Skip to main content

Tamna strana emancipacija

Србија на Оријенту
Акција избора “женске владе” постала је прилика да српски “грађански” и “либерални” политичари коначно почну да користе “неевропске” елементе српске реалности и политичке свести за остварење свог циља. Можда би требало да пробају – у складу са оном народном “преко прече, наоколо ближе” – да нас у уједињену Европу “уведу” преко Азије

Корени предрасуда да ће женска и "женскија" влада бити боља за све нас је у заблудама, које су тек недавно дошле под лупу научника, скоро без изузетка феминисткиња, да су жене по природи "финије", "боље" и мање агресивне. Мало је тема које су толико дуго измицале пажњи истраживача као женска агресивност. Један од разлога лежи у природи њеног испољавања. "Наша култура се навикла на слављење чињенице да су девојке фине", пише Рејчел Сајмонс у уводу своје књиге о "скривеној култури агресије међу девојкама".

Мушка, директно изражена агресивност је стара тема истраживача. Сајмонс пише да су све до 1992. године "друштвени животи девојака научницима изгледали мирни и спокојни попут језера". Тек тада је група норвешких научника открила да су девојке изузетно склоне агресији, само је изражавају "на неконвенционалне начине" и да су их "културна правила која забрањују (женама) отворену агресију натерала да се позабаве другим, нетелесним облицима агресије". Десетине научница су касније наставиле истраживања "агресије без отвореног конфликта" међу девојкама и њиховог утицаја на положај жена у структурама моћи.

Женско насиље је обично без директне конфронтације. Социолошкиња Ен Кемебел пише да се девојке не уче како да не буду агресивне, "већ оне једноставно уче да не изражавају агресију". Она тврди да мушкарци сматрају агресију средством за контролисање окружења, док жене верују да ће агресивност у наступу довести до прекидања њихових веза с другима. У књизи "Женско шиканирање" Рејчел Сајмонс је документовала облике женске, "индиректне агресије".

Психолошкиње су описале последње разреде основне школе као период када "идентитети девојака масовно тону" и када почињу да "поричу сопствене верзије онога што виде, знају или осећају". Поричући своју аутентичност, тврди Сајмонс, оне у том узрасту "потискују конфликте и гнев и прихватају фасаду финих и љубазних, теже успостављању интеракција које негирају реалност људских веза". Сајмонс пише да "друштвени универзум ускраћује девојкама могућност отвореног конфликта". Девојчице брзо науче да "имиџ слатке девојке даје моћ" и да се исплати скривати гнев. При томе оне прибегавају "алтернативним облицима агресије" које одрасли често нису у стању да детектују.

Сајмонс ту налази узроке чињенице да жене пречесто "осећају нелагоду при преузимању одговорности", и да послове који захтевају процењивање (њиховог учинка) и компетитивност &ндасх; и који самим тим носе ризик искључивања &ндасх; често доживљавају као "зоне опасности" које треба избегавати. Сајмонс је у својим истраживањима у САД открила да и саме жене сматрају да "особине које представљају састојке добре предводнице уједно су и карактеристике лоше девојке".

Гејл Еванс, извршна потпредседница ЦНН-а, је у књизи "Играј као мушкарац, победи као жена" написала да једно од објашњења малог присуства жена на врху разних "пирамида моћи" лежи у њиховој преокупираности међуљудским односима. Она пише да када чују "не", жене то разумеју као знак конфликта и доживљавају сукобе лично. Еванс пише да за жене "концепт поштене свађе представља оксиморон... Ако се (сукоб) догоди, сва правила престају да важе." Еванс примећује како ће мушкарци, после сличног конфликта, отићи на флашу пива. Истраживања показују да жене чешће показују тенденцију да политичке противнике доживљавају као непријатеље, и да супротстављање свом ставу виде као увреду или лични напад.

У лекцији коју девојчице у међусобним односима пуним "индиректног насиља" науче још у основној школи Сајмонс налази могуће објашњење зашто жене тако често у зрелом добу бирају да се и даље "индиректно надмећу с другима" или да се уопште не надмећу. Она ту види разлоге "зашто ће радије постати помагачице уместо предводница, радити закулисно уместо насред позорнице, служити као заменице и потпредседнице уместо шефица и председница". И у политици и у великом бизнису, пише Сајмонс, моћни мушкарци "не чине ништа да обесхрабре оваква схватања". Самопоуздане, директне, храбре и амбициозне жене често бивају елиминисане или дискредитоване као "кучке", "фригидне", "мушкараче" или "зле". У САД постоје курсеви који уче будуће лидерке како да сакрију своје амбиције и сигурност, како да јавним плакањем или замуцкивањем "омекшају свој имиџ".

Жене су често покретачка снага конзервативних, шовинистичких и ксенофобичних покрета. Веровање да су мушкарци окосница и једини важан сегмент бројних фашистичких, фундаменталистичких, ултраконзервативних и екстремистичких група распршила је последњих година група ауторки. Оне су у својим истраживањима пошле од чињенице да су закључци о природи покрета који окупљају овакве људе извођени по правилу на основу иступа и понашања лидера и гласноговорника &ндасх; који су скоро без изузетка мушкарци, и да су научници дуго игнорисали значај женског активизма у овим организацијама и кључну улогу коју су жене имале у њиховим успесима. Вероватно најбољи преглед резултата ових "централних места" жена у разним антидемократским покретима можете наћи у недавно објављеном зборнику "Десничарке &ндасх; од конзервативки до екстремисткиња широм света".

Маргарет Пауер пише у овој књизи да је деценијама, због њихове "мање видљивости" или мање вулгарне реторике, потцењивано место жена у екстремистичким, по правилу мачистичким организацијама, и посебно њихова улога у преношењу фундаменталистичких или шовинистичких идеја на децу. Спремност жена да се идентификују са "осиромашеном" идејом женскости које афирмишу ове екстремистичке групе, чињеница да оне "нису ни наивне следбенице мушкараца ни њихове мање моћне копије" су, по М. Пауер, само неки од закључака новијих истраживања. Показало се да су активисткиње спремније од њихових мушких сабораца да се укључе у илегалне активности, нарочито "када се ради о праву коме су јако супротстављене" и чешће од мушкараца своје идеолошке супарнике не доживљавају само као непријатеље, већ и као "агресоре".

Женске активисткиње су неретко непријатељи укључивања жена у "високу" политику и ефикасни борци за очување и јачање мушке доминације у политици. Исламистичке феминисткиње, нарочито у насилно секуларизованој Турској, спадају у највеће непријатеље еманципације какву дефинишу њихове западне и домаће, прозападњачке "колегинице". Неке од најјачих аргумената против значајнијег женског учешћа у политици су протеклих деценија износиле жене.

Жене-активисткиње и политичарке могу бити идеална камуфлажа за праве циљеве мизогиних, милитантних или екстремних политичара. Бушова силеџијска спољна политика делује нежније када је спроводи жена, Кондолиза Рајс. Слично је и са израелским ратним злочинима у Либану које је овог лета "бранила" њена још симпатичнија колегиница Ципи Ливни. Занимљив пример је лезбијка Мери Чејни, млађа ћерка и најближа сарадница америчког потпредседника Дика Чејнија, најмилитантнијег "јастреба" и вероватно највећег непријатеља поштовања људских права у Бушовој администрацији. Мери није само била главни менаџер татине кампање на последњим изборима. Она му је свесно помогла да сакрије своје право лице и убеди бираче да је много толерантнији него што јесте. Мери је била главна активисткиња "Коалиције за републиканску унију", организације хомосексуалаца основане 2002. године, чији је једини прави циљ био да превари и "навуче" неодлучне хомосексуалце да гласају за хомофобичне Бушове републиканце. "Коалиција" је нестала одмах пошто је "обавила задатак" на изборима новембра 2004. године.
Истицање жена-лидера у први план, нарочито ако припадају "непријатељској" етничкој групи или раси, све чешће служи да се тиме камуфлира права природа ксенофобичних и ултранационалистичких странака. Томе у Француској редовно прибегава наш недавни гост
Жан-Мари Ле Пен чија странка сваке године "слави" Јованку Орлеанку.
Процењује се да жене данас чине најмање четвртину чланова Кју клукс клана, америчке организације коју многи погрешно сматрају искључиво мушком. Жене у Клану су, како пише Кетлин Бли, активне на ширењу "биолошких схватања да су црнци, католици и Јевреји ... животиње" и у регрутацији нових присталица. У Мусолинијевој Италији су биле познате Фасци Фемминили које су стварале "фашистички феминизам" у служби "мушке супремације". У &Сцарон;панији је тридесетих година била утицајна Женска секција фаланге која је, наводећи пример свете Терезе, од жена тражила снагу да изврше своје "дужности" нађу "затварањем... у унутрашњу тврђаву". "Женски фанатизам" је најважнију улогу имао у британском фашистичком покрету који је забрањен 1940. године. Партија Британски фашисти је на предратним изборима имала више кандидаткиња за посланице од било које друге британске странке.

Жене су све чешће највернији гласачи мизогине ултрадеснице. Најбољи пример је "феминизација" исламистичке политике у Турској. Не само да су "исламистичке феминисткиње" најактивније у борби да се женама врати право да у јавним институцијама и на универзитетима буду "покривене" и носе вео, већ су гласови жена имале одлучујућу улогу за тријумф конзервативних исламиста на изборима 1994. године. Одлична илустрација значаја жена за ултраконзервативне снаге у Турској је чињеница да је перјаница овог исламистичког покрета партија (данас на власти) која носи популарно лично женско име: Фазилет (што значи и "врлина"). На другом крају света чак 60 посто жена је гласало против Салвадора Аљендеа када је изабран за првог левичарског председника Чилеа.

Пораст активизма жена у екстремистичким и фундаменталистичким групама последњих година није забележен само у исламском свету. Највећи раст се бележи у САД, Аустралији, Индији и Израелу. Анализирајући изузетно успешан женски ултраконзервативни активизам у Аустралији у последњих неколико година, Браунвин Винтер пише да "пораст моћи жена и феминизам нису синоними" и да женски активизам може помоћи "владама да са лакоћом уведу реакционарне програме". Један од највећих непријатеља права на абортус у САД је организација "Забринуте жене за Америку" која има пола милиона чланова и тврди да, за разлику од феминистичких организација, има кредибилитет да заступа женске интересе.

Жена је премало у српској политици и зато је још уочљивије него у случају мушкараца да су неке од њих стигле тако "високо" да се "не би мешале у свој посао". Свако вредновање учинка жена у српској политици носи опасност да се добије етикета мизогиничара, па се овде у јавности ретко озбиљно говори о чињеници да се у том патуљастом кутку овдашње номенклатуре крију неке од најнеспособнијих особа. Лош политичар-политичарка није само особа која је корумпирана, примитивна или безобзирна, већ и она којој недостаје способност да обавља функцију на којој се налази. Наташа Мићић, привремена председница Србије, и Радмила Хрустановић, бивша градоначелница Београда, ако применимо западне критеријуме, на квантитативном су дну овдашње политичке скале. Оне представљају пример колико родни критеријуми могу бити штетни ако се примењују без стварне евалуације нечије способности и користе за промовисање беспоговорно (и бесполно) лојалних. Било је, наравно, и супротних примера: Гордана Матковић и Кори Удовички, на пример, спадају у најспособније актере овдашње политичке сцене.

Читаоци београдског таблоида су прошле недеље изабрали Ружицу Ђинђић за премијерку "женске владе Србије". Традиција да супруге, ћерке и љубавнице наслеђују своје мушкарце је сасвим нетипична за западна друштва. Она је изузетно честа на "Оријенту", који је у "либералној" Србији патолошки омражен и сатанизован. Источно од нас традиција ове врсте непотизма је дуга колико и историја женских победа на слободним изборима. Прва жена премијер у историји света била је Сиримаво Бандаранаике, удовица Соломона, убијеног премијера &Сцарон;ри Ланке. Соломонова ћерка Чандрика Кумаратунга, ултранационалистичка политичарка и жестока противница компромиса и мировног процеса, постала је трећи председник крвавим грађанским ратом подељене острвске државе.
Све до маја ове године на челу Тамил Надуа, 62-милионске индијске савезне државе, била је Џајарам Џајалалита, познатија као Џаја. Ова другоразредна глумица је политичку каријеру почела као љубавница Ем Џи Рамачандрана (познатији као МГР), глумца који је деценијама владао Тамил Надуом и стекао статус божанства. После смрти популарног премијера Џаја је после дуге и прљаве борбе за превласт над партијом и прилично аутономном савезном државом успела да порази његову супругу Џанаки Рамачадран, такође глумицу, и наметне се као неприкосновени владар друге најнапредније државе у лабавој индијској федерацији.

И даље изузетно популарна Џаја је већ постала позната као једна од најкорумпиранијих особа у индијској историји. Венчање њеног усвојеног сина 1995. године сматра се најскупљим у историји, а њена колекција златом протканих сарија и ципела превазилази медијски покривенији случај Имелде Маркос, удовице филипинског председника и клептократе Фердинанда Маркоса. Имелда је на суду тврдила да не поседује 3000 пари ципела број осам и по, како су тврдили медији, већ "само" 1060 пари. Маркосова удовица је касније изабрана у филипински конгрес и два пута се неуспешно кандидовала на председничким изборима.
Не треба заборавити ни примере чланице чувене "четворочлане банде", Маове удовице, великог непријатеља кинеске модернизације и отварања и Нехруове ћерке, индијске премијерке Индире Ганди. Из исте "династије" долази и Соња Ганди, удовица убијеног премијера Раџива, која је данас вођа владајуће Конгресне странке (премијерско место је одбила да би избегла судбину мужа и свекрве Индире). На листи наследница су и председница Филипина Глорија Аројо, ћерка бившег филипинског председника Диоасада Масапагала и њена претходница Корасон Акино, прва председница државе у Азији и удовица убијеног &ндасх; и изузетно популарног &ндасх; опозиционог сенатора Бениња Акина.
Иако Индонежани немају презимена, Мегавати је свом имену додала Сукарнопутри ("Сукарнова ћерка") како би лакше постала председник најмногољудније исламске државе. Беназир Буто, ћерка Зулфикара Али Бута, обешеног председника Пакистана, године 1988. постала је први председник владе једне исламске земље. Ако бисмо погледали биографије многих мање познатих министарки у разним азијским владама, видели бисмо да је негде у биографији најчешће "скривен" моћни(ји) тата или (покојни) муж. Овакво лидерство, вера да ће емотивна партнерка или ћерка најбоље наследити идеју моћног и популарног мужјака, постало је једна од најшире распрострањених карактеристика азијске политике.

Ако је акција београдског дневника имала неки позитиван ефекат, онда је то што нам је недвосмислено показала оданост, чак и најлибералнијег дела овдашњег јавног мњења, у Србији неправедно прокаженим и примитивно дисквалификованим "азијским вредностима". "Оријентални менталитет" је јасно препознатљив у свим елементима приватне и јавне сфере живота у Србији и остатка Балкана и многи домаћи "либерални" политичари и активисти су га до сада кривили за многе овдашње недаће и срамоте.

Победа Ружице Ђинђић, иако се не ради о репрезентативном узорку, ипак се може узети као добра индикација &ндасх; кога би многи прозападни бирачи волели да виде на челу Србије. Wен избор представља до сада најјаснији пример до чак и они &ндасх; вероватно сасвим несвесно, имајући у виду колико озбиљно је српско друштво заражено култур-расизмом &ндасх; најбржи пут до усвајања "европских вредности" виде у прихватању оних азијских. Госпођа Ђинђић је &ндасх; такође сасвим "неевропски" &ндасх; добила десет пута више гласова од другопласиране Кори Удовички, вероватно најспособније министарке последњих година.
Тако је акција избора "женске владе" постала прилика да српски "грађански" и "либерални" политичари коначно почну да користе &ндасх; уместо да, као до сада, игноришу или презиру &ндасх; "неевропске" елементе српске реалности и политичке свести за остварење свог циља. Можда би требало да пробају &ндасх; у складу са оном народном "преко прече, наоколо ближе" &ндасх; да нас у уједињену Европу "уведу" преко Азије.

Aнтрфиле

Жене у светској политици

Србија међу бољима

Таблоид који је организовао "бирање женске владе" износи и неистину да је Србија &ндасх; у чијој је садашњој влади само једна жена &ндасх; "опет изузетак". Ова тврдња је део широко распрострањеног обичаја, посебно међу домаћим, наводно прозападним "либералима" и квазилевичарима, да се стварима које су у Србији лоше и које је неопходно поправљати, приписује лажна изузетност и јединственост "у свету".

Да жена код нас има премало у политици, није спорно. Али, нажалост, скоро свуда у свету жена је мало у политици. У многим државама и "територијама" у влади нема ниједне жена. Чак и на Косову, протекторату УН, који се наводно приближава разним небалканским "стандардима", у влади је само једна жена. Поред "државица" (Нове Каледоније, Тринидада и Тобага, Арубе, Барбадоса, Бахама, Сао Томеа и Принципа), на моћној функцији коју у Србији држи Ивана Дулић-Марковић, жене су још само у Малију, Кини, Албанији, Хрватској, Узбекистану, &Сцарон;панији, Сенегалу, Грузији, Казахстану, Намибији, Бугарској, Белгији, Норвешкој, Молдавији, Габону, Тајвану, Израелу и Македонији. На вишем положају од онога који у Србији држи госпођа Дулић-Марковић жене су само у 16 држава од укупно 192 земље чланице УН. Од тога њих три су краљице, владарке одабране "милошћу божјом", а не вољом бирача.

Занимљиво је да жена има доста на министарским местима у земљама које желе да уђу у "евроатлантске интеграције". То сугерише да се можда ради о "ребрендирању", жељи да се поправи и "европеизује" имиџ, а не стварно повећа учешће способних жена у политици. Да ли ће у овим државама квантитет преживети подизање "интеграционе магле" и да ли су критеријуми постављања бројних министарки били рационални, показаће време.


Зоран Ћирјаковић

Comments

Popular posts from this blog

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Zoran Ćirjaković
Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila …

Afrička fudbalska magija

(Verzija ovog teksta je objavljen u nedeljniku "Nedeljnik" pred početak Mundijala u Brazilu.)

Iz "crne Afrike" ovog meseca put Brazila neće krenuti samo bogati navijači, moćni političari, fudbaleri, treneri i fudbalski zvaničnici. Malo je poznavalaca afričkog fudbala koji veruju da uz svaku od četiri podsaharske reprezentacije neće putovati i eksperti za "crne umetnosti" – iskusni tikolope, babalavo, malam, marabu i džudžumen, kako ih zovu na nekim od brojnih afričkih jezika. Većina igrača veruje da je Bog ovim ljudima omogućio da kontrolišu moći koju mogu da učine i dobro i zlo, da naškode ili pomognu – i da bez njih nemaju nikakve šanse.

Na Zapadu, misterioznu silu koju afrički igrači i treneri smatraju odlučujućom, obično, i donekle pogrešno, nazivaju vudu. U Africi ona ima različita imena – džudžu, vak, muti... Dok je u vuduu, čija je najjače uporište na teritoriji Benina i Togoa, naglasak na angažovanju duhova predaka i njihove snage, nigerijski džud…

Konstante anarholiberalizma: i posle Latinke – Latinka

Zoran Ćirjaković

Knjiga Mire Bogdanović dugačkog naslova „Elitistički pasijans: Povjesni revizionizam Latinke Perović – O nemislicama, nedomislicama, dvosmislicama i besmislicama“ dočekana je sa simpatijama u dva intelektualna kutka koja vole da veruju da ih malo šta spaja (sem animoziteta prema Latinki Perović i NATO paktu) – posustalom nacionalističkom i probuđenom marksističkom.

Bogdanović, sociološkinja koja ima doktorat iz istorije, uverljivo je demontirala Perović kao naučnicu. Filološkinja po obrazovanju, i Latinka se istoriji okrenula kasno u karijeri, pišući doktorat posle perioda u visokoj politici tokom koga je napredovala po azijskom obrascu, nekarakterističnom za Evropljanke u koridorima moći. Kao i Milovana Đilasa, koga je 2013. godine pokušala da „sahrani“ kao disidenta i mislioca knjigom „Konstante konvertitstva: Hod u mjestu – od Đilasa do Đilasa“, Bogdanović se fokusirala na konvertitsvo (mada ga ovaj put naziva konverzija) Perović od dogmatske marksistkinje u stra…