Skip to main content

(Postšengenski) Maroko

Trans, benzin i "kif"

Zoran Ćirjaković

Ako iskoristite priliku koju vam pruža nestrpljivo očekivani "beli Šengen" i krenete put "Evrope" (one bogate, nebalkanske) verovatno najveći kulturni šok koji vas čeka je koliko je zaparavo čak i ova unesrećena i izolovana Srbija ostala evropska. Da, ulice su tamo čistije, manje ljudi pljuje na trotoar, automobili su noviji i skuplji, građevine su raskošnije i fasade su sveže okrečene. Ali u osnovi to je to. Štaviše, ako odete do Aušvica, Buhenvalda ili Treblinke, moćnih spomenika moderne evropske istorije, možda pomislite da je dobro što smo ostali Balkanci i što nismo tako uredni i efikasni kao neki drugi Evropljani.
Ako imate dovoljno novca, a različitost i promene vas uznemiravaju ili plaše, nećete pogrešiti ako se odazovete bezviznom zovu dobro organizovane plavo-žute tvrđave. Ali, ako želite nešto sasvim drugačije, put u novo i nepoznato, prepreke su mnogo veće. Ne radi se samo o čudnom gripu, ekonomskoj krizi i preskupim avionskim kartama. Evropa se toliko proširla da je teško zaobići. Tunis je evropskiji od mnogih četvrti Pariza i Londona. Azijski deo Istanbula je danas najevropskiji deo Turske... Nije lako pobeći od Evrope.
Jedino mesto gde se sa klimom i geografijom blgoslovenog kontinenta vidi neki drugi svet je Gibraltarski moreuz. Na drugoj obali je Maroko, domovina Berbera, zemlja koja se opire evropeizaciji, a u kojoj ni arabizacija još nije završena. Berberska plemena, koja su opstala u predivnom, ali surovom okruženju, teško prihvataju promene i nastavljaju da sve rade po svome. Čak je i marokanski islam drugačiji, protkan berberskim sujeverjem i podsaharskim uticijama, mističan i okrenut ekstazi koliko i pokoravanju jedinom Bogu. Usmeren je, ne samo ka svemoćnom Alahu i njegovoj objavi, već i ka marabuima, "božjim prijeteljima", posrednicima koji mogu da otvore kapije prolaza koji vode do večne luke.
Poštovanje ovih svetih ljudi i njihovih grobova praćeno je muzikom koja omogućava da prešavši Gibraltar ne izađemo samo iz nadmene i provincijalne Evrope, već i iz sebe. Ali da bi uživali, da bi vas ritam marokanskih sufija vozio po najzabačenijim i najmanje poznatim delovima svesti, neophodno je da mu se potpuno prepustite. Ni ne pokušavajte da slušate gnavu (Gnawa, Ganawa, Gnaoua), žilalu (Jilala) ili isavu (Aïssâwa, Issâwa, Aïssaoua, Issaoua) dok spremate ispit, čitate ili kuvate ručak. Ti agresivni i hipnotični zvuci će tada delovati naporno, uznemirujuće ili zbunjujuće. Oni mogu da posluže kao odmorište ili utočište - nikako kao zvučna podloga naše neurotične i otuđene svakodnevice.
Muzika koja opseda je samo jedno od brojnih iznenađenja koje vas čeka u najzapadnijem kutku islamskog sveta. Među njima je i par neprijatnih. Jedan od retkih inkubatora ružnih utiska je Tandžir, grad koji je najbliži samoživoj Šengeniji. To je najgore mesto da počnete svako, pa i muzičko putovanje Marokom. Tandžir je postao grad izneverenih afričkih i arapskih nada i ključajućih frustracija. Evropsko bogastvo i prosperitet su tu razbešnjujuće blizu, skoro pred nosom hiljadama onih koji su bili osuđeni da ostanu gladnjikavi i budu gubitnici u svim novim svetskim poretcima.
Tandžir, grad iz koga sam otišao odlučan da se u njega više nikada ne vratim, našao se ovom tekstu iz dva razloga. On ima važno mesto u novijoj istoriji hedonije i otpora konformizmu. Mada, mnogo je važnija činjenica da je od istorijskog 19. decembra za sve one koji će na letnje lutanje kretati sa InterRail kartom u džepu Tandžir postao najjeftinija i najprimamljivija kapija Maroka. Nadam se da nije malo onih koji će na ovom adolescentskom obredu prelaza postmodernih evropskih boema poželeti da pređu Gibraltar, izgube civilizacijsku nevinost i osete "čari Orijenta". Ali, stereotipi, naročito oni stari, kolonijalni, dugovečni su i zato što su ponekad tačni - "Tandžir nije Maroko" i "Maroko nije Afrika".
Pre nego što je Evropa pre nekoliko decenija prihvatila "evropske vrednosti", Tandžir je bio grad iz snova progonjenih evropskih homoseksulaca - oaza seksualne nekažnjivosti, eskapistička pijaca golobradih, mišićavih muških tela i još jeftinijeg hašiša. Američki nemirni duhovi su u Tandžir stizali bežeći od konzervativizma, skupoće i ksenofobije. Jack Kerouac i Allen Ginsberg su se odlučilio da dođu tek pošto ih je William Burroughs ubedio da su dečaci jeftini i uvek dosupni.
Ali, potrebno je mnogo mašte da bi u današnjem Tandžiru prepoznali mesto koje je pre samo pola veka bilo utočište kultnih autora beat generacije i svetska prestonica poroka i dekadencije, "Sodoma na moru" u kojoj je Burroughs našao inspiraciju za "Goli ručak". Zato, ukoliko niste fascinirani istorijom pederastije, sive zone između pedoflije i, za mnoge, prekasno legalizovane homoseksulane ljubavi, ili literarnim tračevima, fusnotama u istoriji književnosti, najbolje ja da zaobiđete ovaj grad koji vrvi od smarača, sitnih prevaranata i dosadnih dilera "kifa". Zarada je mala i većina mladića koji vam se obrati rečima - "malo hašiša gospodine, spavaćete bolje", u stvari planira da vas prijavi i u dosluhu sa nekim korumpiranim policajcem uništi vaš napušeni san i krhki budžet.
Nedalako od neopuštenog Tandžira je Džadžuka, najvažnije selo u istoriji rocka. Burroughs je prvi provalio sesoki orkestar koji je opisao kao "4000 godina stari rock'n'roll bend". Njegovo slučajno "otkriće" je postalo važno oružije u velikom pop obračunu. The Beatles su 1968. godine mir i vezu sa uzvišenim potražili u Rišikešu, uz nežne zvuke indijske klasične muzike. Godinu dana ranije The Roling Stones su svoj nemir poneli put Tandžira i Marakeša. Brian Jones, najnemirniji "kotrljajući kamen", verovao je da je u Džadžuki našao muzički lek za "psihičke slabiće koje je zapadna civilizacija napravila od toliko mnogo nas".
Rišikeš i Džadžuka su postali simboli večne podele u istoriji popa. Mada nije malo onih koji veruju da se samo radi o ogledalima različitih adolescentskih senzibiliteta, o dva egzotična izlaza za one koji na zapadu više nisu u stanju da nahrane svoj nemir i strast prema uživanju. Možda je sukob između onih koji su tripovali na obroncima Rifa (ili obližnjeg Atlasa) i onih koji su stondirali podno Himalaja u stvari samo izraz neslaganja po važnim pitanjima koja nekome mogu delovati prozaično - koja muzika je najbolja podloga za dobar seks i sezonsko raspamećivanje?
Za čim god da tragate, nadam se da vas "beli Šengen" neće sasvim zavesti i sprečiti da, poput Kerouaca i Ginsberga, okusite čari oba daleka sveta. Mada, i Tandžir i Rišikeš danas je najbolje zaobići - davno su prošle buntovne i halucinogene šezdesete. U Maroku i Indiji čekaju vas neuporedivo lepša i prijatnija mesta.
Ipak, bar kada se radi o Maroku, (pra)istorija popa nudi i jedan putokaz koji je preživeo test vremena. Jimi Hendrix je šezdesetih odabrao Esauiru. Ovaj važan centar marokanskog transa smešten je u magičnom utvrđenom gradu koji je dizajnirao francuski arhitekta. Umesto duvača, koji vladaju Džadžukom i obroncima Rifa, u Esauiri i na jugu Maroka ritam uglavnom proizvode krakabi, teške metalne kastanjete, i gimbri, žičani instrument koji je, zajedno sa robovima, stigao iz crne Afrike. Senegal i Mali, najveće podsaharske fabrike muzičkih talenata, samo su pedesetak kamiljih dana daleko. Njihovi potomci danas čine značajan deo stanovništva Esauire.
Iza masivnih evropskih zidina i izlomljenih arapskih sokaka krije se žilava i ponosna berberska zajednica i živi dokaz da je bar ovaj delić Maroka, ipak, u Africi. Ova retka mešavina zapakovana je u slatku patinu koju proizvodi moćni i nemirni okean. Esauira je danas najopušteniji grad u Maroku, mesto u koji surferi dolaze zbog dobrog vetra, a svi ostali zbog gnave i sporog gradskog ritma. Hladne morske struje i moćni atalnski vetrovi su najzaslužnije što vreli Maroko nije postao drugi Tunis, još jedno letnje kuputilo siromašnijih staleža bogate Evrope.
U Esauri nisam osetio agresivnost koja me oterala iz Tandžira, a ni prtisak sofisticiranih strategija zavođenja evropskih novačnika koji čini da boravak u Marakešu, koliko god da je ružičasti grad očaravajući i neodiljiv, obično bude kraći nego što ste planirali. Esauira je dovoljno daleko od svih utabanih turističkih staza - i od raskošnih "kraljevskih gradova" i od pustinjskih oaza i od mekdonaldizovanog Agadira, "arapskog Akapulka", najdosadnijeg i najružnijeg marokanskog grada.
Svake godine, krajem juna, u Esauiri se održava festival gnava muzike. Prvog dana festivala u Esauiru sam stigao iz Kazablanke, jednog od onih bezličnih mesta koji deluju zanimljivo samo zato što im je Holivud podario zvučno ime. Jedna američka diplomatkinja je pre par godina obesmislila otrežnjujuću rečenicu kojom su u Lonely Planet vodičima počinjali tekstovi o marokanskom belom gradu - "Nema 'Rikovog kafea' u Kazablanci." Romantični holivudski mit je ipak postao kapitalistička realnost. Kazablanka je tako sa više od šest decenija zakašnjenja dobila "Rikov kafe", klavir i čak dva "Sema", koji će vam ponovo svirati sve dok vam se na zgade i Holivud i Kazablanka.
Prava Esauira je bila set Orson Wellesovog "Otela". Po velikom reditelju nazvano je nekoliko hotela, uključujući i nedavno otvorenu "Casu", betonsku kocku na dalekoj pereferiji prašnjavog novog grada. Vlasnici su vrele sobe i obilje pseudotradicionalnih detalja, uključujući i lažnu tavanicu od sandalovine, nudili preko interneta po previsokim cenama. Četiri junska festivalska dana su jedini period kada se, po parvilu, ne isplati osloniti se na sreću. Ali, preterani strah od Bin Ladenovih imitatora, dodatno ojačan ekonomska krizom, proredio je ove godine redove gostiju i ostavio mnogo praznih soba. Pakao za marokansku turističku industriju i raj za svakoga ko ne voli da korača stopama evropskih nomada u paket-aranžmanima. Mogao sam za manje novca da odsednem u Starom gradu, pored okena i zidina na kojima je Welles komponovao moćne prve kadrove.
Ali, i periferija ima svoje prednosti. Na nedovršenoj fasadi na drugoj strani ulice neki cinik je na engleskom napisao - "Ne bojte se. I ja sam musliman". Iza čoška, na Afriquia bezinskoj pumpi na ulasku u grad, muzičko zagrevanje je počelo pre zalaska sunca. Šest talentovanih mladića na otvorenoj sceni, odlično ozvučenje, desetak prepunih automobila sa bolje stojećim studentima iz Kazablanke koji su došli na festival i nas dvadesetak slučajnih prolaznika. Ne znam kome je palo na pamet da poveže pumpu i živu svirku, ali kombinacija funkcioniše. I oni u kolima, i na "kifu", i mi, koji smo limenke Fante kupili u obližnjem MiniBrahimu, marokanskoj verziji Deltinog MiniMaxija, proveli smo divnih tridesetak minuta. Miris "kifa" uveo nas je u duge i "transične" festivalske noći. Marokanci trans vezuju za islam. Bile su to noći bez alkohola.
U Esauiru se, na žalost, još uvek ne može bez vize. Ali, bar nema reda pred marokanskom ambasadom u Beogradu i niko vam neće tražiti besmislena uverenja i potvrde. "Beli Šengen" nas nije približio samo Beču ili Briselu, već i marokanskom transu. Hvala mu.

Comments

Popular posts from this blog

DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno s…

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila da su istinitost …

BEOGRAD NA MARSU PROTIV BEOGRADA NA VODI: SPACEBOY DOBRICA U NARUČJU COOL ANTIPOLITIKE

Lajtmotiv ovih dugačkih palanačkih meditacija o cool Srbiji je Spaceboy kome je Dejvid Bovi posvetio seriju pesama. Imaginarni kosmoplovac se u transgalaktičkoj Srbiji otelotvorio u liku majora Dobrice i smestio u Beogradu na Marsu. On je danas komandanat „žutih patkica“, jedne od tri udarne brigade Vučićevih korisnih idiota. Uz „Prvu gradsku“ deluju „Druga marksistička“ i „Treća homonacionalistička“



This is Ground Control to Major Tom
You've really made the grade
And the papers want to know whose shirts you wear
Now it's time to leave the capsule if you dare


Bliže se još jedni izbori, ali nije lako boriti se. Kažu da nam nedostaju iskustvo i „dobra“, zapadna istorija. „Mi nismo imali prilike da vidimo veći talas društvenih pokreta (kao što su u zemljama Zapadne Evrope to bili ekološki, antinuklearni, skvoterski...) koji su na ulicama uspeli da obezbede reprezentativnost obespravljenih, manjina i slično“, vajka se Dobrica Veselinović.

Zaglavljen u bliskoj, „postistorijskoj“ pr…