Wednesday, December 7, 2011

Neprijatelj u ogledalu

Neprijatelj u ogledalu
Zoran Ćirjaković
Povratak u devedesete jedna je od tema koje okupiraju Srbiju. Ima i onih koji seire o 4. i 6. oktobru i veruju da se ne može govoriti o povratku, da iz devedesetih nikada nismo ni otišli. Rasprava bi delovala akademski, da ne izaziva provalu pretećih reči.

I uz najpovoljnije okolnosti teško bismo ostavili za sobom deceniju u kojoj smo istoriju proizvodili efikasnije od svega drugog. Godine ružne tranzicije i ucenjivačke evropeizacije koje su usledile pokazale su se još složenijim i ambivalentnijim od gadnih ratova. Posle Miloševića varali su nas nacionalisti kojima nije stalo do države, liberali koji ne haju za slobodu i građanski aktivisti koji ne mare za prava onih sa kojima se ne slažu. Njihovo bratstvo u profiterstvu, licemerju i cinizmu stvorilo je odličnu podlogu za narastanje apatije i ekstremizma. Kada se zgađeni nadvikuju sa zgroženima, najbolje je ćutati.

Ipak verujem da se u opštoj konfuziji i kakofoniji katastrofičara i pljuvača vredi zapitati gde sve čuči "slobizam" u postmiloševićevskoj Srbiji. Da li se najružniji aspekti devedestih – bujanje opasne logike ocrnjivanja, ubilačke mržnje i isključivosti – kriju samo u mozgovima nasilnih homofoba i srpskih šovinista? Ima li današnji neoliberalni, NATO antifašizam u Srbiji neke sličnosti sa patriotskim, miloševićevskim antifašizmom koji je ovde zavladao početkom devedesetih? Konačno, da li je politička Srbija prešla put od Knina do parka Manjež ne primetivši da se najveći neprijatelj najčešće krije u ogledalu?

Pre dve decenije slušali smo o "velikohrvatskoj gedocidnosti" i "oživljavanju fašisfičkih nagona hrvatskog naroda i neprijateljstva prema srpskom življu". Dežurni šovinisti su nas godinama ubeđivali da su hrvatski rimokatolici klerofašiti, da su "laž i mržnja... dva osnovna sastavna dela svih" njihovih molitvi, da treba "zaustaviti hrvatsku zver" i da u Tuđmanovoj državi traje neskriveni genocid. Zagreb je za mnoge postao "novi Minhen", grad iz kojeg kreće "ofanziva protiv svega što je napredno, demokratsko i slobodarsko". Neki su nastavili da se nadaju da će "smrdljiva selendra u kojoj živi švapska i mađarska kopilad" biti spaljena.

U međuvremenu nozdrve su postale preosetljive i na drugom polu političkog spektra. Ako mislite da je pojam fašističkog antifašizma besmislen, pročitajte rečenice koje bi, ako izbacite samo jednu (jedanaestu) reč, zagrejale i Hitlerovo srce: "Ovu pravoslavnu septičku jamu treba zatrpati da se ne širi fašistički smrad Evropom. Srbijo, nema ti spasa, a i ne zaslužuješ." Ovaj strašni sud naći ćete u beogradskom glasilu koji se predstavlja kao kritički korektiv stvarnosti i "portal za koji ne postoje tabu teme ili tabu pojedinci".

Neki tabui nisu na odmet. Zlo se obično najpre pojavljuje u jeziku. Govor proizvodi nasilje. Pretvaranje ljudi u divlje zveri bilo je uvertira u najmračnije stranice istorije – neki od najstrašnijih zločina počinjali su pozivima da beštije budu istrebljene, a divljici civilizovani. Da tabui postoje možda danas naši agresivni autošovinisti ne bi u Peščaniku pisali o "srpskim zverima" i prebrojavali "fašističku gamad". Neki kao da su već zaboravili vukovarsku sramotu i priželjkuju reprizu urbicida: "Ostaje samo nada ... da će Parade biti, pa makar i Beograd goreo. Ovakav kakav je sada on nikome više ne treba."

Ovakve reči dolaze od građana koji u Srbiji u kojoj ne može da bude održana Parada ponosa vide "varvarstvo koje ni najgori fašisti nisu radili" i koji veruju da ovde "klerofašisti jesu država" te da je "ova zemlja izabrala fašizam". Uplašeni "pomahnitalim umom fašista i sličnih mračnjaka", oni traže desetogodišnje kazne "bez sudske parnice (sic)... svakome pojedincu koji bi tokom Parade rušio gradsku imovinu". Uz one koji nam poručuju "Pripremite se za SERBISCHE KRISTALLNACHT" su i, čini se, zbunjeni antifašisti kojima je zabrana Parade bila povod da izraze žaljenje što su nacistički vojnici odavde otišli 1945. godine. Valjda ne treba da nas čudi da na kontinentu na kojem danas najbolje žive deca gospodara smrti u Aušvicu (i Starom sajmištu, nekada ne moramo gledati daleko), tek mali korak deli neoliberalnu ljubav prema svemu "evropskom" od nostalgije za nacističkom okupacijom.

Preteške reči, naročito one koje nacifikuju neistomišljenike, moćna su (anti)politička mašina. Ali naša dva agresivna antifašizma ne ujedinjuje samo shavatanje da su njihovi neprijatelji nacisti, "ljudi bez mozga sa bajonetom u ustima". Danas, kao i početkom devedesetih, u centru ovih destruktivih i dehumanizujućih narativa su žrtve, politički najkorisnije, ućutkujuće žrtve.

Priznajem, teško je bilo biti Srbin u Zagrebu 1991. godine i, nažalost, nije lako biti lezbejka u Beogradu dvadeset godina kasnije. Prekodrinski Srbi, za ostrašćene trabante Miloševićevog režima, i LGBTQI (inkluzija zahteva mnogo velikih slova) populacija, za nestrpljive evropeizatore, korisni su iz istih razloga. Njihovo stradanje i ugroženost – i stvarna i ona naduvana medijskom i aktivističkom histerijom – služi da se diskvalifikuju ljudi koji ne pristaju na rečnik samoproglašenog, zapenušanog antifašizma. Ove žrtve su pretvorene u oružje potčinjavanja, delegitimisanja dijaloga i racionalnog, kritičkog pristupa društvenim problemima.

Dikriminisani, uplašeni ili samo nezadovoljni, ovi "naši" ljudi bivaju iskorišćeni kako bi razum, sloboda i demokratija bili gurnuti u senku nihove strepnje. Naličje njihove uporne viktimizacije, dodatnog zamračivanja senke u kojoj žive, jesu obilato sponzorisani narativi nacifikacije – nekada Hrvata i Albanaca, danas Srba. Prihvatanje šovinističkih ideologija, kao i njihovih manje transparentnih autošovinističkih varijacija, umnogome zavisi od uverljivosti priča o ugroženosti politički i medijski najprofitabilnijih, ućutkujućih žrtava. Njihova stvarna stradanja bivaju iskorišćena za deligitimisanje nepristajanja na dominatni ("prvi") diskurs, nekada nacionalistički, danas neoliberalni.

I Miloševićevi mediji devedesetih, kao i brojna glasila građanske netolerancije i NATO "diplokratije" tokom poslednjih desetak godina, uspešno su stvarali sliku da je nad glavom Krajišnika, odnosno LGBTQI populacije, ultimativno, dakle nacifikovano zlo: nekada hrvatski i albanski, danas "srbijanski" klerofašisti.

Pre dvadeset godina suprotstavljanje ratnohuškačkim politikama lažnih socijalista koje su nuđene kao odgovor na ugroženost Srba u Hrvatskoj, dovođenje u pitanje priča o razmerama i prirodi pretnji i nasilja kome su Krajišnici ili zagrebački Srbi (ko se još seća porodice Zec?) bili izloženi, nosilo je rizik da budete opisani kao izdajnik. Optužba da neko odbija da zaštiti "ostatke zaklanog naroda" bila je zamajac propagandističke mašine koja je proizvodila "izdajnike" i "plaćenike". Ona je oklevetanima oduzimala pravo da govore. Naime, nepristajanje na prateće dikusrse dehumanizacije i nacifikacije, ozverivanja Albanaca i Hrvata, i kasnije Bošnjaka, neretko je bilo praćeno satanizacijom i karakternim ubistvom od strane tadašnjih antifašista.

Novo vreme donelo je nove "naciste", a na mesto neprijatelja srpstva došli su neprijatelji Evrope. Svako ko zabranu Parade ponosa ne uzima kao znak da je ovo "pravoslavna džamahirija, na korak od Irana, na pedalj od fašizma, a već duboko u nacizmu (sic) i rasizmu" rizikuje da bude optužen da je sam klero-nacista, odnosno da, u najboljem slučaju, "ili ništa ne zna, ili je slep, ili pak, besramno laže". Neke stvari ovde danas može samo da kaže Vedrana Rudan, a da od strane lažnih liberala ne bude proglašena za (srpsku, to se već nekako podrazumeva) klerofašistkinju. Teško je duhovitu Hrvaticu britkog uma vezati za nacifikovanog Dobricu i aušvicizovanu Srebrenicu. (Preterivanja je na jezik iskustva najlakše prevesti rogobatnim rečima.)

Pre Parade, Srebrenica i njeni zlotvori postali su sastavni deo mnogih kućnih apoteka građanske netolerancije, instant lek za ovdašnje neoliberalne dileme koji efikasno ubija svako "ali", ključnu reč (stvarne) tolerancije. To "ali" podrazumeva pristajanje da postoje i tuđa iskustva i istorija. Svest da postoje i "njihova" stradanja i "njihove" more predstavlja jedan od preduslova za razgovor koji se ne svodi na gađanje genocidima – on meni Potočari, ja njemu Jadovno. Bez te svesti postoje samo apatija i ućutkujući narativi u kojima je sve jasno, u čijim mitologijama "nema ali", u kojima nije moguće, da parafraziram Mahmuda Mamdanija, da žrtve postanu ubice.

U diskursima stradanja nema mnogo mesta za uvažavanje različitosti, ali ima mnogo nedoslednosti koje treba da prevedu ambivalenciju i sivilo stvarnosti u crno-bele fantazije i mitove. U njima je tradicionalnog, srpskog "svečoveka-bogočoveka" zamenio moderni, desrbizovani neoliberalni natčovek. Patriotu koji puca od zdravlja i koji je, po potrebi, malo alfa mužjak a malo goloruka žrtva, zamenila je slika novog heroja: zabrinutog i dežmekastog ur-građanina zgađenog lica koji je samorazumevanjem već u EU, a svojim besom i frustracijom u Srbiji. Iza novog ideala se obično krije samoproglašeni, internet kosmopolita koji priželjkuje smrt Dobrice Ćosića, mrzi Dragana Đilasa, voli da veruje da je ovde dobro samo lopovima i nacistima i da je on sam "približno Jevrejin", postistorijska inkarnacija ultimativne nevine žrtve.

Teško je tu biti pametan. Malo je onih koji bi da spoje Jasenovac i Srebrenicu, a mnogo je onih koji bi da zaborave i jedno i drugo stratište – ali se ne usuđuju da to javno kažu. Nije lako ovde živeti između dve vatre, na nišanu onih kojima Beograd smrdi na vajmarski Minhen i onih koji u svakome ko misli da je Kosovo izgubljeno vidi NATO pešadiju.

Možda bi bilo lakše da neki od aktivista koji insistiraju na neophodnosti održavanja Parade ponosa ne seire o balvanima i ne prizivaju albansku "Oluju". Dobrodošla, iako mukotrpna, normalizacija LGBTQI identiteta praćena je, nažalost, denormalizacijom nacionalnog. Na stavove onih koji u homoseksualnosti vide patologiju, ovde prečesto biva odgovoreno shvatanjima da svaka nacionalna perspektiva predstavlja, da citiram Vilijama Smita, "kognitivnu grešku", "tamnu mrlju" ili "psihološku bolest koju treba lečiti, a ne teoriju koju treba kritikovati.

Ideologija lako postane zdrav razum za onoga ko je usvoji. Među instant konvertitima, novim vernicima kako nacionalizma tako i neoliberalizma, nije nedostajalo ni zilota koji bi da leče i prosvećuju ni moćnika koji su voleli njihov žar. Naši gospodari – oni neizabrani i danas su mnogo moćniji od onih koje smo zaista sami birali – građane Srbije tretiraju kao foksterijera začaranog fonografom sa najčuvenijeg zaštitnog znaka u istoriji muzičkog biznisa. I oni koji veruju da istorija počinje 1389. i oni čiji se mentalni horizont završava 11. jula 1995. godine uvek će naći dovoljno svojih žrtava da opravdaju svako ispiranje mozga i svako ograničavanje kritičkog javnog govora. Čak su i neki ključni oslonci režimskih fabrika poluistina i profitabilnih viktimizacija isti kao i pre dve decenije. NIN, koji je nekada bio stub Miloševićeve propagande, danas je podjednako ostrašćen i neslobodan glas naših NATO gospodara.

Za samožive urbane Srbe kojima se obraća "novi" NIN, Srbija bez Parade i Đinđića je septička jama. U njoj oni sebe vide kao pseudo-Bude, moderne lotosove cvetove koji bi mirisali do neba i bili bogati i srećni da hirom jednog Nemanjića nisu osuđeni da niknu van zidina "tvrđave Evropa", sa pogrešne strane briselske gvozdene zavese. To su oni građani Srbije koji veruju da njihovi sunarodnici "ubiju ili najure" sve one koji nisu među najgorima, da je "normalnih ovde odavno isuviše malo", da je "narod sjeban u glavu" i da još nije na "putu civilizacije".

Srbija je jedno od onih mesta gde ljudi koji tvrde da su levičari još uvek mogu da izgovore da su "civilizovani" i "kulturni" a da ne pocrvene. (Toni Bler voli da govori o Britaniji i "drugim civilizovanim nacijama", ali on je odavno prestao i da bude levičar i da crveni. Uvek sam želeo da njega, ili nekog "civilizovanog" istomišljenika, pitam da mi navede jednu "necivilizovanu naciju".) Ako se manemo civilizacije u jednini i zaboravimo njene krvave temelje, ostaje činjenica da je Evropska unija danas umivena, bogata i svetla – što su zidovi veći, dvorište je čistije i cvetnije. Razumem zašto je sjaj zapadane modernosti mnoge zaslepeo, pa im je sve mračno u Srbiji u koju nije stigla očekivana "demokratska dividenda" - malo znoja, mnogo para i visoke kulture.

Naravno, to ne znači da ovde, kao i u drugim zemljama, nema mraka i ekstremizma, da ovde nema monstruma koji bi da kolju ne-Srbe, da ih presele u masovne grobnice ili vrate u Tursku. Ali to ne znači ni da je naša (de)nacifikatorska NVO scena imuna na izazove profiterizma i slasti koju donosi topli osmeh moći, kakav je nekada bio rezervisan za dragog "kućnog roba" u SAD ili évolués u frankofonskoj Africi. Svako od nas ima lične razloge razloge i slučajne istorije.

Ipak današnja, bipolarna nesreća Srbije nije samo u "prvim" i "drugim" plaćenicima, izdajnicima, fašistima, profiterima i špijunima – njih će biti uvek i svuda. U našem histeričnom dijalogu gluvih važnu ulogu imaju male armije nezadovoljnih "korisnih idiota", ljudi koji bi u nekim dugim okolnostima predstavljali simpatičnu mešavinu dobronamernih, ludih i zbunjenih. Među njima su i oni čiji krhki unutrašnji svet počiva na shvatanju "što gore to bolje", koji se osećaju loše zato što je nekome dobro, koji ne žele da razumeju da je društvo uvek kompromis i da utopije neće biti ostvarene.

To nije uvek lako prepoznati u vremenu neoliberalne distopije, u svetu u kome su nejednakosti, kontrola i potčinjavanje skriveni iza fraza o transparentnosti, inkluziji i diverzitetu. Pored toga ovdašnja stvarnost je dodatno filtrirana tako što mnoge ružne i isključujuće posledice političke ekonomije neoliberalnog "kasino kapitalizma" i "tržišnog fundamentalizma" bivaju prebačene u ravan (ne)kulture – posrbljene, poseljačene, opravoslavljene i opalančene.

U orijentalističkoj ruralizaciji i etnifikovanju (nacionalizovanju) brojnih ludorija tranzicije i evropeizacije u Srbiji važnu ulogu imaju ljudi koji su samo zamenili poražene, komunističke ciljeve evropskim – najvišim, kako danas vole da kažu. Među najmilitantnijim modernizatorima "primitivne" Srbije su srećna deca komunizma, oni koji su, umesto Tita i Kardelja, na oltar utopijskog društvenog inženjeringa stavili ušećerene ikone Hane Arent i Karla Popera i okružili se slikama zapadne modernosti u ružičastim ramovima.

Naše dve najopasnije utopije utemeljene su na veri u konačno rešenje i strasti za anhilacijom neprijatelja. Kao alternativa onima koji bi da kolju ne-Srbe (Nož, žica, Srebrenica) javljaju se "liberali" koji bi da Srbe eliminišu na moderniji način, ne prljajući ruke. Jedna građanka je toliko besna da priželjkuje da neko baci atomsku bombu "i sravni ovu najodvratniju državu na svetu da nas nikad više ne bude. Da se trajno kontaminira ovo područje."

Uz zaljubljenike u kontaminaciju u istom rovu su i profesionalni dekontaminarori. Diskursi koji ljude posmatraju kao bacile, gamad ili radioaktivni otpad ovde su odavno odomaćeni i obilato sponzorisani. (Postoji i nešto što se zove "Centar za informativnu dekontaminaciju mladih".) Zabrana gej parade poslužila je za bujanje svinjsko-pacovsko-patogenih metafora. Neka glasila "liberalne" Srbije liče na enciklopedije dehumanizacije, leksikone zala koja zahtevaju različite vrste dekontaminacije ili lova. E-novine odavno nisu izuzetak.

Jedna naša bivša sugrađanka, koja danas živi u nemačkom gradu u kome je "na famozni gay pride ove godine... izašlo 600000 ljudi", upozorava one koji su ostali u Srbiji da se "ne može živeti kao čovek tamo gde zveri vedre i oblače". "Zemlja Srbija je pustoš i zvernjak", zaključuje autorka E-novina koja se nije potpisala jer brine za mamu koja koja je suviše stara i zato je još u Beogradu. Njena saborkinja piše: "Jako mi je milo što ne moram da živim u toj usranoj, sjebanoj, klero-nacističkoj zabokrečini zvanoj 'Srbija'. Dobro mi je ovde na Zapadu i ne nameravam se više vraćati u Srbiju, kojoj želim sto je moguće brže rasparčavanje." Možda ove dve gospođe i ne treba da se vraćaju. To što one dijagnostikuju i što je njima milo predstavlja glavni razlog moje strepnje.

Lovostaj je drugo ime za naš mir – ovde već desetak godina ne ubijaju tuđe "zveri". Ali razloga za strah će biti sve dok glasove razuma nadjačavaju oni koji bi da rasparčavaju ljude ili države, koji bi da zbog strepnje i straha svojih žrtava – bili oni Srbi, Bošnjaci ili "gejevi" – ozvere druge i ukinu lovostaj. Povratka u devedeste se treba plašiti dokle god o našoj sudbini odlučuju ljudi koji ne vide neprijatelja zato što su razbili ogledalo.

1 comment: