i pohvaljen. Za to je dovoljan osmeh.

SVINJA

Posle Majamija, najvažnija stvar na ostrvu je svinja. Uz kuvani pirinač i prženi platanos (vrsta banane), prasetina je glavni sastojak kubanske kuhinje - jedne od najdosadnijih na svetu. Puerco asado (pečena svinjetina) je najomiljeniji specijalitet, a beli luk je najčešće jedini zacin koji se koristi.
Najpopularnija brza hrana na ovom ostrvu siromašnih je sendvič sa svinjskom mašćcu ili parizerom (jedina stvar koju mozete kupiti u Havani na skoro svakom ćošku). Kuba je puna jako debelih - i jako mršavih - ljudi. U zemlji u kojoj je obest jedno od najčešćih oboljenja debljina se ne skriva. Ulicama Havane neprestano paradira obilje debelih žena u uskim i šarenim helankama koje ponosno šetaju svoja brda sala.
Period svinjokolje - i punjenja zamrzivača za one koji imaju sreću da žive u gradovima gde struje češće ima nego što je nema - je u decembru. Ništa se tu ne prepušta slučaju, a naročito ne poslednja faza tovljenja porodičnog blaga. Čak i u samom centru Havane, u kupatilima i na terasama prenatrpanih stanova, svinja tada postaje najomiljeniji sustanar.
Situacija nije puno bolja ni u selima. Na nesreću miliona kubanskih seljaka jedno od glavnih dostignuća revolucije su stambene zgrade izgradjene u skoro svim selima. Veliki broj seljaka je nateran da živi u ovim zgradama, često bez prava na vlasništvo ili korišćenje i najmanjeg komada zemlje. Stanovnici tvrde da im najteže pada to što nemaju gde da drže svinje. Kuba je verovatno jedina zemlja u kojoj se sela prepoznaju po odvratnim belim šestospratnicima i u kojoj seljaci čuvaju svinje u kupatilima.

HOSE MARTI

Otac nacije i pesnik Hose Marti, je čovek čije ime se, posle Kastrovog, najčešće čuje na ostrvu. Posle smrti 1895 Marti je na Kubi obožavan kao božanstvo. Kubanci ga često porede sa Isusom, a mnogi ga nazivaju kubanskim Budom. Kubanski opisi Martijevog lika i dela zvuče kao da se radi o kombinaciji Gandija i Njegoša.
Kastrova biografija neverovatno podseca na Martijevu. Obojica su advokati koji su robijali i bili proterani iz zemlje. Marti je kao i Kastro ostavljao utisak čoveka koji uvek nosi jedno isto odelo. Sličnost “kubanskom Bogu” nesumnjivo je uvećala Fidelovu harizmu.
Kubanci su opsednutim detaljima iz biografije najvećeg nacionalnog heroja. Snimljena su tri igrana filma, a izdat je čak i atlas Martijevog zivota.. Postoje samo dva detalja koji se obično prećutkuju. Prvi je da Marti bio neumereni ljubitelj džina. Drugi, da je više od džina voleo hašiš. Svoju odu hašišu završio je stihom: “Hašišu, udji u moja usta”.

COMANDANTE EN JEFE

Comandante En Jefe (“vrhovni komandant”) Fidel Kastro Ruz danas je vladar sa najdužim stažom na planeti. Kastro, potomak porodice španskih jevreja koja je prešla na katoličanstvo u doba inkvizicije da bi se spasla smrti, je menjao vere i ideologije u svojoj borbi za pravdu. Od ovog provincijskog advokata i borca protiv diktature komunistu je napravila paranoična američka politika tek dve godine pošto su gerilci osvojili vlast. Tako će ovaj bradati nacionalista ostati zapamćen i kao jedini ne-komunista u istoriji koji je izveo komunističku revoluciju.
Fidel, veteran borbe protiv “američkog imperijalizma i fašizma”- koji je posle pobede na Kubi poslao svoje vojnike da “spašavaju” Angolu, Etiopiju i Zair - nadživeo je od dolaska na vlast 1959 godine deset američkih administracija. Nema Američkih novina koje nisu u zadnjih deset godina najavljivale skoru Fidelovu smrt i kolaps kubanskog komunizma. Ako je verovati američkim medijima broj Kastrovih bolesti jedino je manji od broja neuspelih atentata koja je CIA organizovola na ovog vitalnog sedamdesetsedmogodišnjaka.
Pitanje je da li će Fidelova smrt označiti kraj komunističke diktature. Fidelov mladji brat Raul je spreman da zuzme upraznjeni presto. I posle Kastra Kastro.

EUA (“SAD”)

Vec četrdeset godina skoro sve veze izmedju Kube i Amerike su prekinute. Na Kubi nema ni američke ambasade ni američkih turista, dok se limenke Coca-Cole švercuju iz Kanade i Meksika. Ipak, u mnogo čemu slično istorijsko iskustvo i bliske veze u periodu pre revolucije čine da mnogo toga na Kubi izgleda sasvim Američki.
Iako su tokom poslednjih 150 godina Američke administracije - prvo vojnim intervencijama, a zatim apsurdnom i nehuman politikom sankcija - unesrećile Kubu bar koliko i nasilje braće Castro i kompanije, Kubanci obozavaju Ameriku.
Mada ne bez rezerve. Kubanaci su nacija velikih nacionalista od kojih mnogi žele da se pokazu kao superiorniji i osvete moćnom severnom susedu jednim novim čitanjem geografske karte. Mada je Kuba najčešće poredjena sa krokodilom, Kubanci ponekad vole da kažu da ostrvo ima oblik velikog, blago zakrivljenog penisa u erekciji, koji se sprema da penetrira vulvu uzbudjene, podatne Ameriku, na ušću Misisipija, u Meksickom zalivu. Kubanska cojones (“muda”) su, po ovoj interpretaciji, planine u kojima se pedesetih začela crvena revolucija: Sierra Maestra i Sierra del Purial.
Cojones je izraz koji je postao “politički korektan” 1996, kad ga je na sednici Saveta bezbednosti UN upotrebila Madeline Albright optuživši dva pilota kubanskog ratnog vazduhoplovstva za nedostatak istih. Inace, politička koreknost je jedan od američkih izuma koji se na Kubi nije primio. Sem rasizma, svi drugi na zapadu proskribovani “izmi” su na ostrvu dobro dosli. Posebno mačizam, seksizam i nacionalizam. O lenjinizmu da i ne govorim. Često mi se činilo da se svaki deseti Kubanac koga sam sreo zove Vladimir.

MAJAMI

Majami je majka svih reči na ostrvu. Za ogromnu većinu Kubanaca Majami je sinonim za sreću, slobodu i bogatstvo. Kubanci optimisti su oni koji su rešili da na ostrvu sačekaju “oslobodjenje i povratak kontrarevolucionara izbeglih u Majamija. Pesimisti su oni koji planiraju (ili samo sanjaju) beg u Majami iz Fidelovog tropskog zatvora.
Većina pesimista pokušava da do 170 kilometara udaljene slobode stigne u malim čamcima i improvizovanim splavovima. Neki se, pak, nadaju begu avionom. Otac jedne četvoročlane porodice pokayao mi je na svom santeria (kubanski Vudu) oltaru, medju šarenim ogrlicama i figurama orisa, maketu aviona. “Da nas prebaci u Majami”, kaze. Za bezbedan i uspešan let u slobodu vredi se pomoliti i svim drugim lokalnim bogovima. Odmah iznad oltara ove popularne afro-kubanske religije okačio je reprodukciju Leonardove “Poslednje večere” i uramljenu Kastrovu fotografiju.
Majami je čak i na u dnevniku državne televizije (jedine u zemlji) najčešće pominjana rec. U Majamija su Mala Havana i kontrarevolucionarna Američko- kubanska nacionalna fondacija (CANF), koja ima (polu)tajno vojno krilo i ogroman uticaj na američku politiku. Od osnivanja fondacija je pod kontrolom porodice Mas i njenog navodno mafijaškog klana (The New Republic, poznati američki nedeljnik, platio je milione dolara jer je u jednom tekstu nedostajala reč navodno).

LA VICTORIA

Kubanci su stvarno pobedili Ameriku. U Zalivu svinja 17 Aprila 1961. američki imperijalizam iskusio je svoj prvi poraz. Odbranom od “američke agresije” komandovao je Fidel lično. I to ne iz nekog bunkera u Miramaru ili Floresu (Dedinje i Senjak Havane), već sa prve linije fronta na Playi Giron, jednoj od najlepših kubanskih plaža.
El Comandante Fidel je gadjajuci iz tenka pogodio jedan agresorski brod. Branioci su oborili 11 aviona i zarobili 1.189 napadača. Bio je to medeni mesec revolucije; vreme kada je skoro cela nacija slavila pobedu bradatih pobunjenika nad pitomcima CIA.
Kubanskim revolucionarima – kao i srpskim nacionalistima - porazi su draži od pobeda. Aprilski trijumf nad najmoćnijim imperijalistima svih vremena nije najveći praznik na ostrvu. Dva najvažnija datuma kubanske revolucije slave dva poraza. Jedan - datum po kome je Kastrov pobednički Pokret dvadesetšesti juli dobio ime - je neuspeo napad na kasarnu Monkada u centru Santjaga 26 jula 1953. Fidel, vodja akcije, uhvaćen je i osudjen na petnaest godina zatvora. Drugi slavni poraz je poznat kao “iskrcavanje Granme” 2 decembra 1956. Od 83 revolucionara koji su predvodjeni Kastrom krenuli brodom iz Meksika da bi podigli revoluciju u otadžbini, preživelo je samo 23.

KAPITALIZAM

Trideset godina počto je pod parolom “Socijalizam ili smrt” potpuno iskorenjen sa crvenog ostrva, kapitalizam se vraća. Dolazi nekako polako, u pedeset godina starim zardjalim Chevrolet taksijima i General Electric frižiderima. Novi slogan mogao bi da glasi “Nazad u 1959”.
Fidel je, uz gomilu prilično apsurdnih ograničenja, dozvolio “samozapošljavanje” u oko 100 različitih zanimanja. Na primer, Kubanac može otvoriti restoran - ali sa najviše dvanaest stolica. Stanove je moguće samo menjati, ne i prodati. Zbog nestašice papira nema novina tipa “Oglasa” pa se svi poslovi oko razmene stanova ugovaraju na mestu zvanom Permuta (“trampa”), u stvari na delu širokog trotoara koji se pruža sredinom jedne od najlepših avenija u Havani.
Polovinom 1993, posle četiri godine ubrzanog tonjenja izazvanog padom komunizma u Evropi, Kubanci su “dotakli dno”. To vreme masovne gladi, neimaštine i kriminala kakav nije vidjen na ostrvu od Batistinog vremena, Kastro je nazvao “specijalnim periodom”. Konjske zaprege su ponovo postale glavno prevozno sredstvo. Došlo je do potpunog kolapsa socijalističke ekonomije, ali revolucionarna vlast nije pala.
U seriji ekonomskih reformi koja je usledila američki dolar je 1995 ponovo uveden kao de facto paralelna valuta. Brzo posle dolara stigli su prvi mobilni telefoni, SONY televizori i jeftini japanski automobili. Pojavili su se i novi bogataši. Crno tržište i korupcija zavladili su zemljom u vremenu iznudjene tranzicije. Jedini redovi koji su danas u Havani duži od redova za hleb su oni za Nike patike.

LJUDSKA PRAVA

Na Kubi nema slobode govora, opozicionih stranaka, interneta, aparata za fotokopiranje i nezavisnih medija. Disidenti su uglavnom u zatvoru (ako nisu u Majamiju). Čak je i Kastrova kcerka pobegla iz zemlje.
Ali na Kubi nema “odreda smrti”, otmica i silovanja političkih protivnika. Nema geta za siromašne, nepismenosti i ogromnih socijalnih razlika kpje postoje u većini zemalja koje važe za američke saveznike i partnere u regionu. Stanje ljudskih prava na Kubi je bolje nego u pro-američkim “demokratijama” tipa Kolumbije ili Perua. Kubansko besplatno obrazovanje i zdravstvena zaštita vaze za najdostupnije i najbolje u Latinskoj Americi. Zato ne treba da vas čudi sto ćete na Kubi sresti i one koji iskreno uzvikuju: “Viva la Revolucion”.

kraj

FES EL-BALI

GO SOUTH: FES EL-BALI
ŽIVA ARABESKA
Piše: Zoran Ćirjaković
Južna Azija nudi još samo teško prepoznatljive ostake "gradova mandala", na urbano tkivo projektovanih slika budističkog svemira. U arapskom svetu vas još uvek čekaju živi gradovi arabeske. Najlepši ostatak ovog nestajućeg blaga je Fes el-Bali ("Stari Fes"), marokanski grad skrivalica - ništa ne nagoveštava čudo koje vas čeka kada prođete kroz jednu od kapija. Iako u dolini, okružen visovima, stari Fes je toliko zgusnut da panoramski pogled sa okolnih brda ne omogućava ni da naslutite šta se krije u zbijenoj, utvrđenoj medini, lepšoj čak i od najstarijih četvrti sa bazarima u iranskim, sirijskim ili egipatskim gradovima. Fes je arapski antidot instant kulturi, neprijatelj turističkog ideala koji zahteva jasan, očaravajući vidik, mesto koje je nemoguće posetiti na brzinu. Tu vas čeka duga serija malih iznenađenja koja vodi u jedinstvenu urbanu ekstazu. To je grad skoro bez i jednog, sa ulice vidljivog drveta, mesto u kome se plavetnilo neba samo povremeno nazire. Sa jedva 200.000 stanovnika Fes je urbani original hiljada rastućih metropola širom planete, preteča neurotičnog haosa, zgusnutosti i vertikalnosti Njujorka ili Hong Konga.
Jedan putopisac je stari Fes nedavno nazvao hipnotičnim "kaleidoskopom ljudi, zvukova i mirisa". U devetovekovnom gradu koji je donedavno bio toliko pretrpan da je UNESCO tražio "depopulaciju" naslage patine su poslednjih godina malo ušminkane. Ali, čak i delimično okrečen i pokrpljen, blago začinjen elektronskim dodacima dvadesetprvog veka Fes je ostao ultimativna orijentalna mahala. To je 300 kilometara dugački lavirint krivudavih sokaka i skrivenih, majušnih trgova sa usamljenim narandžinim drvetom, grad u kome ćete najviše uživati kada se sasvim izgubite. Taj jedinstveni lavirint - ukrašen igrom svetlosti i sneke, amamima, krušnim pećima i zanatlijskim sukovima - je dovoljno mali da vas ne uhvati panika i dovoljno veliki da bude stvaran i magičan. Uski, senoviti sokaci prerastaju u niske prolazi ispod pretrpanih kuća, koji zatim postaju tunelčići u kojima je nemoguće mimoići se. Pod uvek prigušenim svetlom, ispod neba koje se samo naslućuje, prelazićete iz uvek užurbanog Tala Kebira sokaka, dva metra široke glavne džade, u slepe uličice koje će vam na trenutak oživeti i ambijent Ali Babe i svet Hari Potera. Kamene kuće tu izgledaju kao da su nabacane jedna na drugu i neretko skrivaju cvetna dvorišta u kojima se ne čuju zvukovi ulice. Neki od napuštenih funduka (karavasaraja) i bogataških vila su pretvoreni u prijatne "butik hotele", idelana mesta da po ceni od stotinak dolara za noć probate da ostvarite neku od fanatazija 1001 noći.
Ovom duboko religioznom gradu dušu su dale muslimanske izbeglice iz Andaluzije, žrtve prvog talasa etničkog čišćenja hrišćasnke Španije u srednjem veku. Pomešani sa plavookim Berberima kovrdžave kose, Andalužani su u ovoj brdovitoj dolini, uklještenoj između marihuanom bogatog masiva Rif i šumovitog Srednjeg Atlasa, podigli utvrđeni grad koji je vekovima bio kulturna i umetnička prestonica Maroka. Za ostale Arape Maroko je "Magreb" (zemlja zalazećeg sunca), najzapadnija tačka islamskog carstva, krajina u kojoj mistična heterodoksna učenja neretko imaju primat nad Muhamedovim primerom. U uličicama oko verskih škola i džamija u starom Fesu u moru egzotičnih aroma ostićete i miris hašiša. Tu je i smrad neuštavljene kože u bojadžijskom suku i rupe u zidu u kojima rade znojavi, zgodni Berberi i preživljavaju zanati koji na Balkanu postoje još samo na požutelim fotografijama.
U Fesu vas čekaju muškarci obučeni, nalik srednjovekovnim fratrima, u dugačke vunene kaftane sa velikim kapuljačama, džamije sa pravougaonim minaretima poput crkvenih tornjeva i žene koje na sebi imaju desetine tankih suknji i čudne tetovaže od kane. Zaboravite i kamile - Maroko je, iako na obodu Sahare, zemlja mazgi i magaraca. Sa njima ćete se mimoilaziti i sudarati na uskim ulicama satrog Fesa, grada u kome nema drugog prevoznog sredstva. Ove životinje danas donose televizore, usisivače i ono najvažnije - svežu mentu iz dalekih planinskih sela za jaki i preslatki crni čaj, marokansko nacionalno piće.
Maroko, koji je bio francuski pretektorat tokom pet decenija dvadesetog veka, je imao više srećne od Alžira u kome su Francuzi uništavajući stare medine probali da izbrišu arapsku urbanu dušu. Susedni Alžir zato nema svoj Fes - orijenatlne celine su zamenjene dosadnim, "modernim" naseljima u zemlji koja je jedno vreme bila samo afrički kutak Velike Francuske. Za razliku od nasilno evropeizovanog Alžira u Maroku su francuski kolonijalni novi gradovi, villes nouveles, umesto na ruševinama starih arapskih četvrti građeni na raskrčenim maslinjacima. Ako u Fesu poželite da pobegnete iz arapskog srednjeg veka u ugođaj južne Francuske, sasvim francuski Bulevar Muhameda V je samo par minuta vožnje od starog dela već skoro milionskog grada.
Pejzaži, boje i magična svetlost su pretvorili Maroko u omiljenu lokaciju holivudskih reditelja - po potrebi je "glumio" Tibet, Atinu, čak i Veneciju. Ali, nefotogenični Fes je realniji i zavodljiviji od seta bilo kog holivudskog spektakla. Sve sa magarcima koji se na uskim ulicama noseći kutije sa kompjuterima jedva milmolaze sa debelim trgovcima sa crvenim fesovima na glavama, ovaj grad je nekako toliko bizaran u svojoj jedinstvenosti da bi na filmskom platnu verovatno izgledao kao neka neuverljiva iluzija, loše smućkana mešavina nepomirljivog. Jedino "uživo" Fes dobija smisao. Njegovi stanovnici - muslimani koji sebe smatraju samo "Božjim gostima na Zemlji" - veruju da im je Alah u Fesu el-Baliju podario jedno posebne lepo i sveto mesto koje živi svojim vanvremenskim ritmom uprkos za strance tako začudnog upliva progresa.

SLIKE I REČI
Koliko god da ste vešti u starom Fesu možete fotografisati samo detalje - celinu je jedino moguće osetiti. Pol Bouls je pokušao da je opiše u romanu The Spider's House. Stari Fes i njegova teskoba su "junaci" i u romanu "Leon Afrikanac" Amina Malufa. Ako mrzite "orijent" vaše predrasude možete potvrditi u slikama tamne strane Fesa koje ističe Sylvia Kennedy. U putopisu "See Ourzazte and Die", knjizi koja je zabranjena u Maroku, ona piše da je Fes el-Bali grad u krizi koji "svakim svojim kutkom napada neko vaše čulo" i "predstavlja otelotvorenje svega najgoreg što donosi urbanizacija".

UKUS
Uz libansko-sirijsku, marokanska kuhinja predstavlja jedinu oazu lepih ukusa u "arapaskoj kulinarskoj pustinji". Najneodoljivija je tagina - jagnjetina ili piletina dinstana sa komadima limuna iz turšije, malsinkama, bademima, povrćem i suvim sljivama u istoimenim zemljanim posudama sa izduženim, kupastim poklopcem. Harira, gusta marokanska čorba sa svim i svačim - od leblebija i sočiva do piletine i paprika - se obično jede kao glavno jelo. Najukusnija je u "rupama" oko autobuskih stanica i zelenih pijaca gde je serviraju u metalnim tanjirima sa pilećim vratovima kaoji jedinim mesom. Marokanci je obično jedu sa somunima koje umaču u začinjeni sok od paradajza. Popularna je i pastilla, slatka suva pita od golubljeg mesa, dezert koji sam naručio samo jednom.

Wednesday, October 12, 2011

Papić genije

Oda Papiću

Zoran Ćirjaković

Kada danas na Balkanu neki novinar, intelektualac ili umetnik istakne da je "slobodan" i "nezavisan" teško je ne osetiti mučninu. Ova dva pojma već godinama spadaju u najizlizanije u Srbiji i u najboljem slučaju znače slobodu i nezavsnost od neistomišljenika. Iskustvo govori da su oni koji se posle pada Miloševićevog režima diče svojom "nezavisnošću" po pravilu dobrovoljni robovi donacija i nemoralne sluge onih koji im obezbeđuju egzistenciju. Ove dve izraubovane fraze ipak pristaju Draganu Papiću, multimedijalnom umetniku iz Beograda. Već osamnaset meseci pod pseudonimom "Dr. Agan" Papić na internetu stvara svoje novo umetničko delo tako što svakog dana šalje desetine elektronskih poruka onima koji se u Srbiji "bave stvaranjem kulturnog podneblja". On se tako bori za pravo da umetnik bude stvarno nezavisan pojedinac, stvaralac "bez važnosti za opštost" i protiv svih onih koji to sprečavaju.
Papić ne štedi nikoga, ali glavna meta su mu "nevladine organizacije za uterivanje humanosti i tolerancije" i "establišment druge Srbije". To su, kako piše u jednoj od elektronskih poruka, oni "koji važe za velike demokrate, korifeje tolerancije i evropejstva. Oni su se proslvili u 'teškim godinama borbe protiv Miloševićeve diktature'... Spomeničari, na plati i pozicijama... (koji) su hiljadu puta ponovili da 'nema demokratije za neprijatelje demokratije'... Joooj, kako mi sve to smrdi na staljinizam." Glavni negativci u njegovim porukama su istaknuti predstavnici nevladinih organizacija i "nezavsnih" medija. "Šta ja imam sa radikalima da raspravljam o demokratiji", kaže Papić. "Muka mi je od kulturologa ždanovista i staljinista koji zamišljaju Srbiju u kojoj stalno svira Štraus." Papić kaže da je ovde "biti apatrid postalo biznis", da se demokratija nameće totalitarnim sredstvima i da su predstavnici "druge Srbije" svoju toleranciju mere prezirom prema slobodnom mišljenju.
ĐAVO DENACIFIKACIJE: Ovakvi stavovi su Papiću doneli optužbe da je nedemokrata i srpski nacionalista. Ali on kaže da uvek "navija za one koji gube. Kada je počeo linč Srba ja sam počeo da ih branim." "Ne postoji kolektivna krivica! Nikada nijedan narod nije zaustavio rat!", tvrdi Papić. "Denacifikacija, denacifikacija, denacifikacija. Narod kaže da ne valja 'prizivati đavola'. Moj je utisak da je ogroman potencijal, intelektualni, moralni, finansijski, utrošen da se u Srbiji prizove nacizam jer ga nije bilo. Nije ga bilo ni usred rata, ni posle Dejtona. Bilo je sporadičnih ispada", piše Papić i dodaje da posle petnaestak "godina ponavljanja sve će laži postati istina".
"Prokleta ideološka ostašćenost", tvrdi Papić i kaže da iako danas postoje "čak dve Srbije" nikad nije bilo manje kulture. On se bori protiv "smardova u crnim košuljama" koliko i protiv "neokolonijalističkih bandita" i "NGO mafije". Baveći se "desnim" polom ovdašnjeg bezumlja Papić piše o "balkanskoj kuglani". On tako naziva "vređanje njihovih mrtvih odsečenim glavama naših mrtvih", neprekidni balkanski hladni rat, sramotno licitiranje pokoljima nevinih.
Insistiranje na sličnosti ekstremista iz "prve" i druge" Srbije i tvrdnja da su ušli u neprincipijelnu koaliciji protiv naše budućnosti stvorilo je Papiću moćne neprijatelje u oba tabora. "Srpsko oko pati od kokošijeg slepila. Ne obavlja svoju funkciju, ne prima informacije", piše Papić. Ovde "se svima nekako osladila jednosmerna komunikacija, najčešće u obliku guste, od jeda zelene šlajmare... Politički sukobi se ne rešavaju dijalogom... samo svileni gajtan, izolacija, čupanje jezika." Papić kaže da javnom scenom dominiraju zakrvljeni čopori. "Simulacija dijaloga se odvija rutinski na popularnim 'ringovima' masmedija. Tu pre svega milsim na Oljinu emisiju (Utisak nedelje), na Klopke, Zamke, Oči u Oči, zub sa zub emisije", piše Papić. Na ovakvoj medijskoj sceni prostor uglavnom dobijaju najostršćeniji ratnici dve suprotsvavljen ideologije, levog i desnog krila srpskog radikalizma.
HRONIČAN IDEOLOŠKI PROFITERIZAM: Tu do sada nije bilo mesta za Papića. Ignorancija i suptilna diskvalifikacija su bili najčešći odgovori na njegove provakativne i ponekad ne baš pristojne poruke. On misli da je to posledica njegovih pokušavaja da razgovara "sa ljudima koji ne priznaju razgovor", sa "demokratama" koje ne oklevaju da neistomišljnike proglase "neprijateljem demokratije". Papić veruje da je hroničan ideološki profiterizam ovde skoro ukinuo slobodu pojedinca da izrazi svoje mišljenje. "Moja je domovina sloboda", kaže Papić. "Neću da budem mi, ne volim da budem objekt."
U debatu koju je pokrenuo na internetu uključila se grupa ljudi koji su spremni na dijalog. Papić je za njih stvorio PLJUS, virtuelni "Prostor ljubavi i slobode". On kaže da je tako jedan projekat zamišljen kao "privatna istorija" prerastao u "forum slobode". Duhovit i neelitistički PLJUS daje pravo različitim ljudima da izlože svoje istine i stavove, razmene mišljenja, ideje i sećanja. U ovom neobičnom umetničkom projektu ima ružnih reči i besemislica, ali u kilometrima teksta koji učesnici svakodnevno razmenjuju dominira tolerancija koja u post-miloševićevskoj Srbiji nedostaje koliko i pre petog oktobra. Papićeva verna publika i sagovornici na PLJUS-u su uglavnom oni kojima "nije baš sve jasno" - prilično retka biljka na Balkanu. Na PLJUS-u svako - pa i Papićevi kritičari - može naći ono što traži. U toj hiperprodukciji teksta ima neumerenog hvalisanja, pretencioznosti, književnih tekstova, gluposti, uvreda i komentara. To je "prostor oslobođen svake odgovornosti, kao dečiji govor", kaže Papić.
SRBI I ŽIVOTINJE I UMETNOST: Učenici u PLJUS pišu svoje privatne istorije i iznose stavove o najrazličitijim temama. Papić piše da nije jugonostalgičar, da ga "ne interesuju truli državni ostaci zemlje u kojoj sam živeo". On kaže da je iz, u Srbiji danas često idealizovane Slovenije, krenuo rat protive Jugoslavije, "zajednice koja je bila i iskrenija i utemlejnjija i razložnija od današnje priče o 'jedinstvenoj' Evropi". On proziva i one "kojima su životinje važnije od Srba", "borce za ljudska prava" koji se ističu u govoru mržnje i nedemokratičnosti i zahtevaju kršenje ljudskih prava neistomišjenika. Neki saradnici više vole da govore o umetnosti. "Uspeh je kad si zadovoljan onim što si napravio: biti okačen u muzeju ili biti prodavan nije cilj umetnosti", piše na PLJUS-u Radovan Hiršl, beogradski umetnik koji živi u Švajcarskoj. Značajnije tekstove sa PLJUS-a Papić "predstavlja javnosti" šaljući ih na preko hiljadu elektronskih adresa umetnika, nevladinih organizacija, novinara i kritičara.
Ali, da li je to umetnost? U knjizi objavljenoj pod ovim naslovom Sintija Frilend sa Univerziteta u Hjustonu piše da nas "mnoga dela moderne umetnosti teraju da otkrijemo zašto se računaju kao umetnost" i neretko sugerišu da treba "dići ruke i zaključiti da umetnost nije moguće definisati". Frilend kaže da je cilj mnogih umetnika danas da "istraže i prošire našu svest" i da neki to pokušavaju da postignu tako što će nas šokirati ili uvrediti. I pored osporavanja nekih kritičara u Srbiji Daraka Radosavljević, istoričar umetnosti, ne sumnja u vrednost PLJUS-a koji je po Papiću nastao iz "pokušaj da od svog mozga napraviš umetničko delo". Radosavljević smatra da PLJUS predstavlja umetnost koja je toliko nova da ne može da se definiše. "Papić se uvek bavio nečim što niko pre njega nije radio na taj način. On unosi neočekivano... jedan (je) od onih umetnika koji sami po sebi predstavljaju umetničko delo", kaže Radosavljević. Papić već dugo vremena eksperimentiše sa novim tehnologijama i njegova umetnost najčešće nije prilagodljiva galerijskom prostoru. Radosavljević smatra da će njegovi radovi moći da budu pročitani i pravilno vrednovani mnogo kasnije. "To je konceptualna umetnost, ali ne u klasičnom smislu koji bi mogli da prepoznamo."
NEKOREKTNOST I FRUSTRACIJE: Neortodoksnost ove umetnosti protkane političkom nekorektnošću i jezikom ulice olakšala je posao Papićevim "neprijateljima". Jedan beogradski kritičar ga je opisao kao "bivšeg umetnika... motivisanog frustracijom". Teoretčar koga Dr. Agan kritikuje u svojim porukama tvrdi da je PLJUS "loše umetničko delo" u čijoj su "suštini napadi na privatnost" onih koji Papićev rad smatraju irelevantnim i u kome se koristi "tabloidski diskurs". Daraka Radsavljević smatra da on nije nepristojan, već samo "direktno i otvoreno ukazuje prstom na probleme". Čak i kada Dr. Agan upotrebljava ružne reči to je daleko pristojnije od vulgarnosti koje se mogu čuti na našim televizijama.
Sagovornik koji nije želeo da mu se navodi ime kaže da je Papić inteligentan, ponekad zabavan, ali tvrdi da PLJUS nije umetnost već materijal čija je "jedina vrednost u gomili iskrenih svedočanstava". Ako ostavimo po strani umetničko vrednovanje Papićevog opusa, čini mi se da optužube za "primitivan psovački nastup", tvrdnje da su njegove "analize plitke" i da "kvalitet povremeno izađe iz kvantiteta gluposti" sugerišu da citirani teoretičar iz "druge Srbije" možda ipak nije pažljivo proučio Papićevo zahtevno i neobično delo. Papić tvrdi da je deo kritičarskog establišmenta zaslepljen mržnjom prema njemu kao umetniku koji "odbija da se proda", koji "ne pravi kompromise" i koji svakome daje povod da ga mrzi.
SOROŠ I LENJIN: Ipak negativno vrednovanje uticaja novca Đerđa Soroša na srpsku politiku i umetnost donelo je Papiću najžešća osporavanja, čak i optužbe da je ovaj beogradski Jevrejin antisemita. Papić, potomak jednog od par članova velike sefardske porodice iz Višegrada koji su preživeli holokaust, tvrdi da su socrealističke umetnike zamenili "sorošrealisti". Česta meta Papićeve kritike je beogradski Muzej savremene umetnosti - naziva ga MSU-b ("b" je dopisao sa crticom po ugledu na ime Lenjinove boljševičke partije). Ova institucija se posle petog oktobra praktično sjedinila sa Centrom za savremenu umetnost koji je nastao u okviru Soroševe mreže. Analizirajući ono što naziva "Soroševim kulturnim komesarijatom" Papić nalazi argumente za svoju tezu da se ono što se u Srbiji danas nudi kao alternativa nije dovoljno različito od Miloševićevog poretka.
Papić insistira da u Srbiji postoje umetnici "Soroševog kružoka" koji su, kao i bivšem režimu odani stvaraoci, gurani da budu "promoteri u službi političke ideologije". On tvrdi da je kritičarska i kustoska interpretacija umetničkih dela ovde postala politička manipulacija, da ideologija vlada beogradskim muzejima i da se od umetnika traži da budu poslušni. "Sve je politika, živimo u totalnom političkom prostoru", kaže Papić. Bavljenje umetnošću u zemlji bez para i tržišta umetnina postalo je po Papiću "glasanje" i mnogi umetnici se guraju da se stave pod zaštitu političkih partija ili nekog od bogatih klanova. "Ovde nije važno šta radiš, već ko si i s kim si", kaže Papić.
RENOMIRANI A DRUGORAZREDNI: On u svom doslednom nepripadanju vidi jedan od glavnih uzroka ignosrisanja i diskreditacija njegovog velikog umetničkog opusa. Cena koju je platio za slobodu i nezavisnost (koja je donedavno bila garantovana već skoro potrošenim sredstvima koje je nasledio početkom devdesetih) je, kako tvrdi, nerenomiranost. "Ja želim renome jer renome je garant za čujnost. A svako ko nešto proizvodi, pa bila to i ideologija, ili umetnost, želi da njegov proizvod dopre do što više ljudi", piše Papić. Mnogi pripadnici kulturnog establišementa koji bi Papiću mogli da "daju" renome više sa njim - a ni o njemu - neće ni da razgovaraju. "To je kod nas pitanje mentaliteta, ljudi ne vole da razgovaraju sa neistomišljenicima i neki ne žele ni da ih čuju. Umorni su. Radije bi ubili neistomišljenike, nego da se umaraju slušajući ih", piše Papić u poruci na PLJUS-u.
Papić ipak nije jedina žrtava ignorisanja vizuelnih umetnika u Srbiji. Novi bogataši nažalost ne troše svoj novac na njihove radove iako tu već dugo vremena nastaju najrelavantniji dela celokupne srpske "kulturne produkcije". U svojim stanovima i kabinetima srpska elita najšešće izlaže drugorazredna dela članova SANU i estradnih slikara. Kada kažu umetnost srpski političari uglavnom misle na dramsku umetnost, popularne protagoniste srpskih filmova i sapunskih serija koji su odličan ukras i mamac u predizbornoj kampanji. "Nijedna stranka u ovoj zemlji nema kulturnu politiku", kaže Papić. Nezainteresovanost za bogatu i visokokvalitenu produkciju domaćih savremenih umetnika nije ograničeno samo na elitu. "Vizuelne umetnosti ovde malo koga zamimaju.... Ljudi su ovde prilično nepismeni kada se radi o vizuelnim umetnostima", izjavio je nedavno Branko Dimitrijević, kustos Muzeja savremene umetnosti i jedan od glavnih negativaca na PLJUS-u.
SRPSKE PELENE: Papić dolazi sa jednog dodatno marginalizovanog ćoška najmarginalizovanije umetnosti u Srbiji. On uspeva da nam odatle pošalje svežu i beskompromisnu kritiku naše umetničke i političke žabokrečine kakvu odavno nismo čuli. Ovde se nažalost razvio uslovni refles da se takvi ljudi odmah ućutkaju, omalovaže i ponize. Ali Papić ima ogromnu energiju i volju da izaziva i preispituje, i establišmenti obe Srbije ga se neće lako rešiti. Papić kaže da je u septembru ove godine B92 prvi pokušao da cenzuriše njegove poruke zahtevajući da sve adrese koje sadrže @b92.net budu uklonjene sa liste primalaca. Jedan broj zaposlenih se ogradio od zahteva koji je uputio nepotpisani "direktor" ove kuće. Ali Papićev najveći neprijatelj je ipak on sam. Papić retko završava svoje radove. Darka Radosavljević ga opisuje kao "umetnika predradnika" - najčešće drugi umetnici dovršavaju njegove radove i zaokružuju njegove originalne i provokativne ideje.
I u svom sadašnjem koketiranju sa politikom Papić ostavlja utisak "političara predradnika". On insistira na konstruktivnom dijalogu, ali ne veruje da ga mogu voditi oni koji se godinama vređaju i derendaju u televizijskim studijima i skupštinskim salama. "Nama trebaju novi pisci, novi umetnici, novi filozofi", piše Papić tražeći oko sebe nova lica. "Ima li koga odraslog u ovoj usranoj državi da promeni pelene?", pita se Papić. Iako poznat po egocentričnosti Papić sebe ipak ne vidi sebe u ovoj važnoj ulozi. Prvi srpski internet gerilac koji odbija da odraste i voli da "šamara autoritete" zna da je "po karakteru nepodoban" za važne poslove. "Ja sam bela vrana, moj karakter je moja sudbina", kaže Papić. Ali njegov napor da kroz umetnost da pravo "ljudima van elita" da izraze svoje mišljenje nam možda pomogne da nekako nađemo ono što je ovde onoliko retko koliko i neophodno: slobodne i nezavisne ličnosti.

Najzanimljiviji muzej u Srbiji
Dragan Papić kaže da "živi svoj rad, svoju umetnost". On u stvari već godinama živi i stvara u jednom svom "bivšem radu". Papić je devedesetih svoj stan u Palmotićevoj ulici pretvorio u "Unutrašnji muzej". On je od 1994. godine na beogradskim buvljacima od Roma kupovao razne predmete: tranzistore, krajiške kape, porcelasnke figure, tapiserije i titove skulpture. U Papićevom muzeju ovi predmeti komuniciraju na duhovit i provokativan način i pričaju priču jednog prošlog i srećnijeg vremena. Baveći se "arheologijom odbačenog" Papić je stvorio radove koji su baš kao i život u Srbiji devdesetih lascivni, opori i uznemirujući, ponekad istorijski, pornografski i gadni. Papić danasa živi okružen prošćlošću, delovima tuđih života, onim što ljudi žele da zaborave. "Tvrdnja da nešto može da se uništi nije tačna", kaže Papić.
"Za svakog drugog to je đubre, nečiji otpaci koje je on prebacio u jedan drugi kontekst ", kaže Darka Radosvljević. Od beogradskog otpada Papić je napravio jedinstveni muzej koji nije samo najzanimljiviji izložbeni prostor u Beogradu, već je kako kaže Radosavljević "jedan od najinteresantnijih radova koji se mogu videti bilo gde. On je svoju umetnost izmestio u svoje privatno okruženje. To niko na taj način ne radi". Papićev rad nam nudi "umetnost kao život" i predstavlja jedinstvenu mešavina privatnog i javnog, stan-muzej u koji niko ne dolazi slučajno. "Unutrašnji muzej" je praktično nemoguće izmestiti u galerijski prostor i jedini način da posetite ovaj skriveni beogradski dragulj je da pošaljete poruku umetniku na adresu: nihil@isp.b92.net. Najviše tri osobe mogu doći u isto vreme. Ulaz i stomaklija su besplatni. Papićev dugačak i zanimljiv uvod čini da poseta obično traje preko tri sata.